Jedanaesti deo

Na drugom kraju grada, u Borkovom domu, naftarica je bubnjala u uglu sobe, podešena na jedinicu, da što manje troši. Miris nafte sjedinio se sa mirisom kuće, specifičnom i u svakom domu posebnom. U toj skučenoj sobici krevet, tanak sto od iverice sa ražabljenim nogarama kao ukopani baldisali magarac. Okolo njega rasklimane stolice koje krckaju i cvokoću pri svakom dodiru. Uključen crno beli EI televizor. Dnevnik. Na ormaru, pegavom od udaraca i truckanja, prilikom brojnih seljakanja, skapavale su jabuke i dunje, one žute, seoske. Na izlizanom tepihu pokoja mrva a na prozoru žalosno, nedeljama nezalivano cveće. Zidovi goli.

Blagici, Borkovoj majci, koja je sav svoj jad uvek držala čisto i uredno, sada više ništa nije bilo važno. Sedela je, glave zagnjurene u konac i igle, u uglu uske i mračne prostorije, one druge od dve koje su imali, prostorije koja je bila planirana za hodnik, a oni su je koristili kao kuhinju, i kao spavaću sobu za nju i Stojana. Imala je porudžbinu. Crna duga kosa, prošarana mnoštvom sedih vlasi padala joj je pred oči a ona je ona vraćala na potiljak cvojim tvrdim prstima, izbodenim iglama. Isplakane suze isplele su joj crven venac oko prerano izboranih zagasito zelenih očiju, kakve je imao i njen sin. U isto vreme slušala je vesti:

"Jutros su rekli da nisu goleme borbe... Fala Bogu", rekla je i spustila započeti stolnjak u krilo i prekrstila se.

U Beogradu žive već dvadeset i neku godinu. Bilo je to davno. Ona i Stojan su sa nekoliko torbi u rukama i novcem od prodatih oraha, pošli u veliki strani Beograd da se leče. Proticala je već šesta godina kako nisu imali dece i kako je njen život postao crnilo i mora. Više nije mogla da podnese te poglede, to prebacivanje njegovih roditelja i rođaka. Podozrevala je da je svaki njihov osmeh prekor, da je svaki šapat zamerka što nemaju dece. U svakoj izgovorenoj reči tražila je ono što nije kazano naglas, nešto što ima drugo skriveno značenje. Nije više mogla da podnese Golemo Selo. Jednog petka, u proleće 1966. godine, presrela ga je na putu kući i rekla mu da će ili da odu odatle il će ona na prugu – pa pod voz.

Iste nedelje krenuli su za Beograd, gde su bili smešteni radni-vagoni u kojima je on radio u to vreme. Snalazili su su se i mučili spavajući u njegovom vagonu, a kad je premešten za Zaječar, ostali su i bez toga. Iznajmili su jednu sobu i počeli da se kuće. Ona je ostala u Beogradu i odlazila lekarima, a on dolazio za vikend sa terena.

Jedanaest godina borbe i desilo se čudo. Novembra meseca 1971, u nedelju, rodio se njen Borko. Nakon toliko patnji, suza i borbe morao je biti Borko. Takvo mu je ime dala.

Rastao je kao iz vode i pored sve nemaštine. Sve je bilo njemu podređeno, a on je to vraćao dobrim. Završio je zanat. Nije bila srećna što je odabrao struju, ali on je želeo upravo to. Oduvek je nešto čačkao sa žicama. Popravljao. Brzo je našao posao preko nekog drugara i došao do svog dinara.

Onog jutra kada je on morao da se javi, nije ga ispratila, jer je otišla na posao. Samo ga je poljubila dok je još spavao. Nije to ni osetio, umoran, jer su kasno legli one večeri kada im je, zbog stana, dolazio onaj advokat.

Kad li će taj prokleti stan?! Da se ne stidi od društva zato što ne mogu da dođu kod njega. Ni devojku nije mogao da dovede. Gazdarica joj je rekla da ima devojku i da je lepa. Hm! Kad ona kaže da je lepa, mora da je baš lepa. Nije joj sigurno bilo milo zbog toga, niti da to prizna, prava rospija koja ga je mrzela što je bolji od njene dece. što je bio bolji đak, što ima društvo, što ga svi vole, što je naočit. I lep... Eh, kad će taj stan. Zbog njega joj je on najvažniji. Tada će ona, njegova majka, moći da vidi tu devojčicu, koji sigurno nije dovodio jer ga je bilo sramote zbog bede u kojoj su živeli.

Zabolelo ju je opet u grudima. Taj usijani grumen nosi od dana kad je krenuo na ratište i stalno tinja. Nikako da umine, a nekad se užari i peče.

Nesmo, sine, mogli više. Počeli smo bez kašike. Sticali po malo. Male plate. Nemamo školu... Nismo imali nikakvu pomoć, samo ruke, samo gole ruke, deset prsta i znoj... Znaš ti kolko si nam puta reko da ne radimo dva posla. 'Polako, mama, evo i ja ću da radim.' Ma imali bi, imali bi dva stana. Pojelo gi lečenje. Pusto lečenje. Lekari pa lekovi, pa lekari, pa ništa... Pa babe, vračare, odže i popovi. Prošli smo pustu Makedoniju, Bosnu celu. Bili kod vlaških baba i kod naših. Ništa. A oni samo daj, daj, daj. Pojedoše nas. Pojedoše nam i dušu i pare. Al fala Bogu milome, nađe se doktor za mene i za za moju boles. Bog ga poživeo po 'iljadu puta. Dok smo živi, ne možemo da mu se odužimo.

Ponovo se prekstila sećajući se kako ga je poljubila tog jutra pre no što je krenula na posao dok je spavao.

A neće, inače, nevaljalac, neće tako često da odspava. Kaže: prođe mu život u spavanje, gubi od života! A što onda ideš tamo sine, zar se tamo ne gubi život, crni sine moj blesavi!

Uzdahnula je duboko i ustala sa stolice. Nije mogla više da radi. Teška briga ju je nagonila da šeta po kući. Lomila je prste u tihom očaju, gužvala ruku u ruku, šetala od naftarice do prozora, pa do televizora i onda opet u krug. U zabrinutom srcu klijali su svakojaki strahovi kao pečurke posle kiše. Njena crna odeća na kojoj je boja već izbledela, ispunila je celu sobu.

I sad li majka da te izgubi? Sad? A zašto?

Kažem mu ja: Dobro, sine, brani se narod. Ajde neka da je tako. Al' koji ti narod sine tamo da braniš kad ti tamo nit koga imaš, nit koga poznavaš. Tvoj narod neje tamo. Taj narod napuni Beograd. šeta se, provodi i vozika s besna kola, samo lete pare, a ti da im braniš kuće? Ajde, rekni, ima li to smisla?

A on će meni: Dobro bre, majko, pa struja je na poslu mogla sto puta da me ubije! Mogo je tramvaj da me pregazi. Ne ginu ljudi samo u ratu! Je l' treba da brukam i sebe i vas i da me oteraju u zatvor, ili da me negde pokupe na ulici ko lopova? Neću, bre, da bežim i da se krijem. [ta me čeka, čeka me.

E, dete moje, neće Bog kad radiš pošteno, za koru leba. Ovo je drugo. Rat je đavolja rabota! A i zatvor je za ljudi. Izađeš bar živ. A sad ne znam šta ti nosi dan a šta noć...

Njen umišljeni razgovor sa sinom trajao je još dugo, obraćala mu se, pretpostavljala njegove odgovore, mrmljala u sebi, pred očima joj je bio samo on, i neka velika opasnost koja je pretila da joj ga otme zauvek.