Kikinda: Sumrak invencije

Piše: Gordana Perunović Fijat

Gde smo? Ne znamo. Šta radimo? Pojma nemamo. Ali, zato radikali povlače tako inventivne poteze, da ima da izumremo od njihove inventivnosti, ako se uskoro ne trgnemo i ne usprotivimo. Najpre je grad dobio klizalište, obećano dečici za zimski raspust, kao "poklon gradu od lokalne vlasti" (?!). Od tada je prošao i prolećni raspust, ali, daj šta daš, nismo tolike cepidlake, klizalište je otvoreno u dvorištu Doma omladine već za Prvi maj. Prvih pet dana bilo je besplatno, dolazile su cele tri osobe da se klizaju, a onda su radikali na ulazu počeli da naplaćuju po sto dinara sat vremena klizanja, pa su i ta tri korisnika netragom nestala. Klizalište je inače koštalo 135 hiljada evra (evara), što je lepa suma, mogla bi da bude iskorišćena možda i da se otvore neka nova radna mesta u gradu u kome nezaposlenost i dalje raste, ili da se izgradi nešto što je građanima potrebnije nego klizalište od lažnog plastičnog leda. Koje je uostalom i zatvoreno čim su radikali inventivno primetili da posete i dobiti nema. Onda je izgrađen parking u centru grada. Na toj lokaciji obećavano je, onomad, igralište za decu iz okolnih višespratnica. Deca se svakako igraju na toj ploči asfalta, jednostavno zato što niko ne parkira kola, parking stoji prazan - jer i tu radikali naplaćuju, postavili su i kućicu za radnike koji obavljaju transakciju. Po troje u smeni, razume se. Zato Kikinđani svoje automobile ostavljaju na mestima gde nema naplate, pa se postavlja opravdano pitanje, šta će radikali kao sledeće preduzeti da građane nateraju da kola parkiraju tamo gde se parking naplaćuje? Hoće li možda sva ostala mesta za parkiranje ograditi žicom i postaviti čuvare (može biti naoružane? To bi baš bilo "IN") da građane, goste i posetioce upućuju na jedini plaćeni parking? Da neće, možda, radikalni pauk doći da prenese sva vozila koja su parkirana van lokacije naplate na parking gde se parkiranje plaća? Ko zna kakva će da bude njihova sledeća inventivnost? Unapred se ježimo, jer je svaki naredni potez gori a i gluplji od prethodnog, pravi sumrak invencije. Kad dođe neka nova vlast (a doći će, doći će!), hoće li naći snage, volje, živaca da se obračunava sa tolikom količinom gluposti svojih prethodnika? Ili će ustanoviti da je parking u gradu bolje rešenje od, možda, parka, igrališta za decu, bilo čega? Hoće li blagosloviti klizalište napravljeno umesto nečega što bi bilo korisno i potrebno u gradu? Ma, hoće li imati novca - novaca da to sve vraća u prvobitnu namenu? I opet ispočetka - dokle?

Nismo se dugo ježili u iščekivanju, a sledio je novi inventivni potez: Branislav Blažić (SRS), predsednik opštine Kikinda, potpisao je ugovor o saradnji sa francuskom firmom Le Belijer koja ima svoje pogone u Kikindi. Le Belijer je inače prozvana da vazduh nad Kikindom obogaćuje cinkom, jednim mineralom koji je jako važan da se redovno unosi u ljudski organizam, ama kao sastojak hrane, a ne vazduha. I, umesto da se svi mogući faktori angažuju da se već jednom utvrdi istina, pa da se zna ko zagađuje, da li prozvana firma, ili neka druga (ima još kandidata), radikal na čelu opštine potpisuje ugovor po sistemu: vi nama pare za naše (radikalske) manifestacije, a mi vama nećemo ni pitanje o zagađenju postavljati. Zavod za zaštitu zdravlja u Kikindi, inače, raspolaže najsavremenijom tehnikom za otkrivanje zagađenosti, i, ako ikakve promene u vazduhu nad Kikindom ima, Zavod će to da registruje. Nego nešto nema u javnosti izveštaja iz Zavoda, svi stižu kod predsednika opštine, a šta on dalje radi sa njima, ne zna se. Zauzvrat, zna se da je bivša vlast u Kikindi, sledeći izveštaj Zavoda, isposlovala da nekoliko kikindskih firmi postavi filtere i tako prestane da obogaćuje vazduh mineralima i jedinjenjima opasnim po zdravlje. To vreme je daleko; radikali imaju inventivnija rešenja. Kružni tok saobraćaja, na primer, na jedinoj nepreglednoj raskrsnici u Kikindi, u gradu građenom u ravnici ravnoj kao dlan, sa svim ostacima epohe Marije Terezije, što znači, sa ulicama pod pravim uglom, tako da nikakve zabune prilikom snalaženja ne može biti; kružni tok je otvoren prilikom slave grada, još jednoj inventivnosti koju su radikali uveli, a to je 22. maj, dan poznat pravoslavcima kao "Letnji Sveti Nikola". Biciklisti obožavaju kružni tok, kažu da mogu da se voze satima ukrug, pod uslovom da nemaju pametnija posla, nego vozači motornih vozila nešto ne nalaze lepih reči za ovu inventivnost.

I opet nije prošlo dugo od radikalskih genijalnosti, a usledila je nova, koja je vrlo lako mogla da preraste u krajnje ozbiljan politički incident: ukinute su emisije na mađarskom jeziku na Radio Kikindi, javnom preduzeću SO Kikinda. Bio je to takav autogol, da bi manju štetu napravilo kompletno ukidanje radio programa. Jednostavno, oboje novinara koji su radili emisije na mađarskom jeziku prebačeno je u novoformirano preduzeće koje treba da izdaje novine, a treba i da se privatizuje, pri čemu će, tvrde bolje upućeni, velik broj zaposlenih ostati bez posla, ali i bez ikakvog socijalnog programa ili otpreminine, s obzirom da crno - crna SPS - SRS koalicija koja drma gradom i informativnim centrom tako nešto nije predvidela u budžetu (buđetu, kako kažu neki radikalski intelektualci). Željko Bodrožić, glodur latiničnih "Kikindskih" (izlaze u sastavu novosadskog "Dnevnika") i Zoran Milešević, vlasnik i osnivač mnogokažnjavanog VK radija i istoimene televizije, oglasili su se ovim povodom, reagovali su na postupak SPS - SRS prema novinarima redakcije na mađarskom jeziku, Bodrožić čak spominje da emisije na mađarskom jeziku postoje na Radio Kikindi od osnivanja ovog medija, 1991. godine, i da nisu ukidane ni za vreme Miloševića, ni za vreme Šešeljevog zakona o informisanju, čak ni za vreme bombardovanja. Šandor Talpai, predsednik OO SVM u Kikindi, i Magdolna Komarek, odbornica SVM, održali su konferenciju za medije i zahtevali informisanje na mađarskom jeziku shodno zakonima i ostalim propisima, kao i porezima i doprinosima koje Mađari plaćaju u opštini. Radikali odmah odgovore konferencijom na konferenciju, nazivajući potez SVM "sramnim ispadom". SVM opet organizuje konferenciju, na kojoj, kao i na prvoj, učesnici najozbiljnijim rečima i vrlo umerenim tonovima traže svoja prava. Radikali opet odgovore bez i najmanje namere da se problem reši i na pitanja nađu odgovori, uporno zakuvavajući celu priču ne bi li došlo do nekog okršaja, čemu je ceo slučaj bio i namenjen, osim ako ćemo da se lažemo. Postaje gusto; svi dopisnici listova na mađarskom jeziku postarali su se da slučaj iz kikindskog informativnog centra dobije zasluženi publicitet i preko granica, dok listovi na srpskom jeizku uporno objašnjavaju da nikakva prava Mađara nisu ugrožena, u pitanju je obična reorganizacija Informativnog centra, ništa, sitnica, reorganizujemo mi takve centre svake nedelje. Onda se, kao, umeša predsednik opštine, pa za sve ukori Informativni centar, iako je dotični centar javno preduzeće, znači, pod njegovom direktnom jurisdikcijom, jer kadrovi koje je tamo postavila radikalsko - SPS vlast ništa ne preduzimaju bez konsultacija sa zna se kim. Tako su i radikali ponovo uveli vesti na mađarskom jeziku, pronašli su i osobu koja čita vesti na radiju, i čita ih sasvim dobro, da ne bude zabune; SVM opet protestuje, zahtevajući da se vrate emisije, a SRS odgovara "pa šta hoćete, evo, imate informisanje na mađarskom jeziku". Dok su se svi pitali kako će se ovaj galimatijas završiti (a nije ličilo da će se dobro završiti), emisije su vraćene, sve lepo, tiho, kao da se ništa nije desilo, ali, pitanje koje je tada mene zanimalo glasilo je: da li će Žužana Sokolai, svojevremeno urednica mađarskog dodatka u novinama i emisija u radio programu, ostati bez posla, pošto su je radikali uzeli na zub i smenili čim su došli na vlast? Tada joj nisu dali otkaz (kao ni nama ostalima, uostalom) samo iz jednog razloga: zato što bi morali da uz otkaz daju i neku otpremninu, svejedno što ne bi bila velika suma u pitanju. Da taj trošak izbegnu, radikali su većinu zaposlenih prebacili u novine, nekolicinu ostavili u radiju, koji treba da se privatizuje tek 2007. godine, tako da sad mirne duše čekaju privatizaciju novina. Ako novine niko ne kupi (a sve se čini da neće, pošto su još jednom radikalskom inventivnošću ostavljene bez ikakve imovine, sva je preknjižena na radio, čak i fotoaparati), one se gase, a ljudi u njima ostaju bez posla i bez već pominjane otpremnine. Inventivan recept za odstranjivanje nepoželjnih, samo se treba setiti. Žužana Sokolai je od 1998. godine napisala oko 200 kolumni pod zajedničkim naslovom "Krčmarska patrola", u kojima je prikazala političku i ostalu situaciju u Kikindi tih godina. Jednog dana, možda će se neko setiti (stalno imamo problem sa tim sećanjem!) da ove oštre, gorke ili satirične a u svakoj prilici vrlo duhovite tekstove objavi, u originalu, na mađarskom jeziku, ili u solidnom prevodu na srpski, engleski ili neki drugi jezik. U međuvremenu, kolumne nisu izgubile ništa od svoje aktuelnosti i britkosti, pošto ih politička situacija, ništa bolja nego u vreme kad su napisane, održava vrlo svežim. Kolumne dakle mogu i da čekaju, samo dvoje autorkine dece ne mogu, nego im trebaju redovni prihodi za život, školovanje i ostalo što radikali možda smatraju nebitnim kad su u pitanju ljudi druge nacionalnosti. E, onda su svi poštovaoci Žužinog lika i dela koordinirano udarili na sva zvona. Pominjali smo i Strazbur, i ostale međunarodne institucije, u jednom kratkom ali fizički merljivom peiodu tom pitanju smo dali svu važnost koju zaslužuje. Nije da smo imali mnogo vere i nade. . . ali čudo se dogodilo: radikali su uvukli rogove, i Žuža je brzometno vraćena na posao u radio, a vraćene su i emisije. Koliko da se vidi, da je akcija protiv radikalske invencije ipak moguća. Posle su se radikali sa sve B. Blažićem i Otom Kišmartonom na čelu prali sa sto sapuna, sve dokazujući da obožavaju Mađare i program na mađarskom jeziku, toliko su se umiljavali i ulizivali, da su već postali sumnjivi, organizovali su inventivno Dan tolerancije 20. maja, na trgu u centru, sa učešćem mađarskih, romskih i ostalih kulturno umetničkih društava. Pesma, ples, fraze o toleranciji, narodno veselje, paprikaši, gulaši, štrudle s orasima, narodna radinost, to svi vole, i predsednik opštine Branislav Blažić i predsednik Skupštine opštine Oto Kišmarton su probali sve štrudle, uštipke, kuglofe, paprikaše, gulaše, svinjske, živinske, zečije, sve što je bilo spremljeno na štandovima, tako da im je, prema njihovim izjavama, sve na uši izlazilo, da dokažu kako vole Mađare, Rome, Jevreje, Nemce, Lale i Bosance, koga već, jedino, iz nekog razloga, nisu bili dovoljno ubedljivi, kao i uvek, omaklo bi im se po nešto. Tako i ovoga puta: na vrhuncu kulminacije proslave tolerancije pojavljuje se nedaleko od bine istaknuti radikal, poznatiji po nadimku Bata Buraz, u majici sa likom Ratka Mladića i natpisom "Velika Srbija", tako da ga je - tvrde oni koji su bliže stojali - sam B. Blažić poslao kući da se presvuče. Uzgred, radikali, veoma inventivno, počinju da izjavljuju kako su jako tolerantni, samo ne vole da im se to zna, takvi su, diskretni; obezbeđuju i autobuse organizacijama ljudi s hendikepom da putuju na izlete, što ih dotične organizacije mole otkad su došli na vlast, tamo, 2004., a sad je tek 2006. godina; evo, i mađarskom kulturno umetničkom društvu će obezbediti prevoz do Sente, Torde, kud već treba, čak i do Kiškunfeleđhaza, bez obzira što je Kiškunfeleđhaz u Mađarskoj, radikali daju sve od sebe da ispadnu tolerantni, a kad se neko tako jako trudi da ispadne tolerantan, šta to, dame i gospodo, stvarno znači? U našim uslovima, samo jedno, da se nekome drma fotelja, tako da više ne može da bude onako nadut i arogantan kao u vreme kad je preuzeo vlast i pomislio da će mu trajati doveka, ili, barem, dok narod ne izumre od inventivnosti lokalne vlasti. Narod, uopšte, ima tu gadnu osobinu da nikako ne izumire a ponekad, samo ponekad, priseti se i nekih obećanja, nekog leba za tri dinara i nekog besplatnog ogreva. A kad se priseti, taj narod može i osvetoljubiv da postane. Možda i da na izborima glasa malo manje glupavo nego što je onomad glasao? Teško; ali, izvodljivo: nekad se i čuda događaju. Invencija može sve.

A dok se aktuelna vlast rasprostire kako joj je zgodno, ili se barem tako ponaša i oseća (naročito se oseća), ni opozicione stranke ne miruju - ili, barem, ne miruju potpuno. Mladi ligaši organizuju ulične performanse, pozivajući građane da kažu šta ih muči, da postave pitanja, pošto je nedavno jedan radikalski prvak izjavio na sednici SO Kikinda da "vlast NEMA VREMENA da sluša građane i te njihove zahteve". Onda su opet mladi iz LSV podsetili sugrađane da je 9. maj bio Dan pobede nad fašizmom - i, za divno čudo, građani se sećaju šta je značio 9. maj. Sve opozicione stranke izrazile su spremnost da na izbore izlaze samo i jedino - same, svaka za sebe. Koliko će ovakvo rešenje biti probitačno, a koliko će doprineti cepanju biračkog tela i podeli glasova, pokazaće izbori, to jest, videće se jasno, ako ne bude kasno, to jest ako centrale stranaka ne odluče drugačije. Radikali inventivno naprave neku novu štetu u Kikindi - ligaška omladina ih odmah uslika i fotografije izloži na Trgu u centru, da se vide sve deponije, sve posečene šume, sve promašene investicije. Uzgred, mladi a i stariji (bez obzira na politički angažman) primećuju da bi SPS - SRS koalicija, kad je već toliko srpski pravoslavna, mogla da OKREČI hram Sv. Nikole u centru grada, kome bi krečenje zaista dobro došlo, umesto da gradi nove crkve po selima i u gradu. Odista, neće biti da se radikali nešto brinu o ovakvim kritikama ili akcijama; nedavno je gradski odbor LSV u Kikindi izgubio i u drugostepenom sudskom postupku povodom ugovora o korišćenju prostorija. Slična sudbina snašla je i kikindske odbore SPO, GSS i Demokratske Vojvodine, tek da se vidi koliko su SPS - SRS postali tolerantni, i koliko su se sudovi modernizovali.

-Mi se nećemo iseliti; kad se iseli SRS iz Magistrata u Zemunu, na šta je obavezna već dve godine po pravosnažnoj presudi, onda ćemo i mi da se iselimo : ako zakon važi, važi za sve. A ako su radikali spremni da ovu igru igraju do kraja, onda ćemo i mi tražiti da se utvrdi valjanost svih ugovora sklopljenih u ovom gradu povodom radikalskog izdavanja atraktivnih prostora u gradu u zakup "zaslužnim građanima" - kaže Olga Knežević, predsednica kikindskih ligaša. Kako izgleda, imaćemo mi još razloga za Strazbur. Do tada, ostaje da se pamti još jedan događaj, ali po lepom utisku, umesto gorčine. Tog 17. maja gostovala je u Kikindi, a u sklopu evropske Nedelje borbe protiv distrofije, plesna trupa "Roll Dance" iz Budimpešte. Zanimljivo je da je polovina članove ove trupe - u invalidskim kolicima, neki su gluvonemi, ali to sve kao da ih ni malo ne ometa u njihovoj osnovnoj zamisli, da pokažu kako umetnost nema granica. Domaćini, Udruženje distrofičara Severnobanatskog i Srednjebanatskog okruga, pripremili su sve za nastup gostiju na Trgu; ali, onda je pljusnula takva kiša, da je grad proplivao, a Trg se pretvorio u veštačko jezero. Nedugo zatim, kad je pljusak prestao, gosti su izjavili da ipak hoće da nastupe, iako je teren mokar, pa samim tim i opasan za igrače u kolicima. Ana Šugar, umetnica gestovnog plesa, pozvala je Kikinđane da se pridruže izvođačima, i za opet jedan kratak trenutak pokazali smo da nešto od obeležja tolerannog grada još uvek obitava u Kikindi, a gosti su pokazali da se kadril, paso dobl, tango, temperametni latinoamerički ili energični kaubojski ples može otplesati I u invalidskim kolicima. Još su gosti zaigrali i "Žikino kolo" - tako da smo videli da ljude iz Budimpešte NIJE MRZELO da nauče neku od igara popularnih u državi gde gostuju, jer, posle nastupa u Zrenjaninu, Kikindi i Novom Bečeju, ekipa "Roll Dance" nastavila je turneju po obližnjim državama, po Italiji, i dalje.

Bio u Kikindi i Čedomir Jovanović, gostovao u punoj sali narodnog pozorišta, i govorio sat i 33 minuta, najavljujući nove tokove na političkoj sceni. Ligaši, za to vreme, još od zimus rade anketu NDI, i ispada da je preko 70% anketiranih - za autonomiju Vojvodine. Prilikom obrade podataka iz ankete, ispada najzabavnije da su za autonimuju čak i oni koji se izražavaju kao članovi ili simpatizeri SRS i SPS, čak i oni koji priznaju da niti na izbore izlaze, niti nameravaju. Invenciji nema kraja, kao ni nezadovoljstvu. Još da se kod dovoljno ljudi nađe i ono treće, naime, energija za neke promene, za neku konkretnu akciju, gde bi nam bio kraj.

A i stanari jedne od zgrada u neposrednom centru Kikinde pišu peticiju zato što je na fasadu njihove zgrade nalepljen ogroman bilbird sa Šešeljevom slikom i očekivanim tekstom,. Kažu, tražimo da se to skine, ruži nam izgled zgrade. Ni strah više nije ono što je nekad bio.

Gordana Perunović Fijat
maj-jun2006 - Helsinška povelja broj 95-96