Blog community…

Uf, kaže mi urednik bloga: “Napiši nešto o zemljotresu”, pa me zivka, moli i kumi. A ja ne znam gde mi je glava. U stvari znam - u torbi je, zato mi se i ne piše. Eto, izlete mi onaj opšte poznati ali za mene misteriozni idiom: kako je došlo do toga da se opasnost po život označi izrazom “glava u torbi”. Ovo je već akademsko pitanje, a to sto sam počeo njime u ovom tekstu uopšte nije čudno jer sam akademski radnik, predavač na univerzitetu. U Tokiju. Što će reći, blago u glavu ozračeni akademski radnik, bukvalno.

Moja glava, dakle, još uvek stoji na ramenima ali torba ulazi u celu priču jer je, više od tri meseca nakon snažnog zemljotresa i razornog cunamija na severoistoku Japana, teško oštećena nuklearna centrala “Fukušima 1″ još uvek daleko od toga da bude zauzdana, a Tokio u kojem živim je na svega 220 kilometara od nje. A i kako bi bilo zauzdana kad uprkos onolikoj silnoj robotskoj tehnologiji sada već i u svetu zloglasna Tokijska Elektrodistribucija nije imala na raspolaganju radne robote koji mogu da funkcionišu u uslovima povišene radijacije i odmene ljude.

Robot stražar (Snimio: Ilja Musulin)

Tako, u Japanu imate robote koji sviraju trube i violine, igraju i poskakuju, služe kao recepcioneri, stražari, igračke za decu, kompanjoni u staračkim domovima, kućni ljubimci, imate androide koji mogu da rade kao kućna posluga, vaša lična medicinska sestra, komunikacioni čvor, čuvarkuća, te im uz sve to u opisu posla stoji da budu vaš najverniji prijatelj. Odnosno, imate robote koji izgledaju kao zgodna žena, univerzitetski profesor, slatki pas, simpatična foka, mali astronaut, kiborg iz SF filmova, svetleća kanta na točkovima…Raznovrsna je to i vesela družina koja, možda, već poseduje takve kognitivne sposobnosti da može da sanja i pri odlasku na spavanje broji električne ovce.

Paro - foka robot terapeut (Snimio: Ilja Musulin)

Toj izuzetno zabavnoj ekipici, ispostavilo se, nedostajao je samo najneugledniji član robotske familije - mala, obična platforma sa gusenicama i kamerom koja bi mogla da priđe nuklearnom reaktoru i izvrši jednostavno merenje radijacije, doduše u ekstremnim uslovima, pa je takva morala biti uvezena iz inostranstva. Isto kao i ogromna cisterna sa dugim krakom za efikasno ulivanje vode u reaktor, isto kao i sistem za prečišćavanje radioaktivne vode, isto kao i brod za odlaganje i prenos nuklearnog otpada, isto kao i malecni helikopter težak osam kilograma i sa elisom raspona od samo pola metra, čija je svrha da lebdi iznad reaktora i uzima uzorak vazduha i kojim se upravlja daljinski, a nije mnogo složeniji od igračke kojom se zabavljaju deca.

Android Aktroid (Snimio: Ilja Musulin)

I tako u Fukušimi sve kasni a zagađenje i rizik po zdravlje rastu, jer Japan ništa nije posedovao od opreme za reagovanje u slučaju nuklearne katastrofe iako ima najveći broj nuklearnih centrala po broju stanovnika u svetu, nalazi se u najtrusnijem području na planeti i sa pravom nosi epitet svetskog tehnološkog lidera! Kažu, niko nije verovao da išta veliko može da se desi u nuklearkama čak ni u slučaju jakog zemljotresa, a kako su te centrale u privatnom vlasništvu, htelo se uštedeti na opremi, pa se investiranje u gore navedenu opremu smatralo traćenjem novca.

Tako će sada Tokijska Elektrodistribucija, kao i država koja se takođe nalazi pod paljbom zbog propusta u propisima koji određuju bezbednosne mere protiv cunamija, uz stotine milijardi štete od razaranja koje je prouzrokovao cunami, morati da pretrpe i više desetina ili stotina milijardi dolara štete zbog radijacije: tu su troškovi uvoza skupe opreme, uklanjanja i odlaganja zagadjenog zemljišta i hiljada tona radioaktivnih ruševina i mulja, nadoknade ribarima, poljoprivrednicima i preduzećima čiji su posedi i lovišta kontaminirani, troškovi masovnih periodičnih medicinskih pregleda za preko dva miliona stanovnika prefekture Fukušima, medicinski troškovi za lečenje kancerogenih oboljenja kojih će u narednim godinama nesumnjivo biti i u područjima van te prefekture. Tu je i ogromna ekonomska šteta koju trpe brojne firme koje nisu ni na koji način zahvaćene radijacijem ali zbog straha u inostranstvu od iste nisu u stanju da više izvoze svoje proizvode.

Baš sam odužio o ekonomskoj šteti iako je najveća tragedija ona ljudska: izgubljeni životi, te patnja od bolesti i smrt koje će tek uslediti, a mogle su da se izbegnu. Razlog za taj pristup je to što verujem da je u korenu sve te nesreće ekonomski faktor, što sam ovde i pokušao da ilustrujem, odnosno želja da se prođe jeftino i zaradi na uštrb bezbednosti.

Ispada da su Japanci, koje sam u svojim prethodnim blogovima hvalio zbog njihove savesnosti, odgovornosti, temeljnog planiranja, insistiranja na bezbednosti i dugoročnog ulaganja, podbacili u onome što je najkardinalnije, najopasnije, a može se reći i najosnovnije. Ipak, čak ni ova katastrofa ne menja činjenicu da Japanci, generalno, u znatnoj meri poseduju navedene vrline. Može se, međutim, reći da su, konkretno, ljudi zaduženi za nuklearnu bezbednosnu i energetsku politiku u Japanu pokazali prekomernu žedj za profitom, kratkovidost, nezrelost i nekompetentnost, te da zaslužuju kritiku od svakog, pa i ovog, inače, prema Japanu naklonjenog i dobronamernog autora.

(14. pismo američkom pilotu)

Još se vidi sunčeva svetlost iako je pola osam. Sav sam pod utiskom prošlog pisma. Bilo bi nepravedno prema piscu „čuda“ kaubojskih Karlu Maju, da mu ne poklonim bar  jednu stranicu pisma. Moram da pomenem još i to da sam prvi roman „Blago u srebrnom jezeru“ čitao u petnaestoj godini.

Deo  serijala filmova o Vinetuu  i Old Šeterhendu  sniman  je i kod nas na Plitvičkim jezerima za vreme Titove Jugoslavije. Bioskopi po Evropi su bili puni, a kod nas „Radnički“, ili letnja bašta u dvorištu Narodne biblioteke, sve sa suncokretom.  Dok  plemeniti indijanac Vinetu puca iz puške okovane srebrom i jaše vatrenog konja, čuje se krckanje i cepkanje semenki, bez kojeg nema pravog doživljaja filma. Sam pisac se toliko zanosio avanturama svojih junaka da je i  u svom privatnom počeo da živi njihove živote. Svet ni danas nema pravi odgovor na pitanje ko je i kakav je bio čovek i pisac Karl Maj?

Njegovi zemljaci Nemci decenijama već pokušavaju da ocene ličnost i delo osobe sa imenom koje podseća na kaubojsko. I dok su ga u Zapadnoj Nemačkoj smatrali za jednog od najplodnijih, u Istočnoj Nemačkoj njegove knjige se uopšte nisu štampale. Za njih Karl Maj i njegovi junaci predvođeni Old Šeterhendom, Old Fajerhendom, Vinetuom – uopšte nisu postojali. Sigurno je samo jedno: njegov uspeh. Njegova dela obišla su Zemljinu kuglu i ušla u klasičnu omladinsku književnost. Zato Ernest Bloh (1885-1977) nemački filozof-marksista kaže na jednom mestu da je “Karl Maj najbolji nemački pripovedač”.)

Da bi taj utisak bio potpun, kupio je kuću u Radebojlu i nazvao je “Vila Šeterhend”. Na zidove je obesio krzna divljih zveri, pušku srebrnjaču i razno drugo oružje. Posećivao je škole i salone u kojima je, onako mali i krivonog, pričao kako je terao svog Šeloua po preriji, pušio lulu mira sa Apačima, kako govori 30 svetskih jezika i dijalekata. Fotografisao se u traperskom odelu i sa srebrnom puškom Vinetua iako je u knjizi opisao da je ona stavljena u Indijančev grob.  Počeo je tako da se zapliće u sopstveno kilometarsko  klupče providnih laži i izmišljotina. Novine, pa i čitava javnost, počeli su da ga napadaju zbog “bezobzirnog iskorišćavanja lakoverne dece”, nazivajući ga “neznalicom koji nije video ni jednu drugu zemlju sveta”.   Da bi se nekako odbranio od ove poslednje kritike, on kao turista putuje na Cejlon (Šri Lanka), u Egipat i Palestinu. Proputovao je i američki Zapad, posetio rezervate Indijanaca, gde su ga crvenokošci, uz veliko slavlje, primili za svog brata i punopravnog člana plemena Sijuksa.

Ovi brzopotezni trikovi nisu umanjili gnev javnosti. Čak i njegov sopstveni izdavač izjavljulje da Karl Maj “obmanjuje i time kvari omladinu”. Karl Maj se branio da je  i “Dante opisao pakao u prvom licu, iako nikada nije bio u njemu”. Istina je da je on na preko 60.000 stranica (preko 50 detektivskih i avanturističkih romana) napisao more besmislica, ali i mnoge istine. Stao je na stranu Indijanaca, prvi je pisao o njima sa simpatijama i bio protiv rasizma. Njegovi junaci su ušli u svetsku književnost, a njegova dela, iako možda nemaju neku veliku literarnu vrednost, i danas se štampaju na 25 jezika sveta. Od tih dela i danas žive njegovi potomci i biografi.  I to ne loše.  I tek danas nam postaju  razumljive Karlove poslednje reči izgovorene na samrti 30. aprila 1912.godine: “Pobeda, velika pobeda. Sve je ružičasto” ( citati iz “Politikinog Zabavnika” 1569/1982. ).

Svi idemo u bioskop!  Jedan od mnogih koji su voleli dobar kaubojski film bio je i čuveni kikindski učitelj Dimitrije Mita Čipčić.  Voleo je da vidi sve što se davalo od kaubojaca na matine predstavama, nedeljom, u deset sati pre podne. Filmovi tog špageti menija koje je pratio sa uživanjem su: Zovem se Pekos, Sartana ja sam tvoja smrt, Dolazi Sartana, Aleluja i Sartana, Božji sinovi, Đango i Sartana…Svestrani Mita, najzaljubljeniji učitelj u kaubojce!

Građani Kikinde voleli su da idu u bioskop. Velika ljubav prema čudotvornoj celuloidnoj traci datira  s  početka druge dekade dvadesetog veka. Period u kom su vredni Kikinđani po mnogo čemu prednjačili u mnogim oblastima društvenog života Banata. Prvi bioskop otvoren je hiljadu devetsto jedanaeste  u velikoj sali hotela Ejler i zvao se Uranija – kasnije bioskop Radnički, a Zvezda je otvorena godinu dana kasnije i zvala se Olimpija. Bio je to za mladu populaciju samo  deo obaveznog ritula, od onog što se nekada zvalo – izlazak u grad. Pošto su tih ranih šezdesetih godina i subote bile radni dan, možeš da zamisliš sa koliko pažnje se pripremalo za nedeljni izlazak.

Kao prvo opsežne pripreme šta i kako se obući, jer se uvek prvo išlo na korzo u obaveznu šetnju! Da li vi u Americi imate korzo? Ovde kod nas korzo je prava institucija. Rasprostranjena, poreklo vuče iz italijanske reči corso, što znači šetalište. Ipak, reč korzo u našem jeziku znači mnogo više od trase ili štrafte određene za šetnju velikog broja ljudi. Ona je označavala instituciju od neizmernog značaja za gradski život,  gde si bio da vidiš i da budeš viđen, i koja je u prvoj polovini dvadestog veka, predstavljala jedan od najatraktivnijih vidova urbanog načina zabavljanja. Korzo je činila urbana populacija – građanstvo. Šetači su u laganom tempu, uglavnom vedro raspoloženi, neobavezno pričali o događajima dana ili aktuelnim temama. Uglavnom su šetali, većinom  „uparađeni“  za tu priliku predstavnici gradskog  krema, muškarci pričajući o sportskim i drugim događanjima, i žene sa ili bez dece, razgovarajući o predstojećim obavezama ili o lakšim temama, ne izostavljajući ni gradske priče „iz poverljivih izvora i prve ruke“. U toku lagane šetnje svi su vazda vedri i nasmejani. Neko je odlazio do poslastičarnice na sladoled, baklavu, šampite, krempite, torte .

Prelepo mesto za sedenje posle šetnje  uz  obaveznu limunadu ili Koktu je prva  gradska kafana Kasina koja je  kao i Avala imala  svoju baštu. U bašti jedinog  hotela  Avala  se pilo hladno pivo, kafa i  jeli ćevapi. Najviše njih  je cepkalo suncokret i žvakalo žvake. O korzu kod nas je u svojim delima pisao Momo Kapor , doduše  nešto kasnije  iz perspektive kasnih  sedamdesetih  godina, a  Mika Antić napisao je šarmantnu  pesmu –  Đački korzo. Tu su se nalazili i obavezni kibiceri čijim pogledima ništa nije moglo da promakne. Svako je sebe prikazivao u najboljem svetlu. Tu su se rađale prve simpatije , stidljivi pogledi i neotesani pokušaji da se bude velik, sve sa tatama i mamama. Za  korzo se danas može reći da je kao institucija izumrla, baš kao što su nažalost izumrli i ostali simboli  urbane kulture kod nas.

Svaki izlazak nedeljom popodne bio je kao praznik. Mama bi nas lepo pripremila u plava mornarska odelca i onda bismo svi zajedno išli u „varoš“. Namirisani, očešljani i zategnuti kao oficiri. Tata je, sećam se, stavljao briljantin u kosu i imao je brčiće kao Klerk Gebl. Mama s crvenim karminom i mirisom ružinog ulja u kosi. I dok prolazimo ulicom komšije nas prate srdačnim pogledima. Mi sve u prolazu pozdravljamo: deda Abelu i Mici neni sa „guten tag“, Karčiku pekara i Saksove sa“ jo napot“  a deda Žarku i baba Bosi poželimo dobar dan. Kad smo već u ovom, po mnogo čemu, bajkovitom vremenu, da kažem i to, da smo tako vaspitani da pozdravljamo  sve starije i sa „ljubim ruke“, „kis du hand“ i „kezi čokolom“. Ne sećam se kada se to počelo gubiti iz mojih manira ponašanja lepo vaspitanog dečaka i od kada  sam počeo da postajem prostak. Valjda u pubertetu kada se svima dešavaju česti neobjašnjivi prekidi na vezama u glavi i ponašanju.

Tako od kuće u  Masarikovoj, ulicom Đoke Radaka  do ugla ulice Vojvode Mišića gde nas dočeka moja baka Milica. Svi zajedno onda do Bućkala pa levo.  Žutom  kockom kroz centar varoša išao je lokal autobus i fijakeri.  Odatle je kolona šetača išla pored stare Avale do Zvezde bioskopa i nazad u krug. Svi kao u izlogu i na izvolte da se pokažemo i naravno da vidimo druge.  Posle dva, dva ipo kruga smo odlazili do Muratovića pored Radničkog bioskopa  na po kuglu  sladoleda, i onda oko pola osam kući na spavanje… Mladi su posle obaveznog  korzoa odlazili kod Mikinice na igranku a dobar deo je išao u bioskop.

Bioskopi su dakle imali predstave: nedeljom  matine u deset pre podne,  popodne od četiri i predstave od  šest i osam sati uveče. Kikindski bioskopi su na svom repertoaru imali uvek dobre filmove i sale su bile često popunjene do poslednje stolice. Jedan od filmova koji je punio bioskop „Radnički“ nedelju dana je bio film Aleksandra Petrovića : „Skupljači perja“. Nagrađen je Grand prijem na Međunarodnom filmskom festivalu u Kanu šezdeset sedme godine. Svi cigani (danas Romi) iz naše komune bili su jako ponosni na uspeh „skupljača“ i obavezno  gledali film. Neko i po dva puta. Šta je to ovekovečio Saša Petrović?

Rustični život ravničarskih Roma, skupljača perja. Oni žive svoj život, prema svojim zakonima večnih skitača, sa svojim čežnjama i strastima, sa plamom i ljubavlju zbog koje se ubija. Svakako ovo je jedan od najznačajnijih filmova u jugoslovenskoj kinematografiji uopšte. Beli Bora Perjar (Bekim Fehmiu) je Rom koji skuplja i trguje starim perjem negde u okolini Sombora. Njegov najveći rival je Mirta (Bata Živojinović), sa kojim Bora ima dil oko podele teritorije gde nabavlja perje. Mirta mu sve češće ulazi u posao na terenu. Sukob se naizgled rešava u kafani gde Mirta vraća Bori pare. Tu se pojavljuje čarobna  pevačica Lenče (Olivera Katarina) i uz najciganskiju muziku rasplamsava  pravu cigansku lumperajku.  Novi razdor između dva perjara  javlja se kada se nestašni Bora zaljubljuje u prelepu Tisu (Gordana Jovanović), kojoj je Mirta očuh. Kada je Mirta pokušao da siluje Tisu jer nije nikako htela da se uda za dvanestogodišnjeg dečaka, ona beži sa Borom koji je ubio Mirtu i gurnuo ga pod led, i neko vreme živi sa njim, njegovom majkom, bivšom ženom i dvoje dece. Tisa, sve vreme gledajući televiziju,  sanja san o tome da postane pevačica u Beogradu…Drama – film,  koji je šezdeset osme nominovan za Oskara van engleskog  govornog  područja. Tada je tu nagradu dobio film „Strogo kontrolisani vozovi„ Jiržija Mencela… Zlatna vremena filmske umetnosti!!!

Zahvaljujući pionirskom radu Puriše Đorđevića, Makavejeva, Slijepčevića, Žike Pavlovića, Saše Petrovića, utabana je filmska staza kojom sedamdest i neke kreće  u sedmu umetnost nova plejada mladih režisera  školovanih u Pragu i Beogradu i njihovi „rani radovi“ na  čelu sa Goranom Markovićem, Srđanom Karanovićem, Goranom Paskaljevićem, Šijanom, Žilnikom , Radivojevićem, i mnogim drugim velikanima naše kinematografije!

Vaš film Majkla Ćimina  „Lovac na jelene“ takođe je desetak godina  kasnije punio bioskopske sale. Ja sam ga sa drugarima gledao nekoliko puta. Tada  je bio u opticaju šmekerski štos, da kada upoznaš neku Jelenu onda se uz frajerski pogled ( znači podignuti desnu obrvu kao Klerk Gebl), i  uz osmeh, kaže:„Ja sam baš lovac na Jelene“…Time  ste dami dali do znanja da ste kulturni i što bi rekao moj prijatelj Goran  Musa –  u fazonu. To znači da čitate bestselere, idete u bioskop, i put do njenog srca do polovine je gotov. Kasnije ćemo o cveću i majskim ružama…

Tebi  je  lepo   dok   čitaš  ova  moja  pisma,  pa noćas ni ne zujiš tako silno po vedrome nebu. Miriše li na kraj ovog ludila?

„Neprijateljima treba neprekidno opraštati, jer je to upravo ono što ih najviše ljuti“.(Oskar Vajld)

Znam da naslov nije mnogo elegantan. Mogla sam postaviti anglosaksonski termin „binge-eating“, što je isto, uz razliku da ga mnogi ne bi razumeli. U svakom slučaju radi se o kapitalnom grehu, ali nisam tu da podučavam katehizam. Podstaknuta sam  jednim reklamnim spotom koji se dugo vrteo na našim TV ekranima:

Tip proždire masnu gibanicu krupnim pohlepnim zalogajima, dok mu  niz bradu curi ulje i kaplje po odeći. Jede golim rukama i punim ustima ushićeno  izgovara „catch“ (seduktivna fraza u marketingu): „ko domaća!“ Degutantno. Ko će tu gibanicu kupiti? Samo lica koja još jedu golim rukama, govore punim ustima i ne mare da se prejedu i izmaste kao svinje. To je sadržaj reklamiranog proizvoda – obilan nutricionalni i neestetski učinak masnih komponenata. Proizvod treba da komunicira sadržaj i smisao. Sadržaj je premastan i to je jasno, ali kakav smisao može dati „ulje koje curi niz usta“? Poruka je prežderavanje!

Verovatno su marketari imali na umu tradicije dobre srpske gibanice, ali to nisu umeli i da izraze. Tajna dobre gibanice je u obradi i umeću. Kratki promo pripremne faze sa finalnom sekvencom gibanice  u tradicionalnij tepsiji bi sigurno dozvolio bliži i prisniji komunikacioni kontekst i približio potrošača  proizvođaču.

Od potrošača je ostala samo niša velikih, gojaznih proždrljivaca. Ostali su pobegli.

Istina je da se nekad govorilo „Što je masno, to je krasno“, ali su to bila druga vremena. Glad je harala, a sa njom bolest i smrt. Hrana, ona mrsna,  je bila nedostupna širokim  narodnim masama. Gojaznost je bila luksuz. Renoar je slikao adipozne ženske figure obilnih krivina. „Lepa, pa debela“ je bio apelativ bogatih udavača po Vojvodini, a verujem i drugde. Prosečan čovek je naporno radio i slabo se hranio. Prežderavanja je bilo tek o velikim praznicima. Mrsilo se dva puta nedeljno, četvrtkom i nedeljom, kad i gde se moglo. Uskršnji post je bio ozbiljna stvar – 40 dana hleba, barenog povrća, sušenog i dunstovanog voća uz pregršt oraha ili lešnika.

Gojazni su nastanjivali samo visoke društvene slojeve. Hronike su zabeležile istorijski prve smrtne slučajeve prežderavanja. Engleski kralj Henri I (1100 – 1135) je obožavao jednu vrstu jegulja, vrlo masne i teško svarljive ribe. Na francuskoj Atlantskoj obali ova riba obiluje. Tu se poslednji put i prežderao. Umro je zdrav i čitav. Ubila ga je jegulja.
I Papa Martin IV je gajio neutoljiv apetit za jegulje, naročito one iz alpskog jezera Bolsene. Pripremane su mu po specijalnom receptu: prvo marinirane u belom vinu, a potom pržene na roštilju. Posle poslednjeg prežderavanja, predao je Bogu dušu, a Dante ga je smestio u „Čistilište“ ( „Božanstvena komedija“).

Pun stomak je bio hiljadugodišnji san najvećeg dela čovečanstva. Ovaj san se i ostvario u poslednjih 50 godina. Glad nas više ne ubija, ubija nas hrana. Već danas je u svetu broj gojaznih lica veći od broja gladnih. Gojaznost uzrokuje dijabetes, visoki pritisak, srčana obolenja, srčani udar, astmu, artritis, žučna obolenja i rak.

Neumerenost u ishrani mnogih je business za proizvođaće  jeftine hrane i jeftine restorane. Poslednji hit je „Jedi koliko god možeš“! Tu su prvi stigli Kinezi sa lancem „Wokmania“:  ulaznica u restoran je 11.90 funti sterlinga i daje pravo na slobodno prežderavanje u trajanju od dva sata. Zatim su stigli Indijci sa lancem „Spicemania“, pa Italijani sa“ Pizzamania“.
Publika u tim lokalima ima ogromne, ispupčene stomake, teško hoda pod balastom sala koje je obavija i obilato se znoji u naporu da smaže što više hrane po vremenskoj jedinici.

(13. pismo američkom pilotu)

Popodne miriše na kišu. Tamni oblaci kovitlajući se putuju nebeskim svodom. Dobra je prolećna kiša. Tebi ne smeta grmljavina, munje, oluja, ili letiš na većoj visini, iznad tog nevremena? Nikada nisam to doživeo. Htedoh ti napisati u prošlom pismu ali zaboravih, da odavno imam žarku želju, da brodom odem u tvoju zemlju Ameriku. Da doživim i to da osetim taj miris novog sveta, obećane zemlje.Onako kako su mnogi, trbuhom za kruhom odlazili, ne znajući gde i kuda. Željni boljeg života, a neki avantura.

Među njima su  bili i moj deda Petar i njegov brat Luka. Rođeni pod kraj devetnaestog veka u selu Glinice kod Velike Kladuše. Otac im beše  Nikola koji je iz Crne Gore preko Kosova došao u Ličku Kaldrmu. Nešto kasnije doselio se na brdo Ševića u selu Glinice. Tu su rođeni Petar, Luka i Blagoje.  Iza borove šume Orlova je postojbina naše loze Ševića. Krsna slava nam je Sveti Luka.

Savesni Petar i pustolov Luka, spustiše se pešice sa  Korduna preko Like do mora, pređoše Jadransko more i iz Italije,  put neizvesnosti, sivim parobrodom do Amerike. Njih dvojica su kao i mnogi golobradi mladići zavedeni pričama o blagostanju u novom svetu. Te priče čuli su od predstavnika američkih fabrika, koji su posećivali Austrougarsku monarhiju vrbujući snažne, zdrave mladiće za teške poslove u čeličanama i rudnicima. Na svakom koraku nudeći posao i velike pare, uspevali su da ubede mnoge, da se otisnu preko velike bare, sa samo nekoliko dolara u džepu. Na dalek put u neizvesnost, bez prijatelja i rođaka, ne znajući jezik. Po dolasku u saveznu državu Ohajo, Petar i Luka odlaze u Klivlend. Prvo utočište  im je bila pravoslavna crkva. Isto je i dan – danas. Deda je radio prvo u rudniku, a potom  u malom restoranu gde  se moglo pojesti i popiti, jer se  kuvala hrana za rudare. Nije imao mira, išao je za poslom do Sinsinatija, Detroita i Pitsburga u Pensilvaniji. Vredno je radio i štedeo novac.

Lepi Luka  se kartao i trošio svoj novac na provod i žene. To mu je kasnije i došlo glave, jer je zbog dugova na kocki morao da pobegne u Rusiju, gde mu se u Oktobarskoj revoluciji gubi svaki trag. U predvečerje Prvog svetskog rata prosečna starost naše emigracije bila je od dvadesetpet do trideset godina. Beše to mlada i snažna srbadija, puna volje, poleta i ljubavi prema otadžbini. Među njima bio je i zavidan broj srpskih intelektualaca. Jedan od najpoznatijih koji se isticao naučnim i  prosvetarskim radom je Mihajlo Pupin. Na poziv Srpske narodne odbrane hiljadu devetsto sedamnaeste godine, čiji je predsednik bio Pupin, deda se prijavio i sa  sedamnaest hiljada dobrovoljaca preko Kanade odlazi na solunski front… Za sada toliko o mom srpskom poreklu, i dedi Šević Petru! Da je Periša ostao u Americi ko zna šta bi danas bilo?

Moja prva saznanja o „novom svetu“ i samom američkom narodu datiraju s početka šezdesetih i kasnije. Odlasci po prekrupu za piliće, kod privatnog krupačara Kaića bili su prava poslastica jer su po zidovima bili okačeni bioskopski plakati koji su izazivali  moje iskreno divljenje, i čudo, dotad neviđeno. Sećam se kao danas plakata filmova: Div, Quo Vadis, Ben Hur, Kolos sa Rodosa, Sodoma i Gomora, Herkules, Poslednji dani Pompeja, Bekstvo u lancima, Tihi Don, Do poslednjeg daha, Hirošima, ljubavi moja, Lift za gubilište, Topovi s Navarona, Most na reci kvaj, Tačno u podne, Čapajev, Rubljov, Stanlio i Olio, Čaplinove neme burleske, Istočno od raja, Tarzan, Tramvaj zvani želja, Sedam samuraja, Pastir Kostja, Džingis kan, Kapetan Leši, Vrteška, Prohujalo s vihorom, Građanin Kejn,… i brdo vesterna ili kaubojskih filmova. Ovo je samo deo sa jednog zida. I svaki put kada sam odlazio tamo prvo sa ocem a kasnije sam, uživao sam u plakatima. Krupača melje, a ja kao u snu. Iz filma u film. Uvek sam ih  iznova i  sa  velikim oduševljenjem gledao, kao da ih baš tada prvi put vidim. Prosto sam zalazio iza njihovih slika i odlazio nekud daleko. Uvek me gospođa Kaić, kad krupljenje završi, prenula iz maštanja i vraćala u stvarnost  glasnim povikom: „ gotovo je Božidare, idemo“. Tu sam shvatio prvi put da postoje beli, crni, žuti ljudi i indijanci crvenokošci.

Tih šezdesetih godina sam gledao i prvi film. Njegovu projekciju nam je onako komšijski omogućio mlađi Karči koji je počeo da radi kao kino operater u bioskopu. Prvo što sam gledao na belom platnu, bile su Filmske novosti, nešto kao obavezan žurnal i jedan nemi film. Da li je to bio Čaplin ili Stanlio i Olio stvarno se ne sećam. Tata i mama su mene i sestru, poveli jedne tople letnje večeri, da vidimo i to čudo. Sve je tada za mene bilo vreme čuda. Tata je radio neke zidarske radove kod Duškovih na uglu ulice Ljudevita Gaja, i čuo je da se „daje“ neki komičan film, pa hajde da sestra i ja to vidimo. Prvo čudo beše što su nas posadili da sedimo njima u krila ispred jedne trafo stanice. Tada su one bile na uglu svake treće, četvrte ulice. To su bile građevine u obliku kvadra okrečene, prskane zelenom cement bojom. Bile su visoke i na vratima je pisalo: „Visoki napon – opasno po život“! Kada se otvore vrata onda se čuje da nešto zuji. Valjda taj visoki napon.

Neko je doneo klupe, neko stolicu za sedenje na sokaku i film je mogao da počne. Belo platno je bilo postavljeno, sve je tu spremno, ispravno i tajac. Veruj mi da sam to odgledao onako u jednom dahu, i za moje godine veoma mirno i disciplinovano. Naš kum Bogdan, paor, zaspao je sa zavijačom cigarom od sajanskog duvana u prstima. Kuma Jovanka ga je kao slučajno udarila da se ne bi popekao. On se okrenuo i kaže: „Šta, već je gotovo! Ajdemote, laku noć, sutra se radi“. On je od Radakovih i bio je vrlo zavrnut. Što bi se danas drugačije reklo, uvek je isterivao pravdu i bio za ono „svoj na svome“. Moj mlađi brat nosi njegovo ime. U stvari svi smo mi ovde nekako zavrnuti, ali nas niko ništa ne pita – ni vi „odozgo“, ali ni ovi dole ne mare šta mi mislimo.

Kad smo već kod kaubojskih filmova, mnogo su uticali na sve nas ovde. Moda je bila da se nose pantalone sa nitnama, i kožicama na rubovima. Livničari su od aluminijuma lili male figure kauboja ili indijanca, pa su to stavljali na prednji blatobran od biciklova. Ne može to da se opiše koliko je to što bi se danas reklo bilo „in“. Na malim ogledalcima su bile slike poznatih glumaca i glumica, a mi deca smo imali albume sa sličicama. Kauboji i indijanci u ravnom Banatu? Bioskopi puni, krcati. Svuda po trafikama  pisani romani „Trista čuda“, „Laso“ i brdo stripova. Ali šta je tu najinteresantnije? Neke svetski poznate stvari o divljem zapadu napisali su ili snimili filmove o tome ljudi koji tamo nisu rođeni niti su tamo bili. Pisac knjiga o indijancu Vinetuu i kauboju Old Šeterhendu je rođeni Nemac. Najbolje ili legendarne takozvane „špageti“ vesterne snimio je Italijan Serđo Leone. Za šaku dolara, Za dolar više , Dobar, loš, zao… Bilo jednom na divljem zapadu

Serđo Leone i kaubojski filmovi su nas ili zabunili ili probudili u svakom pogledu. Pucalo se brate na sve strane. Pričalo se tada u šali, da ko sedne u prvi red ispred platna, napuni pune džepove čaura samo od jednog filma. Stalno mladić pobeđuje. Najbrže puca, sve izudara u salunu, ima baš najboljeg konja, zna da govori indijanski, ima lepu devojku koju mora ostaviti, jer ide dalje po podivljalom zapadu da brani slabe i  ugrožene i živi američki san. Glavna uloga bezimenog, neokupanog i neobrijanog stranca, sa crnim šeširom, koji dolazi u mali grad, da se izbori za pravdu i pomogne onima  u nevolji, poverena je do tada skoro nepoznatom Klintu Istvudu!  Ali, to koliko je Leone rodonačelnik špageti vesterna velik filmski stvaralac najbolje se vidi na kraju njegovog plodnog opusa sa filmom „Bilo jednom na divljem zapadu“. Svu svoju ljubav i majstorstvo uneo je u ovaj film koji bez svakog preterivanja predstavlja fascinantnu filmsku priču za kraj epopeje realističkog vesterna. Leone nas drži budnima celo vreme i neda nam da skrenemo pažnju od filmske radnje. Muziku je napisao maestralni Enio Morikone koji je, opet po ko zna koji put, u tandemu sa njim, na visini zadatka. Ta melodija na usnoj harmonici je valjda nešto najtužnije, i najsetnije, što je moglo da se napiše za uspomenu i dugo sećanje, kada se listaju slike albuma o divljem zapadu. Svaka čast čoveku koji nikada nije bio na divljem zapadu i koji nije znao ni jednu reč „kaubojskog“  jezika! Bio jednom jedan genije…

Na putanji autobusa 75 na liniji Zeleni Venac - Bežanijska Kosa u Novom Beogradu, na baraci preostaloj posle završetka izgradnje stanova, već nekoliko godina stoji krupnim slovima ispisan grafit „Što bog na nebu, to kum na zemlji“. Moderna vremena i potrošačko društvo, pride i ekonomska kriza, učinili su da se tvrdnja sadržana u grafitu može prihvatiti samo u varijanti „može da bude, ne mora da znači“ .

I dok tradicija i poslovica kažu “Sve se može odbiti a kumstvo ne može” u novije vreme, pored one kletve „Dabogda se okumio“, raširila se i nova izreka „ako hoćeš nekog da zezneš – uzmi ga za kuma“.

Iole ozbiljnije razmišljanje o kumovanju  neminovno će doći do zaključka da se u većim urbanim sredinama  taj običaj izvitoperio.To je slučaj, u manjoj ili većoj meri, sa svim vrstama kumstva. Začudo život je sasvim jasno iskristalisao da se kumstvo, kao i svaki ljudski odnos, može pokvariti. Zato je, poznavajući ljudsku prirodu, u prošlosti narod kontakte među kumovima sveo na minimum, o praznicima i nekim datumima, smanjujući mogućnost da u nekim situacijama dođe do teških reči i kumstvo se pokvari. Venčani kum nije samo svedok venčanja mladenaca već i svedok propasti njihove ljubavi koja se često pretvori u mržnju. O tome govore brojni razvedeni brakovi i okopnela prijateljstva među kumovima.

Bio sam tri puta venčani kum. Prvi slučaj je bio kolega s posla, nije bio moj prijatelj, pre bi se reklo da smo se podnosili. Stvar se završila na kupljenom šporetu (ili frižideru). Bio sam na svadbi i odradio sve u skladu sa svojim mogućnostima. Možda sam se zamerio što nisam prihvatio da izvodim neke kumovske egzibicije. Bilo kako bilo, nikada se više nismo videli.

Drugi put bio sam kum svom dobrom prijatelju. Taj brak se raspao, nju retko viđam njega uopšte ne.

Treći i nadam se poslednji put bio sam kum svom, mislio sam, izuzetnom prijatelju. Zapao je u probleme, zamolio je i pozajmio sam mu novac. Pa kumovi smo! Rok za vraćanje pozajmice je odavno prošao. Ne samo da mi novac nije vratio već sada kada vidi da ga ja zovem neće da se javi na telefon. Verovatno ćemo na sud.

Svakog dana bar dva puta iz autobusa i dalje gledam onaj grafit „Što bog na nebu, to kum na zemlji“.

“Hej, imaš li vremena da dođeš i pogledamo kako joj stoji haljina?”
“Naravno”.
I, ako nisam otac, zašto da ne učinim plezir.

Prva haljina je, lepo stoji lepom detetu koje je lepo građeno. Dok je menjala hlajine, nalaktio sam se na gondolu i… hladno je, padala je kiša juna 1983. godine. Kako ćemo kada pada kiša? Sa kišobranima??!?! Nećemo moći obući šta smo kupili za Malu maturu. A, toliko smo čekali to veče. Kraj osmog. Ma niko nije bio značajni od nas, ni veći, ni bolji. Ma, ni oni iz “Vuka”. Njihove devojčice su trčale u naše društvo, pobeđivali smo ih u fudbalu, košarci… Bili smo prvi u opštinskom takmičenju u košarci. Posle Male mature, trebalo je ići u Veliki park. I, sada kiša da sve pokvari???!?!?

Ali, ipak smo imali sreće. Toga dana je prestala kiša, stidljivo se pojavilo sunce, mogli smo obući ono što smo izabrali. Ipak smo mi generacija koja je rođena ‘68.

Bilo je lepo, muzika sa razglasa koju smo voleli, brzo jedenje šampite bez ruku, takmičenje u plesu… Plesao sam sa najlepšom devojčicom iz razreda i bili smo drugi.

Cela zabava je trajala do 12, a potom fajront, pa je ekipa otišla u Veliki park.

Nas nekoliko je otišlo do trga, ali tamo je bilo dosadno. Ma, nije, jer je i ona bila. Ne ona najlepša sa plesa, već druga. Ali, šta sa njom da radim? Kako da joj stavim do znanja da želim da budemo jedno pored drugog? Samo da ne ode ranije. I nije. Kada smo svi skupa krenuli kući, pošao sam sa njom i odjednom smo ostali sami. Niko nije išao u njenom pravcu - osim mene. AU!!!!! Išli smo mnogo zaobilaznim putem do njene kuće. Mora biti da smo pričali nešto pametno, sa 15 godina.

I, stavio sam ruku na njeno rame. Nisam bio siguran da je osetila, pošto sam bio toliko uplašen da nisam ni spustio šaku, osećao sam samo njenu bluzu. A možda sam i spustio, ko će znati, strah je bio ogroman. Nije se bunila, nije sklonila moju ruku. Dobro je, prvi korak i.. preživeo sam. Noge su tu, stomak, takođe. Onda sam je zagrlio, kao što momak zagrli devojku.

Kako je dobar osećaj osetiti kuk o kuk dok hodamo. Brzo sam joj podigao glavu i poljubio je. Gde? Ne znam, obraz, usne, nos… Kako? Još manje. Munja je večnost u poređenju sa dužinom tog poljupca, a Supernova je mizerna u poređenju sa snagom poljupca.

Zar već njena kuća? Moramo se rastati. Da je poljubim? Da, kretenu, pa tako rade na filmu. Poljubio sam je. U usne!! 300 otkucaja srca u minutu sam imao. Ušla je u kuću, a ja… Ma, niko nije veći od mene!!!!!! Imam devojku!!!!!!! Poljubio sam je. Prvi pravi poljubac. Nije francuski, ali sam je poljubio. Nijedan jezik ne poznaje reči koje bi mogle opisati osećaj prvog poljupca. Kako onda opisati energiju, snagu, moć, veličinu u sebi? Kako spavati? “I…”?

Promućkao sam glavu… “Hej, dete, predivno ti stoji haljina. Kupićemo obe”.

A, ja sada (iako ti nisam otac) idem da kupim snajper. Ovo sam pomislio.

(Dvanaesto pismo američkom pilotu)

Sve laži se pretvaraju u istinu onoga dana kada shvatimo da nismo deca i da više nemamo kud…Tajne su izmakle kontroli, kao u Formanovom filmu „Let iznad kukavičjeg gnezda“, i lupaju se po glavi nas malih, običnih, neobičnih…

Neću da prestanem sa pisanjem pisama, da ne pomisliš kako me je strah od tog vašeg letenja iznad mog dvorišta. Gospodo, ovo što radite sada nama to se zove „transgresija“. Po našem jezičkom znalcu Vujakliji to je prestup – prekoračenje zakona u pravnom smislu. Geološki, to je prodiranje mora u kopno i širenje na račun kopna. Moraš priznati da se o ovome može pričati naširoko i nadugačko.

Mnogo sam melanholičan danas! Kao da sam bolestan i sam na ovome svetu. A nije ni petak, niti je  trinaesti! Tonu mi svi brodovi a  sa njima nestaju i poslednji zraci humanizma. Dobrota pred zlom gubi korak. Svaka normalna stvar koju uradimo danas, postavlja nas na marginu do juče normalnog života proglašavajući nas nezanimljivim. U vremenu u kome živimo ljudske vrednosti olako zapostavljamo. Kriza stvaralaštva, morala, plemenitosti, humanosti, ljubavi, poštovanju prema bližnjima, prijatelju i neprijatelju… Zakržljaćemo od nesavesti, samodovoljnosti, nepoštovanja nebrojenih konvencija i sporazuma. Ne snalazim se u ovom životu  gde je sve više uvređenih i poniženih. Sve je vulgarizovano, na tezgama, ružnije no ikad i tako „rialiti“. Na kraju krajeva za sve će se kriviti egoistični snovi i progresivne generacije koje su otkrile i uživale veliki deo tuđe budućnosti. Sve su zbili u stogodišnje  dešavanje  dvadesetog veka? O tom potom. Sada hoću mir.

Kako da se bolje razumemo dragi moj leteći (ne)prijatelju? Draže bi mi bilo da si mogao da dodješ pre „ovoga“ i upoznaš dno panonskog mora – moju ravnicu. Moj grad i moje drage Kikinđane. Onako sporovozno, šinobusom. I to sve na tenane sa presedanjem u Miloševu. Pa onda prugom „klaj-klaj“ preko Derića za Kikindu. Proći ćeš pokraj Plave banje, Tozinih odžaka i to je znak da si blizu željezničke stanice. Tuda je išao i čuveni Orijent ekspres. A tamo na peronu sa familijom, ja stojim i čekam te…I naravno posle vrlo srdačnog pozdravljanja izvoli dragi moj i upoznaj se sa našim snovima.

Iskreno nežna i valovita  ravnica Banata, leži smeštena na dnu panonskog mora,
vešto ištrikana impresivnim mustrama  uzoranih njiva i masnih zaoranih brazdi. Sva nabujala u talasima žitnih polja, vinogradima, voćnjacima, bogato zasuta toplinom paorske duše. Mudro ispresecana vodnom mrežom i kanalima, odaje sliku složenog krvotoka do velikih arterija Dunava i Tise. Kako napisa Mika u  svojim stihovima i slikovitim metaforama u poemi Kikinda: blatnjava je, prašnjava, preka, tučena, mučena, neizmučena. Raspalio je  plamen lalinski i uzburkao krv slobodarsku, irošku, birošku. U  buktanju  stihova,  pod zelenom travom, vazda lepa, obukao je i nju i decu njenu u haljine bele.

Slike pejzaža banatskih  na prozor naslikanih, sreću se na svakom izlasku do atara i prvih oranica. Stari salaši poput vernih stražara sa nakrivo nasađenim đermovima prkose košavi i vremenu prošlom. Sve ih je manje i sve su veća atrakcija. Nismo se dobro razumeli kroz istoriju i nasleđa. Testamente i bogatu dedovinu smo prihvatili ali ih nismo ispoštovali. Imamo još uvek vrednih domaćina koji drže konje i fijakere. Oni su poseban ukras banatske ravnice i cele Vojvodine.  Sve su to biseri Panonske nizije. Zavičajno nasleđe, multikultu-ralnost,  jezik, vera i suživot u slozi, (jer su svi dođoši), pravi su biseri u nizu đerdana koji krasi gradove, sela, arhitekturu i stilove gradnje i življenja  u Banatu. Raznolikost u kulturi, muzici, folkloru, oblačenju i običajima ishrane kao i slike prošlosti i sadašnjosti najveće su bogatstvo koje je ostalo u amanet građanima ovog kraja.

Deo banatskih snova priuštićemo i tebi dragi prijatelju iz Amerike. Vodićemo te i u paorsko dvorište. I to baš tamo gde smo po mleko išli Luka i ja – kod deda Ljubiše. Tamo je kao u bajci. Rascvetalo cveće pored staze od flaster cigle s leve strane i špalir grožđa sa desne strane do komšijskog zida. Sredinom dvorišta je tvrdo izbetoniran deo za prolaz traktora i radnih mašina. Ekonomski deo dvorišta odvojen je metalnom konstrukcijom i ogradom od pletene žice koja je ofarbana crvenom minium farbom - neka vrsta osnovne boja. Idemo u taj deo jer Luka ne može da dočeka da vidi šta tamo ima. Sve je to okrečeno belim krečom zbog dezinfekcije a i uredno je. Tri male kuce su nas umiljato saletele odmah s vrata. Dve su žute a treća crno žuta – prave taksike. Odlični su pacolovci i čuvari. Joj samo da možeš da osetiš miris štale, gde su dve crno bele mlekodarne dame. Ispod gredice kod jasli lastavičje gnezdo. Nisu još stigle ili ih plaši to vaše orgijanje po nebu pa ih ne vidimo. Preko puta u uglu štale su dva mala teleta, raj za dečije oči. Sa druge strane ispod kotarke za kukuruz su manje mirišljave svinje. Ima i jedna velika priplodna krmača za prašenje. Pozadi je kamara slame i njegovo veličanstvo stajsko đubre koje je sad na ceni jer se sve više koristi u proizvodnji zdrave hrane. Složeno je na kamaru kao pod konac. Preko pored šupe je kokošinjac i živina. Koke nosilje onako razgolićene i bez stida kokodaču i misle da su u pravu, jer s ponosom nude pravu i zdravu robu u ovom sluđenom vremenu. Tu je iza kamare slame i nekoliko malih patuljastih kokinera ili titinaca kojima se nožice ne vide od perjanih gaća. Kokica sa nekoliko pilića koji se kao tufne kotrljaju po onom dvorištu pogotovo kad jure muvu. Dalje ispod „šopre“ je i traktor s prikolicom. A ono što je stvarno prava retkost, u urbanom delu grada, je pravi bunar sa đermom. To ti je onako znaš drveni stub sa rakljom  i drugim drvetom po sredini, gde je na jednom kraju vedra za zahvatanje vode, a na drugom kraju veliki teg. Baš kao klackalica u dečijim vrtićima. I naravno sve je to bagremovo drvo. O kako lepo miriše bagremov cvet koji se sav načičkan rasuo po krošnjama. Ajdemo te unutra, po jednu teglu meda da vam da deda Ljubiša.

Miris žutih dunja na ormanu ispunjava sobu, vraća me u detinjstvo i omiljenu prostoriju moje baba Milice – špajz. Na polici su tegle meda i pekmeza, kitnikez s orasima i slatko. Zakađena paorska peć, pa fruštuk…No, da ti sada do u detalje opišem kako je to u Banatu. Da bi doživeo tu čaroliju, morao bi doći prvog vikenda u oktobru na Dane ludaje, pa da zajedno koštamo od  svega pomalo što je na stolu. Prvo doručak. Hladno predjelo domaća šunka, belolučna kobasica, krvavica, majuška, slanina, čvarci, švargla,  ljutkaste sremske kobasice, slovački kulen pun aleve paprike, sir mokrinski, švapski, ovčije kiselo mleko! Onda toplo predjelo gibanice – štrudle, sa sirom, ukiselo, uslatko, s makom, s višnjama, s orasima, proja sa sirom, tepsija bureka, pogačice s čvarcima, gibančice,skoverci. Pita s mesom, zeljem, ludajom, jabukama, piroške. A za ručak razne čorbe i supe s dva prsta masti žute, domaćim rezancima i biber da pliva na površinu u ne baš neograničenim količinama. Nasuvo svih vrsta. Čikovi, flekice i rezanci s makom. Tu su onda glavna jela prepušteno na volju kuvarica i na samo njima znan maštovit i specifičan način pripremljena. Meso kuvano rinflajš, baška pohovano ili pečeno sa roštilja, ražnja, i obavezno tri vrste sosa. Od domaćeg kuvanog paradajza, višanja, mirođije. Mađarski perkelt sa trgancima ili širokim rezancima, gulaši razni, pačiji paprikaš s knedlama, sarmice i pet vrsti salata. Ima i ribe,  ko voli. Sve to ide naravno uz burno degustiranje domaćih rakija i vina, pa i mlakog piva. A na kraju stola gurabije, vanilice, krofne, kiflice koh, šnenokle i torte…

Muzika sve to dočekuje, prati i ispraća, a uveče se leže u prostrane krevete sa debelim, a vazdušastim perjanim – dunjama. Salaši i vašari imaju najsigurniju perspektivu i to je za svakog gosta uživanje – hrana, piće i dobra atmosfera, raspevano, uz zvuke harmonika, tambura, gajdi i violina, sa setnim stihovima iz prošlih vremena ili veselim, pomalo „bezobraznim“ bećarskim tekstovima. Posle svega, trećeg dana  za luftiranje glave i odmor od provoda idemo neko u dugu šetnju, neko u lov, ribolov, vožnju biciklom a najviše se vraća svojim kućama s punim kuferima utisaka i snova o lepom. To ti je, u prevodu, naš „american dream“ !
I za kraj ovog pisma nadam se da ćeš prestati da zujiš po nebu, jer treba i rode da se vrate u svoja gnezda. Molim vas za finu tišinu.

„Ništa u životu ne razveseljava tako kao kad nas gađaju, pa promaše“.
V. Čerčil

(Paradoksi postmodernog doba) 

Složila sam postmoderno poređenje prideva „mnogo“. Nekad je to izgledalo ovako: mnogo, više,  najviše, ali „najviše“ je u međuvremenu ukinuto. „Najviše“ je limit, gornja granica - opasna za društvo čiji  je imperativ sve veća potrošnja. Potrošnja kao motor ekonomije.

Superlativ „najviše“ je relativiziran. Imelda Markos (sećate li se lepe supruge Filipinskog diktatora?) je imala preko 3.000 pari cipela, kad su je nasilno iselili iz velelepne rezidencije. Ali najlepši par cipela je bio uvek onaj koji još nije imala. I ona je nastavljala da gomila cipele. Najlepši par nije nikad našla.

Mi, koji ne živimo u rezidencijama imperijalnih dimenzija, čistimo stanove od starih, neistrošenih stvari, i pravimo mesta za nove kupovine. Rashodovani otpaci iz naših ormana se gomilaju na gradskim smetlištima. Industrija obrade smeća  je najunosnija i najbogatija privredna grana postmodernog društva. Mi proizvodimo smeće.

Kako smo stigli do te tačke u razvoju?

I nismo stigli, bar ne u razvoju. Mi smo ostali sa našim pleistocenskim hipotalamusom koji nas podsvesno  ili, ako više volite, nesvesno vodi u gomilanje svega i svačega. Naš racionalni, moždani korteks, koji se od  tada pa do danas razvio, opslužuje naš pleistocenski hipotalamus tražeći „a posteriori“ razumna objašnjenja za nerazumne, impulsivne  akcije. Porodica Flintstone se preselila u 21 vek.

Hipotalamus je vodio pleistocenskog nam pretka kroz  svakodnevne životne prilike i neprilike (u periodu od 130.000 do 200.000 godina p.n.e.).

Zamislimo  tog pretka koji po prvi put vidi veliku kornjaču. Hipotalamus hemijski reaguje i proizvodi adrenalin. Naš predak oseća strah. „Kakvo je to čudo? Koliko je opasno? Šta mi se može desiti ako ga šutnem?“ Ustukne korak unazad. Oprezan je. Ali glad ga tera  na hrabriji pristup. Konačno se odlučuje i jakim zamahom noge obrće kornjaču na leđa. Kornjača je nemoćna. Naš predak vidi meki trbuh i novi izvor hrane. Hipotalamus ga nagrađuje lučenjem dopamina, koji ga ispunjava zadovoljstvom i seratonina, koji ga oslobađa straha i brige. Zadovoljan i srećan deli ručak sa pleistocenskom mu familijom.
Moždani korteks u povoju nije ni slutio postojanje hipotalamusa. Impulsivne srećne akcije (bilo je i onih manje srećnih – koje su pridonele prirodnoj selekciji vrste) hipotalamus je uvek nagrađivao blaženim osećajem zadovoljstva. Racionalni korteks je sebi prepisivao zasluge.

Tako se kroz milenijume hipotalamus skrivao iza naših „racionalnih“ izbora, kroz opcije  adrenalin/seratonin/dopamin. Naši preci vođeni osećajem straha ili zadovoljstva ili blaženstva su delovali, a tanka moždana korica je bila tu da izbor „racionalno“ objasni.

Hipotalamus nam je pomogao da prebrodimo par ledenih doba, milenijume gladi i oskudice, hemijski  nagrađujući naše pravilne izbore.

Srećno smo prebrodili teška vremena i stigli u doba izobilja. Naš moždani korteks  nam je omogućio da učimo i rasuđujemo. U isvesnom smislu je kroz feed- back prevaspitao i naš hipotalamus, koji nas nagrađuje i kad uspešno položimo ispit, ili kad rešimo teži matematički problem.

Ali impulsivno gomilanje je preživelo i  preraslo u sistem. U doba oskudice to je bila potreba, danas je problem, koji tek indirektno priznajemo kad govorimo o eko-održivom razvoju. Tako selimo problem sa nas na ekonomiju.
Prihvatamo duge radne dane, ali i to je još uvek, kako verujemo,  izvan nas i hetero – određeno.

Ali zašto su nam potrebna  dva - tri mobilna telefona?  Zašto svakodnevno gledamo televiziju par sati?  Zašto imamo par e-mail adresa? Zašto nam je mobilni uvek u ruci? Zašto na svaki bip kontrolišemo primljeni tekst? Šta očekujemo?
John Naish u svojoj izvanredno lucidnoj knjizi „Enough“ (Dosta) odgovara da smo u večitom iščekivanju „magičnog bit-a“, koji će nam promeniti život i učiniti ga srećnijim. Jer sistem gomilanja odavno više ne proizvodi trajni osećaj sreće i zadovoljstva. Racionalni korteks nam govori da nedostaju  elementarne pretpostavke oskudice.

Sa 21. vekom smo postali i info-žderi. Gomilamo nepotrebne informacije. Istraživanja su pokazala da svako od nas u budnom delu dana primi oko 3.500 informacija,  jednu svakih 15 sekundi. U tom info-zasićenju, naš dizorijentisani mozak pokušava da uvede red – tražeći dodatne informacije! „Overcommunication“ izaziva nemogućnost racionalne kontrole informacija, i jedno vreme je bio ozbiljan problem i za reklamnu industriju i marketiranje. Neuromarketing  taj problem naučno rešava i uspešno servisira velike industrijske korporacije. Eksperti neurologije su na novim zadacima: kako prodreti do hipotalamusa. Mnogo stvari je već otkriveno. Prodavnice ne treba otvarati pored banaka,  jer će prodaja slabije ići. Hipotalamus voli gomilanje, ali i štednju - nagomilano treba da posluži za opstanak u teškim danima. Pomalo kao što siti pas zatrpava komad hleba. Pored banke ljudi nisu skloni „shopping-u“.

Slepi test Coca-Cola/Pepsi – Cola je završen u korist Pepsi-Cole, ali sa otvorenim očima i etiketama pobeđuje Coca-Cola. Stvar je u crvenoj boji packaging-a. Hipotalamus bolje reaguje na crveno nego na plavo! Crveno je krv one kornjače koju su naši pleistocenski preci u slast pojeli! Naš izbor nije određen racionalnim kriterijom kvaliteta, već ansestralnom preferencijom hipotalamusa.

Reklama je kradljivac našeg vremena - ubija vreme onog ko je prati, voljan ili nevoljan. Kroz naše info-žderstvo  ona ulazi sa svih strana i traži najpovoljnije mesto u našem korteksu i hipotalamusu. Uništava našu memoriju - briše onu korisnu i smešta se na njeno mesto.

Šta raditi?

Neki su već prihvatili TECH-NO opciju.  Radi se o info-dijeti: pola sata TV/Internet  vesti dnevno, selektivni izbor filmova i programa „no-trash“; bez celularnih telefona, a često i bez e-mail adrese. Peter Higgs, Profesor teoretske fizike na Univerzitetu u Edinburgu, teoretičar elementarne kvantne čestice „bozona“, po njemu nazvane Higsov bozon,  na čijim tragovima  je cela ekipa CERN-a u Ženevi, ne poseduje TVaparat niti ima e-mail adresu.

Poslednja predviđanja računaju se da će za par godina ova populacija porasti i  postati „COOL“. Ne živimo da bi bili bilo čiji target ni po ličnom dohotku, niti po starosnoj grupi, niti po obrazovnom nivou, ni po etničkoj pšripadnosti,  niti po životnom stilu. Niti smo tu da nam drugi harače naš najskupoceniji i neobnovljivi  resurs - naše vreme. Dovoljno je prihvatiti da u datom  momentu moramo reći „Dosta“. Koji je to momenat, to mora svako za sebe odlučiti.

A ekonomija? A radna mesta?

Istorijski gledano Prva i Druga industrijska revolucija su se završile redukcijom radnog vremena. Zašto bi Treća industrijska revolucija, u čijem vremenu živimo,  trebala da dovede do drugačijeg ishoda?

„U Pekingu, na svečanom banketu u dvorani kineskog parlamenta u čast Kim Il Sunga, sa zakašnjenjem sam otkrio da je vrlo ukusni perkelt od rumenih komada mesa, nazvan »čarobni avgust« bio - ona pseća stvar! Nije bilo spasa i - nekako se preživelo. Ali otkud avgust? Otkriće je došlo takođe sa zakašnjenjem: na korejski praznik Malbok, kojim se svakog 17. avgusta obeležava »dan pasa« prave se tradicionalne bogate gozbe od psećeg mesa.“ Ovako je svoje iskustvo sa psećim mesom opisao (pokojni) Dragoslav Rančić, bivši dopisnik Politike iz Kine.

Pse jedu u Južnoj i Sevemoj Koreji, Kini, Vijetnamu, Tajlandu, Fllipinima. Tu i tamo »najboljeg čovekovog prijatelja« imaju na jelovniku, verovali ili ne, i u Švajcarskoj i Nemačkoj.

Doktor An Jong iz Kine, sa Univerziteta »Čungdžong«, poznat kao »doktor pseće meso«, zna više od 350 recepata za pripremanje jela od psećeg mesa. On je osmislio i razradio razvojni program za južnokorejsku industriju psećeg mesa. U toj zemlji keretina se najviše troši u gulašu »pošintang«, koji se još naziva »čuvar tela« i koji mnogi smatraju za delikates. Zaštitnici životinja ogorčeni su zbog mučenja pasa. Naime, da bi meso psa bilo meko i sočno tradicija nalaže da se pas mlati palicom desetak minuta, veša nedoklan i živ dere kako bi adrenalin učinio meso posebno ukusnim. U glavnom gradu Tajlanda Bangkoku može se dobiti sveže meso psa direktno iz klanice. Psu se grlo prereže na pola, tako da još daje znake života, a »sladokusci« ih dokolju posle prijema »sveže robe«. Hropac nesrećnog psa traje satima.

Ljubitelji psećeg mesa prebacuju Evropljanima da se mešaju u »unutrašnje stvari« i tradiciju koju ne razumeju i da njima nikada ne bi palo na pamet da jedu konje i puževe kao, recimo, Francuzi. Takođe objašnjavaju da se ne jedu kućni ljubimci već psi specijalno uzgajani na farmama. Godišnje se samo u Južnoj Koreji pojede dva miliona pasa othranjenih na farmama a u loncima završavaju i mnogi nestali kućni ljubimci.

Glumica Brižit Bardo prekinula je svojevremeno intervju jednoj radio stanici iz Seula kada joj je voditelj postavio pitanje da li zna da su mnogi zapadnjaci u Južnoj Koreji jeli pseće meso. Ljutito je odgovorila »da Francuzl, Nemci i Amerikanci nikad ne jedu pseće meso«. B.B. se grdno prevarila. Poznati američki glumac Mel Gibson prilikom snimanja jednog fllma na Tajvanu imao je egzotičan ručak. Na meniju je bilo meso cmog psa. U švajcarskoj štampi objavljena je izjava jednog seljaka da najvise voli da jede pseće meso: »Mislim da je ono daleko najzdravije meso, ima kraća vlakna nego govedina, nema hormona kao teletina, pa čak ni antibiotika kao svinjetina«. U Nemačkoj neki listovi objavljuju savete kako pripremiti pseće meso.

U Kini ima pedesetak farmi za uzgoj bernardinaca, dobrodušnih džinova među psima. Bemardinac je u Kini, na užas Švajcaraca, »popularan delikates, prepun arome«. Zapad je iz Kine dobio pekinezera kao kućnog ljubimca a Kina od Švajcarske bernardinca kao gurmanski delikates. U pekinškom restoranu »Gum Vang« (»Kraljevski pas«) na meniju ima više od pedeset vrsta jela od psećeg mesa. Nude se prsa bernardinca u umaku od ostriga, bataci na žaru i bareni bernardinac kojem, da bi bio po ukusu sladokusaca, mesari najpre spale dlaku a zatim ga dotuku toljagama kako bi ga predsmrtna strava učinila što ukusnijim i sočnijim.

U zemljama u kojima se jedu psi rašireno je verovanje u afrodizijačke osobine njihovog mesa, posebno polnih organa. Na Tajvanu se veruje da meso crnog psa stimulativno deluje na seksualnu moć a u Vijetnamu su na ceni rase pasa svetle dlake. Ljubičasti jezik čau čaua vekovima važi u Kini za poseban kulinarski specijalitet. I danas u Čengduu, glavnom gradu kineske provincije Sečuan, u mesarama pored prasića na kukama vise obrijani mrtvi psi.

U mom komšiluku u Novom Beogradu ima Kineza. Znajući sve gore napisano ponekad mi se čini da neki od njih umesto sa simpatijom moje kuče prilikom šetnje gledaju sa apetitom. Doduše možda samo kao intimni obrok za dvoje - jer je reč o malom maltezeru.

Pročitah da je bilo preko hiljadu mladih na koncertu Dženana Lončarevića. O, moj Bože.
Nekada smo za praznike, Božić i Uskrs organizovali prikladne koncerte koji su u skladu sa praznicima. Već godinama se tako nešto ne dešava u Ki, da bi se za ovogodišnji Uskrs organizovao koncert Dženana Lončarevića. Nije lokalna vlast organizovala koncert (ni ne ume, da ume ne bi skela stajala već dve godine ispred zgrade Opštine), ali ma ko da je organizator nije vodio računa o datumu, o značaju dana, o kvalitetu izvođača i onoga što izvodi. Pričaju da je koštao oko 5000 EURA. Za taj novac su mogli da dovedu Filharmoniju mladih “Borislav Pašćan” i da svima plate večeru. ali, organizatorima je bila bitna zarada od ulaznica i popijenog piva. Ovim možemo dobiti samo osrednjost. Kvalitet?

Baši ih briga za to kako će se omladina razvijati. Bitno je da “Pali me tvoje Tijelo” ili
“Znam da tebi dugo nisam onaj pravi
da se pitaš sta ti je to trebalo
znam i gde i kad mu ideš
kao spavam kad mi stignes
i ne krivim te zato nimalo…”
slušaju i da ostanu na tom nivou da bi im posle uvaljivali Acu Lukasa i slične.

Da li ste videli da napredak društva donosi turbo folk ili narodnjaci? Osetili smo na svojoj koži devedesete kada su harali, kada je bilo bitno ko zna više Cecinih hitova, kada su se narodnjaci pojavljivali na političkim promocijama SPS-a, radikala ili Arkana. Moda je bila narodnjaka, gangstera, fudbalera, oružja, kola, sponzorušica.

I taman kada sam pomislio da će se malo ovaj narod podići iz blata, ponovo imamo najezdu osrednjosti, fudbalera, huligana, narodnjaka, Grand Parade, Saše, Lee, Kopernikusa… Gde ste videli da ovakvi “kvaliteti” donose prosperitet? Rok je bio revolucionaran, rok je menjao svet, znanje je menjalo ljude, prosvećivalo ih je, nauka je ljudima donosila napredak, prosperitet. Narodnjaci su nam doneli osrednjost, ratove, raseljavanje, smanjenje države, sankcije, bombardovanje. I što je najgore, kažu preko 500.000 fakultetski obrzovanih mladih ljudi je otišlo. I dalje odlaze, a ostaju narodnjaci, fubaleri i sponzorušice.

E, zato Jeca već sa dva meseca dobija dozu dečijih pesama, Balaševića, Bajage, Bijelog dugmeta, Parnog Valjka, Čajkovskog, Mocarta, Šopena… i naravno, dobre stare narodne muzike. I naravno, “Uspavanku za dečaka”, mada je devojčica.