Zoran Živković

"...POGLED IZVAN ŽIŽE"

Ljubomir Todorović

Kada ste najprevođeniji srpski pisac u nekom razdoblju, to vas već samo po sebi svrstava, hteli vi to ili ne, u red sa Andrićem, Bulatovićem, Kišom, Pavićem, bez ikakve obaveze ili potrebe da se poredite s ovim gorostasima. Jer, razna su vremena, razne teme, razni stilovi. Uostalom – "de gustibus..."

U ovom trenutku tu laskavu titulu u srpskoj književnosti bez ikakve sumnje nosi dr Zoran Živković. Namerno sam stavio i titulu doktora književnosti, da bih skrenuo pažnju čitaocu da je posredi autor koji stvari u životu shvata nadasve ozbiljno, što bi trebalo da navede na zaključak da postupa po istom načelu i kada piše svoja prozna dela. Dodamo li tome da se zna da doktorat mora biti originalni naučni rad i primenimo li to na njegovo pisanje, možemo reći da imamo kroki književnog karaktera Zorana Živkovića. No, ne bih želeo da se stekne utisak da je uviđanje njegove ozbiljnosti i originalnosti moj kolumbovski doprinos; mora se reći da su to već odavno shvatili u belom svetu, što se vrlo lako dokumentuje delima koja su mu tamo objavljena i uglednom "Svetskom nagradom za fantastiku" koju je dobio u SAD 2003. Kod nas, kako to već biva, niko nije prorok u svom selu, pa kao da tek sada, posle šesnaeste Živkovićeve prozne knjige, počinje priznavanje književnih vrednosti ovog nadasve originalnog pisca. To je potvrdio i žiri za dodelu nagrade "Isidora Sekulić". Ovo ugledno priznanje Živković je primio 12. juna u Skupštini grada Beograda, održavši pri tom govor, ne o sebi, već, kako bi to stari rekli: "Na opštu polzu spisateljsku".

Zorane, ti pišeš fantastiku, koja je veoma zahtevna književna vrsta, u okviru koje se čini da je piščevoj mašti sve dozvoljeno, uz čitaocu nevidljiv početni uslov: da sve mora biti logično i dosledno. Zašto je po tvom mišljenju ovaj žanr kod nas srazmerno slabo zastupljen.

Bio bih pre svega obazriv u korišćenju pojma "žanr" koji predstavlja jedan od najzloupotrebljivanijih književnih termina. Fantastika svakako nije "žanr" u smislu u kome se ova odrednica koristi za označavanje vrsta takozvane trivijalne književnosti. Oko osamdeset odsto onoga što je ikada napisano, otkako je pre pet hiljada godina izumljena pismenost, otpada na neki oblik fantastike. Realističke književnosti znatno je manje, a i srazmerno je novijeg datuma. Kad kažete da neki autor piše fantastiku, time ga zapravo samo smeštate u onaj daleko pretežniji korpus proznog nasleđa u sklopu koga se nalaze mnoga kapitalna dela svetske književnosti.

Fantastiku je, već po definiciji, teže pisati od stvarnosne proze. U ovoj potonjoj postoje već zadati okviri, svet koji se tu javlja strogo je određen, dok je fantastičkom prosedeu ništa nije unapred zadato, propozicije sveta tek treba ustanoviti. Zabluda je ako se misli da tu vlada puka proizvoljnost. Fantastički svet mora u podjednakoj meri da bude dosledan i koherentan kao i stvarni. Na piscu fantastike ogromna je odgovornost da tu koherentnost obezbedi. Ukoliko ona izostane, sav trud mu je uzaludan. Svet se urušava u samoga sebe, a autorov demijurški čin pretvara se u fijasko.

Fantastike nema mnogo u srpskoj prozi zato što je ovdašnji književni establišment iz dvadesetog veka davao prednost stvarnosnoj književnosti. Od proze se uglavnom očekivalo da se bavi krupnim nacionalnim temama. Sve ispod toga smatrano je, manje ili više otvoreno, nedostojnim ozbiljne književnosti. Danas je jasno da je posredi bilo nasilno sputavanje srpske proze koja kao da je – da se slikovito i grubo izrazim – bila uštrojena iz krajnje neknjiževnih pobuda. Nadam se da će u novom vremenu naša proza povratiti svoju fantastičku rasplodnost...

Nagradu "Isidora Sekulić" dobio si za roman Most. Može delovati da je moguće dobiti nagradu za samo jedno delo. Misliš li da bi dobio tu nagradu da nije svih tvojih drugih knjiga, da nije tvog ukupnog rada čiji se odjek "čuo" i u ovom slučaju?

Teško mi je da to odgonetnem. Želim da verujem da je žiri imao u vidu prvenstveno vrednosti Mosta. Bilo bi nepravedno prema ovoj knjizi da je poslužila samo kao povod za nagradu. Sa druge strane, niz mojih knjiga koje su naišle na izvrstan prijem širom sveta ovde su prošle nezapaženo, pa mi ipak prija pomisao da je nagrađivanjem Mosta makar i posredno ispravljena jedna nepravda...

Jedan od junaka romana Most od samog je početka podvojen i mentalno i fizički. Posmatra spolja sam sebe. To nije klasična introspekcija samog sebe, već pogled na sebe sa strane. Misliš li da bi taj "recept" bio od koristi mnogim ljudima da spoznaju u sebi i ono što im je u podsvesti zabranjeno, a u suštini željeno?

Davno sam pročitao sledeću mudru misao: "Čovek postaje zreo kada se zapita ne kako izgledam u vlastitim očima nego kako me drugi vide." Junak prvog dela Mosta još je u povoljnijem položaju: on može sebe da vidi vlastitim spoljnim očima. Njegova duga, krivudava šetnja do mosta na kraju epizode svojevrsno je putovanje najpotpunijeg samootkrovenja.

Tvoji junaci često se pitaju šta bi drugi rekli da ih vide u neuobičajenim prilikama. Reci nam koliko je značaja imalo doznavanje odgovora na takvo pitanje? Ne bi li i to bila svojevrsna fantastika koja bi o "njima" otkrila "čudnovate stvari"?

Ljudi se najbolje mogu dokučiti ne u bezbednom okrilju svakodnevice nego kada se izvedu iz nje. Makar malo. Tada neumitno progovara njihova prava priroda. Ovaj otklon od svakodnevice postižem oneobičavanjem poznatog sveta. Vrlo diskretnim, zato što nikakvi krupni rezovi nisu neophodni. Dovoljno je da junak sretne samoga sebe i krene za sobom, sve ostalo potpuno se uklapa u okvire stvarnog sveta. Pokazuje se, bar u mojim očima, da je fantastika tim delotvornija što je neupadljivija.

U romanu Most dodeljuješ maske veselog i tužnog. Misliš li da bi ljudi u suštini bili tužni kada bi mogli da urade sve ono što obično ne rade i da bi "gubitak tajnih želja" u stvari stvorio jedno haotično čovečanstvo bez radosti?

Draž tajnih želja jeste upravo to što su tajne. Bez čarolije tajne ljubav bi se pretvorila u običnu gimnastiku. Isto je i u dobroj književnosti. Tajna je ono što nagoni na čitanje, što vas potpuno zaokuplja kao čitaoca. Bez toga, proza bi postala puki izveštaj o nezanimljivim događajima.

Roman Biblioteka, sa svim "vrstama" biblioteka, meni je lično najzanimljiviji, počev od ideje, pa do razrešenja i lepih simbola, od kojih smo jedan uzeli za naslov ovog intervjua. Nema li taj "pogled izvan žiže", u stvari, svoju žižu u onom fantastičnom, kada se sagledavaju stvari izvan stvarnih, gde je "pogled u žiži"?

Umetnost fantastike umetnost je blagog "sfumata", izmaglice kroz koju nikada ne vidite sve i u potpunosti. Nešto uvek ostaje skriveno, pogled nikada ne uspeva sasvim da uđe u žižu, sasvim u duhu onoga čemu nas uči kvantna fizika – da svet nikada ne možemo u celini sagledati, što bolje uviđamo jedan njegov vid, drugi nam postaje zamućeniji. A svet kvantne fizike nije ništa manje stvaran od sveta klasične fizike. Naprotiv. U istom smislu, svetovi fantastike nimalo ne zaostaju za realističkim svetovima. Naprotiv.

Kada se čitaju tvoje knjige može se primetiti da su junaci uglavnom usamljenici. Da li je takav izbor zapravo pokušaj da ih predstaviš u, kako bi se to reklo, "elementarnom stanju"?

Svi smo mi u manjoj ili većoj meri usamljenici, stvorenja upućena prvenstveno na same sebe. Pokazalo se da smo u tom vidu najzahvalniji kao građa za književne likove. Delimično i otuda toliko beznadežno samotnih junaka u mojoj prozi.

Sve je u tvojim knjigama neko "oneobičavanje", pomak od stvarnosti i prostorni i vremenski. Gde je granica toga i da li uopšte postoji?

Granicu postavlja komunikativnost proznog dela. Ako je prekoračimo prekomernim oneobičavanjem, izgubićemo vezu s čitaocima. A koji je smisao proznog dela ako postane nedostupno čitaocima?

Na kraju jedno možda već oveštalo, ali neminovno pitanje. Nove tehnologije, posebno računari, "kradu" čitalačku publiku. Mladi ne čitaju lektiru, već klasike gledaju u filmskoj obradi. Tiraži su sve manji. Apokalipsa knjige već se dugo najavljuje. Da li, po tvom mišljenju, knjiga ipak mora da ostane "monomedijalna" da bi sačuvala svoje ja?

Veoma iscrpan i, nadam se, duhovit odgovor na to pitanje dao sam u svom romanu Knjiga. Sve što bih sada ovde sažeto pokušao da kažem o tome bilo bi izneveravanje ogromnog truda koji sam uložio u pisanje tog romana. Dakle, kako ne biste i sami doprineli propasti knjige, smesta se latite čitanje Knjige u kojoj je sve već rečeno...

I na kraju ostajemo bez pitanja uz jednu iskrenu želju. Da Zoranov pogled i dalje bude "izvan žiže".