Blog community…

Neposredno uz motociklima, ljudima i robom zakrčenu, bučnu Staru četvrt Hanoja, gde se, stešnjene, prepliću stotine zanatlijskih radnji, malih restorana i hostela, leži mirno jezero Hoan Kiem, jedna od omiljenih destinacija stanovnika vijetnamske prestonice i brojnih stranih turista.

Lepi, starinski crveni most povezuje obalu jezera sa minijaturnim ostrvom na kojem se, okružen zelenilom, nalazi popularni hram Ngok Son koji je današnji oblik dobio polovinom 19. veka. U njemu su pohranjene statue prosvetitelja Van Ksuonga i velikog vijetnamskog heroja, vojskovođe Tran Hung Daoa koji je je krajem 13. veka ostvario brilijantnu pobedu nad moćnom mongolsko-kineskom armijom Kublaj Kana. Pored prilike da odaju poštu ovoj dvojici velikana, posetioci hrama, zahvaljujući ogromnoj prepariranoj kornjači od 200 kilograma koja je 1967.godine uhvaćena u ovom jezeru u srcu Hanoja, mogu da se podsete, odnosno, nauče legendu vezanu za važan trijumf vijetnamskog kralja Le Loja nad kineskim osvajačima iz doba dinastije Ming.

Most na jezeru Hoan Kiem (Foto: Ilja Musulin)

Vijetnamski vladar, koji je u seriji bitaka početkom 15. veka potukao kinesku armiju i obezbedio nezavisnost Vijetnama, po toj legendi, pre ustanka protiv stranih zavojevača dobio je magični mač od velike zlatne kornjače iz ovog jezera. Nakon oslobođenja Vijetnama, dok je kralj na brodu proslavljao trijumf nad Kinezima, iz vode je izronila ogromna kornjača i zatražila mu da u jezero vrati mač kojim je vodio svoju vojsku u boj. Le Loi je to i učinio i zatim odlučio da jezero, do tada poznato kao Zeleno jezero, preimenuje u Hoan Kiem (”Jezero vraćenog mača”).

Ovo jezero, pored hrama Ngok Son, krasi i “Toranj kornjače”, stara građevina nalik kapiji hrama koja se uzdiže sa još jednog ostrvca, lociranog u samom središtu jezera. Hvatanje žive kornjače dužine blizu dva metra i težine od 200 kg u jeku rata sa SAD, pokazalo je da viševekovna predanja stanovnika vijetnamske prestonice o tome da u jezeru obitava jedna ili više gigantskih kornjača nisu bila bez osnova. Velika kornjača trebalo je da bude raskomadana da bi njeno meso bilo prodato gladnim stanovnicima teško bombardovanog Hanoja, ali su lokalne vlasti saznale za taj događaj i naredile da se kornjača ostavi u životu. Na žalost, životinja je podlegla povredama zadobijenim tokom hvatanja, pa su njena koža i oklop iskorišćeni za prepariranje i izloženi u hramu Ngok Son na jezeru, gde u posetiocima izazivaju nemalo čuđenje i divljenje.

Prodavnica lutaka kakve se koriste u vodenom lutkarskom pozorištu (Foto: Ilja Musulin)

Na obali jezeri Hoan Kiem, u blizini spomenika borcima za oslobođenje od američkog jarma, nalazi se velika kulturna atrakcija Hanoja, čuveno pozorište lutaka na vodi “Tang Long” gde kolorit neobičnih, simpatičnih lutki i opojna melodija cimbala i bambusovih frula, koje prate bubnjevi, gong i zvona, zavode gledaoca duboko u svet mašte i fantazije. Drvene lutke, teške i do 15 kilograma, u malom, četvrtastom bazenu pomoću dugih štapova od bambusa pokreću ljudi koji iza kulisa stoje u vodi do pojasa. Narodne priče sa puno humora, koje veštom manipulacijom pripovedaju ovi lutkari, egzotičnom instrumentalnom muzikom i pesmom prati orkestar odeven u tradicionalne vijetnamske kostime, a njegove pevačice, pored toga što i same sviraju, povremeno preuzimaju ulogu naratora i uključuju se u dijalog sa drvenim junacima predstave na vodi.

I mada se može desiti da se posetioci “Tang Longa” u zadnjim redovima sa jeftinijom kartom osete uskraćeni dobrog pogleda na vodenu scenu a gledaoci u prednjim redovima, zbog iritacije koju prouzrokuje dim nastao upotrebom pirotehničkih sredstava tokom predstave, povremeno probude iz zanosa izazvanog bojom lutaka i kostima, mirisom vode i zvukom starih, misterioznih instrumenata, ovo pozorište lutaka, svojim neobičnim konceptom i višedimenzionalnim umetničkim izrazom, ostaje vredna i nezaobilazna stanica za sve ljude koji žele da upoznaju vijetnamsku kulturu.

Iako jedan natpis na steli iz 11. veka označava kralja Li Nan Tonga kao utemeljivača i pokrovitelja ove umetnosti, vodeno lutkarsko pozorište vekovima predstavlja izraz zemljoradnika i ribara, te se smatra da je ono zapravo nastalo još u desetom veku u delti Crvene reke na severu Vijetnama kao vrsta zabave koju su upražnjavali tamošnji seljaci tokom periodičnih poplava koje su zahvatale njihova naselja i polja pirinča.Teme ovog pozorišta su život seljaka: ljubav, rad, dečja igra, ali i istorijski dogadjaji poput borbe protiv kineskih i mongolskih osvajača, te legende i mitovi. Takmičenja i rivalstvo izmedju sela u tome ko će prirediti bolju predstavu u srednjem veku su dovela i do pojave tajnih tehnika u upravljanju lutkama i stvaranja scenarija koji su prenošeni samo ograničenom broju ljudi. Postoje i zapisi o tome da su u poznom srednjem veku postojale i profesionalne trupe koju su putovale i održavale predstave po selima na prostoru današnjeg  severnog i centralnog Vijetnama.

Spomenik kralju Le Loi-u koji je poznat i pod imenom Ly Thaito (Foto: Ilja Musulin)

Ludaja je oduvek bila jedno do obeležja kikindskog etnosa. “Popni se na ludaju da vidiš Kikindu”. Kikindu utonulu u severnobanatsku pustu, po kojoj su se vile ergele čilaša. Kikinda sa slatinama gde su guske vođene na ispašu. Guske?!

U ono vreme kad je Kikinda bila grad bilo je i jata gusaka. Sećam se da sam volela da leta provodim u bakinoj kući u četvrtom “frtalju”. Moja kuća u centru grada je bila malogradski svet provincije. Iz nje se Kikinda nije videla. Ali, vratimo se na guske.Zar niste počeli da pišete o ludajama? Jesam, ali, prvo o guskama.

Guščar je leti redovno prolazio ulicom i prikupljao guske, koje su se pridruživale jatu i lagano gegale prema slatinskim ispašama i barama na ivici grada. Uveče se jato vraćalo i svaka guska se sama zaustavljala ispred kapije iz koje je tog jutra izašla, strpljivo čekajući da joj otvore. U jesen bi počelo kljukanje gusaka. Kljukanje gusaka je varvarski metod odgoja od kojeg su Francuzi napravili svetski biznis. Ali guščja džigerica je bila u to vreme i kikindska poslastica, bar u četvrtom “frtalju”. “Foie gras”, jedan od najskupljih i najcenjenijih specijaliteta u svetu, ja sam redovno jela u bakinoj kući.

U to vreme u letnji bioskop u bašti Gradske Biblioteke nije se ulazilo bez “fišeka” semenki od ludaje. Gledali su se istorijski kolosali uz masovno grickanje. I dok glavni junak živom silom kida okove (sećate li se Stiva Rivsa?), grickanje postaje nervoznije, žešće, paroksistično. Niko se ne osvrće, niko te ne opominje, nikom ne smeta. Posle predstave, plato bioskopske bašte morao je biti dobro očišćen od ljuski i bačenih papirnih fišeka. Vreme tolerancije.

Pokušajte da uletite danas u letnji bioskop (ako ga nađete) sa kesicom semenki u ruci. Gledali bi vas kao na majmuna pobeglog iz zoološkog vrta! Semenke grickaj kući! Napolju prljaš, pljuckaš, i naravno, uznemiravaš!

Ljudi su prekinuli da masovno posećuju bioskopske sale i, bar u kikindskom slučaju, to je dovelo do njihovog gašenja.
Druga vremena. Dok smo grickali semenke u bioskopu bili smo grad. Danas, bez bioskopa, smo palanka.

A ludaje?
Ludaje se i dalje vrtlare oko Kikinde. Doduše, u druge svrhe i u veoma ograničenom obimu. Pažljivo selektirano seme se neguje s ljubavlju i s pažnjom kao kultni predmet i eksponat za “Dane Ludaje”. Uređeni i komercijalno neobrađeni etno-događaj pretvara džinovske kikindske ludaje u koncept i povod slavlja jedne berbe koje više nema. Lokalna industrija kolača bi mogla iskoristiti događaj i lansirati packaging “Kikindske gibanice sa ludajom” u porodičnom formatu. Jedinstveno sezonsko etno-iskustvo uz certifikaciju kikindskog brenda. Ali gde naći ludaje?

Na Trang, grad od 350.000 stanovnika, najpoznatije letovalište u Vijetnamu, domaćin je ovogodišnjeg takmičenja Mis Univerzum čije se finale održava 14. jula.

Ovo naselje, 440 kilometara severno od najmnogoljudnijeg vijetnamskog grada Ho Ši Mina, opasano je plažom dužine sedam kilometara sa lepim plavim, pa i zelenim, nijansama mora. Svoju popularnost duguje i činjenici da je u njemu prosečna vlaga najniža u celom Vijetnamu, morska voda topla je tokom čitave godine tako da je kupanje moguće u svako doba. Osnovan tek početkom 20. veka odlukom francuskih kolonijalnih vlasti koje su administrativnim dekretom objedinile više sela u jedno naselje, Na Trang je mlad grad, ali demografi procenjuju da će se njegov rast nastaviti velikom brzinom i da bi već 2020. populacija mogla da dostigne cifru od pola miliona.

Iako blagosloven prirodnim lepotama kao što su more, plaže i više manjih ostrva u neposrednoj blizini, sam Na Trang, zbog prosečne, nezanimljive arhitekture nema magijsku, primorsku atmosferu kakvu poseduju najbolja svetska letovališta, a redovi građevina uz obalu u centru grada čak kvare utisak koji daje široka i duga peščana plaža. Ipak, ovaj grad nije u potpunosti lišen arhitektonskih i kulturnih atrakcija.

Statua “Belog bude” u hramu Long Son - Foto Ilja Musulin

Istorijski najvažniji lokalitet u Na Trangu je maleni kompleks hinduističkog hrama posvećenog prevashodno božanstvu Po Nagar koji su između osmog i 12. veka izgradili pripadnici naroda Čam. Ovaj hram sastoji se iz više minijaturnih svetilišta sa složenom, bogatom fasadom, koja donekle podsećaju na tornjeve, zbog čega je lokalitet poznat pod nazivom “Čam tornjevi”. Danas su sačuvana četiri od prvobitnih sedam ili osam tornjeva, a najstariji postojeći toranj podignut je 817. godine za vreme vladavine kralja Harivarmana. Tornjevima, koji su postavljeni na vrhu brega, posetioci prilaze kroz kolonadu stubova i uz strmo stepenište, čija je funkcija da posetioca fizički i mentalno odvoje od profane svakodnevice i usmere na duhovne vrednosti. Sa platoa na vrhu brega puca pogled na obližnju marinu na reci Kaj sa brojnim ribarskim brodićima koji su svi do jednog ofarbani u plavu boju i ukrašeni jarkim, crvenim linijama - likovni obrazac koji se može videti i u drugim delovima južnog Vijetnama.

Čam toranj - Foto Ilja Musulin

Narod Čam etnički pripada skupini malajskih naroda i u prošlosti je imao moćno kraljevstvo po imenu Čampa koje je trajalo više od petnaest vekova i na vrhuncu moći zahvatalo prostor centralnog i južnog Vijetnama i veliki deo današnje Kambodže.To drevno kraljevstvo, danas poznato po ruševinama kompleksa hramova u Mi Sonu u centralnom Vijetnamu i bogatoj zaostavštini fascinatnih kamenih statua, bilo je pod jakim kulturnim uticajem Indije i hindu kraljevstava u Indoneziji, te je kao svoju religiju usvojilo hinduizam sa akcentom na kultu Šive. Smatra se da danas oko 500.000 pripadnika ovog naroda živi u jugoistočnoj Aziji, od čega oko 100.000 u Vijetnamu, ali su oni sada listom muslimani, budući da su njihovi preci u poznom srednjem veku primili islam.

U Vijetnamu koji je prevashodno budistička zemlja, sa jakim konfučijanskim i taoističkim uticajima, brojnim katoličkim crkvama, snažnim prisustvom vijetnamske sinkretičke religije “Kao Dai” i plemenima sa animističkim verovanjima u planinskim predelima na severu, islam naroda Čam upotpunjuje neverovatno raznovrsni religijski mozaik, koji prosto navodi na pitanje da li u ovoj komunističkoj zemlji uopšte ima ateista.

Spokojno lice statue Bude na samrti iz hrama Long Son - Foto Ilja Musulin

Još jedna nezaobilazna odrednica za posetioce Na Tranga je kitnjasta budistička pagoda Long Son izgrađena krajem 19. veka, u kojoj, u dnu brda, pridošlice dočekuju mozaici koji prikazuju zmajeve sa dugim brkovima. Dublje u hramu nalazi se velika statua Bude na samrti, koji leži na boku i sa spokojnim izrazom na licu očekuje kraj svoje egzistencije, odnosno, prema budističkom verovanju, oslobađanje od kruga rađanja i smrti i uranjanje u večnu nirvanu. Uske, duge stepenica posetioca dalje vode do još veće statue Bude, koji, ovog puta, sedi na postolju u obliku lotosa u stavu za meditaciju. Ova statua visoka 14 metara se uzdiže sa betonskog platoa na vrhu brda i može se videti iz celog grada. Plato i statua sagrađeni su 1963. u znak sećanja na borbu budističkih monaha i vernika protiv religijske diskriminacije koju je krajem pedesetih i početkom šezdesetih, do svog neslavnog pada, sprovodio katolički režim Ngo Din Diema, prvog predsednika tadašnje države Južni Vijetnam.

Omiljena destinacija stranih turista željnih intimnog uvida u vijetnamsku kulturu i svakodnevni život je studio i galerija svetski priznatog umetničkog fotografa Long Tana koji je uvažavanje svojih kolega iz čitavog sveta stekao crno-belim fotografijama iz tradicionalnog života vijetnamskih seljaka, portretima staraca i dece, ali i slikama raznorodnih pejsaža u toj zemlji.

“Pasterov institut” u Na Trangu, koji je pre više od 100 godina osnovao čuveni franacusko-švajcarski bakteriolog Aleksander Jersin, koji je otkrio bacil uzročnika kuge i bio višegodišnji stanovnik Na Tranga, u naučnom smislu je ponos ovog vijetnamskog primorskog grada.

Na Trang, koji je već ugostio lepotice iz 80 zemalja, imaće priliku da se u svetskim razmerama afirmiše kao turistička destinacija 14. jula kada bude održan finalni događaj takmičenja za Mis Univerzuma koji će biti prenošen u 180 zemlja širom zemaljske kugle.

Justitia et Misericordia: Pravda i Milosrđe su dva Božja atributa u večnom konfliktu.

Dualno ime Boga: Elohim (Bog Pravde) i JHVH (Jahveh - Bog Milosrđa) u judaističkoj tradiciji su dve karakteristike jedinstvenog Boga.
U Starom Zavetu ime Boga je uvek dualno: „Ovo su generacije Neba i Zemlje u vreme stvaranja sveta, onog dana kad je Gospod Bog (Elohim JHVH) stvorio Nebo i Zemlju“ (Geneza 11.4).

Prema rabinskoj Tradiciji, kad se Abram obraća Bogu rečima: „Sudija celog sveta neće suditi“ (Geneza, R, XXXIX, 6), on ne postavlja Bogu pitanje, nego izvodi logički zaključak: „ Ako hoćeš da svet postoji, ne možeš tražiti da bude pravde; ako hoćeš pravdu, ne može biti sveta“.

I, opet, velikodušnost Božja je mnogo jači Božji atribut od Božje pravde.
Kad je Bog otkrio svoje atribute Mojsiju, ovaj je pred njim prvo kleknuo, a potom se prostro po zemlji. Mojsije je kleknuo pred Božjom pravdom i prostro se pred Božjom velikodušnošću.
„Ereh apayim“, a ne „ereh af“.
„Ereh“ je strpljenje „af“ prema jednim, „apayim“ je dualna forma, „prema svima“.
Dakle, „ereh apayim“, Bog je strpjliv sa svima, dobrim i zlim.

I hrišćanska tradicija daje preminentnost obeležju Božjeg milosrđa i velikodušnosti. Čovek greši: mislima, delima, nedelima i moli oproštenje. Sam Isus je provokativno uzviknuo: „Ko je bez greha nek baci prvi kamen“ (kamenovanje nevernice). Niko se nije drznuo.

Ljudi mole Boga za milost, milosrđe, oproštaj i traže zagrljaj leve ruke Božje. Svako poznaje svoj greh. Božje desnice se svi boje.

Osim Srba. Srbi su jedini hrišćanski narod koji u svakoj prilici i neprilici priziva Božju pravdu. I Bog im odgovara – desnicom.

Dvorske zabave u Srbiji 19 veka spadale su u kategoriju zvaničnih dvorskih ceremonija. Bile su dostupne uskom krugu ljudi: ministrima i njihovim suprugama, savetnicima, visokim oficirima, dvorskim damama, uglednim privrednicima i stranim diplomatama.

Tradicija održavanja slovenskih balova, koji su po veličini i glamuru bili jednaki carskim balovima, počela je 40-tih godina XIX veka. Godine 1846, održan je prvi Svetosavski bal u Beču. Po nalogu kneza Miloša Obrenovića, poznati austrijski kompozitor Johan Štraus mlađi, komponovao je »Srpski kvadril« specijalno za ovaj bal. Iz glavnog grada Austrije ova svečanost je preneta u Srbiju zahvaljujući dinastiji Obrenovića. Kako je sezona balova uglavnom bila od decembra do marta, Srbi iz Beča su, po ugledu na beogradske balove, izabrali Svetosavski bal kao centralnu zabavu ove vrste. Najotmenija dama na bečkim balovima, bila je Mina Karadžić. Mina je volela srpske libade obrubljene srmom, obavezno je nosila pojas, suknju i čipkom vezenu košulju. U srpskoj nošnji, Mina je bila prava modna atrakcija na austrijskim dvorovima.

Od svih zabava najsvečaniji bili su veliki dvorski balovi, koji su imali stroga pravila. Na ulazu za “veliki bal”, koji je počinjao u 22 časa, svaka dama dobijala je knjižicu sa spiskom i redosledom igara, pored kojih je upisivala imena kavaljera. Strogo se pazilo da dame ne ostaju dugo bez partnera, a ukoliko bi se to i dogodilo, uvek je bilo rezervnih džentlmena koji su priskakali u pomoć. Obično je izvođeno 11 igara. Bal je obavezno počinjao kolom kralja Milana, zatim se sviralo kolo kraljice Natalije i kraljice Drage, a potom su se igrale polka, mazurka, valcer, pa opet kolo, najčešče Srbijanka.

Kraljica Natalija postavila je osnove modela ponašanja i života na dvoru. Ona je posebno držala do modnih trendova, najviše pariskih, te je  i odevanje u protokolarnim prilikama i na značajnim zabavama tog vremena postalo važan deo ceremonije. Na svakoj pozivnici za svečanost bila je tačno naznačena  i vrsta odeće. Žene su u takvim prilikama nosile balske toalete ili “srpsko” - građansku nošnju. Muškarci su nosili frak, belu maramu i dekoracije sa lentom. Vojna lica dolazila su u paradnim uniformama, dugačkim pantalonama, ešarpom, perjanicom i stranim ordenjem. Žene koje su odlikovane nosile su ordenje preko balske haljine. Obavezno duge haljine, uglavnom su šivene od svile, ripsa, atlasa, moarea ili svilenog somota, retko kad od čipke.

Balske toalete sa šlepom nosile su isključivo udate žene. Najotmenija boja bila je nijansa ljubičaste, tj. lila. Svile za večernje haljine donosili su trgovci iz Venecije i Pariza. Status i bogatstvo muža najbolje su se videli po otmenosti i raskoši ženine toalete. Takmičenje i rivalstvo zahtevali su pomne pripreme za svaku balsku sezonu. Osim raskošnih toaleta i specifičnog ponašanja koje se podrazumevalo u takvim prilikama, grupa okupljena oko dvora izdvajala se svojim položajem i obrazovanjem. Ona je imala sva obeležja koja su je činila elitom srpskog društva.

Natalijinu ulogu, početkom 20 veka, preuzela je kneginja Olga. Ona je bila uzor mode u Srbiji. Dame na balovima nestrpljivo su čekale da vide njenu toaletu, jer tek ono što Olga obuče, kao modni trend, obeležiće celu godinu. Krojači svečanih odela za gospodu i balskih haljina za dame, tvrde da su najviše posla imali za vreme Nikole Pašića, kada su radikali došli na vlast. Naime, dok su bili opozicija, nisu prisustvovali ovakvim ceremonijama, te nisu ni imali dovoljno svečanih odela.

Balovi, kao svojevrsna modno-statusna ceremonija u kojoj prisutni pokazuju svoja igračka, ali i pregovaračka umeća i sposobnosti, polako su počeli da se gase posle Drugog svetskog rata. Ceremoniju ovakve vrste, danas, izgleda da neguje jedino Ruski dom u Beogradu. Osim toga i moda je, kao večiti »zamajac« potrošačke kulture, donela neka nova pravila i trendove u odevanju. Raskošne toalete, posebno ženske, danas se retko viđaju na zabavama i skupovima, dok tradiciju starog srpskog odevanja neguju jedino pevačka i folklorna društva u Srbiji.

Nedavno su mi javili tužnu vest: umro je sarajevski pesnik Rajko Đurica, moj prijatelj. Ovako je on govorio: “Sve napisano je istorija, a ono što nije zapisano i što je ostalo u kostima koje su pretvorene u pepeo, kao da se nije ni desilo. Moramo probijati barijere i uzdignuta čela pisati našu istoriju, jer ako je ne budemo pisali, kao da nas nije ni bilo.” Ovako sam ja u svom romanu “Kroz pustinju i prašinu” pisao o njemu: “Sarajevo je grad čuda. Za ljude koji su u njemu rođeni čuda su nevidljiva kao vazduh koji udišu pa ih više ni ne primećuju. Jedanput sam u Ferhadiji sreo prijatelja kog nisam godinama video. Kad su naposletku i najuporniji odustali od potrage za njim, pred mene je, kao čudo, iskrsao taj napaćeni čovek. Bio je primetno mršaviji i brkatiji. I dok smo nekim strmim ulicama hodali ka Lovačkom domu, pričao mi je o tome kako je rukama kopao rovove, kako je vešto bežao i kako se skrivao, kako je uzalud budio mrtve, kako je oplakivao žive, kako su mu verni psi javljali kada da napusti stan koji je delio sa jednim pričljivim cvrčkom, kako ga je otkopčan šlic spasao od eksplozije granate, kako je razlikovanje između otrovnih i jestivih gljiva usavršio do čarobnjačke veštine, kako se grejao na vatri koja je progutala sve njegove knjige pesama, kako je bolestan, sa stočnim pasošem, izašao iz žice i kako su mu, nakon operacije koju je njegovo mršavo telo jedva podnelo, prve reči bile: ‘Dajte mi cigaretu i vucite se svi zajedno u pizdu materinu!’ Prijem za pisce iz regiona organizovao je francuski ambasador u Bosni. Služena su vina iz godina najboljih berbi i specijaliteti od divljači. Ništa od toga nismo okusili, jer mi ne možemo bez kafe. ‘Još uvek piješ gorki ugalj?’ Njegovo pitanje je, u stvari, bilo prekor, ali ja sam nastavio da srčem iz fildžana kafu bez zrna šećera. ‘Kao što se ni tebi nisu smučile pečurke’, rekoh. Pre nego što smo se rastali, otkrio mi je da se u Sarajevo vratio da bi proverio da li je cvrčak iz njegovog stana još uvek živ. Zar to nije pravo čudo?”

Rajko Đurica je rođen 1945. godine u zaseoku Stožišta, na tromeđi Bosne, Like i Dalmacije. Školovao se u rodnom selu, Donjem Tiškovcu, Grahovu, Kninu i Sarajevu. Tri godine je proveo u Berlinu gde je učio nemački jezik sa kojeg je kasnije preveo oko 20 nemačkih pesnika i prozaista i veći broj drama nesvrstanih zemalja emitovanih na Radio Sarajevu. Objavio je šest zbirki pesama, dve praktične knjige i dva prevoda. Bio je saradnik studentskog lista “Naši dani”, urednik časopisa “Lica” i višegodišnji dopisnik opozicionih listova u okviru Lokalpressa.

Rajka sam upoznao u Mokrinu, ali sam i pre tog zvaničnog upoznavanja čitao njegovu zbirku pesama “Kefalon” koju mi je, naravno, otkrio i posudio Đura Đukanov. Đurica je, na moje čuđenje, inkognito radio u “Mokrinskim novinama”. Gotovo preko noći je savladao kompjutersku obradu teksta i prelom novina. Proveo sam tolike noći sa njim u priči. Objavio sam njegove pesme u prvom broju “Severnog bunkera”. Na predstavljanju časopisa u mokrinskoj biblioteci učestvovali smo Jovan Gvero, Rajko Đurica, Đura Đukanov i ja. Te večeri je i nastala ona čuvena Đurina fotografija iskorišćena za dizajn naslovnih strana knjiga iz edicije nazvane po njemu. Rajko u “Bunkeru”, u pesmi “Formula”,  kaže: “[…] Ovde se grli, ljubi / Psuje, ubija / istom rečju. […]” To vredi zapamtiti.

Studirao je filozofiju, ali je, zahvaljujući lako prepoznatljivom belom odelu u koje je bio obučen onog dana 1968. godine kada su studenti demonstrirali i fotografiji u novinama - izbačen sa fakulteta. Njegova porodica je, tokom rata u Sarajevu, doživela tragediju, supruga mu je netragom nestala tokom opsade grada, a sinovi izbegli na različite strane sveta. Na koncu je, bolestan ali čvrstog duha, završio u Mokrinu, noću živeo u redakciji lokalnih novina a danju spavao trudeći se da ne bude na teretu nikome. Kao da je jedva dočekao da prezdravi pa da se vrati u Sarajevo.

Rajko je proteklih godina objavio knjigu “Gljive Bosne i Hercegovine” (2007) i dve knjige pesama “Kad su mrtvi jeli kišu” (2005) i “Jeres pseći sin” (2007). Za ovu poslednju Rajko je dobio Godišnju nagradu Društva pisaca BiH za najbolju knjigu članova Društva objavljenu u 2007. godini. “Radni naslov toga je bio ‘Patarenstvo’ zbog toga što je patarenstvo u našem bosanskom i hercegovačkom biću. Mi nismo pravi vjernici. Imamo patarenski duh koji je ostao u nas usađen. Zapravo, mi smo sa našim vjerama samo jedna izverzirana hereza i to je tako. Ne može mi niko reći da je normalno da pravi musliman ode u džamiju i nakon što obavi namaz dođe u kafanu i naruči duplu rakiju. Toga, priznaćete, ovdje ima koliko hoćete. O tome, zapravo, govori moja knjiga, o toj našoj patarenskoj kobi. Ovdje se vrijeme nikada nije mjerilo danima, satima i sekundama, nego se mjerilo prije onog rata, prije ovog rata, prije one bune, prije ove bune.” Tako je govorio Rajko, koji je uzdignuta čela pisao svoju i našu istoriju. Neka mu je laka zemlja.

(Film “Jasukunji” i hram Jasukunji).

  Dokumentarni film “Jasukunji” kineskog režisera Li Jinga, posvećen istoimenom japanskom hramu, Meki japanskih desničara i militarista, izaziva veliku buru u Japanu u poslednja dva meseca, provocirajući japanske nacionaliste, te izazivajući glasne proteste demokratske javnosti protiv pritisaka koji su doveli do povlačenja tog ostvarenja iz jednog broja japanskih bioskopa. Strukturno vešto ukomponovani film, čija je potka kritika japanskog kulta mača i smrti, kombinuje razgovor sa starim kovačem Naođi Karijom, koji je tokom rata izrađivao “Jasukunji mač”, deljen japanskim oficirima na frontu, snimke procesije i molitvi militantnih desničara tokom obeležavanja šezdesetogodišnjice završetka Drugog svetskog rata u Tokiju, te fotografije i dokumente o japanskim ratnim zločinima u kojima prevashodno figurira mač.

Pored činjenice da je bivša Japanska carska vojska u filmu prikazana kao okupatorska snaga koja nije prezala da počini zverstva, a ne kao oslobodilac Azije od zapadnog kolonijalizma kako bi to oni voleli, ono što posebno ljuti danas malobrojne ali agresivne japanske ultranacionaliste je to da se jedan kineski autor “drznuo” da u prikazu istorijskih događaja vezanih za Jasukunji dotakne temu poseta ovom hramu najviših japanskih političara, uključujući tu i bivšeg premijera Đunićira Koizumija, ali i samog cara Hirohitoa koji je bio na prestolu od 1926 do 1989. godine. Zbog pretnje nasiljem i drugih vrsta pritisaka ultranacionalista “Jasukunji” je skinut sa repertoara tri bioskopa u Tokiju, ali se na njegovo prikazivanje, ipak, odvažilo deset, te je on, sa nešto zakašnjenja, doživeo premijeru u Japanu početkom maja ove godine.

Pogled na prostoriju u muzeju sa bombarderom Okom i Kaitenom - Foto: Ilja Musulin

Tomomi Inada, poslanik vladajuće Liberalno-demokratske partije (LDP) u japanskom parlamentu kritikovala je Jingovo ostvarenje kao “anti-japanski” film, dok je poslanik Haruko Arimura, takođe iz LDP-a, izjavila da Naođi Karija, najstariji kovač mačeva u Japanu, zahteva povlačenje scena u kojima se on pojavljuje. I mada razgovor reditelja Jinga sa kovačem Karijom na momente izgleda neprirodan u smislu da Jing na trenutke očigledno pokušava sagovornika da navede da mu da odgovor koji želi, sama ideja da se za osnovu dokumentarca uzme svedočenje sada već 92-godišnjeg Karije, iz čije je kovačnice tokom rata izašlo 8.000 mačeva, od kojih su neki iskorišteni za najgnusnije zločine, nesumnjivo je odlična. Snimci ogrubelih ruku, znojavog i izboranog lica Karije koji u svojoj devedesetoj godini u skučenoj, klaustrofobičnoj radionici u tišini i tami koju razvejava samo svetlost vatre iz peći mlati metal maljem kao što to je to činio u proteklih gotovo 70 godina i prikaz celog procesa izrade mačeva savršene oštrice daju filmu izvesnu dozu egzistencijalne težine i predstavljaju metaforu japanskih vrlina kao što su fantastična zanatlijska veština, predanost radu i beskrajna upornost, od kojih je ova poslednja, na neki način, i doprinela neverovatnom razaranju istočne i jugoistočne Azije te, konačno, samog Japana.

NASTAVAK PRILOGA »

Ova školska godina, koja je upravo završena, prošla je u „A-style“-u.

Da im je neko uredbom propisao da dolaze u školu uniformisani, izbili bi masovni neredi i bojkotovanje školskih klupa. Ovako, po „ličnom“ nahođenju i u potpunoj „slobodi“ izbora, studenti su preplavili učionice sveskama, nalepnicama, T-shirt-ima, ruksacima, futrolama sa logom „A-style“- najluđe napisnog slova „A“: žuto polje sa crnim A i dve crne tačke na levoj strani.

Roditelji  kupuju deci školski materijal u najvećem poverenju: ako knjižara prodaje sveske sa crnim slovom A i dve crne tačke na žutoj podlozi, biće da je to poslednja moda, dizajn il marka. Pomalo, kao one sveske od reciklirane hartije ili inspirisane promocijom ekološki odgovornog ponašanja, zaštitu biljnog ili životinjsko sveta, itd.
Konačno,  slovo „A“ sugeriše prvoklasnost.

Ali, najčešće roditelji i nemaju vremena da razmisle.

U razgovoru sa nekim od njih pokušala sam da dokučim da li znaju šta znači simbol.
„Zar nije to marka modne linije?“ pitali su me jedni; „Zar ima i neko značenje?“, pitali su se u čudu drugi.

Vrlo je teško objasniti značenje simbola, a ostati pristojan. Dakle, kako pristupiti? Situacija je delikatna, ali konačno simbol su oni kupili, bilo da je to majica, ruksak, ili sveska. Dakle, krećem sa prvim objašnjenjem u  soft verziji: „ To je simbol jedne pozicije iz ’Kama Sutre’,“ ali roditelj me gleda upitno, čekajući da sve bolje objasnim. Naravno, treba računati i na to da ima roditelja kojima „Kama Sutra“ ništa ne govori, što zadatak komplikuje. Počinjem da se dovijam i da uvijam objašnjenje.
„Zamislite  umesto dve tačke - dve glave.“ Pokazujem simbol koji trijumfuje na majci moje studentkinje koja je dopratila oca na razgovor.
„Aaaa! Razumeo sam. A ja sam bio ubeđen da je to neka nova marka. Matora budala! Da ja kupim tebi takvu majicu! Zašto mi to niko nije rekao? – tu se obraća ćerci, koja se brani: „Ja to nisam znala! Svi to nose!“
„ Tvoja baka i tvoja majka su bile aktivistkinje pokreta za ravnopravnost žena. A ti?  Puziš!“
Moje je lično ubeđenje da je „šifrirana poruka“ upućena odraslim, a ne vršnjacima, ali nisam htela da produbljujem temu i konflikt.

Sve je počelo davne 1989. godine. Izvesni Marko iz Milana, specijalista za dizajn, obradio je grafičku sintezu date pozicije iz Kama Sutre, i odlučio da  svoj proizvod lansira kao transgresivni logo „A-Style“.
Marko je proizveo simbol, šifriranu poruku i ništa više.
Nije lako naći preduzeća spremna da usvoje novu marku. Lansiranje  nove marke zahteva velika ulaganja u reklamu. Marko, pomognut prijateljima, štampa veliki broj nalepnica sa simbolom „A-Style“ i kreće u  promotivnu fazu tipa „Uradi sam“.
Promocija simbola počinje od semofora: za nekoliko dana svi semafori u Milanu i Rimu nose crno-žutu nalepnicu A-style. Slede: London, Moskva, Majami, itd. Simbol oslikan sprejom se, preko noći, pojavljuje i na trotoarima, duž biciklističkih trasa, itd. Mediji počinju da se interesuju za misteriozan logo, koji je u međuvremenu bio pravno zaštićen. Nastaje lov na autora. Ko se krije iza simbola? Šta simbol treba da znači i šta predstavlja?

Marku je trebalo deset godina da afirmira svoj logo i da ga unovči.
Ali vreme je sazrelo i u pravom trenutku Marko izlazi na svetlost dana i objašnjava da je logo njegov, ali da iza loga ne postoji nikakav proizvod.
Javljaju se brojni preduzetnici spremni da kupe licencu i da koriste logo na svojim proizvodima: tako do juče anonimni i umorni proizvodi – školski pribor, majice, ruksaci, itd primaju novu limfu i  postaju „šifrirana poruka“ teenagera, koji se zaverenički smeškaju posmatrajući svet odraslih.

Šifra je  „provaljena“. Školska godina je završena. I ocene su u A- Stilu.

Emir Kusturica i orkestar Zabranjeno pušenje održali su 26. juna 2008. godine izuzetno uspešan koncert u centru Tokija u prepunoj dvorani “JCB”.  Visokim ritmom i zaraznom energijom bend je uspeo da od prvog do poslednjeg trenutka koncerta održi preko tri hiljade posetilaca na nogama. Živa i energična kombinacija roka, srpske i romske etno muzike, virtuoznost pa i  akrobatika u muziciranju, začinjena humorom u kišovitoj i prohladnoj noći zagrejala je srca i tela ne samo Japanaca, već i nekoliko stotina poklonika filmskog i muzičkog dela Emira Kusturice i orkestra Zabranjeno pušenje iz Bugarske, Italije, Čilea, Australije i drugih zemalja.

Oduševljeni Japanci na koncertu “Zabranjenog pušenja” - Foto: Ilja Musulin

Frontmen orkestra Nenad Janković, alijas Dr. Nele Karajlić, svojom energijom, čestim ulascima u parter, obraćanjem publici na japanskom i svojim čuvenim humorom, začarao je inače rezervisanu i stidljivu japansku publiku i u potpunosti je uključio u zanimljivi vrtlog dinamične pesme, žestokog plesa, ali i antiglobalističkih poruka i klicanja Srbiji. Dr. Nele je osim na engleskom i srpskom, povremeno pevao i na romskom, nemačkom i italijanskom, podučavao publiku srpskom jeziku i plesnim koracima. Orkestar je izveo svoj dobro poznati repertoar kompozicija iz Kusturičinih filmova i pesama Zabranjenog pušenja.Ove numere bile su prošarane i srpskim kolima u koja su se, na čuđenje male srpske zajednice u Japanu, na bini i u parteru uplitali i obično povučeni Japanci.

Snimak za uspomenu: Ilja Musulin i Emir Kusturica

Odgovarajući nakon koncerta na moje pitanje, proslavljeni režiser Emir Kusturica prokomentarisao je veliki entuzijazam japanskih posetilaca rečima da je “glavni pokretač publike upravo fantastični ritam srpske muzike, odnosno, ritam kola.”
Dr. Nele Karajlić je, aludirajući na napornu svetsku turneju svog benda, rekao: “Ovo je bio koncert u sklopu velike turneje ‘Srbija do Tokija’ “. Izražavajući zadovoljstvo tokijskim koncertom, koji je ocenio kao jedan od najboljih na ovoj turneji zgusnutog programa, Dr. Nele je na pitanje o uzroku fantastičnog uspeha ovonedeljnih koncerata njegovog i Kusturičinog benda u Južnoj Koreji i Japanu izjavio: “Muzika koju sviramo dotiče čoveka ne u površinu duše, već u dubinu njegovog bića i tako ga pokreće.” Zamoljen da otkrije tajnu o tome šta njega samog pokreće, Karajlić je, uz osmeh, kratko odgovorio: “Pivo”.

Violinista i vokal u popularnoj pesmi “Mesečina” Dejan Sparavalo smatra da je ključ uspešnog koncerta. poput tokijskog, u tome da “čovek uradi svoj posao bez razmišljanja o tome kakva će biti reakcija publike”, te da upravo takav miran um i dobro raspoloženje na bini “proizvodi energiju koja se prenosi publici i potom umnožena vraća na binu.”

Snaga muzike i energija u nastupu Emira Kusturice i orkestra Zabranjeno pušenje, koji pozivaju publiku da živi punim plućima, kao i njihov humor naišli su na pozitivan odziv japanske publike. Ono što je zbog jezičke barijere ili neupućenosti u događaje i kulturu na Balkanu možda promaklo delu publike bila je satira Kusturice i Karajlića, kroz reči pesama i naglašavanje pojedinih muzičkih elemenata do grotesknosti, usmerena prema kulturnim ikonama Zapada i svetskim centrima ekonomske i političke moći, ali i prema našim, odnosno, balkanskim običajima.

Snimak za uspomenu: Ilja Musulin i dr. Nele Karajlić

Japanska publika mogla je na koncertu da čuje alternativu islandskoj pevačici Bjork, koja je u februaru ove godine, tokom svog koncertu u Tokiju, pozdravila nezavisnost Kosova, jer je Dr. Nele na srpskom skandirao: “Ne damo Kosovo” i publiku podučio simbolici uzdignuta tri prsta.

Osamdesetih godina Alvin Toffler je prvi upotrebio termin „Knowledge society“ (esej „Future shock“) da opiše društvo koje je nastajalo: novi svet zasnovan na znanju. Izvanredan progres tehnologije i nauke u poslednjih dvadeset godina potvrdio je korektnost njegovih predviđanja. Tehnološka, tehnička i naučna elita kosmopolitskih vizija i kosmopolitskog sastava je izmenila svet u kojem živimo i način na koji razmišljamo. Argentinski filizof Miguel Benasayag, koji živi i radi u Parizu, izvanredno opisuje ovaj kvalitativan skok modernog društva u poslednje dve decenije („Vreme tužnih strasti“- u mom „slobodnom“ prevodu).

Ljudi po prvi put u svojoj istoriji žive u svetu. A gde su dotad bili?

U ranijim istorijskim epohama ljudi su trajali svoj vek u religioznoj dimenziji, koja je bila „slika sveta“; imali su izvesnost bolje budućnosti, makar na onom svetu. Mehanizam je bio jednostavan: prošlost, sa svim počinjenim grehovima je bila zlo; sadašnjost – vreme ispaštanja, a budućnost – spas. Niče je prvi primetio da je Bog u međuvremenu umro. Oktobarska revolucija ga je proglasila i zvanično mrtvim.

Na svu sreću Bog je imao naslednike: Mesijanizam iluminizma i Utopiju komunizma i socijalizma.  Budućnost je i dalje mogla blistati obećanjima. Ovog puta u laičkoj formi, ljudi su nastavili da veruju i da žive i rade u svetu koji je optimistički gledao na budućnost. Budućnost kao obećanje veće sreće, boljeg života, pravednijeg društva.

Osamdesetih godina je nastalo buđenje, spuštanje na Zemlju.

Stohastika zakona fizike, teorija sistema, entropija, „butterfly effect“, potencijal računara, progres genetike i biofisike, relativitet. Ne dopada ti se boja kože? Možeš je promenuti.  Ne osećaš se  muškarcem? Budi žena! Jedina granica je tehnologija, ali ako pričekaš, moći će. Sve je stvar vremena. Tehnologija i nauka su u rukama moćnih multinacionalnih korporacija. U Evropi ne dozvoljavaju izvesna istraživanja iz bioinženjerije? Radiće ih filijale korporacije u Indiji ili Kini.

Nauka istražuje univerzum i njegove zakone, tehnologija ih primenjuje. Nauka ne sanja bolje društvo, ne sanja tvoju budućnost. Nauka ne sanja. Snovi nisu njen domen. Nauka ima sopstvene mehanizme planiranja i akcije. Racionalnost i ništa više!

O svojoj budućnosti ćeš se morati pobrinuti sam. Obećanja ti niko neće dati. Budućnost postaje oportunitet za spremne i pretnja za nespremne. Tako je za jedne počelo prestrojavanje globalnih dimenzija, pod parolom „što pre, to bolje“. Za druge bilo je to vreme bekstva u nacionalne mitove. Vreme sakrivanja straha od budućnosti i skrivanja sopstvene nespremnosti. Bekstvo iz sveta u „slike prošlog sveta“. U svet plemenitih careva i izgubljenog carstva.