Treći deo

U prizemlju trospratne kuće Belkića, iza garaže, nalazio se sobičak sa uzanim hodnikom i improvizovanim kupatilom, od svega dvadesetak kvadrata koji su izdavali za stanovanje. Dve trećine ukopana u zemlju, sa dva prozorčeta veličine dve krupnije ljudske šake, mračna i memljiva, ova nekadašnja ostava za alat, bila je dom Stojkovića.

Niska, mutna prilika, dugačkog tankog nosa, u crnom ućebanom kaputu do gležnjeva, provlačila se između parkiranog zelenog "pasata" i surog "golfa", dok mu je iznad automobila virio samo visuljak teget beretke. Bio je to najomraženiji "lik" tog vremena, čije se pojavljivanje na kućnom pragu provlačilo i kroz noćne košmare poštenog sveta i čija je rabota ulazila u kletve. Opštinski pozivar je prilazio kući. Zastao je pred vratima i okrenuo se prema ulazu u garažu. Da još jednom proveri. Koščato žensko lice braon boje, bez trunke nežnosti i lepote, koje je promaljalo glavu kroz odškrinuta metalna vrata, klimalo je potvrdno.

Borka je iznenadilo kucanje dok je obuvao jednu, a u ruci držao drugu patiku, spremajući se da prošeta sa Backom po kraju. Zastao je i osluškivao. Fiksirao je pogled na belo ofarbanim izvitoperenim vratima. Kucanje se ponovilo, glasnije.

Opet nemaju pivo, pomislio je, verujući da su to vlasnici stana koji su stalno pozajmljivali začine, hleb, ili piće, kad bi im došli gosti, a vrlo retko, skoro nikad nisu vraćali. Nije ništa slutio, kako to obično biva, kad se sprema neka nevolja. "Ako su oni moji budale da im daju, ja Boga mi nisam", mislio je i spremao odgovor otvarajući vrata.

"Stojković Borko?", upitao je nepoznati čovečuljak.

Delovao je silno, preozbiljno i nadmeno, da bi maskirao strah, jer mu se, ne jednom, dešavalo da spasava živu glavu, kad bi otkrio cilj svoje posete.

Iza ugla je stajala gazdarica, da bolje čuje, ustreptala i nestrpljiva. Žmirkala je i zaustavljala dah, da ne bi otkrila svoje prisustvo.

Čovečuljak je njen komšija sa Kosova, koji je, u stvari, došao po njene blizance, ali ga je ona, pozivajuću se na zemljaštvo, na srpstvo, na krv, na rodnu grudu, ubedila da napiše da su u inostranstvu. Kao zamenu, a i za njegovo pokriće pred onima koji su ga poslali, ponudila mu je Borka.

Nećkao se, ali je pristao. Izvadio iz unutrašnjeg džepa "blanko" poziv, pitao za godište, prezime i ime i popunio ga.

"Ko da će neko da se buni što je doš'o", ražvalavio je usta puna zlatnih zubetina i dodao sebi težak, tamni teg greha na onaj tas koji sve meri i sudi.

"Ja, ja sam", potvrdi Borko krajnje iznenađen.

"Potpiši!"

Utrpao mu je levom rukom brže-bolje neku beležnicu na kojoj je bilo jedva dva potpisa, a desnom plavi koverat i hemijsku u isto vreme.

Borko nije mogao da uzme jedno bez drugog.

"Čekaj bre!?" Zastao je uplašivši se plave koverte za koju je znao da dolazi jedino od suda ili iz milicije. "šta potpisujem?"

"Potpiši pa čitaj", nije popuštao čovečuljak.

Ruke su mu podrhtavale. Glas mu je podrhtavao. Visuljak na kapi mu je treperio.

"Imam ja posla, dečko", govorio je oštrim kosovarskim naglaskom, ni malo različitim kod Srba i Albanaca.

Pritisnut i zbunjen Borko je slego ramenima i potpisao.

Gazdarica se tog momenta okrenula i kao šarka koja je ujela, skliznula u svoj brlog. Žustro i bez pozdrava nestala je i kreatura ispred Borkovih vrata.

Borko je odmah obema rukama pocepao koverat, dok je desnom nogom zatvarao vrata. Jednim pogledom obuhvatio je ceo tekst. Kao da je "na eks" popio sva slova. Obrazi su mu zaplamteli. Naježio se po rukama. Osetio je kožu na glavi kako je hrapava, a cvet kose na temenu podigao se kao zarobljenik koji se predaje.

"Što baš ja!", bilo je prvo što mu je palo na pamet, "nisam bio ni specijalac, ni diverzant, ni vojna policija...!"

Nije to bio strah već nepoverenje! Seo je ne gledajući, iako nije znao gde je tačno stolica. Stezao je i dalje poziv obema rukama. Sve što je čuo i čime je punjen, kljukan, bombardovan poslednjih meseci, počelo je da kola njegovom glavom. Video je srpske izbeglice sa dečicom u rukama kako beže preko Papuka. Srpsku gardu na položajima. Ulazak naših u osobođena srpska sela. Plač majki i žena u crnini nad sandukom. Nasmejane ratnike sa srpskom zastavom na tenku...

Adrenalin je kuljao njegovim mladim prsima, rukama, preponama. Duša mu se vinula visoko u nedogled fantazije i zanjihala u bajnim slikama sopstvene veličine, ratne slave, beskrajnog ponosa. Maštao je, sanjao, video sebe u snovima. Presvukao se u uniformu, dodelio sebi pušku, utegao se, ojačao, osilio...

Stegnutih vilica zgužva poziv svom snagom i raspali pesnicom od sto.

Odjeknula je mladalačka naivnost:

"Rat. Raat bre!!!"

Pojačao je radio do kraja. Nije morao da menja stanicu jer su rodoljubive pesme odjekivale sa svih radio stanica.

... Boj se bije bije, zastava se vije za slobodu Srbije...

Otvorio je pivo i seo. Čekao je gazdaricu da ga opomene za glasnu muziku, pa da joj pokaže ko je On. Njoj, međutim, večeras nije smetala glasna muzika.

Dugo je sedeo tako, uljuljkan maštarijama, a onda je rešio da ode do kafića gde se skupljalo društvo, da im saopšti vest.

Koračao je ulicom neprirodno podignute glave, kako nikad nije, a u očima je imao nekakav žar; bio je iz njih pogled čudnovat, pun rešenosti.

U svakom koraku mu se činilo da postaje viši, krupniji. Gnječio je asfalt pod sobom.

Kafić u njihovom naselju bio je neuobičajeno pun za nedelju. Separei poređani sa leve i desne strane prostorije, sa slikom iznad, bili su puni pića. Dim od cigareta grebao je grla i peckao oči, isparavajući i iz zidova koji ga piju iz dana u dan, dok se u uglu pored prozora "adam" i ove večeri borio za kap kiseonika i svoj život, čekajući još jednu neizvesnu noć.

"De si, Borko,ljubim te u Milicu", pokušao je Kiza da bude duhovit i da pecne Borka, kako bi ga isprovocirao da se posle celo veče prepucavaju oko Milice. Ona je bila Kizina opsesija. Uživao je da je spominje i da priča o njoj. Ubeđivao je Borka da će ga ona kad-tad ostaviti, nadajući se svim svojim bićem da će tako i biti. Bolno je bio zaljubljen u Milicu, i to odavno. Granitno je bio uveren da ona njemu, sinu uglednog advokata šćekića, i pripada, a ne nekom podstanaru.

"Nije njena guza da se žulja autobusom sa onim Bugarinom", govorio bi kad Borko nije prisutan, "nego da se uvali u Forda, pa da je upita kuda biste izvoljevali, mlada damo."

Kezio se i govorio tako kao da to njoj lično govori.

Borko ga je samo kljucnuo kažiprstom po glavi, umesto rukovanja, želeći da mu demonstrira svoju superiornost.

"Maštajte samo vi, Zorane, maštajte."

Našao je pogledom Backa. Seo je kraj njega. Izvinio mu se što nije došao u dogovoreno vreme i naručio piće za sve prisutne u kafiću. Borko nije imao novaca koliko i oni da se tako razmeće i čašćava, tako da ih je njegov gest sve iznenadio. Uostalom, zbog toga je retko i dolazio u kafić. Činio je to samo onda kada bi mu se u učinilo da Milica to želi.

"Šta je, da nećeš da se ženiš?", upitao je Kiza strepeći od odgovora.

"Oću, Kizo, oću za koji dan. Možda ću svadbu da pravim", nasmejao se ironično. "Je li, gde bi više voleo u Osijeku ili u Zagrebu?"

Iz zadnjeg džepa farmerki Borko je izvadio poziv i spustio ga na sto. Kao pokeraš kad spušta najjače karte, samouvereno i polako, prelamajući ga. Kiza je zgrabio papir i pročitao za tren. Promenio je boju i kezeći se podrugljivo, neprirodno uvrnuvši usne, izustio:

"što su tebe zvali u rat za Srbiju, kad si ti Bugarin, he he he?!"

Zažalio je odmah. Borko ga je kao lasica ščepao za vrat:

"Jesam li te sto puta opomenuo?! Jesam li ?!" Pritegao ga je još jače.

Bugarin je za Borka bila žestoka uvreda. Osam imena samo iz familije Stojkovića stoji uklesano u kamenu u njegovom selu. Pobili ih Bugari. Dedu po majci nije ni upoznao. Ubili ga Bugari. Polovinu muških stanovnika sela ubili su Bugari. Kuće, štale, kokošinjce, obore, sve su popalili. Selo je ostalo samo na starcima. Ono mladića što je preživelo rat, pobeglo je iz sela u potrazi za poslom i hlebom. Nisu se vraćali. Sada na spomeniku ima više mrtvih imena nego živih u selu.

Backo je skočio i razdvojio ih. U stvari, izvadio je Kizinu glavu iz Borkovih kandži.

Ponižen i besan "Kiza-Original Srbin" izjurio je iz kafića, čvrsto uveren da će sutra i on da se prijavi za ratište i da dokaže kako nije ništa manje muškarac.

Društvo u kafiću je zbog Kizinog odlaska postalo raspoloženije. Malo ko ga je voleo. Išao im je na živce svojom ohološću i hvalisavošću, isticanjem da niko nije ravan njegovom ocu, da nijedna kuća nije tako velika kao dom Šćekića, da ništa na svetu nije ravno njemu i njima.

Malo po malo, atmosfera je postala slavljenička. U stvari, oni i jesu slavili, ali povod za slavlje nije bio baš veseo.

Druga, treća, četvrta, peta tura... i za njihovim stolom se uveliko pevušilo, urnebesno smejalo, i izgleado je da su svi zaboravili zašto su tu. Piće je govorilo iz njih, upravljalo njihovim pokretima, diktiralo njihove reči, osmehe, izraze lica, pivo je pevalo, pivo se veselilo... Tapšali su Borka po ramenima. Hrabrili su ga. Ubeđivali ga kako će i oni, odmah sutra, da se sami prijave i do jutra su već zajedno.

Borko je uživao. Prijalo mu je da bude u centru pažnje, jednom da i njega prihvate kao ravnog sebi. "Golju, podstanara, šrafciger-boja, Bugarina", kako mu se sve nisu rugali, istina, samo kad nije prisutan.

Borko je svoje roditelje koji sat kasnije zatekao budne, što je bilo zaista čudno, jer ih je umor veoma rano odvodio u krevet. Nisu bili sami. Advokat šćekić, Kizin otac, sedeo je sa ocem. Pili su rakiju i mezili sir i turšiju. Majka je ustala iz ugla sobe gde je sedela, nasmejana, gužvajući stolnjak, ili šta je već heklala.

"Sine, doneli nam presudu iz sud", sijala je od sreće.

Kao i ogromna većina doseljenika sa juga Srbije, koji se nisu preselili u Beograd kao deca, i Borkovi roditelji govorili su nekom simbiozom "južnjačkog" i beogradskog narečja. Borku je naročito smetao podsmeh zbog takvog njihovog govora, i to onih koji su bili "ranije došli". Svi su odnekud došli, i svi su menjali ne samo svoje navike, nego i svoj način govora. Borka je posebno "žuljalo" što nije bio takav slučaj sa doseljenicima iz Bosne, Krajine ili ostalih delova Srbije.

"Svako može da se doseli u Beograd i da do kraja života govori onako kako je naučio, a samo mi moramo da se prilagođavamo jer nam se podsmevaju", znao je da prokomentariše.

Otac je bio pripit i raspoložen. Pružio mu je papir iz suda, koji je stajao kao trofej lovcima na stolu, dok oni proslavljaju dobar ulov. šćekić nije ustajao, samo je dodao nadmeno.

"Čestitam, mali, dobili ste stan! Treba da častiš!" Rekao je to tonom kojim je sebe stavljao u prvi plan. Borko je shvatio značenje njegovog tona.

Završio sam vam posao, a sad je vreme da vam popijem krv.

"Dok smo živi ne možemo da ti se odužimo, druže", skočio je Borkov otac Stojan na te Šćekićeve reči, dosipajući ljutu seosku rakiju u već skoro punu čašu.

"E, moj Stole, ti si se njemu odavno odužio", pomislio je Borko prihvatajući papir.

Preleteo je pogledom preko zakona i članova, dok nije stigao do masnih slova – uvod i parničare znao je napamet. Stvarno je pisalo da stan, jednoiposoban stan od 54 kvadrata, za koji se sude sa Stambenom zadrugom već 6 godina, pripada njima. Nije znao da li da se brine, ili da se raduje. Nakon toliko godina dobili su bar presudu da je stan njihov, ali strahovao je od protivusluga koje će advokat tražiti od njegovog neobrazovanog i prostodušnog oca. Za sve te godine suđenja otac je jedva spojio dva vikenda da ode na neke sahrane u selo. Uglavnom je nešto radio, doziđivao, raskopavao i zatrpavao kod šćekića. Naravno, potpuno besplatno. Dolazio je kući slomljen i gladan i odmah se strovaljivao u krevet. Na sve to, još je i redovno plaćao advokatove usluge, za zastupanja na sudu.

Sad će nas ovaj krvolok odrati do kože, reče sebi. Klimnuo je glavom i uzdahnuo vraćajući presudu na sto. Primakao je stolicu i seo sa njima da nazdrave.

Svojski se trudio da ispoštuje gosta, bez obzira na ono što je mislio o njemu.

Poziv je potpuno smetnuo s uma, iznenađen svežim vestima. Tek nakon nekog vremena, kad je otac predložio da porodica šćekić dođe kod njih sutra na večeru, setio se poziva. Pažljivo i tiho, znajući da svaka reč ovde nekoga boli, pomenuo je poziv za vežbu.

"Lele, sine, kakva vežba", ciknula je majka Blagica.

Otac je skočio sa stolice kao katapultiran.

"Ajde ne paničite. Zovu na vežbu par dana u Pinosavu", ublažavao je Borko usiljenom mirnoćom.

"Znam ja njine vežbe", drhtala je majka ustajući i sedajući po nekoliko puta. Trljala je dlan o dlan: "Znala sam da ovolika rados' neće na dobro da izađe."

"Nemojte tako, Blagice", umešao se advokat, "ja poznajem ljude koji su pozivani i koji su se vraćali nakon par dana... Pripreme neke šta li...? Njegov ton je odavao zabrinutost, ali, naravno, ne zbog Borka. Želeo je da se izvuče i da vidi da li je i njegov sin Zoran dobio tako nešto. "Evo ja ću sutra da vidim šta je to...", reče ustajući.

"Nema potrebe", prekinuo ga je Borko, nastavljajući igru, iako je znao da ovaj nikada ništa ne bi učinio bez, bar, 100 nemačkih maraka, "vi ste dosta učinili za nas."

Osećao je poseban prezir prema ljudima kojima je prevara bila u opisu radnog mesta: konobarima, taksistima, advokatima...