Osmi deo

Snežna vejavica nije imala kome u ulici 8. krajiške udarne brigade da pokvari večernju šetnju. Gradski običaj, pogotovu starijih građana da uveče prošetaju radi lepšeg sna i razgovora sa komšijama, ovde nikada nije postojao. Povremeno tek, poneki automobil zašao bi za kapiju i nestao iza velikih zidina kojima je bila opasana svaka kuća. Vetar je vitlao i orgijao u krug, kao na mestima gde gazduju nečiste savesti i zle sile.

Kroz teške bele žaluzine na visokom potkrovlju Miličinog doma, kao silom naterana, samo onoliko koliko mora, škiljila je svetlost. Milica je ležala u svojoj sobi, licem okrenuta ka zidu. Teške suze klizile su niz obraz na već mokar jastuk. Dugo je plakala. Na stomaku joj je ležalo Borkovo pismo. Držala ga je prstima nežno, onako kako bi milovala njega, tražeći ga dodirom na papiru u svakom napisanom slovcetu. Kroz suze, poigravale su pred njom slike, i šarale zid, izvirale su jedna za drugom i treperile pred njenim očima. Sad je svaka slika imala svoj život.

Oživela je njihov prvi poljubac, vratio joj treptaj osmeha na krajičak usana, tamo gde je najviše voleo da je poljubi i igrao sve dok je trajao polusan.

U drugom polugodištu sedmog razreda stigao je novi učenik u njeno odeljenje. Borko Stojković. U njenoj školi je završio osmi razred. Nanela su ga mnogobrojna podstanarska seljakanja na mesto gde ne pripada, kao kad okean izbaci neki stran predmet sa obale jednog kraja sveta, na obalu sasvim drugog kraja. Izrastao je i formirao se kao većina dečaka na raspustu između sedmog i osmog razreda. Lice se izoštrilo i potamnelo. Glas ogrubeo i otežao, a osmeh tako još više zablistao. Skroman. Osobina koju mu je nametnulo siromaštvo. Po prirodi tih i miran. Otišao je na raspust kao dečačić, a u odelenje se vratio kao želja mnogih devojčica iz celog osmog razreda. U tim godinama, zna se, novac i komplimenti nemaju kod devojčica tu moć koju ima muška lepota. I onda je nestao. Njegovi su se opet negde preselili.

Videla ga je ponovo jedne letnje večeri, četiri godine kasnije, kad ga je već zaboravila, na mestu gde se nikad ne bi nadala – život to udesi kad želi – na koncertu "Oktobra 1860" u SKC-u. Stajali su u gužvi jedno pored drugog dve trećine koncerta, a da se nisu primetili. Ona je bila obožavateljka te grupe, a on je došao slučajno, na nagovor društva. Činio joj se još lepši i nekako drag. Kao neko svoj koji dugo ne dolazi a onda se jednoga dana pojavi iznenada, bez najave. Tako je, on, njena stara simpatija od koje nije imala veću, došao odjednom kao najlepši dar. Sve vreme su pričali i šalili se kao nikada u školi, u nekom čudesnom skladu što god da su pomenuli, čega god da su se dotakli. Ostatak večeri za njih više niko nije postojao. On se potpuno odvojio od drugara, a rok grupa zbog koje je ona došla ostala je u trećem planu. Unosili su se jedno drugom u uho, jer se od buke ništa nije čulo. Došaptavali su se, klimali glavom u znak potvrđivanja, smejali se, čudili svako za sebe kako se to u svemu slažu. Zajedno su izašli sa koncerta. Pljuštala je hladna kišurina i očas potopila njenu haljinicu boje kajsije, a on je skinuo svoju novu teksas jaknu i prebacio je preko njenih ramena. Tek što su stigli do semafora, malo ponad zdanja, pristigao je njen otac. Nisu se ni pozdravili, a ona je ušla u veliki tamnozeleni "mercedes".

"Kako mi ga je samo bilo žao, medenko moj", šaptala je u sebi te noći, iznova i iznova. Njen otac ga nije ni pogledao, a kamoli pozvao u automobil, a ona se nije usudila da to uradi. Upamtila je njegov prkos u očima, blesnuo je njegov ponos koji još uvek nosi. Zaboleo ju je njegov izraz lica koji kao da je govorio: "Neka, neće me kiša ubiti". Gledala ga je sa zadnjeg sedišta zagrejanog auta, kako uspravno i gordo korača trotoarom ka Slaviji. Belu majicu koju je jedino imao na sebi pljusak je zalepio za čvrsto, mlado, od rada oblikovano telo.

Njegova teksas jakna ostala je na njoj.

Nekoliko dana kasnije, drznula se da uradi nešto što nikada nije učinila. Posle te večeri koju su proveli zajedno na koncertu, sve se u njoj promenilo. Nije mogla da se koncentriše ni na šta, niti da o bilo čemu drugom razmišlja, potreba za hranom i pićem joj je gotovo presahla a vreme joj proticalo sporo i rastreseno. Odlučila je da uradi ono što ne radi dama, pogotovu vaspitavana rigidnim pravilima i gvozdenom disciplinom. Krenula je ona prva da ga traži, da bi mu vratila jaknu. Zvala je redom sve koje je poznavala a pretpostavljala da znaju nešto o njemu. Uzalud. Pozvala je sve one čije je brojeve imala u rokovniku, čak i neke druge ljude koji su bili u vezi sa njima, ali nije mogla da ga pronađe. Nije mogla da uđe u trag njegovim mnogobrojnim selidbama.

Jednoga dana, opet sasvim slučajno – onaj isti život režiser je odlučio da ponovo udesi njihov susret – od svog školskog druga Backa saznala je da on poznaje Borka koji odskora živi u njegovom kraju grada. Na Backovo iznenađenje, o čemu ona nije mnogo vodila računa, ostavila je svoj broj telefona koji je on trebalo da dâ Borku. A Borko se, Bogu fala, javio nekoliko dana kasnije. Delovao je nesamouvereno i užurbano, samo da što pre završe razgovor. Često ga je kasnije zavitlavala zbog tog poziva. Onda su izašli da bi "mu ona vratila jaknu", zatim da bi on platio piće, jer je prvi put ona insistirala na tome. Sledeći put da bi odgledali neki film. I onda, posle jednog od takvih izlazaka, više nisu izmišljali opravdanja i razloge za ponovni susret.

Početak veze je bio težak i veoma romantičan u isto vreme. Milica je bila na završnoj godini u Gimnaziji. Borko je posle treće godine srednje škole već počeo da radi. Njeni roditelji bili su izuzetno strogi. Morala je uvek da bude kod kuće u isto vreme posle škole. Uvek su želeli da znaju gde je. Viđali su se kratko na odmorima, posle škole, na putu do kuće, kad bi jednu te istu kasetu vraćala u video klub, kad bi gubila časove ili bežala sa njih. Najlepši trenuci bili su oni kad bi uzela opravdanje od doktora da je bolesna i da ne može u školu. Tada bi celo popodne proveli po zabačenim kafićima na periferiji, u delovima grada gde ih njeni ne bi mogli videti. Ili u njihovom "skrovištu". Najteži su bili oni dani kada i pored svih "umotvorina i egzibicija" nisu uspevali da ukradu koji minut za svoju ljubav. Ipak, pored svega uspeli su da je sačuvaju celu tu godinu.

Kad je pre par meseci upisala prava, sve je krenulo na bolje. Imala je mnogo više obaveza, a samim tim i mogo više prostora za izmišljene obaveze koje su se sve zajedno zvale Borko. Uprkos tome što je njena majka Vjera saznala za Borka, i to od neke njene drugarice.

Poslednjih mesec-dva njihova ljubav je bila na vrhuncu. što su više vremena provodili zajedno, više su čeznuli jedno za drugim, nalazeći način da ukradu još koji sat. A vreme im je uvek nedostajalo. Sati uvek kratki, vreme leti, najkraći sati od kako je sveta i svemira. Opraštali bi se na rastanku dugo. Ljubili se, šaptali jedno drugom koliko se vole, svađali se oko toga ko koga više voli. I na kraju, obavezno utvrđivali po stoti put vreme sutrašnjeg viđenja, setno i čežnjivo kao da će do tog časa proteći vekovi. Rasplamtela se ljubav, ona kao po definiciji, slepa, bistra, ničim uslovljena.

Onda je stigao taj poziv za ratište i on je otišao.

Njen Borko. Živo biće. Ne kao one tačkice koje je crtala, pre no što ga je upoznala i kačila na zid, samosažaljivo ističući da je to nešto njeno, samo njeno...

Kako je samo mogao da pomisli da ga zaboravljam... Ja volim... Kako ja da zaboravim..., jecala je. I slap suza krenuo je ponovo niz vlažne obraze na majicu u kojoj je spavala. Borkovu majicu.

Uzela je njegovo drugo pismo u ruke i ponovo ga čitala. Možda nešto nije dobro razumela. Možda nije tako mislio...