Sedmi deo

Pismo je predao direktno u ruke vodniku koji je upravo praznio sanduče i spremao se za put do Beograda, a zatim je pronašao Profu, pa su izašli na svoju stražarsku smenu.

Prethodnih dana poradilo se na ukopavanju stražarskih mesta. Napravljeni su zakloni od cigala. U zaklonima – doneta ćebad i panjevi, koje su maskirali šašom. Zbog mogućnosti i opasnosti da neprijatelj upotrebi ručne bacače, "zolje", napravili su četiri takva stražarska mesta i menjali položaj u svakoj sledećoj smeni.

Što se zime tiče, skloništa im nisu mnogo vredela. I dalje je bilo jezivo hladno, naročito za vreme jasnih i zvezdanih noći. Zima je tada grizla kolena i nos, kao krvoločni ker očnjacima. Prsti na nogama pucali su od hladnoće.

Borko – sada "borac Stojković" – kako su ih starešine usiljeno oslovljavale, pokušavajući tako da zadrže distancu i zavrednuju poštovanje, ispod debelih vojničkih SMB pantalona obukao je i pižamu i trenerku. Na sebi je imao vojničku košulju, džemper, bluzu, očev gunj i na kraju vetrovku. Obuo je dva para običnih čarapa i jedne žute vunene, koje mu je majka krišom ubacila u torbu. On i Milica su se smejali tim čarapama, ali sada su i one bile na nogama, jer je imao čizme dva broja veće. Na glavi crnu pletenu kapu koju je, kao nikada u Beogradu, navlačio i preko čela i preko ušiju. Otežano se kretao, ali je jedino tako mogao da pregura dve noćne smene.

Borko je bio veoma osetljiv, kao i sva deca koje su majke, u preteranoj brizi, previše oblačile i negovale. Na taj način si ih i nehotice učinile neotpornim i preosetljivim.

Te noći, kao i prethodnih, atriljerija je tukla bez prestanka. Oni koji poznaju artiljerijska oruđa, prepoznali su da su to "njihove" haubice, koje su potresale tlo pod nogama.

Profa je ušao u jedan od zaklona, dok Borko nije želeo to da učini. Više mu je godilo da stane iza kruške i zagleda se u nebo, da upija zvuke noći i poveže ih sa nekim zvukom iz "svog sveta". Tada bi ga obuzimao neki blaženi zanos koji je skraćivao noć i topio u njemu svaku pomisao na vreme i mesto na kom se nalazi. Parao je pogledom stvarnost, ponirao u svoj topli dah koji mu se uvijao pred očima. Plutao je mislima kilometar po kilometar, grad po grad, sve do jednog grada i jedne ulice u njemu. Zakoračio bi u mislima njenom ulicom i brojao korake. Do kapije tačno 172 koraka. Stosedamdesetdva. Preskočio bi kapiju a zatim bacao koji kamičak na njen prozor. Zamišljao je kako joj se, srećnoj što ga vidi, u krajičku oka skuplja suza, kako kao detence skače u mestu i širi ruke, dok joj igra brada, kako joj se cakle okice po kojima je poznavao trenutke kad je učinio srećnom i kada ga najžešće voli.

Tek najednom, možda pola sata po izlasku na stražu, sa neba, nenajavljeno, krenulo je da sleće belo paperje, nežno i krotko. Pažljivo se slažući na prethodno, kao da ne želi da ga povredi. Zima je svoj ples ovoga puta igrala duže nego što je predviđeno. Da bi uvila i spremila što više snega i svoju prvu predstavu odužila i tako ulepšala i ukrasila noći i dane borcima sa jedne i sa druge strane linije. Pred snegom, studen je brzo poklekla, učinivši noć podnošljivijom.

Borko je bio oduševljen. Ne samo što je osetno bilo toplije, već je sneg bio čarolija koja je spajala onaj svet i ovaj svet.

Sneg je prva prirodna i normalna pojava koja mu se desila od kako su prešli Dunav. Osećao ga je svojim. Brzo mu je obeleo kapu i ramena. Rastužio se što nije pomislio želju kad je dodirnuo prvu pahuljicu. Bio je zaboravio na to.

Prethodne godine, kad je pao prvi sneg, Borko i Milica poželeli su da i sledeći dočekaju zajedno. [ta znači ovaj sneg, koji ih na ovaj način spaja? Da li im se želja ispunila ili ne? Na nju misli u ovoj snežnoj noći. Fizički su odvojeno, ali nisu li ipak zajedno? Te prošle godine, onog dana kada je prvi put zasnežilo, bili su u Novom sadu. Ona je pobegla iz škole, a on nije otišao na posao... Najlepši dan njegovog života! šetali su ulicama zagrljeni i nisu morali da se skrivaju ni od koga. Ručali su prvi put zajedno u restoranu. Pili su kuvano crno vino po kafićima. Ljubili su se satima na Petrovaradinu dok sneg od njih nije napravio dva zaljubljena Sneška Belića. Voleli su se i smejali i smejali. Da, bio je to najlepši, ali i najkraći dan u njegovom životu. Prekratko je trajala ta novosadska zimska čarolija.

Uveče su se vratili u Beograd i nisu mogli da se odvoje jedno od drugog. Držali su se za ruke na početku njene ulice. Znali da ona mora da krene, ali niko nije hteo prvi da pusti ruku. Gledali su se zaljubljeno i setno dok je vreme teklo. A onda je iz njenih usta čuo nešto što je za njega do tad bilo nepojmljivo. Predložila je da ona ode kući, da izvidi situaciju i ako su njeni roditelji zaspali, ili nisu kod kuće, da ga krišom prokrijumčari u svoju sobu i da kod nje prenoći. Ali kako to da izvedu?šta ako neko od njenih ukućana baš bude insistirao da uđe u njenu sobu?šta onda? Ipak, nije dugo išao protiv sebe. Prihvatio je da učine tako, pa šta bude.

Nešto kasnije, Milica ga je pozvala mašući rukom sa prozora. Majka je prilegla čekajući da ona dođe pa da zaspi, a otac je, kao i uvek, bio na nekom sastanku.

Od kapije do njene sobe, preko ulaznih vrata i stepenica za sprat, pa za potkrovlje, klizio je bez težine i bez disanja, kao preko minskih polja koja sa svih strana nadziru snajperi. Noć – minsko polje. Polje srca. Polje čežnje i strepnje. Ona noć, koja se samo jednom događa, koju možda svako ima u svom životu kao jednu jedinu noć, koja neplanirano postane nikad ponovljiva i nezaboravna. Ona koja ostaje u srži, biću, u duši. Koja se tu nastanjuje zauvek. Ona koja pri sećanju na nju, donosi neopisiv žal i setu. Takva je ta noć bila za Borka.

Seća se veoma dobro da cele noći nije ni trenuo. Gledao je kroz prozor u to belo paperje i udisao miris njene kože. Trudio se da ga upije, da ga upamti. Svežina postelje ga je opijala. Prislonio je usne na njeno belo, meko, nežno, toplo, rame. Blažena toplina, mlak i zanosan talas, obuzeli su mu celo telo i on više nije mogao njime da vlada. Opijen, zaljubljen do groba, zanesen i nikada na taj način voljen, poželeo je da otpusti dušu u tu noć.

šta lepše još u životu mogu da očekujem, govorio je sebi, pa kad već svi moramo da skončamo, pa kad ništa nije večno, pa ni ova noć, ni ova ljubav, zar ne može bar smrt da bude lepa i da se desi evo sad? što nam nije dato da bar umremo kad mi to poželimo?

Iskreno je želeo da njen otac nagrne sa puškom, besan i krvoločan, da razvali i smoždi vrata i da ga zatekne tu i tad. A on bi samo raširio ruke i nasmejao se. Srećan.

Te noći nedostajalo je samo jedno: "BAAAAAAAAANG!"

Snega odavno više nigde nije bilo. Zatresla se ravnica. Zašištali kukuruzi kao šarke. Kao roj stršljenova, hiljade eksera, opiljaka od metala, šrapnela, žileta, razletelo se poljem sekući stabljike, grančice i grane od drveća i udarajući u zidove zaklona za stražarska mesta.

"Borko! Borko, bre!", drmao ga je Profesor žestoko. "Čoveče Božji, bombarduju nas! Bežimo!", dreknuo je i ošamario ga svom snagom, pomislivši da Borko spava stojeći.

Borko se tek tad otrgao od svojih snova. Pucanj u njegovoj mašti bila je detonacija bojlera i bombi koje je neprijateljski poljoprivredni avion, leteći nisko da ga ne bi primetili, izbacio sa ciljem da digne u vazduh cisterne. Trenutak kad je sneg prestao da pada bio je idealan za napad jer mu se niko u snežnoj noći nije nadao.

Zagrabili su pognutih glava kroz polje put kuće i sigurnijeg zaklona. Bilo gde, samo što dalje od cisterni. Okasnili kao da su i oni izašli iz nekog polusna, iz nekog sanduka u kome su mirovali podmazani, čekajući svoj trenutak, začuše se automati njihovih saboraca, pa zatim silniji i otresitiji veliki šarci i puškomitraljezi sa dugačkim i debelim mecima, koji su stajali nakačeni na džipove po selu. Poleteli su ka nebu milioni raznobojnih i raznolikih metaka, crveni, zeleni, žuti, deblji, kraći, duži, svetleći, pancirni i obični. Kao da je one šećerne ukrase za tortu neko iz ogromnog topa ispalio ka nebu. Hrlili su ka nekom cilju koji onaj koji ih je ispalio nije mogao da vidi ni zna, popunjavali su praznine između dalekih zvezda i sjajnih tačaka.

Preko ograde, više desno, ponovo je odjeknula besna eksplozija. Baš između Vatrogasnog doma i zgradice u porti crkve. Rasprsla su se stakla na Domu. Opet su ekseri i opiljci zazviždali svuda okolo, rušeći delove fasada i zidova. Na kući ispred koje se nalazio Borko, pucao je crep. štektalo je svuda, kao stotinu raštimovanih "singerica". Neko je ispred Doma zastenjao glasno, duboko i bolno. Odzvanjali su jauci pustom ulicom, ali iz Doma pomoć nije stizala. Tek kad se malo stišalo, bezglavo i u panici, izletela je masa, kao da su vodom izbačeni, bosi, polugoli, nenaouružani ljudi. Kapetan prvi, pa stariji vodnik sa kompletnom "svitom" pretrčali su ulicu do kuće u kojoj su se nalazili Borko, Profa, Prsan i ostali i kao furija mahnito uskakali unutra, kud koji. Jedni u sobe, drugi ispod drvnika, u nekadašnji svinjac. Onog nesrećnika koji je bio ranjen, neko je vukao u strahu. Sav rascepljen, okrvavljene glave i ruku, bio je to Brka, konobar, koji je stražario ispred Doma. Pukla je osvetljavajuća raketa sa početka sela i zajezdila ka ostalim svicima, raspuknuvši se i obasjavši ceo svet oko sebe. Ispred kuće, na dva koraka, stajao je Profesor u polusagnutom položaju u kom se krije i iz koga se napada u isto vreme, žarko željan akcije i dešavanja. Pucao je bez prekida prema nebu, menjajući okvir municije jedan za drugim, dok mu je automat vibrirao u ruci. Lice mu se razvuklo u samozadovoljavajuću grimasu čoveka koji doživljava orgazam.

Borko se sklonio u ambar. Otvorenih usta i očiju gledao je sa ulaza u nebo, dok je srce ludo zveketalo po grudima.

To su, dakle, bili ti napunjeni bojleri o kojima se pričalo, bilo je jedino što je mogao da misli u tom trenutku. Na nebu, kao kutija šibica, pojavio se stari avion dvokrilac. Uplašen, Borko je i sâm povukao oroz i zapucao. Isto su činili Prsan i Profa, zastavnik Petrovski i vojnici koji su izašli iz kuće da se nađu. Kutija šibica nastavila je da pluta nebom daleko iznad ovih svitaca kojima pokušavaju da joj naškode. Za tren, i više je nije bilo u vidokrugu.

Stajali su još neko vreme napolju reda radi, a onda su ušli u kuću. Unutra su Srećko i čiča Sreten vidali rane povređenom Brki. Već su mu previli glavu, zaustavili krvarenje na posekotinama po rukama i nogama i upravo mu pomagali da se uspravi ne bi li ga odveli put ambulante. Drhtao je raščupane kose i poderane odeće. Očito da ga je više bolela panika i strah nego li povrede. Ostali iz Doma ogrnuti što Borkovim, što Profinim i ćebadima vojnika, sa šlemovima na glavama, sedeli su po uglovima soba. Nisu imali hrabrosti ni da dišu. Kad ih je video tako preplašene, kao miševe, iz Borka, kao erupcija vulkana, provali bes. Niko od njih nije smeo da ga pogleda u oči. Ni kapetan. Gromio je čizmama dok je koračao ka svom krevetu, da su čaše na stolovima zveckale. Uspeo je, ipak, da se pribere i priupita Brku za zdravlje, a zatim je u prolazu ka svojoj sobi, bez reči, besno strgao svoje ćebe sa starijeg vodnika Glumca. Onako neizuven i neraspasan, strovalio se na improvizovani ležaj. Nije ga interesovalo ni koliko je sati, ni da li je kraj smene, ni ko će na stražu. Srce je i dalje tuklo, a telo vibriralo. Vreli prsten razočarenja nalegao mu je na dušu. Bio je to uistinu dug dan.