Krstajić: Zamalo u Zvezdi

Mladen Krstajić o počecima, Čeliku, Partizanu, ratnom vihoru...

Zvezda je bila zainteresovana za mene i sa sportske strane bilo je idealno, ali kao navijaču Partizana... Međutim, priča je došla do Partizana, Nenada Bjekovića, a kada su mi sve rekli, automatski sam zaboravio Zvezdu

Mladen Krstajić prisetio se prvih fudbalskih koraka, ali i ratnog vihora, kao i životnog puta od rodne Zenice preko Kikinde i Beograda do Gelzenkirhena i dresa Šalkea. Najiskusniji srpski reprezentativac ne krije da mu je jedna od životnih želja bila da zaigra u dresu Čelika, kluba iz njegovog rodnog grada.

- Ostao je samo san da zaigram za Čelik, koji je u ono vreme bio zaista organizovan jer su iza njega stajale neke jake firme. Bio je stabilan drugoligaš i povremeno je ulazio u Prvu ligu. Kada sam počeo da treniram fudbal, sa 10 godina, to je bilo zato što ga volim. Voleo sam i košarku, rukomet, odbojku... Ipak, malo više sam voleo fudbal i uvideo sam da mi „leži“. Međutim, nisam ni sanjao da ću igrati u Šalkeu, Ligi šampiona, da ću igrati u Partizanu za koji sam od malena navijao - priseća se Krstajić u razgovoru za B92.

Ratni vihor i raspad SFRJ doveo je Krstajića i njegovu porodicu u Srbiju, tačnije u Vojvodinu.

VRATIĆU SE U SRBIJU Iako ima 33 godine, Krstajić još ne zna do kada će igrati za nacionalni tim, ali ne krije da će se po završetku karijere skoro sigurno vratiti u Srbiju. - Opterećenje je kada igraš sa 33 godine nego kad sam bio klinac i kada sam mogao da igram svaki dan. Iskreno, lakše mi je da igram utakmice u ritmu sreda-subota kada prođu pripreme, nego da treniram svaki dan dva puta. Iskustvom nekad možeš da igraš utakmicu bez obzira na to da li si fizički spreman ili ne. Veoma sam vezan za svoju porodicu, prijatelje i za Srbiju, i 99 odsto je sigurno da ću se vratiti. E, sad, koja funkcija i gde, videćemo. Razmišljam o nekom trenerskom poslu ili nešto u tom smislu, ali još ne znam. Imam još dve godine u Šalkeu i oni razmišljaju da me zadrže kao skauta. Sve je to u redu, cenim to, ali dani su mi ovde nekako svi isti i više mi odgovara Srbija - poručuje Krstajić.

- Izbegao sam 1992. godine iz Bosne i došao u Kikindu zato što mi se sestra tamo udala dve godine ranije, tako da mi je bila opcija da odem ili u Kikindu ili u Crnu Goru, gde mi živi sva očeva rodbina, u Podgoricu, Nikšić ili Žabljak. Imao sam tada kontakte sa Sutjeskom, kada je Peca Rakojević bio trener Nikšićana i imali smo razgovor, ali presudilo je to što mi je sestra bila u Kikindi i iskreno rečeno nisam se pokajao. Odgovara mi Vojvodina, taj mentalitet, valjda što su ljudi mirniji, a ja malo impulsivniji Bosanac.

Zvezda je dugo bila zainteresovana za Krstajića, ali je on na kraju završio u Humskoj.

- Kada smo došli u Vojvodinu, prvo smo pola godine živeli u Senti, gde me je Milanko Čanak, koji je bio direktor Kikinde, gledao na treningu. Ista situacija se desila sa Zvezdom jer su mene „crveno-beli“ gledali kada smo igrali prijateljsku utakmicu sa njima. Odigrali smo dobro, a ja sam im zapao za oko. Zvezda je bila zainteresovana da me angažuje kao klinca, ne da budem neko pojačanje što je meni sa sportske strane bilo idealno, ali kao navijaču Partizana...

Krstajić potom objašnjava šta mu je sve prolazilo kroz glavu.

- Nisam imao ništa u životu, sve sam izgubio, kuću, oca nisam video dve i po godine, majka i sestra su mi bile u Srbiji. Ideš samo da pokušaš da zaradiš hleb za porodicu. Kad su ljudi iz Kikinde rekli da je Zvezda zainteresovana za mene, meni je bila čast da me jedan takav klub traži. Međutim, sve se brzo izdešavalo, priča je došla do Partizana, Nenada Bjekovića. U dva dana se sve rešavalo. Partizan je nazvao klub i kad su mi sve rekli automatski sam zaboravio Zvezdu - priseća se Krstajić, koji dodaje da je u Verder prešao sasvim slučajno 2000. godine jer mu se u poslednjem trenutku izjalovio transfer u redove španske Selte sa kojom je imao potpisan predugovor.

Autor: M. Zdravković