Četvrti deo

Kad se Borko probudio, kolona vojnih vozila već je duboko zašla u vojvođansku ravnicu. Atmosfera po selima i gradovima veoma se razlikovala od one u Beogradu. Koliko zbog blizine ratišta i straha za bezbednost, toliko zbog nekog osećanja trijumfa. Nailazila je njihova armija. Malo-malo pa bi neko sa ulice ubacio bocu pića u kamion. Poneko bi im naglas poželeo sreću, a skoro svi su mahali za njima. Sredovečna ženica poskočila je kad je kolona na trenutak zastala pokraj njene kuće. Utrčala je u susednu prodavnicu i iz nje iznela slatkiše, kafu, sokove i sve to ubacivala u poslednji kamion u koloni, kod Borka i družine. Profa i Bojan su podigli ciradu i klečeći na podu kamiona otpozdravljali ljudima na ulici, na njivama, po dvorištima, kraj puta. Omađijani svojom "veličinom i značajem", i ostali borci po kamionima bili su potpuno van sebe i van stvarnosti, ni nalik onima od jutros. Kisela lica i otežale obraze preinačili su u osmehe. Ugradili sebi lažnu samouverenost ispunjeni silnim osećanjem ponosa.

Mentopol je u svom uglu kamiona dremao. Brada je i dalje sedeo na istom mestu. Ispred njega gomilica pikavaca, a među nagorelim i već crnim prstima cigareta. Svaku sledeću palio je od prethodne i piljio u neku tačku cirade, koju nije ni video.

Borko je iskoristio situaciju pa je Mentopolovu pušku nogom privukao sebi. Nakašljao se da prikrije zvuk, izvadio okvir za municiju iz puške i zamenio ga svojim praznim. Da se obezbedi!

Profa je, primetivši to, okrenuo glavu na suprotnu stranu i time dao nešto kao znak odobravanja.

Prvi i jedini put zaustavili su se u nekom šumarku nadomak Erdutskog mosta na Dunavu, gde se nalazila administrativna granica sa Hrvatskom. Sačekali su nepun sat da se spusti mrak, zbog špijunaže.

Prešli su preko mosta i uvezli se u Hrvatsku.

Cirade na kamionima bile su spuštene.

Zahladnelo je na koži i u srcima i zbog zime i zbog straha.

Prsan je dodelio sebi ulogu vodiča. Presrećan je što se približava svom domu. Bez daha, a često i bez ikakvog pitanja, govorio je i govorio. Navodio je imena sela i zaselaka kroz koje su prolazili, svoje doživljaje u vezi s tim mestima. Čežnjivo je izgovarao imena njihovih najlepših devojaka. Ukazivao je na sela koja nisu bila srpska, pričao sve i svašta.

Njegov oduševljen i zanesen ton otupeo je napetost i tmurno raspoloženje koji su zavladali. I to najviše zbog Mentopola i Brade. Izgledali su kao Jevreji koje Nemci sprovode ka gasnim komorama. Borku je palo na pamet, kao da je to do tada bila nekakva skrivena i nedostupna istina, da oni odlaze u svoju zemlju, tamo gde živi njihov narod, i to narod kome je potrebna pomoć. Nikada ranije nije mislio o tome. Vukovar!!!? Vukovar je za njega bilo inostranstvo.

Nastala je tišina. Prsan je najednom zaćutao, još više isturio glavu kroz ciradu i gledao desno-levo, mumlajući nešto kao da se preispituje.

"Je li, Profo, jesu li oficiri rekli da idemo u Vrbinju?", upitao je dok mu je glava i dalje bila van kamiona.

"Jeste, jeste u Vrbinju", potvrdi Profesor, uvek dobro upućen u razvoj događaja.

"E, ako uskoro pređemo prugu", nastavi Prsan svečano i važno, "kolko ja znam, na putu smo za Borovo selo i Trpinjsku cestu. A tamo je i moje Bobovo."

Te reči, hladnije od zimske ledene kiše, zapljusnule su posadu. Trgle su ih i razbudile. Borovo selo, Trpinjska cesta u njihovim umovima bila su mesta u samom đavoljem kazanu punom ključalog ulja, tobogan niz koji su se upravo spuštali.

Pred Borkovim očima cvilela je špica drugog dnevnika RTS-a:

U kravim borbama na Trpinjskoj cesti vodi se odsudna bitka za svaku kuću, za svaki prozor... Borbe za Trpinjsku cestu i dalje traju... Redarstvenici su upali u Borovo selo i borbe su u najvećem jeku, ima puno poginulih i ranjenih...

Želudac mu se sklupčao u grudvu. Prisetio se razgovora sa Profom onih dana dok su još čekali naređenje o pokretu, kad su obojica isticali kako ne bi imali smisla da idu u rat i da tamo budu mesari ili bolničari.

"Ja bih, recimo, mogao da vozim hleb", šalio se tada Profesor pa su se dugo grohotom smejali.

Pokajao se zbog tog smeha. To su ipak bile priče iz Beograda. Odlazak u prve borbene redove i na ovakva ozloglašena mesta bilo je nešto sasvim, sasvim drugo. Iako je kao vojnik osamnaestogodišnjak u jeku demonstracija Albanaca bio u okolini Peći i osetio tu, ratnu, jezivo-napetu atmosferu, ovo je ipak bilo zaista nešto sasvim drugačije. Kamion je poskočio, pa još jednom.

"Pruga ljuuudi!", dreknu Prsan. "Jeste! Pruga!" Poskočio je i iz nekih svojih razloga bio srećan. Jedino on. Ostali su nalazili utehu u tome. Samo se Prsan snalazio po toj tmini, jer od prelaska granice sa Hrvatskom struje nigde nije bilo. Vozili su ih ka prvim borbenim redovima, ka Osijeku.

Očigledno da su bili prevareni. Njihove starešine nisu smele (možda zbog izdaje) da im kažu za konačno odredište. Verovatno su strahovali od reakcije vojnika, možda im je na umu bila mogućnost navale panike. Ko zna koliko njih bi se prepalo i pobeglo, bez obzira na posledice, i na sam pomen Borova, Trpinjske ceste ili Vukovara. Ta Vrbinja koju su oficiri, onako "u poverenju", spominjali, bila je na Istoku, u pozadini.

Tamo kuda su se oni zaputili, besneo je pravi, pravcati, krvavi rat.

"Ovo je već ozbiljna stvar", rekao je Profesor Kocić, začuđujuće hladno, tonom koji, ipak, nije odavao zebnju. Pronašao je svoj šlem i pedantno i usporeno ga nameštao da bi legao najbolje, mrdajući ga tamo-amo. Svi su ga sledili, čak i Brada. Refleksna odbrambena reakcija. Ipak, ni on nije bio toliko miran i naizgled odsutan, koliko je želeo da predstavi. No, niko nije ni zapažao njegovu reakciju, svi su bili zauzeti sobom, svojom opremom i naoružanjem.

A onda, naglo i grubo, zakrkljaše trule i nesipravne kočnice. Brzina se rapidno smanjivala. Ljudstvo u kamionu cimnulo se, sledeći inerciju, a onda opet, uz kratak trzaj, vratilo u prvobitni položaj. Kao da su to uvežbavali, po komandi na smotri. Sve je propratio uzvik a onda je tišina nalegla na sve, kao slana u polju.

Iz daljine, s početka kolone dopirao je žagor. Brada je halapljivo vukao poslednji dim iz cigarete koja je dogorela do filtera. Mentopol je iskolačio oči pribivši se uz stranicu kamiona toliko čvrsto kao da hoće da sraste s njom. Borko i Profa su se ispitivački pogledali. Jedino je Prsan, pošto je uzeo svoju pušku, krenuo da izvidi situaciju. U trenutku kad se dohvatio cirade, zapucalo je.

Ratatatata...

Isprepadan, odgurnuo je ciradu od sebe kao da se opekao, a onda iskočio iz kamiona, šišteći kao aktivirana bomba.

"Ustašeeee", dočekao se na noge i zalegao ispod kamiona, zaklonivši se iza točkova.

Borka je ledeni mač presekao po stomaku. Dohvatio je svoju pušku i repetirao. Rezak zvuk metala razbuktao je fitilj straha, bespomoćnosti i ludila. Iz sedećeg položaja hitro se izvio i zalegao uz zadnju stranicu kamiona. Pogledao je u Profu očekujući neko objašnjenje, ali ga nije bilo. Mentopol je počeo da vrišti. Piskavo kao jare koje vode na klanje. Držao se rukama za šlem i potrčao ka izlazu iz kamiona. Iskočio je na glavu kao da skače u bazen, šlem je pao na jednu, a on na drugu stranu asfalta. Zaječao je bolno negde ispod njih, a zatim naglas zaplakao. Borko se pokrenuo, poželevši da i on iskoči i da mu pomogne, ali ga je strah blokirao i prikovao za pod kamiona. Nije znao šta da radi. U glavi mu je vrilo. Kao klatno na satu "odbijalo" je unutra: "Ustaše – Mentopol – Ustaše – Mentopol, Ustaše – Mentopol..."

Jeziva neizvesnost trajala je i trajala.

Brujanje nekakvog motornog vozila i jaka svetlost probili su se između cirade, osvetlivši unutrašnjost kamiona. Brada je ustao i unezvereno gledao staklastim pogledom, kao čovek naglo probuđen iz dubokog sna. Iz vojnog SMB džipa iskočili su vozač i suvozač, kapetan prve klase, Bukara Božo i stariji vodnik, Glumac Mile.

"šta se ovde dešava, aloo!", povikali su besno, skoro u isti glas. Prsana su delile sekunde da pripuca na njih, pre no što ih je prepoznao. Mentopol je obliven kvrlju sedeo na betonu ispuštajući duboke jecaje... Vilica mu je ludački podrhtavala... Profesor i Borko iskočili su iz kamiona...

Bilo je to kao nekakvo pravo vatreno ratno krštenje, ali ono što se ustinu desilo, bilo je groteskno.

Stražari sa punktova na ulasku u Borovo selo zapucali su u čast kolone vojnika koja dolazi da ih smeni. Dakle, u njihovu čast. Nikakva opasnost nije ni postojala, ali... Neobučena, neinformisana i iznenađena grupica, navrat-nanos skupljena i ubačena u kamion, nije ni mogla to da zna.

Trenutak kasnije pristigli su i viši oficiri sa čela kolone, oni koje do tada nisu ni videli. Prsan koji ih je jedini jedva poznavao iz kasarne, krenuo je da im objašnjava šta se zapravo desilo. Profa i Borko podigli su Mentopola, uplakanog, izrovarene duše i raznese glave i uneli ga u džip. Međutim, oficiri su se ubrzo izgubili odatle, a kapetan i stariji vodnik su odvezli Mentopola nekuda, verovatno kod lekara.

Putovanje je nastavljeno. Ušli su u Borovo selo. Ono im je dolazilo s desna, a s leve strane nalazilo se Borovo naselje. S jedne strane ušoreno, pravo vojvođansko selo, većinski srpsko. Sa druge, moderno naselje od stambenih zgrada, sa većinskim hrvatskim stanovništvom.

Stojeći napolju, Borko je nesvesno premeravao livadu. Bio je u nedoumici. Kako su delili livadu, kako su znali čije je šta, dokle je bilo naše a odakle njihovo.

Bio je smešan sam sebi.

U Borovom selu, kuće u prvom redu, one na udaru, bile su izrešetane puščanim mecima i granatama, razbijenih zidova i rasturenog crepa. Iza njih ostatak sela uglavnom je bio neoštećen. Struje naravno nije bilo. U prozorima su škiljile sveće. Dimili su se krovovi. Čuo se ljudski glas, lavež, oglašavale su se mačke. Dokaz života. Glasovi života. Radost življenja.

A tamo, u Borovo naselju, Borko je video nešto što do tada nikada nije. Rupe od tenkovskih granata po zidovima stambenih zgrada izgledale su kao velike ključaonice koje su odavale najintimnije tajne, ključaonice nekadašnjih domova, a crni ugljenisani prozori buljili su u njega kao očne duplje iz kojih su izvađene oči! Stresao se. Betonske stazice oko zgrada progutala je trula letošnja trava po kojoj još samo utvare šetaju. Sve je bilo mrtvo: naselje, zgrade, ulice, svetiljke... Samo je promaja divljala.

Za Borovim selom nastavljala se Trpinjska cesta. Ostaci kuća štrčali su kao strašila s jedne i druge strane puta. Jednoj je nedostajao krov, drugoj svi prozori i vrata, treća je sablasno, nagorelih izdrobljenih zidova, pretila i opominjala. Ponegde, od cele kuće ostalo je samo pola zida, po dijagonali. Na njemu je pisalo "Srpska kuća".

"Koja kuća? Gde si ti video kuću?", upita naglas nepoznatog firmopisca koji je obeležio slovima "srpsku kuću", donoseći tako presudu. Glave boraca u ostalim kamionima klatile su se levo-desno kao gledaocima teniskog meča. Oči su im bile razrogačene, usta otvorena, zanemela, dok su im se duž kičme provlačili trnci jeze. Mnogi su se već tada pokajali što su ovde, što se nisu skrivali, sklanjali; a ni zatvor im više nije izgledao kao najlošiji izbor. Kuća s leva, gomila cigli, crepa, na sredini razvalina od granate koja je pukla po sred kuće, kao kroz dimnjak da je uletela. A u kući šporet smederevac! Sav u rupama od metaka. Izranjavan.

Pucano je i u šporet. Zato što je smederevac. Zato što je šporet. Zato što je u kući. što je bio u kući. Zato što je podgrevao i zagrevao, što je ispunjavao prostoriju toplotom i mirisom jela.

"Koja budala izbuši šporet, šta mu je šporet smetao?!", začuo se Prsanov glas koga je to, kao momka sa sela, izgleda najviše potreslo.

Negde pri samom izlasku iz sela, Borku su privukli pažnju ostaci kuće od crvenih fasadnih cigala. Nekad dvospratna kuća, projektovana sa mnoštvom uglova, jednim zidom potpuno u staklu, unikatna i posebna, a sad upucana, izmasakrirana, izdrobljena. Gledao je s tugom u nju, fasciniran njenom bivšom zamišljenom lepotom. Zamišljao je celo selo dok je bilo... živo... i tu kuću kako pleni, zrači, prkosi. Nije znao kako, ali osećao je prikriveni život u njoj, znao je da će neko doći i obnoviti je, da će je vratiti pod krov i pod nebesku strehu. Kao teški ranjenik koji će se zasigurno oporaviti, ona je i dalje imala impuls života u sebi. I kao ruševina, zračila je svojom bivšom i mogućom lepotom.

Verovatno su je zbog toga, zbog njene lepote, tako izmasakrirali. To su mrzeli u njoj. To nisu mogli da podnesu. Mrzeli su je što je lepa, kao što se mrzi ljudsko biće. Poželeo je da iskoči iz kamiona i da krene da je obnavlja, da je uspravi i izleči. Poželeo je da je njegova, da sebe dâ njoj i nju da uzme za sebe. Ionako druge nije imao. S osećanjem mučnine, bez volje da i dalje posmatra prizore "izrezbarene" maštom neljudi sa oboda pakla, spustio se na zemlju.

Eee, koliko su samo kuća bez veze porušili... I koliko je ljudi u ovoj zemlji, računajući i mene, bez svoje kuće, reče sam sebi uz uzdah, i istog trenutka okrenu glavu u stranu da bi prikrio svoju jadikovku od ostalih.

A onda su naišli na tenkove. Jedan, drugi, treći, peti, jedanaesti, dvadeset deveti. U jarku jedan spaljen, drugi između kuća pogođen zoljom. Onaj nasred puta verovatno pokvaren. Pa opet još jedan izgoreo, odmah ispod njega još dva u kanalu. Roj tenkova leži tu kao roj mrtvih pčela koje su poslednji put upotrebile svoju žaoku.

Od nekadašnje siline i snage ništa nije ostalo. Umrtvljeni, mrtvi, zastali u svom smrtonosnom pohodu, ležali su kao odbačeni otpad. Mali guseničar izvlačio ih je iz kaljuge i odvlačio nekud, kao na poslednje konačište, uz posmrtni marš koji su svirale metalne gusenice. Mrak je poodavno nalegao, ali se nije prestajalo sa radom. Nekome se žurilo. Svaki tenk pored srušene kuće izgledao je kao spomenik pored humke. Humka – spomenik, humka – spomenik. Kao groblje.

"Ljudii! Koliko smo im tenkova razbucali", uspinjao se Prsan euforično.

"Ne lupaj, bre, mali, to su naši tenkovi", prekinu ga Profesor, "to su T/55-ice, odlični tenkovi."

Prsan je umukao na te reči. Snuždio se kao dete kome je polomljena najlepša igračka kojom se svuda hvalio i ponosio. Zlokobnim selom bauljali su besni psi. Čas su ujedali ostale životinje, čas su se međusobno klali. Bez prestanka su cvileli i režali, ili zavijali tupo, duboko i dugo, kao da nekoga pozivaju da im prekrati muke. Ostale životinje bežale su od njih, ali nekako i same kao polumrtve i ošamućene.

"šta je ovde bio cilj, Profesore", upitao je Borko Kocića, "gde su Srbi ako je ovo mesto oslobođeno, što su i Srbima rušili kuće kad su se za njih borili?!"

Profesor mu nije odgovorio. Pretvarao se da ne čuje od buke motora. Posle svega ovoga što su videli, niko više od nije imao želju da iz kamiona izviri napolje.

Kolona se posle nekog vremena zaustavila. Ovog puta konačno. Bilo je to neko naseljeno mesto. Bez naređenja se nije smelo izlaziti. Upozoreni su na to još u Beogradu. Jedino je Prsan, kao i uvek, izvirio ne bi li prepoznao odredište.

Belo Selo, konstatovao je iz prve.

Ostalima to ništa nije značilo. Moglo je biti i zeleno.

Neko je viknuo da se izlazi, pa su borci iskakali iz kamiona, pomažući jedni drugima da se prizemlje. Istezali su se i ispravljali kičme, premoreni od neudobne celodnevne vožnje.

Selo je bilo čitavo. Nije bilo vidljivih tragova borbe. Izgledalo je kao i sva druga sela od Srema naovamo, ušoreno; levo kuće, desno kuće – čas bela, čas žuta. Ispred kuće zid a na njemu kapija, neka zelena, neka plava. Pored kapije betonska stazica, a na njoj klupa, svaka ofarbana. Dalje je travnjak, nekoliko drveta zasađenih na njemu. Na sredini asfaltni put, a sa obe strane kanal za kišnicu. Ispred jedne visoke i nemalterisane zgrade od cigala u centru sela, posve drugačije od ostalih, sijala je izuzetno jaka sijalica koja je osvetljavala ceo plato, a iz nje treštala muzika sa razglasa.

...Za Srbiju, u Srbiji, iz Srbije, zbog Srbije, oj Srbijo...

Verovatno agregat, pomislio je Borko, jer je kao električar to prvo primetio. Selom se besciljno vrzmao buljuk poluuniformisanih, polucivilnih osoba. Kao mravi kad im čovek ili životinja nagazi na mraviljak. Odeća ih nije svrstavala u isti tabor. Spajalo ih je to što su svi bili muškarci, neobrijani, i svi su nosili puške.

Borkovoj jedinici obezbeđen je smeštaj u sportskoj hali, pa su se svi zaputili ka njoj. Hala se naslanjala na zgradu sa sijalicom. Sa vojničkom transportnom vrećom u jednoj, rancem u drugoj ruci, sa puškom preko jednog i rapom preko dugog ramena, Borko je zastao na korak po ulasku u halu.

Unutra je već bila smeštena neka jedinica, ili možda nekoliko njih. Ležali su bez reda. Neki na metalnim vojničkim krevetima, neki na vrećama za spavanje, neki na podu na vojničkim ćebadima. Ležali su i pušili; činilo se kao da svi imaju zapaljene cigarete. Ogroman oblak vrelog nikotinskog dima, sav težak od vonja, kovitlao je po hali upijajući kiselo-opori smrad čarapa i čizama koji je podsećao na miris ustajalog kiselog kupusa. Muzika iz osvetljene zgrade dopunjavala je svaku prazninu između roja izgovorenih reči. U hali je bubnjalo kao u furuni. Na ovu gadnu smesu nalegao je i bljutavi ukus nepoznatog mesta, pa je Borku naprasno zavitlalo po stomaku i pred očima. Istrčao je napolje, suzdržavajući se da ne povrati. Naslonio se na kamion i udisao oštar i svež vazduh, polako dolazeći sebi. Čvrsto je odlučio je da tu spavati neće, makar ne spavao uopšte!

"Stojkoviću", pozva ga neko naredbodavnim glasom. Kapetan Bukara zastao je kraj njega. "Treba mi još jedan za stražu kod cisterni sa gorivom. Ti bi trebalo da se iskupiš za ono kašnjenje od jutros."

"Našli ste tog jednog", prihvatio je Borko, ni sam ne znajući šta će sa sobom.

U kamionu parkiranom ispod nadstrešnice, gde se inače smeštaju kombajni i poljoprivredne mašine, stražari su pokušavali da zadremaju. U ko zna koje doba noći, Borko je ležao iščekujući da se podigne cirada i da ga pozovu na smenu jer od Prsanovog hrkanja i škripanja zubima koji su neprijatno i oštro cvileli kao kad se ekser vuče po limu, nije moglo da se trene. Kako on, tako i svi ostali. Vrteli su se kao na ražnju po neudobnom i neravnom podu kamiona. Na smenu je trebao da ide sa Profom koji se dobrovoljno prijavio za stražu.

Muzika je u onoj kući utihnula, a svetlo je bilo ugašeno. Selom je već neko vreme carovala tišina, kao da nije rat. Sve dok se na kraju sela nije prolomio rafal iz automatske puške. Zatim još jedan sa suprotne strane, a onda, činilo se, sa svih strana, iza kuća, prema baštama, u centru sela, i tu, tik pored kamiona. Pucnji su postali sve učestaliji i sve bliži. Borko se uspravio i seo, osluškujući odakle dolaze rafali kao da će mu tako postati jasnije šta se zbiva.

Ogromna proćelava glava starijeg vodnika Glumca koji je bio komandir straže, pokazala se sa ruba cirade.

"Ajmo vaniiiiii!!" pištao je svojim uspaničenim, feminiziranim glasom, "mijenjajte ljude, izginuće! Neka odmah izađe naredna smjena!"

Profa i Borko su bez razmišljanja dohvatili puške i iskočili iz kamiona, stavljajući šlemove na glave. Potrčali su pognuti ka stražarskim mestima, mimoišavši se sa prethodnom smenom koja je bezglavo bežala ka nastrešnicama i kamionima.

Stariji vodnik je prvo trčao uporedo sa Borkom i Profesorom sve dok se nisu susreli sa saborcima, a onda se naglo okrenuo i vratio nazad, iako je trebalo da ih lično rasporedi na stražarska mesta.

Cisterne sa naftom i benzinom bile su smeštene u sredini kukuruznog polja. Okolo njih je sav kukuruz bio posečen, tako da je to bilo odlično skrovište. Neprijatelj ih nije mogao videti, a prazan prostor davao je stražarima odličnu preglednost. Sve se to nalazilo podalje u polju, da kojim slučajem selo ni bi eskplozijom bilo ugroženo.

Razdvojili su se. Borko je zalegao pored stare kruške koja se nalazila na obodu posečenog kruga, tik do kukuruza, a Profa je zašao u kukuruz levo od njega.

Oko njih su i dalje kljuckali mitraljezi. Sa jednog kraja sela, pa sa drugog, pa sa trećeg, ka nebu su hrlili svetleći meci kao veliki svici, u savršenom redu, činilo se da će se sudariti.

Njih dvojica tog trenutaka nisu znali ni gde se nalaze, ni koliko su udaljeni od prve linije i neprijatelja, niti da li postoji realna opasnost po njihove živote ili ne. Nisu znali čak ni šta se krije samo par stabljika kukuruza dalje. Jedino što su pouzdano znali bilo je da su dobili zadatak da tih nekoliko cisterni sa benzinom ili naftom – koga je to bilo briga – moraju da čuvaju.

Trzaj po trzaj, pucanj po pucanj, Borko se postepeno navikao na novonastalu situaciju. Ipak, to nije bilo obostrano puškaranje. Više je ličilo na nekakvo iživljavanje, šenlučenje, ali i to je bilo dovoljno da ga zarobe zebnja i strah. Logično, bila mu je to prva noć na ratištu.

Ležao je dobro zaklonjen iza korenja drveta koje je probilo iz zemlje. Upiljilo je pogled ka kukuruzu. Maksimalno se koncentrisao razbijajući svaku misao koja bi se rodila u glavi, da se ne bi zaneo i zamislio, ili čak zadremao, s obzirom da već drugu noć ne spava. Mesec je bio treći stražar, stražario je nebom praveći im društvo, u pola svoje veličine. Ova zimska noć bila je ledena, vedra. Pekla je hladnoća po obrazima i naročito prstima koji su stezali ledenu pušku. Osećalo se da je sneg naštimovao svoj orkestar i krenuo prvim koracima svog belog valcera u krug lagano i neumitno ka ovim krajevima.

Odjednom, iz kukuruza šušanj! Pa još jedan, i još jedan! Koraci! "Krak, krak, krak." Pucao je suv korov, opalo lišće, neobrani klipovi kukuruza. šuštanje je bivalo sve učestalije, bučnije i jasnije. Približavalo se! Neko se približavao!

"Da li Profa čuje ili je zadremao... da ga pozovem?", pomislio je u magnovenju.

"Ne, ne, odaću se ako to učinim", šapnu sam sebi.

"To su ustaše krenule da zapale gorivo", zadrhtao je još silnije dok je u njegovoj glavi divljao rat između razuma i straha. Repetirao je pušku i ubacio metak u cev, KLIK-KLAAK! Stegao je zube koji su zaškripali. Sva snaga mu se slila u vilicu, kao da se tu bila bitka za njegov život i opstanak.šuštanje se nastavilo. Ali, ritam tih koraka bio je nekako prebrz, neprirodan i nespretan.

Sve se događalo veoma brzo, i panika definitivno prevlada Borkov razum – više nije mogao da se savlada.

"STOOOJ!", dreknuo je stežući oroz i povlačeći ga polako.

Napregao je čula. Disao je tiho dugo zadržavajući dah. U ušima je čuo bubnjanje krvi kroz vene. Mišići na rukama i grudima su poigravali. Pred očima mu se čas smrkavalo, a čas iskrilo bolnim svetlim iglicama. Obuzeo ga do tada njemu nepoznat strah, onaj koji se javlja kad je život ugrožen. Držao je na nišanu mesto odakle se čula buka. Na treptaj do pucnja iz kukuruza je nešto provirilo.

Nije čovek! Nešto dole, nisko! [ta je bre, ovo!?, zaječao je u sebi.

Svinjska njuška izronila je iz kukuruza. Veliki vepar sav unezveren, odmah se okrenuo i vratio odakle je i došao, kao da je primetio da je promašio put, i povukao se brže-bolje nazad da ne dangubi.

Borko je odhuknuo. Odahnuo je i zagnjurio glavu između desne ruke i kundaka puške. Leva noga je počela da igra. Nije mogao da je savlada i smiri. Praćakala se kao riba otkačena sa udice i bačena na obalu. Prvo, brzo i jako kao da nikad neće prestati, a onda sve sporije i sporije.

Baš kao riba koja gubi snagu bez vode i nestaje.

Grudve znoja sa čela oprale su kundak puške. Potpuno oduzet i rasejan, nije primetio profesora Kocića kako je poguren kroz kukuruz polako, iskusno, praveći jedan po jedan korak, ne počinjući sledeći dok ne završi prethodni, došao do kruške iza koje je ležao Borko. Vrhovima prstiju Profa ga je klepio po glavi, onako kao što stariji brat udara mlađeg kad u fudbalu promaši gol, iako je pre toga je predribalo celu odbranu. Profa se zatim istim onim čučećim hodom vratio u kukuruz.

Ostatak smene prošao je mirno. Samo je zima divlje ujedala za telo kad god bi dodirnuli tle. Mraz je belio ledene grudve zemlje oko Borka. Kada se podigao, pošto mu se završila smena, na zemlji ostade otisak njegovog tela.

Stropoštali su se na pod kamiona i grozničavo se tresli, Profesor od zime, a Borko i od uzbuđenja. Pokrivajući se ćebadima, Profa se privukao do Borka.

"Je li bre, mali", mudro i vešto je Profesor reagovao u tom trenutku tumbajući sve na šalu, "ne čuvaš ti papriku u leskovačkom polju nego gorivo u ratu!" Blago se smeškao. Nisu se u njegovom tonu, niti u jednoj reči, mogli osetiti tragovi oštre pridike ili prekora. "Gde si ti čuo da se upozorava na mrtvoj straži, da se odaje položaj? šta da su stvarno bili diverzanti?" Profa se trudio da niko u kamionu ne čuje razgovor, gotovo se unevši Borku u uho.

"A šta je trebalo da radim, da odma zapucam?", prekinu ga Borko, tek da nešto kaže.

"šta drugo da radiš nego da pucaš?! A što su ti uopšte dali pušku?"

"I da ubijem svinju pa da me zeza cela četa. A ti, što ti nisi pripucao?"

"Slušaj me dobro! Ti što zezaju, nemaju petlju da izađu na stražu nego spavaju u kamionu! Ne smeju, bre, ni u halu da uđu, ako pukne granata kako će da beže, zaglavili bi se na vratima. Ti što se podsmevaju, svaki dan su pijani, jer trezni ne bi preživeli nijedan dan!"

Borko je uvideo grešku. Obrazi mu se zacrveneše, a u oku mu zaiskri stid. Sagnuo je glavu i zaćutao.

"šta vas dvojica tu naglabate ko da ste imali upad diverzanata noćas", začuo se Prsanov glas ispod ćebeta, na radost svih u kamionu, jer je prestao da hrče.

"Fala Bogu da si se probudio!", ne ostade mu dužan Profa, "kad bi te neprijatelj čuo kako hrčeš, pobegao bi bez borbe do Zagreba."

Svi u kamionu se nasmejaše, prvi put u poslednjih nekoliko dana.