Blog community…

„Čovek ne može da otkrije novi okean ako nema hrabrosti da izgubi iz vida obalu“ (Andre Žid)

Na našu sreću, a češće na njihovu nesreću, takvih ima i biće ih, ali im se još češće ispreči nedodirljiva brana koja ih svojim sumnjičavim sudom osujeti u njihovoj hrabrosti da menjaju svet.

Jedan od onih koji je stradao zbog svog nepristajanja na zabluđenost i status quo, imajući hrabrosti da otkrije novi okean je i novinar – sumnjivo lice – Slavko Ćuruvija. Na današnji dan u vreme histerije NATO bombardovanja, mučki, s leđa, ubijen je. Novinar i vlasnik listova „Dnevni telegraf“ i  „Evropljanin“, išao je  prema svom stanu, ka mestu gde se osećao najsigurnije. Bio je na vaskršnjem ručku sa prijateljima u društvu supruge Branke. Počinioci pobegli u „nepoznatom“ pravcu… Rođen u Zagrebu četrdeset devete – ubijen devedest devete  u Beogradu.

Ovde se svakim danom sve više šepuri bolna istina da nam je  život u beznađe odeven. Život sve više zaudara na hroniku palanačkog groblja. Mi nos u jedan od svoja četiri  zida zabili i slušamo mučeći. A znam da koliko god da je visoka cena, treba je platiti, jer „treba biti hrabar u promenama kakve god da su“ – rekla bi naša prečanka Isidora. Moramo se sami između sebe prvo urazumiti i razumeti kako bi smo se sačuvali i opstali, jer smo mi mali narod. Progutaće  nas  naše neprepoznavanje, neznanje, neslaganje i taj neko, koji se po ko zna koji put uvek među nas nađe. Taj neko ko ima nož, uvek na našoj Arki tajno napravi rupu da nas potopi. Pa dok zbunjeni jednu zakrpimo, druga veća nam se stvori. I tako nebrojano puta davimo se kroz vekove, jer sporo pamtimo i još brže zaboravljamo. Nikako da se oporavimo od nerazuma.

Da se dovedemo u red i dogovorimo ko je taj ko će brinuti, biti odgovoran i  odgovarati za naše rupe? Uvek nam je tamo neko kriv? I tamo nečija slana kiša, jer nam mati ravnica plodonosna ne rađa? Uvek smo mučki ubijeni s leđa! Vi veliki nam baš upravo „milosrdno“ pomažete, zujite, trudite se a mi ništa? Poslednjeg proleća na kraju dvadesetog veka i opet smo bez struje. Ja stvarno više nisam normalan. Kažu da u ovom svetu ludaka to treba shvatiti kao kompliment. U glavi sve ključa – revolucija. Nema nam spasa dok se ne nađe pravi ključ za našu trijumfalnu kapiju, i saznanje šta je to trulo u nama kad se sve(t) menja a samo mi propadamo? …

Nastavljam tamo gde sam u prošlom pismu stao. Dan je sunčan i lep. Proleće je. Trešnja je procvetala i čuje se zujanje pčela radilica koje med znače. Baš kao u Japanu. Cvet do cveta, miriše šareno i opet rađa zeleno i živi da zri. Ovde je najtužniji osećaj svesnosti brze prolaznosti lepote ovih nežnih cvetova, kao i svih lepih stvari u životu, koje kasnije izazivaju osećanje melanholije i sete. Sitni gologlavi plodovi gledaju put sunca i sanjaju sočno i crveno. Ono što ne stignu pčele oprašiće prijatan prolećni vetar. Isto je i kod vas u Americi? Baš mi se jedu trešnje. Biće zrele za koju nedelju – pa ti izvoli, siđi. Kao pčela sleti na trešnju i beri do mile volje. A  dok jedeš trešnje ne moraš ni da zujiš.

Leta gospodnjeg hiljadu devetsto šezdeset i pete godine sam prvi put po meni video pravog Nemca. Do tada sam ih znao iz priča o ratu i da su za sve oni krivi kad nešto pođe naopako. Gospođa Ana ćerka naših komšija Švaba Abele i Micike  došla je u posetu roditeljima. Direktno iz Nemačke vozom. Sa njom je došao suprug i sin. Moji drugari i ja smo virili kroz drveni plot i zagledali onog malog kao da je čudo. A on isti kao i mi. Imao je kratke sivo zelene pantalone sa krupnim dugmadima na tregerima, belu košuljicu kratkih rukava, dokolenice i šeširić. Kad nas je primetio osmehnuo se i otrčao u kuću. Frau Ana je izašla sa njim i pozvala nas da nas počasti bombonama. Kad je progovorila sve na našem jeziku mi oslobođeni od svakog straha pravo kod nje sa ispruženim rukama. Uzeli smo po dve bombone i sa osmehom se zahvalili. Sa dečakom nas je kasnije slikala u njihovom dvorištu za uspomenu na njihov prvi i poslednji posleratni dolazak u Kikindu. Ona je inače tu i rođena.

Kasnije smo mnogo više saznali o svemu. Ko su podunavske Švabe i otkud ovde u Banatu i da su i oni dođoši kao i mi i sve po redu. Bilo je lepo družiti se sa malim Hansom. Jedino je bilo čudno što je bio stalno čist i uštirkan i nikako da se malo isprlja u banatskoj prašini. Stalno je govorio starijima i nepoznatima „danke“ i „kis di hand“. Bilo nam je žao kad su posle nekoliko dana otišli. Kao da smo znali da je to „aufiderzen“ ustvari zbogom zauvek. Dan pred odlazak počastili smo se kolačima. Rolat bogat sa pekmezom od kajsija. To drvo u njihovom dvorištu je tako lepe kajsije rađalo, da smo svake godine čežnjivo čekali da sazri. Ponekad smo, kad Mici neni ne gleda, i poluzrele jeli i bile su nam dobre. Za uspomenu i iz zahvalnosti zato što su moji pomagali njenim roditeljima, frau Ana je tati poklonila kravatu, mami tergal suknju, meni kapu sa plastičnim šiltom i sestri lutku. E kad su gosti otišli onda smo mi onako naširoko i nadugačko prepričavali ostaloj deci to što smo saznali. Oni su kao i mi  tu rođeni pa su otišli tamo da rade, i opet će doći kada budu išli na godišnji odmor. Nakon par godina umro je gospodin Abela, a ubrzo za njim kažu od tuge i usamljenosti otišla je i Mici neni.

Gospodin Abela je bio stolar – tišler. Ručno je od drveta i po nacrtima izrađivao sve što se moglo zamisliti, a najviše je radio na izradi vrata. Bio je veoma poštovan u udruženju zanatlija koje je postojalo u Velikoj Kikindi još za vrema stare Jugoslavije. Jednom prilikom mi je sa ponosom pokazao svoje crteže i motive ornamenata i gro duboreza za vrata koja je on izradio u ondašnjoj Velikoj Kikindi. Svaka vrata od onih najednostavnijih pa sve do onih velikih najkomplesnijih imaju svoju simboliku i značenje. Nisu vrata služila kao na početku samo za zaštitu, da se ulazi i izlazi, već su sa razvojem društva, i sve većih staništa i arhitekture i ona postajala sve bremenitija simbolikom, finijim ukrašavanjem i svaka su bila priča za sebe. On je tiho objašnjavao da su vrata – kapija dva sveta. Jedan spoljni sa ulice i onaj unutrašnji svet koji se nalazi iza zatvorenih vrata. Zato je vrlo važno kako koja vrata izgledaju.

Pričao je kako se na debele osnove velikih ulaznih vrata lepe aplikacije od plemenitog drveta sa tutkalom. Pre toga je pričvršćivao daske debljine jedan do dva santimetra za osnovu drvenih ramova sastavljenih od više dasaka sa drvenim klinovima. Za izradu vrata – kapija, najčešće kao osnovni materijal je korišćeno tvrdo hrastovo drvo, bukva, jasen, cer, lipa, topola, brest, orah, jela, bor i druge vrste nama dostupne. Plemenito drvo kao što je orah ili kruška koristio se za finije aplikacije. Osim drveta, prilikom izrade svih vrsta vrata kasnije u tradicionalnoj arhitekturi korišćeni su i neki metali, pre svega gvožđe. No, upotreba gvožđa počinje tek od prve polovine devetnaestog veka, s postepenim razvojem teške industrije i ekonomskim jačanjem. Od tada gvožđe ima značajnu ulogu u samoj konstrukciji vrata, dok se druge vrste metala i legura – bakar, olovo, srebro, bronza, mesing – koriste u dekorativne svrhe. Ta se priča meni duboko urezala u sećanju na deda Abelu i njegov tišlerajski zanat. Mnogo godina kasnije ja se šetajući gradom zagledam u razna velika ili mala vrata i setim se majstorskog umeća mog komšije deda Abele.

Čujem škripu vrata, neko je došao! Sutra ću ih podmazati. I to me je naučio deda Abela!

11.04.1999.godine –  Vaskrs pravoslavni

(Postmodernizam) 
- Počeću od zlopamćenja, samouništavajućeg osećaja koji crpi snagu iz  poremećenih  međuljudskih odnosa. Tu je uvek prisutan akter, onaj ko ponižava i pasivni subjekat koji je ponižen i koji gaji duboki osećaj više ili manje nemoćnog, neizrečenog i neizrecivog besa i nade da će  osveta pre ili kasnije stići, ako ne drukčije, bar od dobrog Boga.

Termin je stari. Zlopamtila je oduvek bilo. U solidarnom premodernom, a kasnije i  u modernom, industrijskom društvu, ljudi su poznavali važnost dobrog komšiluka, dobrog prijatelja, uzajamnog ispomaganja, uzajamnog poštovanja i uvažavanja; poniziti pojedinca je bio izuzetak u društvenom kodeksu. Poniženih je doduše oduvek bilo, ali se radilo o društvenim staležima i klasama – nadničarima, slugama, ponekad i o etničkim manjinama…., mnogo ređe pojedincima. To masovno usmereno nipodaštavanje se doživljavalo kao društvena nepravda i u konačnici je dovodilo do organizovanog kolektivnog responsa i bunta. Ali to je istorija.

U postmernom društvu staleži i klase, onako kako smo ih upoznali iz udžbenika istorije, nestaju. Industrijski i finansijski kapital su tek slamčice koje se povijaju pred moćnim vetrom promena koje nam donosi novo društvo  „tumača simbola“ – eksperta informatike, komunikacije, bioinženjerije, genetike, business management-a,  marketinga…. kosmopolitska elita „ZNANJA“. Ušli smo u doba „Knowledge society“, društvo visokokotiranog znanja i umeća. Sigurno ste primetili da je i politika, zajedno sa političarima, izgubila raprezentativnost, da političkih ideja više i nema. I ako vas to može utešiti, fenomen je globalan.

Vudi Alen je to novo duhovno stanje ovako sažeo: „Bog je mrtav, Marks je mrtav, a i ja se danas ne osećam baš najbolje“. Osvojili smo svakolike lične slobode, oslobodili smo se verskih i ideoloških  stega. Pali su staleži i klase. Pred nama se otvorio svet bezbrojnih mogućnosti u okruženju gole stvarnosti.

Zašto smo tu? Jednostavno: tu smo da budemo eliminisani. Zakon prirode na jednoj strani  i konkurencije na drugoj. Naše je da taj momenat što duže odložimo. Život je pretvoren u arenu gladijatora. Suština  se svodi isključivo na  individualnu sudbinu. Da li ste se zapitali zašto “Veliki Brat“ već godinama drži primat najgledanijih emisija u celom svetu?  Ako ostavite na stranu manje ili više degutantne ili pikantne epizode i bolje pogledate, videćete da je „Veliki Brat“ gola borba za opstanak. Reality TV. Strategije učesnika  - savezništva, podrška, solidarnost  - su finalizirane na egoističko preživljenje  pojedinca. Lični interes na uštrb saveznika: opstati još jednu nedelju, odložiti eliminaciju. Cilj nije ukinuti eliminaciju, već njeno odlaganje, i ne radi se o igri, nego o nama. Igra se svodi na odlaganje eliminacije jednog učesnika i njeno usmeravanje na druge učesnike.“ Isključivanje“ učesnika je mnogo više od golog pravila igre, ono je nova ideologija. De te fabula narratur! I upravo tu leži ključ uspeha „Velikog Brata“ – naša svakodnevnica  projektovana  na malim ekranima.

Nismo više društvo, jer nam nedostaje koheziona sila solidarnosti. Svedeni smo na manje ili više brojnu masu lica koja odlažu, svako za svoj račun i sa manje ili više uspeha, momenat „isključenja“. Baš kao učesnici „Velikog Brata“.  Poniženja koja trpimo su isključivo lična i ne dotiču naše dojučerašnje prijatelje, niti  poznanike, niti komšije, niti saradnike, niti kolege. Individualna sudbina „isključenja“ je samo  neprijatno lično iskustvo. Opako, jer je uvek  negacija dostojanstva, ali tek individualnog. Društveno-ekonomski gledano pred nama je samo igra prirodnih sila i slučaja.

Masa lica koja su pretrpela lični neuspeh i isključenje  nema organizaciju. Nema partiju. Nema sindikat. Statistički je irelevanta. Stohastički,  nepovezani procesi su  nesposobni da proizvedu bilo kakav politički rezultat niti posledicu. Iza i  ispod te naizgled neorganizovane površine stihijskih prirodnih i ekonomskih tokova čuči prikrivena nova ideologija individualnosti: svako za sebe,“svaka vaška baška“. Konzervativna, darvinistička, uperena na plebiscitarno usvajanje „prirodne“ podele ljudi na uspešne i neuspešne. Društvene klase i slojevi su istorijski prevaziđene kategorije. Nova ideologija ne traži velike učitelje, čitatelje i erudirane filozofe. Ne traži  ni političke agitatore. Dovoljan joj je “ Veliki Brat“ i ljudska glupost.

Problem ostaje u zlopamćenju. Ono što je nekad bilo gorko i retko lično iskustvo prerasta u masovno iskustvo. Zlopamćenje je neumitna,  prirodna reakcija na poniženje. Moja baka je uvek govorila da uvređena osoba teško trpi i duboko pati. I uvek mi je savetovala: „Ako baš mora biti,  bolje je da se drugi ljute na tebe,  nego ti na njih“. Teško mi je verovati da je moja baka, Bog da joj dušu ’prosti,  bila ideolog „Velikog Brata“. Vremena su bila drugačija. Solidarnost i poštovanje su bili pravilo, uvreda izuzetak.

Ne usuđujem se ni da zamislim šta bi mi danas savetovala. Iz dubine svesti mi navire  ona  proverbijalna kikindska „levča“ koju je povremeno pominjala.

Deset dana vredni mravi uče sve oko sebe kako se radi…na posletku dođe kiša i bujica vode sve odnese! Mravi, čim je prošla oluja ponovo svi u kolonu jedan za drugim i - na posao.

E, sad bi oni što sede za cvrčkovim stolom na livadi rekli : „Bolje džaba sedeti nego džaba raditi“. Naravno da to nije tačno! A šta kad dođe zima, sve prekrije sneg i led, i kad nastupi glad? Onda je sve što su vredni mravi spremali letos, zlata vrednije i skuplje. Tako su nama u obdaništu naše vaspitačice čitale i objašnjavale Ezopovu basnu „Cvrčak i mrav“.

A  tako se i u našoj ravnici panonskoj ponašaju pravi domaćini. Neko je veoma mudro naselio ovaj živalj u ravnici. Ovde se puno radi a ima se vremena i za razmišljanje, učenje i štošta. Kaljava, masna, napaćena u ratovima i nevoljama sakaćena, takva je naša mati ravnica. I kako onda da je ostaviš neoranu i u korov zaraslu. Ne, to se ne sme. To je sramota – tako se ona ne voli. S neba vire oni koji su nam je u amanet ostavili i brižno nas prate, da bi videli kakvu ćemo je ostaviti onima koji puze i još nisu stali na svoje noge. I ako im se ostavi nečija hipoteka, neka bar bude s jakim razlogom. Zato te molim da ne istovaraš više taj „milosrdni tovar“ odozgo po nama,  jer to nije lepo!

Naviru još  neke slike  iz mog obdaništa. Taj period od šezdesete do šezdeset i treće pamtim kao početak neke moje socijalizacije i ulazak u život na velika vrata, baš kao ona na obdaništu koja i danas tamo stoje. Kroz njih i danas ulaze mali – budući veliki ljudi. Za mene je to bio novi svet. Nova lica, nove navike, nova otkrića koja su se množila svakodnevno, pitomo, mirno. Svaka moja nova nevolja tu je nalazila svoje rešenje. Kroz igru, drugarstvo i često uz pomoć dobrih vaspitačica i učiteljica koje su nam uvek bile pri ruci. I kuvarice su nam pomagale. Pogotovo kad je trebalo da pojedemo ono što nismo voleli. U velikom prostranom dvorištu gde su bile ljuljaške i klackalice igrali smo se povazdan. Neki su po dvorištu jurili za loptom. Stariji su uvek bili kod stola za stoni tenis i to je bila prava atrakcija. A nas mlađe je sve to radovalo i zadatak nam je bio da za nekog navijamo i nagrađujemo ih aplauzom. Tako do ručka. Posle ručka spavanje i u tri sata po podne kući. Bilo je i onih koji su ujutro plakali, jer ih roditelji ostavljaju. Ti su bili uvek prvi tik uz vrata i spremni za odlazak. Joj, te radosti kad se ide kući. A bogami bilo je i onih kojima se ostajalo i kojima nikad nije bilo dosta igranja, a možda im je tu bilo lepše nego kod kuće. To samo oni znaju. To je bila i ostala velika tajna skrivena negde duboko u malim sjajnim očima.

Negde sam imao tri crno bele fotografije slikane Smenom 8, i za njih su vezane tri uspomene koje pamtim iz obdaništa. Na prvoj fotografiji nas je bilo četrdesetak. Kompletna generacija, sem onih koji su baš toga dana bili odsutni. To je fotografisano kada je naš dečiji lekar Dr Jovin odlazio iz Kikinde negde u Afriku. On je bio doktor kog sam dobro zapamtio i po tome što me je jednom prilikom pregledao i poslao u bolnicu zbog upale pluća. Bio je srdačan i topao u svojim kontaktima sa decom. Govorio je uvek o higijeni. Sredom, kada je dolazio uvek nam je prvo pregledao ruke, uši, grlo i uvek je pitao, da li igramo fudbal kad su nam kolena oderana?

Na drugoj fotografiji se vidi jedna stara vrba, širokog stabla i još impozantnije krošnje u čijem su se krilu, od ranog proleća do pozne jeseni gnezdile raznovrsne ptice. Ona se nalazila negde na sredini dvorišta. Za nju nas vezuju prva saznanja o pticama ovog podneblja koje se tu legu. Poneko jaje koje ispadne iz gnezda bilo je odmah vraćeno, jer ko će nas dočekivati i ispraćati toplim pojanjem i veselim cvrkutom. Često smo sedeli i uživali u hladu njene krošnje. Ona je posečena šezdeset treće i toga se nerado sećam, kao i jednog događaja zbog kojeg sam dobio šamar.

Tog dugog toplog leta na Števančevoj bari, za građane je otvoreno novoizgrađeno kupalište - Jezero. Kakva lepota? U sred grada. Jednom prilikom kada smo se vraćali sa izleta, iz Velikog parka, video sam da neki stariji dečaci koje znam idu na Jezero. Pošto me niko nije primetio iskrao sam se  iz kolone i krenuo za njima. Pravac na kupalište. Nisam se kupao, već sam samo zijao od čuda ushićen divotom novih objekata.  Kad sam se trgnuo i vratio u stvarnost, jurnuo sam  nazad za kolonom mojih drugara prema obdaništu. Ušunjao sam  se kroz velika vrata, kad tamo, čeka me teta Spasa. Kako me ugledala, sva uplakana vrisnu: „Gde si crni Božo“, i sevnu šamarčina. Posle smo oboje plakali zagrljeni. Obećala mi je da će mi sutradan nacrtati devojku, Japanku sa kosim očima i uvijenim trepavicama. Ona nam je često ispunjavala želje.

I na trećoj fotografiji smo onako zagrljeni moji drugari i ja ispod te posečene vrbe. To je bilo poslednje proleće u obdaništu za mnoge od nas. Dolazili su mlađi. Mi smo sa našim malim velikim tajnama u zavežljaju odlazili iz obdaništa,  jer smo rešili da budemo stariji. Te jeseni sam pošao u školu. Za odličan uspeh postignut u prvom razredu dobio sam knjigu  „Sipajte, sipajte“ koju je napisao Dragan Kulidžan. Bio je to moj prvi bliski susret sa poezijom. Kad sam je otvorio na desnoj strani je pisalo: „Za postignut odličan uspeh i primerno vladanje u školskoj 1962./63. godini“… Osnovna škola „Žarko Zrenjanin“. Potpisali su se  Đura Manjulov, direktor škole  i moja draga učiteljica Milica Santovac. Ona me je bodrila i hrabrila da slobodno, na početnim koracima životnog puta, otvorim vrata i upoznam moć svetlosti koju donosi znanje!

Ponovo nestade struja! Postajem besan na vas velike, silne građane iz belog sveta? Čujte silni , ti tamo visoko!
Filozof antičke Grčke Diogen iz Sinope živeo je u buretu, a ja danas živim u dupetu! On je u sred podneva sa upaljenim fenjerom šetao  Atinom, i kad su ga   pitali šta to radi odgovorio je: „Tražim čoveka“.  Evo i ja u debelom crevu bez fenjera i u sred mraka tražim tog istog čoveka. Nemamo struje i Vas krivim za ovaj mrak. Gde je taj čovek? Građanin sveta ?– Ovde je vetrovito i sve jako smrdi!…

Već poduže stojim kraj prozora, zamišljen i zagledan u daljinu. Čekamo da dođe struja. Komšijski pas čuje buku aviona i sa visoko podignutom njuškom laje prema njima. Ti u avionu rezbariš dubinu neba i spremaš se da istovariš taj sivi  razarajući buljuk bede na neku metu. A šta, kako, zašto, na koga će pasti ti pojma nemaš, i kao vojnika to tebe nije briga. Ti samo izvršavaš naređenje. Da, gospodine vojniče, život ti je čudna pojava. Postoje trenuci kada mi se čini da sam bio ovde i da sam već prošao kroz tu baštu života, i sve sam više siguran u to, da tajnama i lepoti življenja nema kraja. Ponovo je nestala, pa došla struja. Vidiš koliko je važno da nismo sami na ovom svetu. Sudbina svih nas i to što ne možemo živeti sami i jedni bez drugih treba da nas spaja, da nas raduje. Da nas hrani novim i nesebičnim saznanjima. Imam utisak da si nesrećan, što moraš na ovakav mučan način, da se upoznaješ sa ljudima preko velike bare. Nesrećan zato što lečiš nečiju bolesnu sujetu, i da sve mora biti kako su  to oni za tamo nekim stolom zacrtali! Tako ili nikako. Ništa kompromis.

A Gveru i mene je tako lepo, dva dana, profesor sociologije Li Stepl sa Bostonskog univerziteta učio na seminaru u Banja Luci, kako se konflikti rešavaju. Uz veliku dozu tolerancije, mirnim, nenasilnim putem, jer svakom rešavanju  konflikta u raspravi treba da je krajnji cilj kompromis. Drvlje i kamenje će istorija bacati na ove vaše poduhvate na kraju dvadesetog veka. Nove regije, nove legije i po vazdan se nekome ratuje. Nema sreće u tuđe blato kad se zaglibiš pa ne možeš iz njegovog kala noge da izvučeš. Mali broj ljudi je uzeo stvar u svoje ruke. Bogati, moćni, sebični, sujetni igraju se sudbinom planete zemlje. Vama, kao ni imperijama pre vaše, sem istorije, niko za ono „što ste milosrdno anđeoski morali da uradite“, neće suditi, jer kao što neko reče – „svi ratovi su privremeni, a pobede su večne“  – „ Jao, pobeđenima“!

(Pismo američkom pilotu 9)

 - Toliko je potrebno blagodarnoj ženi, da stvori mozak novom ljudskom biću. To isto biće niko ne pita da li ono hoće da se rodi? Da li mu odgovara mesto, dan, vreme, to dvoje ljudi koje će kasnije, bar nekoliko puta kriviti za to što se baš ono danas rodilo?… Onda doleti roda i ako ne pogreši adresu eto nama radosti! Mali ušuškani zavežljaj stiže, negde kroz odžak, negde kroz rajska vrata, ali sve se raduje. Tako je šezdeset četvrte u junu stigao moj mlađi brat Bogdan. Slatki mali čovek. Kad sam ga video u bolnici u onoj veškorpi onako crveno crnog, nisam znao šta me je snašlo, i gde su vrata od sobe, koliko sam bio uzbuđen i zbunjen. Tata se radostan žurio kući,  jer je rešio baš tog proleća, da zida novu kuću. Zamisli od čega? Od onog tozinog vanklasnog crepa. Mislim da je to prva i jedina kuća u Kikindi, u urbanoj zoni,  zidana od crepa…

Srušili su onu malu kućicu, gde su sobice bile tri sa tri. Dovukoše deset hiljada crepova, nekoliko prikolica zemlje i juriš. Zemlja je bila žuto crna i dobra za zidanje u blatu. Moj Mladen i njegovi livničari. Kum Rista, Živa i Viktor nosonja. Stalno ga je Rista zadirkivao: „ Kaži moj kume šta se prvo vidi kad treba da zaviješ iza ćoška, ti ili nos“? A Viktor mu je onim svojim dubokim glasom, kao iz podruma, odgovarao: „Moj nos moj ponos“. I naravno sve to uz rad prati smeh Žive i Mladena. Ta njihova silna kumstva… ( i o kumovanjima sam ti objašnjavao u onom pismu o livničarima). Uvek je bilo razloga da se nađe kum. I kad se prasila krmača, kupovao bicikl, nameštaj, golubovi, kučići, mačići, deca, ženidbe, udaje, umiranja, nova rađanja sve je spadalo u domen kumstva i u dobru i u zlu, i da se pomalo zalije pićem, da se časti, da ne bi bilo posle problema. Ako to ne uradiš slomiće ti se nešto, ili nešto neće biti  kako valja. Hajde, dobro što su pili taj prvi dan, ali dugo nisam mogao da shvatim zašto se pije i sutradan? E, pa to se kaže tata pije kao dan posle sveca – pojtarije, peru se svecu noge, umiva se. A bogami morate priznati da Kum nije dugme. Kum Rista kaže da kod njih u Miloševu ima pojtarije, dvojtarije, trojtarije i doždernjača. Kako kod vas Amera to ide?

O izgradnji, mobi i komšijama, da ti i ne govorim. Svako je hteo da pomogne i da se raduje novoj kući u našoj ulici. U ovoj ravnici gde je prvo bilo more, pa trska i rit i gde su svi na neki način „dođoši“, svako je doneo nešto autohtono „odande“. Taj deo svojega umeća nesebično je hteo da ugradi i podeli sa onim, ko se svojom voljom ovde „zaglibio“, u ovaj ritski Banat, i ostaje tu da živi. To je valjda nešto što su ljudi shvatili, posle onog paklenog, iscrpljujućeg, i zlog četvorogodišnjeg svetskog rata, da nije važno ko si, šta si, kako se krstiš? Ako si čovek i hoćeš tu da živiš onda si dobrodošao u našu zajednicu! I to je valjda u prirodi čovekovoj da tek kad se zla nagleda zglavno i progleda. Tako su oni gradili svoju strategiju u borbi  za bolje sutra, tako smo i mi svemu tome bili svedoci i tako vaspitani.
Počinje da me mori žeđ. Zamisli u pabu mi daju pivo bez love? Kažu, dao direktor neke bonove i da svako ima po dva osvežavajuća pića dnevno. Neka živi Dule!…

Idemo dalje…
Kuća se brzo zidala. Blata na pretek pravi Rista. Viktor nosi do skele. Mi dodajemo crep na dohvat ruke. Mladen i Živa zidaju. Mama doji bebu u naručju i gleda kako raste naš novi dom. Kad se posao završi onda se tu iznad rupe za blato svi majstori operu i sednu za improvizovani sto da se nešto pojede. Šunka, slanina, mladi luk, ljute papričice i domaće vino od sarača – čika Šilo Branka. Bilo je i crnog bečejskog piva za kuma Ristu. A pila je po jednu čašu i mama. Kaže da je pivo dobro za dojilje i da ima puno B vitamina. Meni i sestri po Kokta. Dok se posle jela polako cvrcka i čačkaju zubi, tata iz kujnice donese onu novu Weltmeister harmoniku i onda se još i veseli. Tu harmoniku je on kupio u beogradskoj Skali. Pošto nije mogao da uđe u sobu gde je bila mama, i da ga ne bi čula, on je preko svetlo zelene pidžame sa tamno plavim vertikalnim prugama obukao odelo i tako otišao. Vratio se uveče šinobusom. Čika Paja fijakerista ga je doneo sa stanice do početka naše ulice. On kad je prišao bliže kući, stao pod prozor i zasvirao bećarac. Tako i sada posle napornog rada pesma. „Treba stati podmazati kad potrči da ne cvrči“. To je čika Živi bila svaka druga dok se peva jer on nije imao sluha, pa mu je ova poskočica bila kao recitovanje ili rep . Kako ko završi s pesmom on ubaci svoje… treba stati podmazati kad potrči da ne cvrči… I tako sve dok ne ustane kum Rista i ne krene, jer on ide šinobusom za Miloševo. Onda svi kao po komandi kreću. Rista napred, za njim klamću Viktor i Živa a tata samo razvlači i bećarac: „Ajmo kume do te lepe Rume – lepa Ruma a još lepša kuma“ ; „Volem kuma al volijem kumu – kuma nosi gaćice na gumu“…  Oni tako idu napred a mi deca trčkaramo za njima. I tako do kraja ulice gde Mladen virtuozno završava, i svira onu staru za rastanak. Na kraju kada ih ispratimo  mi se vraćamo „kući u izgradnji“,  pa na spavanje.

„Pesma  nas je održala, njojzi hvala“ rekoše mudri. Komšije se ne čude tom entuzijazmu i elanu,  jer znaju da sutrašnji dan donosi nove radosti i radne pobede. Ranom zorom paori pošto su spremili oštre motike, kreću sa nadničarima na kopanje. To su njive posejane kukuruzom i suncokretom. Posle njih poput kolone mrava, radnici kreću put svojih radnih mesta i fabrika: Toze, Livnice, Pika, Kolske radionice, Prime, Mlina, Banata. I na kraju iz kuća izlaze deca i đaci. Neko ide u školu, neko u zabavište. Neko ovog jutra mora, a baš mu se i ne ide kod zubara. Niko ne ostaje kod kuće. Počinje novi dan…

Često nestaje struja, što pojačava nelagodnost uz zujanje sirena. Ja se nervozno šetkam po hodniku Doma omladine. Svaka mi se pločica na podu podsmeva svojim šarama ali ja uporno tražim uporište da ne izgubim nadu.  Kao po nekom nepisanom pravilu kada sam na korak od depresivnog stanja i beznađa, uspevam sebe da ubedim da i mrak ima svoju svetliju stranu. Nisam samo ja, jedina korisna budala, koja se bavi humanitarnim radom i građanskim inicijativama. Igram prvu i glavnu ulogu stranog p(l)aćenika, a oko mene sve „balkanski špijuni“, broje i kroje svet i zapisuju ga onako kako im odgovara.U nadi da će i ovde ovih dana „izbiti“ neki novi mir, pokušavam da progutam zalogaj tople pite sa sirom, koju mi je donela naša spremačica.

Znam, nisi ti kriv. Kriv je Prometej, zato što je zatvorenu „kutiju sa svim zlom ovog sveta“, (koju su mu bogovi dali na čuvanje i strogo podvukli, da je ne otvara) poverio bratu Epimeteju. Zaljubljeni Epimetej se u toku noći, poverio svojoj dragoj ženici – radoznaloj Pandori, a ona otvorila kutiju. I zato je nama danas tako kako nam je… hmm?

Užarene parlamentarne rasprave pred televizijskim kamerama ogolile su unazad nekoliko godina pred širom javnošću vokabular nekih političara i narodnih predstavnika, prvo u parlamentu Državne zajednice SCG a kasnije u srpskom parlamentu. Specifična značenja dobili su u njima termini “pušenje”,”balavci”, „džaftare”, „ banda“  i mnogi drugi. Zaštitnici javnog morala i mediji upozorili su na “političku kulturu”, pragmatičari raspredaju o “veštini vređanja u politici“, lingviste i kulturologe brine jezik mržnje i njegov uticaj na odnose i stanje u društvu.

Ružnim rečima u srpskom parlamentu pokušali su da stanu na kraj poslanici iz užičkog okruga još pre više od jednog veka, tačnije1895. godine. Oni su uputili predlog Narodnoj skupštini Srbije da se donese zakon protiv “posvednevnog psovanja onog  što je Srbinu najsvetije i najmilije, kao Boga, Hrista, Slavu, Zakon, Sunce,Veru, Sveca itd”. Prema tom predlogu svako ono lice koje bude ma šta opsovalo “od gore pobrojane svetinje kazniće se od 15 do 2o dana zatvora ili novčano 100 dinara”. Svako lice koje psovku ponovi snosilo bi dvostruku kaznu. Ovaj predlog sa ozbiljnim kaznama za psovače nije prihvaćen a sve kasnije sankcije za pogrde u parlametu do danas su ostale na simboličnom nivou (oduzimanje reči, isključenje sa sednice, male novčane kazne i sl.).

Međutim, psovke i druge vrste uvreda nisu originalna pojava u srpskoj politici i parlamentu. Napoleon Bonaparta je jednom prilikom za svog ministra spoljnih poslova Taljerana izjavio đa je “svilena čarapa puna govana“.Za Garibaldija papa Pije IX bio je “kubni metar đubreta”. Karl Marks u pismima Engelsu za M.Bakunjina, ideologa anarhizma, kaže da je  “ogromna masa mesa i masti”, “pomaman za muškarcima”,”perfektan vo”,”ološ”, „stoka“, „magarac“, “debeli slon“. Američki predsednik Ronald Regan opisao je Margaret Tačer kao „najboljeg muškarca kojeg Engleska ima“. Francuski predsednik Fransoa Miteran je za nju rekao da „ima usta kao Merilin Monro, a oči kao Kaligula“.Tako izgleda kada u užem krugu ili prepisci razum ustukne pred političkom strašću i željom da se protivnik ili suparnik diskvalifikuje.

Sasvim su drukčije posledice upotrebe uvreda u raspravama u parlamentu, pred očima najšire javnosti.Uviđajući to Etički komitet izraelskog Kneseta predvideo je disciplinski postupak za one koji u parlamentu upotrebe zabranjene termine: „krvnik“, „nacista“,“idiot”, “fašista”, “retardiran“, „ludak”,”glupan”,”tupan”,”parazit”,”svinja”, “zver”,“anti-semit“, “hulja”,”šljam“, „manji od nule”, „seljačina”, „rugoba“, „jadnik”,“krvopija“, „zelenaš”.

U Indiji je objavljena deblja knjiga s poslaničkim terminima tipa “budala”,”idiot”,”pas lutalica”,”bambusov koren” s nadom da će pomoći predstavnicima naroda da uljude svoj rečnik.

Najfrekventnije ružne reči u američkom Kongresu između 1985. i 1995. godine bile su “pakao”, „glupak” i “prokleto”, „kopile”, “govnarija“, “dupe”, “kurva”, “budala”, “idiot”, “odjebi”,”kučka”, “ološ”. Ako je ovo zaista sve što znaju američki kongresmeni bi mogli štošta da nauče od srpskih poslanika. Ili je engleskli jedan siromašan jezik u odnosu na srpski.

Sigurno vam poznato zvuči. Asocira na onaj drugi, plemenitiji i poznatiji slogan iz vremena Francuske revolucije “Liberté, Egalité, Fraternité!” (Sloboda, Jednakost, Bratstvo – 1789.), koji je pokrenuo mase i postavio temelje modernim demokratskim državama širom zapadnog sveta. U ime tih principa ostvarena su socijalna prava građanstva i utemeljena je pravda. Društvena kohezija je jačala, a sa njom i snaga nacionalnih država koje su postale garant istih prava.

Generacije su podizane na ovim principima: neospornim, jasnim i univerzalnim. Industrijska revolucija je u protekla dva veka poduprla ideale Francuske revolucije i podigla životni standard stanovništva i  ukupno društveno i individualno blagostanje.

Ali, Đavo ne spava. Industrijska revolucija, zasnovana na progresu mehanike, se definitivo završila krajem osamdesetih godina prošlog veka, a sa njom i svet svetlih principa i ideala. Digitalna revolucija i IT (Information Technology) je dala  svim ekonomskim i društvenim procesima jako ubrzanje i učetvorostručila tromo međunarodno tržište,  nasleđeno iz vremena industrijalizacije. Do 1990. god. svetsko tržište je opsluživalo jednu milijardu svetskog stanovništva. Posle Konferencije WTO (World Trade Organization)  1994. u Maroku svetsko tržište je prošireno na 4 milijarde ljudi, i tu ne treba razumeti samo tržište robe i usluga, već pre svega tržište kapitala i tržište rada.

Digitalno doba buja pod novim sloganom : Globalité, Marché, Monnaie! (Globalizacija, Tržište, Novac – čitati: globalite’, marše’, mone’). Nagli kvalitativni i kvantitativni skok je postavio nove zahteve pred sve privredne aktere: visoku kompetitivnost uz raspoloživost energenata i sirovina. Energenti i sirovine su osnovni problem na tržištu koje se učetvorostručilo za samo 20 godina, a  koje u perspektivi treba da uključi preostalo svetsko stanovništvo (2 milijarde ljudi).

Pred ovako jakim zahtevima koje postavlja novo ekonomsko okruženje, nacionalne države polako napuštaju visoke principe Francuske revolucije i okreću se goloj računici.

Prvi i najlakši potez je  bio “make-up” (šminkanje) radnih ugovora: manje radnih ugovora na neodređeno vreme, više fleksibilnog rada u fantastičnim i dotad neslućenim verzijama: job-sharing, part-time, weekend-job, rad po pozivu i potrebi (job on call), itd. Sve to u kombinaciji sa dužim radnim vremenom, kraćim godišnjim odmorima, dužim obaveznim radnim stažom, nižim penzijama, nižim radnim dohotcima, umanjenim sindikalnim pravima, pojednostavljenim procedurama upošljavanja i otpuštanja, po šemi “hire & fire” (uposli i otpusti kad hoćeš)…

Za onaj drugi potez – kako obezbediti energiju i svakoliku sirovinu nacionalnoj  industriji – je  trebalo  imati jače mišiće. Male države su imale slabe šanse. A ako ih je Bog ili Alah podario energentima ili sirovinom ili strateškom logističkom pozicijom, krupni “profesionalci demokratije” su brzo uskakali u tržišne mehanizme. Tekuća međunarodna praksa je pokazala da  je “izvoz demokratije” konvertibilna moneta kojom se kupuju energenti i retke sirovine diljem globalizovanog sveta.
Marše!

(Pismo američkom pilotu 8 )

 - I sad prođem ulicom tvojom … ili „Zvižduk u 8“, beše pesma kojom su u ranim šezdesetim dečkići hteli da pokažu šmizlama iz komšiluka, koliko su porasli za godinu dana. Šta će ovi danas od ovog vašeg zviždanja posle osam da nauče? Koja li je vaša pesma osim onog zuzuzuuu - BUM ? To ne može da se zviždi!!!!!

Posle one jurnjave s kantom i sakrivanje belog čaršava, jer nismo hteli da ostavljamo trag na red je došla i istina od prethodne večeri. Ko je pokupio kantu ne spominje se i ne zna do danas. To je bila Živicina storija. Nimalo zbunjen pred auditorijumom svoje generacije i nas mlađih sa strane ispričao je - šta se to dogodilo na bunaru? Bilo ih je četvorica. Ni manje ni više. Pričali su nešto ružno o našoj komšinici Eržiki. Pekarovoj ćerki i još lepšoj plavuši u koju smo svi bili potajno zaljubljeni. Šta si to rekao pitam – kaže Živica? Složim jednog i stanem leđima prema zidu. Odbacim se od zida lupim drugog po nosu. Trećeg taman da zavarim on poskoči i pobegne. Ja se okrenem hitro a četvrti podigne onog što sam ga lupio po nosu i oni u trk. Onog prvog presekoh pogledom i pustih da beži dok ga noge nose. Mislim se, mene šmekera ste našli.

Mi ne dišemo. Ni da trepnemo.Uspeo je da nas ubedi i da mu poverujemo da je sve istina. Tako se uživeo u ulogu neustrašivog da su svi ostali nemi. Posle nekoliko trenutaka čulo se samo ono i - šta je dalje bilo? Šmekerski skloni šiške sa čela i reče, da nije hteo da ih žešće izbubeca već samo da im da do znanja, da sa njim nema šale i da je ovo naš kraj i naše devojke. Šiške su se u to vreme počele tako nositi po ugledu na Bitlse. Onda kad se spuste preko nosa - tako se merilo, čije su duže on je veći dasa. Možeš misliti tada kad su nas redovno šišali po sistemu lonac i oko glave, kako sakriti da ne odseku ono što te čini šmekerom? Odleprša moj Džiba sav važan u svet svoje mašte. Nismo hteli da ga odamo. Svi su ga tapšali po ramenu. Toliko je bio ubeđen i ponosan kako je osvetlao obraz našoj ulici, da nismo imali srca da mu pokvarimo užitak.

Sa tom tajnom te jeseni je dosta mladića iz naše ulice otišlo u vojsku. Tad se u kopnenoj služilo valjda osamnaest meseci, a mornarica pune dve godine. Neki su otišli čak u Sloveniju, a jedan je, čini mi se Emil, tetka Juliškin sin dobio mornaricu. On je trenirao plivanje i vaterpolo još na Plavoj banji.

Večeras ste nešto poranili. Čujem da zujiš. Učinilo mi se kao da me opominješ paranoično, jer si nestrpljiv. Ne misliš valjda da ti se neću javiti. Sve po redu. Prvo cigareta pred kućom, zveranje u nebo i opet molba – glas razuma. Idite kući…

Ono o našem komšiji Emilu. Bio je svestran i umeo je da pravi sve što zamisli. Nešto sam ti već pisao o zlatnim rukama. Sećam se da su u dvorištu imali male gvozdene tegove za vežbanje, i jedno vratilo na čijem su kraju bili vezani opet neki tegovi. Na drugom kraju sajle koja je klizila po točkićima na vratilu su bile ručice, pa se to onda onako podizalo i spuštalo. Onako, rukama vučeš a tegovi idu gore dole. Tako se gradilo lepo i zdravo telo. Sve po redu i kao pod konac. Mala kućica u cveću, puno dvorište dece i sve pod kontrolom vrednih domaćina. Po rečima tetka Juliške on je bio nadaren na dedu, koji se takođe zvao Emil. Radio je u našoj Livnici kao model stolar.

Kada sam se ja zaposlio u Livnici, u holu upravne zgrade video sam ga na tablou kao člana prvog radničkog saveta. To je iz onog vremena pedeset i neke kada je drug Tito dao fabrike radnicima a zemlju seljacima… To su te fabrike koje vidiš i gađaš odozgo, ili ih ne vidiš a gađaš. Da si znao radnike i majstore poput deda Emila ne bi ni sedao za avion. Da ti pišem o tome? Trebalo bi mi puno vremena i prostora, da ti pišem o našoj Livnici i livničarima…idite kući što pre – to bolje!

Ja se juče raspričao a vi gore brundate u letećim krstaricama. Ovo ti pišem u našem NGO Centru Kikinda, pa sam otrčao kući ako se Luka probudi. Nije to daleko. U Kikindi je sve blizu i prisno.

E pa taj naš Emil od juče, svakog leta nam je pravio zmajeve. Bože mili te lepote i radosti. Svako pravljenje zmaja bio je praznik u svakoj ulici – svaka ulica drugačiji zmajevi. Onda po ulici nije bilo puno žica, kablova i bandera. Kao po dogovoru u više ulica pokrenu se radost, i umetnost prepoznavanja finih ljudskih veština i manira. Zmajevi - mašti na volju. Prava radionica. Struka, znanje i podučavanje nas mlađih. Ovako, tako i hajde probaj sad ti. Dvorište je svo u zelenilu, cveću… i mnoštvo dece čeka da zmaj bude gotov. Bili su raznih oblika. Najčešće pravougaoni, šestougaoni i kruškasti. Da ti kažem i ovo. Svi ti zmajevi su pravljeni od suve trske – konstrukcija, masni ili flis papir, kanap i naravno lepilo. Lepilo se pravilo od brašna i vode. Svi zmajevi su bili pljosnati i iz dva dela. Sam zmaj je znači imao telo i rep iz dva dela. Gornji deo repa zvao se guz i bio je vezan za dva kraja tela zmaja. Dužina jedna i po dužine tela. I drugi deo repa koji se vezivao na sredinu guza, koji je bio dve dužine tela zmaja. Rep se pravio od istog onog papira, i to tako što su se makazama rezale trake. Na kraju repa se pravio bunt sa malo više traka, uvezano sve zajedno zbog bolje ravnoteže. Prave leteće „ ale i nemani“. Kruškasti je imao samo rep bez guza oko tri dužine tela. Onda se na telu veže kantar i to ti je to.

No Emil ne bi bio to što jeste, da nam ne napravi nešto što nema u drugim ulicama. Iznese tako jednom prilikom on zmaja onako bez repa i sve nešto ćoškasto. Papir delom gore i delom dole a sredina bez papira? Ja tada nisam ni znao šta su geometrijska tela, oblici i figure. Priđem bliže a on kaže: „Šta si zinuo Božice – to je američki zmaj“! I smeje se. Ja zblanut. Vidim nema ono što treba da ima – trsku, papir, rep? Samo neke tanke letvice, i sve tako precizno zalepljeno stolarskim tutkalom. Četiri duže kao telo i gore i dole po četiri kraće letvice. Znači dve trećine su bile pokrivene papirom a sredina ne. I znaš šta. Taj je poleteo. Vinuo se u naše plavo nebo a mi zinuli i divimo se. „Ala vuče ovaj američki“! To mi kaže moj vršnjak – njegov mlađi brat Laci. Njih su bila trojica. Najstariji Feri je bio električar i otišao je u Nemačku da radi. Tamo je i ostao da živi. Laci i ja smo imali privilegiju, da kada zmaj „uhvati visinu“, onda nam Emil dozvoli da držimo kanap. To se onda kaže : „ Uh, što ovaj dobro vuče – pravi američki“. E, da… dobra stara vremena. Bilo je teško, al je bilo i lepo.

Danas se ne divimo „američkim zmajevima“ i vama, gore u njima – dosadni su, bučni i svima nam je jasno šta je Hi – Tech. Tu nema šta da se PRAVI – kupiš i to ti je to!

(Religija kao planski produkt intelekta)

- U vrelo podne neobična građevina, hibrid katoličke crkve i konfučijanskog hrama, kojoj slike svetaca, zastave i drugi simboli spolja daju originalni kolorit, guta stotine ljudi u belim, crvenim, plavim i žutim odorama. Oni disciplinovano zauzimaju mesta na uglačanom, blistavom podu svetilišta čiji je enterijer fascinantna kombinacija najrazličitijih svetlih boja: roze, crvene, plave i zelene, koje krase veliki oltar, masivne stubove i plafon. Zbunjeni ali i zainteresovani, uz po koji usklik divljenja ili ironični komentar o ukusu tvorca enterijera, strani turisti se penju na balkone odakle će posmatrati službu vijetnamske nove religije “Kao Dai”.

Žene i deca, članovi orkestra i hora Kao Daija, tada započinju blizu sat vremena dugu, zanosnu ritmičnu pesmu sa puno ponavljanja, koja vodi vernike u klanjanju bogu ove monoteističke religije sa primesama budizma, taoizma i hrišćanstva. Raskošna građevina u mestu Taj Nin, blizu granice sa Kambodžom, deo je velikog kompleksa, sedišta nove religije Kao Dai, koju su 1926. osnovali vijetnamski intelektualci na čelu sa Ngo Van Čieuom i Pam Kong Takom. “Kao Dai” (”Visoki toranj”) je, zapravo, naziv kojim pripadnici ove religijske grupe označavaju svoje božanstvo, odnosno ukazuju na njegovu uzvišenost, dok je zvanični naziv korpusa njihovih religijskih shvatanja i prakse: ”Velika religija trećeg perioda otkrovenja i spasenja”. Ovo stoga što pripadnici Kao Daija slede ubeđenja osnivača te grupe koji su smatrali da se istorija čovečanstva može podeliti u tri doba, od kojih je poslednje ono u kojem mi živimo - doba otkrovenja i spasa u kojem je bog, nakon dugo vremena postepenog otkrivanja istine kroz budizam, taoizam i hrišćanstvo, ljudima obznanio konačni put za spasenje u vidu sinkretičkog učenja Kao Daja.

	Francuski pisac Viktor Igo jedan od svetaca vijetnamske religije Kao Dai

Iako monoteisti, poput hrišćana, pripadnici Kao Daija veruju da je najviši nivo spasenja oslobađanje od točka života i smrti, odnosno od reinkarnacije, kako to uči budizam. Velika pošta ukazuje se i taoističkim mudracima na čelu sa Lao Ceom, a među svece Kao Daja ubrajaju se i veliki kineski filozof Konfučije, vijetnamski prosvetitelj i mudrac iz 16. veka Ngujen Bin Kiem, osnivač moderne kineske nacije Sun Jat Sen, ali i Isus Hrist i francuski pisac Viktor Igo, što sve vrlo živo odslikava religijsku i društvenu stvarnost Vijetnama iz prve polovine prošlog veka, kada se ta, prevashodno budistička zemlja sa jakim taoitičkim, konfučijanskim i katoličkim uticajima nalazila pod kolonijalnom upravom Francuske. U takvoj sveobuhvatnoj doktrini vidljivo je i svesno nastojanje osnivača Kao Daija da formulišu učenje koje će biti prihvatljivo za najšire društvene slojeve u Vijetnamu, odnosno ljude različitog religijskog i etničkog porekla.

Iako se ovaj sinkretički poduhvat nekolicine vijetnamskih intelektualaca može učiniti veštačkim, njihov pristup u stvaranju nove religije pokazao se uspešnim, pa se procenjuje da danas u Vijetnamu ima između dva i tri miliona pristalica Kao Daija, koji uglavnom žive u južnom i centralnom delu zemlje.”Nova religija” je ne samo opšti laički termin za mlađe religije već i stručni termin za religijske pokrete i grupe nastale otprilike od druge polovine 19. veka do danas, koji se koristi za da bi se razlikovalo između Tradicionalnih, vekovima prisutnih i u određenom društvu odomaćenih religija poput hrišćanstva, islama, budizma, konfučijanstva i hinduizma sa jedne strane i novijih izdanaka i varijeteta tih religija, ali i originalnih religijskih tvorevina skorijeg datuma sa druge.

Sedište vijetnamske religije Kao Dai u mestu Taj Nin (Snimio Ilja Musulin)

Kao Dai, inače pored vere u boga i reinkarnaciju, propoveda i nenasilje, vegeterijanstvo i poštovanje predaka, te tvrdi da se svemir sastoji iz 36 nebeskih svodova sa ukupno 72 planete od kojih je Zemlja 68. po redu. Viši nebeski stupnjevi mogu se dostići putem reinkarnacije u narednim životima, pri čemu mesto reinkarnacije zavisi od religijske obuke i duhovnog usavršavanja u ovom životu, a vernici se prema stepenu dostignutog savršenstva dele u kategorije čiji je spoljni indikator boja ogrtača koji nose. Interesantno je i to da je simbol boga u ovoj religiji veliko oko koje podseća na masonski simbol koji se može videti i na poleđini dolarskih novčanica.

„Neshvatljivo je da čovjek živi samo od svoje i tuđe nesreće. Da misli na svoju i priprema tuđu. On sigurno zna kako izgleda pakao“ ( „Derviš i smrt“ - Meša Selimović).

I zato ne mogu da slušam to zujanje vaših aviona koje me vodi iz jednog u drugi mrak. U mraku je slutnja. A ona je prvi nagoveštaj nesreće. Iskobeljajmo se iz tog ratnog gliba! Okrenimo vedriju stranicu života! Kao da se ti pa nešto pitaš. Svet ne bi bio ono što jeste, i tako lep da nema tebe i mene. Idemo dalje,  jer nekako s proleća oko mene sve buja i raduje se. Hoću da se radujem. Znaš šta najviše može da zaboli? Svet prepun ljudskih gluposti. Svet bez ljubavi. A lepo reče Dostojevski: „Lepota će pobediti svet“. Zato džoger u ruke i daj da počnemo sa brisanjem. Svega onog što sutra može da zaboli. Ti odozgo a ja dole. I onda se možemo gledati pravo u oči. Bez srama i stida.

Ali da ja tebi ispričam u ovom pismu još ponešto iz ovog mog kraja, dok ti ne doneseš svoju konačnu odluku. Tu gde je deda Žarkova kuća nabijača bili su i uredno posađeni bagremi. Kada to onako s proleća procveta i zamiriše onda pčele odrade svoj deo posla i eto nama meda. S druge strane, od tog mirisanja moraš da se zaljubiš - pa to ti je. Svaka ti se dlaka na glavi uzjoguni. I ne možeš da kažeš da ti nije ništa. To samo kao nešto zvrji. Ma sve mi zvrji - zvoni na uzbunu. Upomoć!

Elem, tu behu još nekoliko onako iroški nakrivljenih bagremova. To su oni bliže jendeku i na njih su se godinama naslanjali ljudi dok su divanili na sokaku. Tako se taj jedan zdravo nakrivio da su ga odsekli. Deo koji je prav i dugačak odnet je kolaru Dežeu za rudu. Meni je te godine Deže bači napravio sanke od istog tog bagrema. Kakav majstor. Kolar - drvodeljac po zanatu. Taj je imao zlatne ruke. Pominjao sam ti sankanje. To su bile moje prve sanke. One su bile ručni rad Mađara Dežea. Stanovao je tu u ulici Vojvode Mišića. Pored deda Mite koji je svirao begeš u orkestru sa mojim dedom Božom. Deda je svirao violinu i imali su, prvi u Kikindi, pevačicu koja je pevala sa  mikrofonom.

A šta misliš kako sam se sankao, ovde gde je sve ravno kao tepsija? Kad stariji reše pa uzmu velike saonice i upregnu konje, ja zakačim moje sanke za njihove i teraj kao pravi. Nos i obrazi bride od hladnoće a sneg samo pršti. Odmorni konji u kasu, kuvano vino i naravno harmonika i pesma. Pričao sam deci kako su mi na toj svežini prijatno mirisali prdeži konja – zimi su ih hranili suvom detelinom i kukuruzom. Kako li su se slatko smejala. I još bi ja tebi o tom bagremu ali nemam vremena, jer idem na trg. Kažu mi da ima neka svirka. Moj drugar Radica i Garavi Sokak. Nastavljamo sutra rano u jutro.

Svi smo zadovoljni onim što radimo ovih dana. Mislim na koje sve načine se protestuje i pokušava da se sakrije taj strah od noći i novih naleta aviona. Tu naravno mislim  na vas i vaše brundanje po nebu. Svakog dana Ti želim da odeš kući. Da se vratiš i napišeš mi koje pismo iz tvog kraja. Da mi javiš kako su tvoji, i da li te je devojka sačekala na aerodromu srećna, jer si se vratio živ i zdrav kući. Vojniče moj lepi. Hajde popij jedan 7UP. Lepa su i ova majska jutra. I sve je kao poklon životu za novi dan. Namrgođene su jedino fasade zgrada, jer ih već dugo nema na spisku za obnovu i ulepšavanje. Po njima se legu golubovi i čuje se jasno pištanje goluždravih golupčića. Sve je oko gnezda ukakano.

No idemo sa pismom dalje. Od ostataka onog bagrema napravljena je i nova klupa. Jako je bilo važno da se ima klupa pred kućom. Ona je značila da se može sesti i odmoriti. Značila je da se putnik namernik može osećati dobrodošlim, jer može sesti i upoznati domaćina. Popiti čašu hladne vode sa našeg bunara. Ovog puta ona je važna i zbog toga, jer se tih ranih sedamdesetih tu svašta moglo čuti. Sa prvim sumrakom, kada se stoka namiri i napoji, paori izađu na rogalj i onda padaju priče. Priča se ovog puta odnosila na čudna noćna bića koja posećuju mračne štale, tavane, kotarke i šupe. Vile i vilenjaci što upliću konjima grive. Te, sile mraka i duhovi u belom koji dolaze po nevaljalu decu. Razna čudovišta i utvare koje su se krile iza slame i tulaja…a to sve noću. Sve su to oni čuli od nekih ljudi – tako se prenosila priča. Pominjali su i nekakvog bozgara koji je posećivao usamljene žene. Pa sve do vampira kojima može nauditi samo glogov kolac, krst i venac belog luka.Stariji dečaci su se pravili važni – kao oni se ne plaše toga.

Nama klincima je bilo bitno da smo čuli deo priče o duhovima sa belim čaršavima. I naravno ideja je tu gde je moj drug Dragi. Samo nam treba noć i žrtva. On će da donese beli čaršav od baba Olge, jer ona nije mogla da ga u tome spreči. Bila je u invalidskim kolicima, a Dragi je bio čudo od deteta. Jedne noći u poznu jesen, oni stariji su dubili ludaje, unutra palili sveće pa nas time plašili – i ovde ima neki takav datum kao vaš Halloween. Kroz to smo valjda svi morali da prođemo pre no što odrastemo. Ali jednom, dogovorimo se nas dvojca mlađih da ispitamo tu njihovu hrabrost. U blizini naše kuće znaš da je bio bunar sa kojeg su svi vukli vodu za piće. Lepa voda, zimi topla a leti hladna. Pripremili smo beli čaršav i vrebali „žrtvu“. Nismo čekali baš dugo. Naišao je iz mraka moj brat Živica. Ide onako prema bunaru i zviždi iz sve snage onu melodiju „Marina, Marina, Marina“. On je bio deo te grupe koja je već počela da se momči. Pustili smo ga da napuni kantu, pa se uvijeni u onaj beli čaršav sakrijemo pod niski bagrem ispred naše kuće. Dragan se još malo popeo da bude višlji. Kad je Živica prišao na otprilike dva metra od nas, a mi sa onim čaršavom iskočimo pred njega urlajući. Mili bože te bežanije. Osta kanta , a Živica nesta. I sami smo se nakostrešili od njegovog vriska i panike. Ja sam i prdno od velikog uzbuđenja. Te sam noći dobro spavao.  Za kantu i šta sa njom bi javiću ti …

Srušili ste nam čujem i zgradu RTS-a. I još Boga pitaj šta ćete.???

U komentarima naših građana na internetu poslednjih nekoliko godina sve je više izjava koje zvuče kao izraz dubokih nacionalnih kompleksa. “Mala smo zemlja, mali smo narod, sa nama može da radi svako ko šta hoće,” “Ko nas pita za bilo šta?”, “Možemo samo da kupimo mrve koje padnu sa tuđeg stola,” neki su od mnoštva komentara u kojima se vidi sve veći osećaj nemoći i, čini se, bolno mirenje sa sudbinom.

Za takva osećanja postoje objektivni razlozi i oni se nalaze u realnom smanjenju državne teritorije, spoljnim pritiscima i ekonomskim slabostima naše zemlje, odnosno, konkretno u raspadu SFRJ, ratovima iz devedesetih, podeli sa Crnom Gorom i proglašenju nezavisnosti Kosova. Ali, ovo očajavanje i psihološko distanciranje od svoje zemlje je doseglo takve razmere da sada brojni komentatori pljuju na sve što je naše, pa tako tekstovi o inovacijama, novim proizvodima ili rastu Utve, Vojnotehničkog instituta, NIS-a i drugih nekad jačih firmi i institucija, iako predstavljaju pomak u teškim uslovima, bivaju propraćeni zluradim i sarkastičnim komentarima i nazivaju se besmislenim i smešnim, iako je raditi i stvoriti nešto, makar i skromno, definitivno bolje nego hvatati zjala i tavoriti.

Pre neki dan jedan mladić koji je trezno i bez pompe napisao da je „Jugo“ za osamdesete i ondašnji stepen razvoja tehnologije, i pogotovo u odnosu na nisku cenu, bio dobar automobil, dobio je komentare da treba da kupi „Trabant“ kad je takav obožavalac krntija, da je glupi patriota, itd (Interesantno, da je i reč “patriota” poprimila negativno značenje koje je nekad bilo rezervisano za “šovinistu” i “nacionalistu”, mada je kod nas devedesetih bilo dosta ljudi, a i još ih ima, koji su se ponosili time da su nacionalisti).

Nije tako daleko vreme kada se kod nas govorilo “Srbija do Tokija” (Verujte da taj slogan, posmatrano iz Tokija, deluje još bizarnije nego iz Srbije). Svi smo znali da je to šala, ali nisam siguran koliko je ljudi to izgovaralo ironično, odnosno kao kritiku nacionalističke megalomanije, a koliko kao kul šalu, odnosno kao krilaticu koja, mada nerealna, daje neku energiju i raspaljuje maštu (u kojem slučaju bi to bio izraz polusvesne megalomanije i indoktriniranosti). Sada, međutim, u internet komentarima na vebsajtu Blica i Politike preovladava paradigma Srbije kao Beogradskog pašaluka pa se čini da se ne samo teritorija, nego i psiha građana izduvala i smanjila.

Sa psihološke tačke gledišta, međutim, ”Srbija do Tokija” i “Srbija kao Beogradski pašaluk” su dve strane istog novčića. Naime, prvi izraz se može shvatiti kao preterano nastojanje da se kompenzuje kompleks malog naroda i male države, a drugi kao panični izraz tog istog kompleksa. U tom smislu, mada je prvi izraz ekspanzivan i agresivan a drugi deflatoran i defetističan, oba imaju zajednički imenitelj: kompleks. Međutim, ono što želim da kažem u ovom tekstu je i da se “malo” i “patriotizam” mogu na različite načine koncipirati i da neki narod može da bude brojčano mali ali da ima ostvarenja koje ga svrstavaju u redove velikih i da ljubav prema domovini ili narodu ne mora da se izražava kroz neprijateljstvo i netrpeljivost prema drugima nego kroz razvoj ekonomije, kulture, umetnosti, tehnologije i sporta. Odnosno, kompleksi se mogu lečiti i to na vrlo kreativan i produktivan način!

Evo, par dobrih azijskih primera. Za naše građane bi, mislim, bilo interesantno da čuju da Japanci svi odreda govore, sa potpunim uverenjem i često sa stidljvim smeškom, kako je njihova zemlja mala, mada ima 127 miliona stanovnika i prostire se na 377,000 kvadratnih kilometara, te je deseta najmnogoljudnija drzava planete (na kojoj, inače, ima preko 200 država). Mada interesantno, to zapravo i nije čudno sa obzirom da su neposredni susedi Japana najmnogoljudnija zemlja na svetu Kina, najveća zemlja na svetu Rusija, a nešto dalji sused i vojno-ekonomski najmoćnija zemlja na svetu Sjedinjene Američke Države, koje su, naravno, od Japana i teritorijalno i po broju stanovnika znatno veće. Ta svest da je njihova zemlja mala i prirodnim resursima siromašna jedan je od faktora koji je posleratne Japance nagnao da se posvete ekonomskom razvoju i da kroz tehnološka i ekonomska dostignuća traže svoje mesto među najvaženijim nacijama sveta. Japan je nakon poraza u ratu i razaranja kataklizmičnih proporcija već tokom šezdesetih godina ostvario rekordnu stopu ekonomskog rasta i u potonje dve decenije postao druga ekonomska sila sveta, a osim biznisa, tehnologije i sporta, Japan je ostvario ogroman regionalni i globalni kulturni uticaj u tom periodu i preko takvih kulturnih i civilizacijkih tvorevina kao što su borilačke vestine, religija i filozofija, arhitekura, ikebana i dizajn vrtova. Japan svoj globalni kulturni uticaj danas u velikoj meri ostvaruje i preko stripova, filmova, muzike, igračaka i mode. No, ako transformacija jednog u ratu poraženog naroda koji je duboko uveren u to da je mali i njegove ratom razorene zemlje u svetskog lidera u širokom dijapazonu ljudskih delatnosti nije dovoljno ubedljiva, jer, naposletku, nas je samo nešto malo više od sedam miliona a njih 127, onda, kako zvuči priča o jednoj državi koja ima upola manju populaciju od naše i višestruko manju teritoriju a takođe je svetski lider - u informativnoj tehnologiji, bankarstvu, obrazovanju, trgovini, avio sabraćaju i standardu življenja?

Merlion - nacionalni simbol Singapura. Kip predstavlja stvorenje koje ima glavu lava  i telo ribe, ovaj je visok 37 metara i nalazi se na ostrvu Sentosa. (Snimio Ilja Musulin)

Azijski tigar Singapur. Istočna Azija ima puno tigrova a zašto je to tako je tema koju bih voleo da istražim u jednom od narednih tekstova. Za sada hteo bih da ukažem na ingenioznost tog grada -države od 4 milona stanovnika koji se kolima može preći za otprilike 45 minuta, a koji je ekonomski gigant i po organizaciji i tehnološkom napretku uzor velikim državama u regionu kao što su Malezija i Indonezija, a i znatno šire. Našim ljudima je uglavnom poznato da puno elektronike dolazi iz Singapura i da je taj grad čuven kao šoping destinacija, ali manje je poznato da je on bankarski i berzanski centar jugoistočne Azije, a još manje da ima mrežu rafinerija i fabrike za prečišćavanje vode u kojima prerađuje naftu i vodu kupljenu iz okolnih, sirovinama bogatih zemalja, kojima onda tu istu naftu i vodu prodaje po većoj ceni!  Ali, vraćam se na naše komplekse. Kada je pre nekoliko meseci jedan od aviona našeg ratnog vaduhoplovstva pao, na našim sajtovima tu vest je propratila bujica komentara koji su pozivali na ukidanje tog vida naše vojske jer je skup za održavanje, a dosta naših građana je i sarkastično pisalo kako nama ne trebaju avioni jer “taman dok daju gas” ili čak ”čim uzlete”, oni su već van našeg vazdušnog prostora. Ono što autori tih samopotcenjivačkih komentara verovatno ne znaju je da Singapur poseduje ratno vazduhoplovstvo koje se sastoji od čak 143 moderna lovačka aparata (uglavnom novije verzije F-16 i F-15), a da pri tom, sa ukupnom površinom od svega 637 kvadratnih kilometara skoro uopšte nema vazdušni prostor!

Sir Thomas Stamford Raffles osnivac modernog Singapura. (Snimio Ilja Musulin)

Već vidim kako naši sarkastični komentatori kolutaju očima, nazivaju Singapurce ludim i s nevericom pitaju: “Kako je to moguće?” Pa lepo, država je ozbiljna i zna da kupovina i održavanje vazduhoplovstva koštaju nekoliko stotina miliona ili par milijardi dolara a gubitak imovine i šteta u slučaju okupacije više desetina ili stotina milijardi. Znaju da možda ne mogu u potpunosti i trajno da se odupru velikim državama, ali takođe znaju da robusnom armijom mogu naterati druge da se dobro zamisle pre nego što se odluče na eventualnu agresiju. Uostalom, vazdušni rat ne vodi se samo nad sopstvenom nego i nad neprijateljevom teritorijom. ”Pa kako oni uopšte treniraju (u miru)!?!”, sad će naš negativni kolektivni um, uveren da je sve na ovom svetu nemoguće i nezvodljivo, upitati šokiran. Pa  tako što iznajmljuju vazdušni prostor nad Tajlandom! Neverovatno, zar ne? I, da, singapurska nacionalna avio kompanija “Singapur Erlajnz” poseduje 110 aviona koji lete na pet kontinenata i čija je prosečna starost svega šest godina, te je jedan od pet ili šest svetskih lidera u toj grani saobraćaja!

Zdanje Parlamenta Singapura (Snimio Ilja Musulin)

Singapur - grad bez kompleksa od koga možemo puno da naučimo. Evo par pouka koje se mogu izvući iz primera Singapura: 1. Za ekonomski prosperitet, uvažavanje u svetu, pa i ostvarenje pune nezavisnosti, veličina države i naroda nije presudna; 2. I nemoguće je moguće kad se radi vredno, ceni inteligencija i obrazovanost, stalno teži usavršavanju i pažljivo planira.

Kriket klub i teren u senci singapurskih nebodera. (Snimio Ilja Musulin)

Pozdrav iz Tokija!
Ilja Musulin