Deseti deo

Spustila je pismo ponovo na stomak i uzdahnula.

Kako da razgovaram sa Čedom? Kako kad oni za tebe ne žele ni da čuju!? Ma ne bih stigla da kažem ni dve reči. Pri samom pomenu tvog imena skočili bi ko opečeni!

Kad bi samo hteli da mi kažu šta je to što im smeta kod tebe kao čoveku, kao ljudskom biću. Ne kao elektičaru ili "onome što nema fakultet". To si, eto tako, ti – Bezimeni.

Kako da ja to tebi objasnim, sunce moje? Kako da ti to kažem, iako ti to naslućuješ, sigurna sam. I na kraju, potpuno si u pravu. Zašto si ti manje vredan jer imaš manje novca? Zar je bogatstvo merilo vrednosti jednog ljudskog bića!? Zar samo zbog toga treba da budeš ponižavan? Zar samo zbog toga ne smem da te volim? Zar zbog toga ja više nikada ne treba da te vidim u svojoj sobi!?

Gledala je po svojoj sobi kao da ga traži, kao da je tu u njenoj blizini a bio je veoma daleko, 200 kilometara daleko. U njenu sobu dolazio je veoma retko, samo kad njenih nije bilo kod kuće, ali pamtila je svaku njegovu posetu.

Jednom prilikom zavukao se tamo u ćošak među lutke i igračke i ludirao se, imitirajući malo dete. Znas, medo, ja sam lubomolan na tebe, govorio je i pravio smešne face, ti mozes da budes svako vece sa mojom Milicom a ja ne. Je l to posteno? Leci mi, molim te? Ako slucajno ja plimetin da ti vilis kad se ona plesvlaci, gotov si. Izvuci su ti usi pa ces biti magaence. Jesi li lazumeo...?

Predstava je tekla dalje. Klimnuo bi medinom glavom – kao rukovali se i sklopili savez.

Od kako je sa Borkom, počela je da razmišlja o onim drugim ljudima koje do tada nije imala prilike da upozna i na koje nije naročito obraćala pažnju.

Uvidela je da postoje ljudi, kao što je uostalom i njen Borko, koji se rode i nestanu, a da nisu nikada videli more, da nisu otišli na odmor, stali na skije, da nikada nisu leteli avionom. Nikad, ali nikad nisu kročili van granice. Gledala je ponekad iz toplog i mirisnog taksija taj Borkov svet kako se klati i trese na autobuskoj stanici od hladnoće. Gledala ih kako se vuku sparnim, proključalim ulicama satrveni od napornog rada, dok njen otac želi da proda kola jer nemaju klima-uređaj. Kako im vire zadnjice iz kontejnera dok iz njega izvlače krajičak hleba. Kako im je obuća izlizana, odeća jeftina, lica umorna. Počela je da ih shvata i sažaljeva. To su ljudi kao i ona, ništa manje i ništa više od nje, njenog oca ili majke.

Razmišljala je u tim trenucima o Božijoj pravdi, o suštini ovoga sveta, o nameri Tvorca koji ga je stvarao. Još nešto nikako nije mogla da razume. Njihova lica? Taj smeh na njima, taj optimizam i samopouzdanje, bez ikakve potpore i bez čvrstog oslonca. Činilo joj se ponekad da se oni češće i iskrenije smeju nego njen svet, pa i ona sama. U čemu je tu onda trik? Grle jedni druge, stalno su u nekakvim grupama, druže se i vole. Da, jednostavno oni se mnogo više vole. Njen svet ne ume da voli. U stvari, možda i ume, ali da bi nekog voleli mora da ispuni preduslove, poduslove, kriterijume i zahteve.

Kao na konkursu.