Peti deo

Jutro je naopako krenulo. Prilikom uzimanja doručka, natrontan opremom i naoružanjem, Borko je nespretno ispustio hleb u blato. Celo sledovanje hleba za taj dan. Ljut zbog toga, bacio je i čaj i sir i jaje, kompletan doručak.

Stražarenje je proteklo mirno i u razgovoru sa Profom. Tek su se tad dosetili da ih je stariji vodnik Glumac izvukao iz kamiona i poslao na stražarsko mesto da prethodna smena ne bi poginula. A oni?

Za to vreme kapetan Munižaba je u komandi dobio vatrogasni dom i jednu polusrušenu kuću pored doma za smeštaj. Kad su se Borko i Profa vratili sa straže, jedinica se već smeštala i organizovala. Kapetan Bukara, stariji vodnik Glumac i zastavnik Petrovski, zajedno sa onima koji su još i u Beogradu bili stalno uz oficire, a koje je Profa zvao "dvorska svita", zauzeli su suve, prostrane i svetle sobe.

"Svitu" su sačinjavali neki Martić, vlasnik auto-škole, dobrostojeći prepotenko, vazda krvavih očiju, "Tadža", taksista, ćelav i debeo, koji se stalno hvalio kako poznaje sve važnije ljude u Beogradu, od poznatih glumaca do lekara, "Brka", brkati konobar, suv od rakije kao isušena šljiva, jedan čudak, ekonomista u nekoj jakoj firmi koga su zvali "Pevac", a da niko nije znao je li to nadimak ili prezime. Taj je isključivo komunicirao sa kapetanom. Sa ostalima u četi nikada nijednu reč. Dvojica muvatora i crnoberzijanca koji su još u Beogradu svakodnevno donosili i poklanjali oficirama svakojaku švercovanu robu, viski, parfeme, boksove cigara, sve ono što se ostalima moglo prodati. Poslednji je bio rezervni vodnik Stambolov, rodom negde na granici sa Bugarskom, kojeg je teško bilo razumeti jer još nije najbolje savladao srpski, inače sekretar srednje škole koju je pohađala kapetanova ćerka. Sve u svemu, bili su to ljudi koje je kapetan ciljano odabrao jer su mu mogli zatrebati. Niko se u toj grupi nije našao slučajno.

Ostatak jedinice, sačinjen od vojnika na odsluženju vojnog roka, stražara, vozača kamiona, čičice Sretena i njegovog sina Srećka, smestio se u polusrušenu ruinu. Ta "nekadašnja kuća" bila je prizemna, sagrađena "na lakat". Glavni ulaz je bio sa leve strane na uglu, a ispred ulaza dugačak trem. Ulazilo se odmah u veliko predsoblje, površinski najveću prostoriju u kući, sa velikim prozorima po celoj površini jednog zida. Sa desne strane predsoblja bile su dve male sobe. U jednu su doneli slamu i smestili se vozači kamiona i cisterni, a u drugoj su bili vojnici. Treću sobu, pravo od ulaza, izabrali su Sreten i Srećko.

Sreten je bio dobrovoljac. Prijavio se da bude uz sina koji je bio mobilisan. Imao je oko šezdeset godina i prihvatili su ga jer je jedinica ionako bila nepopunjena; nedostajao im procenat da bi uopšte krenuli put fronta.

On i njegov sin su neverovatno ličili, visoki ne više od 165 centimetara, sitni, svetle puti, sa prozirno-plavim iskrenim očima. Hodali su kao kvočka i pile, stalno zajedno. Srećko je "slušao tatu", nije puno govorio, a imao je trideset i neku. Nikad nije spominjao žene, tako da se nije znalo pravo bračno stanje. Nagađalo se svašta, kao i uvek kad neko nešto ne želi da kaže. "čiča", kako su ga zvali, bio je iskusan i promućuran. Uvek bi izabrao najbolja mesta i najbolje pozicije za sina i sebe. Nije se nikada prijavljivao dobrovoljno ni za šta. Isto se ponovilo i ovoga puta. U najlošijem ponuđenom smeštaju čiča Sreten je, naravno, izabrao najmanje loše. I to samo zbog činjenice da je u toj prostoriji postojala uzidana kaljeva peć.

Na Borkovu i Profesorovu sreću, niko od vozača ni vojnika nije želeo da deli sa čičom i njegovim sinom istu prostoriju, jedni zato što ta dvojica ne piju alkohol, drugi – što su im dosadni. Tako su njih dvojica ostali sami u tom sobičku.

Igrom slučaja, iako su sa straže došli poslednji i nisu imali mogućnost izbora, još su dobro prošli. Sva četvorica cimera iz tog sobička od oko 6 kvadrata, prionuli su na posao. Prvo su šatorskim krilima zatvorili prozore bez stakala, sa stogodišnjim štokovima uveliko istrulelim, a zatim su počistili i uredili prostoriju. Napravili su ležajeve sačinjene od vojničkog podmetača debelog nekoliko santimetara, od plastičnog materijala punjenog nečim i, polumokrih kartona. Prostrli su po podu stare trule daske. Tražili su eksere i kad su ih pronašli, ukucali su ih pokraj svog ležaja, za pušku, za vetrovku, za kese sa priborom za higijenu, uveče za ono malo veša koje bi skinuli sa sebe. Samo je plafon ostao nepokriven. Na sva četiri zida visilo je po nešto.

Pribavili su dva stara šlema koji su im služili kao lusteri. Na njih su zalepili sveće.

Profa i Borko su izašli u dvorište i istresli ćebad. Čiča i Srećko su se smestili u samom desnom uglu, jedan do drugog, zaklonjeni od promaje, sa glavama prema unutrašnjem zidu.

Profi i Borku ostala su mesta ispod prozora, gde je i dalje vukla promaja kroz rupe i otvore ispod šatorskih krila.

Nasuprot kuće, u dvorištu, bila je nastrešnica gde su se nekada cepala drva, svinjac, veliki ambar sa starom slamom koja se drobila pri dodiru. Prema ulici je stajao zid sa velikom i malom kapijom koje se nisu smele dodirivati da se ne bi srušile. Sve je bilo trulo i tužno. Južna strana je imala otvoren izlaz ka nekadašnjoj bašti, i dalje ka poljima kukuruza i njihovim cisternama. Pošto je do komšije bio zid, taj otvor je bio najveća opasnost po jedinicu. Nije se tačno znalo, ali se pričalo da su vlasnici kuće umrli pre dvadesetak godina, a da im sinovi žive negde u Vojvodini.

"Postrojavanjeee, postrojavanjeeeee!", povikao je neko od vojnika koji je dobio zadatak da obavesti jedinicu šta je naređeno.

Ubrzo su se svi postrojili ispred ulaza, u dvorištu stare kuće. Topla para koja je izbijala iz usta ugrejanih boraca, mešala se s dimom od cigareta, čineći tako jedinu nevidljivu nit koja je spajala ovaj skup različitih i raznolikih ljudi sakupljenih ni po kakvom, ili ko zna kakvom kriterijumu.

Ispod ambara unezverena keruša tražila je štenad koju su vojnici uzeli da se poigraju. Bolno je cvilela i tumarala od drvnika do ambara, pa do rupe za smeće, pa se opet vraćala u leglo ispod ambara, da još jednom proveri gde su joj štenci. Vukla je svoje vime, teško i otegnuto, puno mleka. Prisustvo nepozvanih i nepoželjnih, unelo je nemir u njeno majčinstvo.

Kapetan je stao pred stroja i počeo da govori. Objasnio im je, po prvi put, da je namena njihove jedinice da pozadinski obezbeđuje trupe koje su na prvim linijama fronta, što znači da će im kamionima dopremati namirnice, vodu, benzin i ostalo. Osim toga, treba da čuvaju "glavni magacin" u Vatrogasnom domu, gde će sve biti smešteno, i da stražare kraj cisterni sa gorivom.

"Znači, čuvaćemo benzin i babe po kućama dok ostali ratuju", mrmljao je razočarano Profesor.

Kapetan je dalje objašnjavao situaciju. Ukazivao je na opasnost od diverzanata koji će, zasigurno, pokušati da unište rezerve goriva ili hrane. Zahtevao je ozbiljnost. Skretao pažnju na opasnosti koje donosi upotreba alkohola. Uplašene je još više zastrašivao, dok ga nezreli i neiskusni vojnici skoro nisu ni čuli. šta je to za njih koji su preživeli zarobljavanje u Sloveniji!

Krenuo je zatim sa raspoređivanjem ljudstva. Prvo je one iz "svite" rasporedio na mesta kurira, četnog starešine za koga je Borko iz vojske znao da piše dozvole za grad (nije znao kakav mu je zadatak ovde), ličnog vozača i pratioca, kafe-kuvara, dežurnog i pomoćnika čete, stražare oko magacina. Ostalo je ono najopasnije, stražarenje u polju i pratnja kamiona koji voze potrepštine ili gorivo do prve linije fronta.

Profa se prvi dobrovoljno prijavio za stražu. Za njim i Prsan. Borko se malo premišljao. Hladno je, a on je zimogrožljiv. Osim toga, postoji mogućnost da ga rasporede u magacin i da bude nečiji potrčko, da ga zivkaju kao kera ili da se vozi kamionom radi utovara i istovara. Prijavio se za stražu, naravno, pa on je pošao u rat, a ne na mobu.

Svi mladi vojnici su se prijavili da stražare. Borko je pomislio da će ih kapetan odbiti jer nije imalo smisla da tu decu opet izlaže stresu, zimi i nespavanju. Kapetan je, međutim, bez komentara samo notirao u svoju beležnicu.

Svi oni su, jednostavno, samo procenat, broj, i sada, kao i onda kada su bili određivani da budu tu gde su.

Nedostajala su dvojica. Niko se više sam nije javljao. Kako je ko od prijavljenih za stražu ili pratnju prelazio na čelo stroja, tako se "svita" i ostatak jedinice udaljavao od njih. Bukvalno su se podelili.

Ne premišljajući se dugo, kapetan Božo odredio je još dvojicu iz stroja, jednog sa naočarima velike dioptrije, a drugog grdosiju koji teško da je mogao negde da se sakrije kao stražar. Pognuti, sa osećanjem besa i straha, nekako su se prevukli među stražare.

Svi preostali određeni su za pratioce kamiona i to je bilo to. Zadatak obavljen.

"Oni koji nemaju za šta da žive idu na stražu! Oni koji imaju prodavnice, lokale i taksije, udobne foteljice u firmama, ostaju na poštedi! šteta bi bilo da im se nešto desi, pa da im sve to propadne!"

Tim rečima je propratio Profa raspored straže dok se raspakivao.

"To su oni koji su pošli u rat jer nisu uspeli da pobegnu! Uhvatili su ih na legalu i na prevaru, nisu stigli nikoga da potplate i sad im je jedino na umu da po svaku cenu prežive. Lozinka: pošto – poto! Po cenu mog, tvog života, njegovog...!"

Profa je pokazivao na sebe, na Borka, na Srećka.

"Pustiše, bre, onu istraumiranu decu izbavljenu iz logora da im čuvaju guzice dok oni loču ili spavaju! Da se smrzavaju na straži na minus dvadeset. Pu!" pljunuo je ispred sebe od besa i po nekoliko puta vadio i vraćao istu stvar u vreću ne primećujući to. "Uostalom, ja zbog ovog nisam ni pošao na front! Idem sad kod njih tamo da tražim da me premeste na prvu liniju!"

Naglo je ustao i rekao još odlučnije:

"Ja sam ovde došao da se borim i niko mi nije rekao da ću čuvati nekakakvo gorivo ili istovarati šlepere sa robom."

Dok je Profa besneo, čiča Sreten je spremao drvca i naložio kaljevu peć. Poznata toplota! Miris dima i blaga toplota osvojiše prostoriju i to učini da se oseti atmosfera kuće. Bez toplote ni rođena kuća nema onaj jedinstven i čudnovat ukus i miris koji staju u reči: "topli dom".

Borko se slagao sa svakom Profinom izgovorenom rečju. Kada je ovaj izašao iz sobice, nameravao je da ga sustigne i pridruži mu se. Ipak, bolni umor ga je zaustavljao. Savladao ga je potpuno, a toplota koja se raširi prostorijom, rasplinu se po njemu i ošamuti ga toliko da je bio blizu da zaspi. Splasnula je pomisao i da se pokrene, a kamo li da izađe ponovo na studen i mraz.

Neodoljiva potreba za snom ga najzad sasvlada.