Blog community…

Dvorske zabave u Srbiji 19 veka spadale su u kategoriju zvaničnih dvorskih ceremonija. Bile su dostupne uskom krugu ljudi: ministrima i njihovim suprugama, savetnicima, visokim oficirima, dvorskim damama, uglednim privrednicima i stranim diplomatama.

Tradicija održavanja slovenskih balova, koji su po veličini i glamuru bili jednaki carskim balovima, počela je 40-tih godina XIX veka. Godine 1846, održan je prvi Svetosavski bal u Beču. Po nalogu kneza Miloša Obrenovića, poznati austrijski kompozitor Johan Štraus mlađi, komponovao je »Srpski kvadril« specijalno za ovaj bal. Iz glavnog grada Austrije ova svečanost je preneta u Srbiju zahvaljujući dinastiji Obrenovića. Kako je sezona balova uglavnom bila od decembra do marta, Srbi iz Beča su, po ugledu na beogradske balove, izabrali Svetosavski bal kao centralnu zabavu ove vrste. Najotmenija dama na bečkim balovima, bila je Mina Karadžić. Mina je volela srpske libade obrubljene srmom, obavezno je nosila pojas, suknju i čipkom vezenu košulju. U srpskoj nošnji, Mina je bila prava modna atrakcija na austrijskim dvorovima.

Od svih zabava najsvečaniji bili su veliki dvorski balovi, koji su imali stroga pravila. Na ulazu za “veliki bal”, koji je počinjao u 22 časa, svaka dama dobijala je knjižicu sa spiskom i redosledom igara, pored kojih je upisivala imena kavaljera. Strogo se pazilo da dame ne ostaju dugo bez partnera, a ukoliko bi se to i dogodilo, uvek je bilo rezervnih džentlmena koji su priskakali u pomoć. Obično je izvođeno 11 igara. Bal je obavezno počinjao kolom kralja Milana, zatim se sviralo kolo kraljice Natalije i kraljice Drage, a potom su se igrale polka, mazurka, valcer, pa opet kolo, najčešče Srbijanka.

Kraljica Natalija postavila je osnove modela ponašanja i života na dvoru. Ona je posebno držala do modnih trendova, najviše pariskih, te je  i odevanje u protokolarnim prilikama i na značajnim zabavama tog vremena postalo važan deo ceremonije. Na svakoj pozivnici za svečanost bila je tačno naznačena  i vrsta odeće. Žene su u takvim prilikama nosile balske toalete ili “srpsko” - građansku nošnju. Muškarci su nosili frak, belu maramu i dekoracije sa lentom. Vojna lica dolazila su u paradnim uniformama, dugačkim pantalonama, ešarpom, perjanicom i stranim ordenjem. Žene koje su odlikovane nosile su ordenje preko balske haljine. Obavezno duge haljine, uglavnom su šivene od svile, ripsa, atlasa, moarea ili svilenog somota, retko kad od čipke.

Balske toalete sa šlepom nosile su isključivo udate žene. Najotmenija boja bila je nijansa ljubičaste, tj. lila. Svile za večernje haljine donosili su trgovci iz Venecije i Pariza. Status i bogatstvo muža najbolje su se videli po otmenosti i raskoši ženine toalete. Takmičenje i rivalstvo zahtevali su pomne pripreme za svaku balsku sezonu. Osim raskošnih toaleta i specifičnog ponašanja koje se podrazumevalo u takvim prilikama, grupa okupljena oko dvora izdvajala se svojim položajem i obrazovanjem. Ona je imala sva obeležja koja su je činila elitom srpskog društva.

Natalijinu ulogu, početkom 20 veka, preuzela je kneginja Olga. Ona je bila uzor mode u Srbiji. Dame na balovima nestrpljivo su čekale da vide njenu toaletu, jer tek ono što Olga obuče, kao modni trend, obeležiće celu godinu. Krojači svečanih odela za gospodu i balskih haljina za dame, tvrde da su najviše posla imali za vreme Nikole Pašića, kada su radikali došli na vlast. Naime, dok su bili opozicija, nisu prisustvovali ovakvim ceremonijama, te nisu ni imali dovoljno svečanih odela.

Balovi, kao svojevrsna modno-statusna ceremonija u kojoj prisutni pokazuju svoja igračka, ali i pregovaračka umeća i sposobnosti, polako su počeli da se gase posle Drugog svetskog rata. Ceremoniju ovakve vrste, danas, izgleda da neguje jedino Ruski dom u Beogradu. Osim toga i moda je, kao večiti »zamajac« potrošačke kulture, donela neka nova pravila i trendove u odevanju. Raskošne toalete, posebno ženske, danas se retko viđaju na zabavama i skupovima, dok tradiciju starog srpskog odevanja neguju jedino pevačka i folklorna društva u Srbiji.

Nedavno su mi javili tužnu vest: umro je sarajevski pesnik Rajko Đurica, moj prijatelj. Ovako je on govorio: “Sve napisano je istorija, a ono što nije zapisano i što je ostalo u kostima koje su pretvorene u pepeo, kao da se nije ni desilo. Moramo probijati barijere i uzdignuta čela pisati našu istoriju, jer ako je ne budemo pisali, kao da nas nije ni bilo.” Ovako sam ja u svom romanu “Kroz pustinju i prašinu” pisao o njemu: “Sarajevo je grad čuda. Za ljude koji su u njemu rođeni čuda su nevidljiva kao vazduh koji udišu pa ih više ni ne primećuju. Jedanput sam u Ferhadiji sreo prijatelja kog nisam godinama video. Kad su naposletku i najuporniji odustali od potrage za njim, pred mene je, kao čudo, iskrsao taj napaćeni čovek. Bio je primetno mršaviji i brkatiji. I dok smo nekim strmim ulicama hodali ka Lovačkom domu, pričao mi je o tome kako je rukama kopao rovove, kako je vešto bežao i kako se skrivao, kako je uzalud budio mrtve, kako je oplakivao žive, kako su mu verni psi javljali kada da napusti stan koji je delio sa jednim pričljivim cvrčkom, kako ga je otkopčan šlic spasao od eksplozije granate, kako je razlikovanje između otrovnih i jestivih gljiva usavršio do čarobnjačke veštine, kako se grejao na vatri koja je progutala sve njegove knjige pesama, kako je bolestan, sa stočnim pasošem, izašao iz žice i kako su mu, nakon operacije koju je njegovo mršavo telo jedva podnelo, prve reči bile: ‘Dajte mi cigaretu i vucite se svi zajedno u pizdu materinu!’ Prijem za pisce iz regiona organizovao je francuski ambasador u Bosni. Služena su vina iz godina najboljih berbi i specijaliteti od divljači. Ništa od toga nismo okusili, jer mi ne možemo bez kafe. ‘Još uvek piješ gorki ugalj?’ Njegovo pitanje je, u stvari, bilo prekor, ali ja sam nastavio da srčem iz fildžana kafu bez zrna šećera. ‘Kao što se ni tebi nisu smučile pečurke’, rekoh. Pre nego što smo se rastali, otkrio mi je da se u Sarajevo vratio da bi proverio da li je cvrčak iz njegovog stana još uvek živ. Zar to nije pravo čudo?”

Rajko Đurica je rođen 1945. godine u zaseoku Stožišta, na tromeđi Bosne, Like i Dalmacije. Školovao se u rodnom selu, Donjem Tiškovcu, Grahovu, Kninu i Sarajevu. Tri godine je proveo u Berlinu gde je učio nemački jezik sa kojeg je kasnije preveo oko 20 nemačkih pesnika i prozaista i veći broj drama nesvrstanih zemalja emitovanih na Radio Sarajevu. Objavio je šest zbirki pesama, dve praktične knjige i dva prevoda. Bio je saradnik studentskog lista “Naši dani”, urednik časopisa “Lica” i višegodišnji dopisnik opozicionih listova u okviru Lokalpressa.

Rajka sam upoznao u Mokrinu, ali sam i pre tog zvaničnog upoznavanja čitao njegovu zbirku pesama “Kefalon” koju mi je, naravno, otkrio i posudio Đura Đukanov. Đurica je, na moje čuđenje, inkognito radio u “Mokrinskim novinama”. Gotovo preko noći je savladao kompjutersku obradu teksta i prelom novina. Proveo sam tolike noći sa njim u priči. Objavio sam njegove pesme u prvom broju “Severnog bunkera”. Na predstavljanju časopisa u mokrinskoj biblioteci učestvovali smo Jovan Gvero, Rajko Đurica, Đura Đukanov i ja. Te večeri je i nastala ona čuvena Đurina fotografija iskorišćena za dizajn naslovnih strana knjiga iz edicije nazvane po njemu. Rajko u “Bunkeru”, u pesmi “Formula”,  kaže: “[…] Ovde se grli, ljubi / Psuje, ubija / istom rečju. […]” To vredi zapamtiti.

Studirao je filozofiju, ali je, zahvaljujući lako prepoznatljivom belom odelu u koje je bio obučen onog dana 1968. godine kada su studenti demonstrirali i fotografiji u novinama - izbačen sa fakulteta. Njegova porodica je, tokom rata u Sarajevu, doživela tragediju, supruga mu je netragom nestala tokom opsade grada, a sinovi izbegli na različite strane sveta. Na koncu je, bolestan ali čvrstog duha, završio u Mokrinu, noću živeo u redakciji lokalnih novina a danju spavao trudeći se da ne bude na teretu nikome. Kao da je jedva dočekao da prezdravi pa da se vrati u Sarajevo.

Rajko je proteklih godina objavio knjigu “Gljive Bosne i Hercegovine” (2007) i dve knjige pesama “Kad su mrtvi jeli kišu” (2005) i “Jeres pseći sin” (2007). Za ovu poslednju Rajko je dobio Godišnju nagradu Društva pisaca BiH za najbolju knjigu članova Društva objavljenu u 2007. godini. “Radni naslov toga je bio ‘Patarenstvo’ zbog toga što je patarenstvo u našem bosanskom i hercegovačkom biću. Mi nismo pravi vjernici. Imamo patarenski duh koji je ostao u nas usađen. Zapravo, mi smo sa našim vjerama samo jedna izverzirana hereza i to je tako. Ne može mi niko reći da je normalno da pravi musliman ode u džamiju i nakon što obavi namaz dođe u kafanu i naruči duplu rakiju. Toga, priznaćete, ovdje ima koliko hoćete. O tome, zapravo, govori moja knjiga, o toj našoj patarenskoj kobi. Ovdje se vrijeme nikada nije mjerilo danima, satima i sekundama, nego se mjerilo prije onog rata, prije ovog rata, prije one bune, prije ove bune.” Tako je govorio Rajko, koji je uzdignuta čela pisao svoju i našu istoriju. Neka mu je laka zemlja.

(Film “Jasukunji” i hram Jasukunji).

  Dokumentarni film “Jasukunji” kineskog režisera Li Jinga, posvećen istoimenom japanskom hramu, Meki japanskih desničara i militarista, izaziva veliku buru u Japanu u poslednja dva meseca, provocirajući japanske nacionaliste, te izazivajući glasne proteste demokratske javnosti protiv pritisaka koji su doveli do povlačenja tog ostvarenja iz jednog broja japanskih bioskopa. Strukturno vešto ukomponovani film, čija je potka kritika japanskog kulta mača i smrti, kombinuje razgovor sa starim kovačem Naođi Karijom, koji je tokom rata izrađivao “Jasukunji mač”, deljen japanskim oficirima na frontu, snimke procesije i molitvi militantnih desničara tokom obeležavanja šezdesetogodišnjice završetka Drugog svetskog rata u Tokiju, te fotografije i dokumente o japanskim ratnim zločinima u kojima prevashodno figurira mač.

Pored činjenice da je bivša Japanska carska vojska u filmu prikazana kao okupatorska snaga koja nije prezala da počini zverstva, a ne kao oslobodilac Azije od zapadnog kolonijalizma kako bi to oni voleli, ono što posebno ljuti danas malobrojne ali agresivne japanske ultranacionaliste je to da se jedan kineski autor “drznuo” da u prikazu istorijskih događaja vezanih za Jasukunji dotakne temu poseta ovom hramu najviših japanskih političara, uključujući tu i bivšeg premijera Đunićira Koizumija, ali i samog cara Hirohitoa koji je bio na prestolu od 1926 do 1989. godine. Zbog pretnje nasiljem i drugih vrsta pritisaka ultranacionalista “Jasukunji” je skinut sa repertoara tri bioskopa u Tokiju, ali se na njegovo prikazivanje, ipak, odvažilo deset, te je on, sa nešto zakašnjenja, doživeo premijeru u Japanu početkom maja ove godine.

Pogled na prostoriju u muzeju sa bombarderom Okom i Kaitenom - Foto: Ilja Musulin

Tomomi Inada, poslanik vladajuće Liberalno-demokratske partije (LDP) u japanskom parlamentu kritikovala je Jingovo ostvarenje kao “anti-japanski” film, dok je poslanik Haruko Arimura, takođe iz LDP-a, izjavila da Naođi Karija, najstariji kovač mačeva u Japanu, zahteva povlačenje scena u kojima se on pojavljuje. I mada razgovor reditelja Jinga sa kovačem Karijom na momente izgleda neprirodan u smislu da Jing na trenutke očigledno pokušava sagovornika da navede da mu da odgovor koji želi, sama ideja da se za osnovu dokumentarca uzme svedočenje sada već 92-godišnjeg Karije, iz čije je kovačnice tokom rata izašlo 8.000 mačeva, od kojih su neki iskorišteni za najgnusnije zločine, nesumnjivo je odlična. Snimci ogrubelih ruku, znojavog i izboranog lica Karije koji u svojoj devedesetoj godini u skučenoj, klaustrofobičnoj radionici u tišini i tami koju razvejava samo svetlost vatre iz peći mlati metal maljem kao što to je to činio u proteklih gotovo 70 godina i prikaz celog procesa izrade mačeva savršene oštrice daju filmu izvesnu dozu egzistencijalne težine i predstavljaju metaforu japanskih vrlina kao što su fantastična zanatlijska veština, predanost radu i beskrajna upornost, od kojih je ova poslednja, na neki način, i doprinela neverovatnom razaranju istočne i jugoistočne Azije te, konačno, samog Japana.

NASTAVAK PRILOGA »

Ova školska godina, koja je upravo završena, prošla je u „A-style“-u.

Da im je neko uredbom propisao da dolaze u školu uniformisani, izbili bi masovni neredi i bojkotovanje školskih klupa. Ovako, po „ličnom“ nahođenju i u potpunoj „slobodi“ izbora, studenti su preplavili učionice sveskama, nalepnicama, T-shirt-ima, ruksacima, futrolama sa logom „A-style“- najluđe napisnog slova „A“: žuto polje sa crnim A i dve crne tačke na levoj strani.

Roditelji  kupuju deci školski materijal u najvećem poverenju: ako knjižara prodaje sveske sa crnim slovom A i dve crne tačke na žutoj podlozi, biće da je to poslednja moda, dizajn il marka. Pomalo, kao one sveske od reciklirane hartije ili inspirisane promocijom ekološki odgovornog ponašanja, zaštitu biljnog ili životinjsko sveta, itd.
Konačno,  slovo „A“ sugeriše prvoklasnost.

Ali, najčešće roditelji i nemaju vremena da razmisle.

U razgovoru sa nekim od njih pokušala sam da dokučim da li znaju šta znači simbol.
„Zar nije to marka modne linije?“ pitali su me jedni; „Zar ima i neko značenje?“, pitali su se u čudu drugi.

Vrlo je teško objasniti značenje simbola, a ostati pristojan. Dakle, kako pristupiti? Situacija je delikatna, ali konačno simbol su oni kupili, bilo da je to majica, ruksak, ili sveska. Dakle, krećem sa prvim objašnjenjem u  soft verziji: „ To je simbol jedne pozicije iz ’Kama Sutre’,“ ali roditelj me gleda upitno, čekajući da sve bolje objasnim. Naravno, treba računati i na to da ima roditelja kojima „Kama Sutra“ ništa ne govori, što zadatak komplikuje. Počinjem da se dovijam i da uvijam objašnjenje.
„Zamislite  umesto dve tačke - dve glave.“ Pokazujem simbol koji trijumfuje na majci moje studentkinje koja je dopratila oca na razgovor.
„Aaaa! Razumeo sam. A ja sam bio ubeđen da je to neka nova marka. Matora budala! Da ja kupim tebi takvu majicu! Zašto mi to niko nije rekao? – tu se obraća ćerci, koja se brani: „Ja to nisam znala! Svi to nose!“
„ Tvoja baka i tvoja majka su bile aktivistkinje pokreta za ravnopravnost žena. A ti?  Puziš!“
Moje je lično ubeđenje da je „šifrirana poruka“ upućena odraslim, a ne vršnjacima, ali nisam htela da produbljujem temu i konflikt.

Sve je počelo davne 1989. godine. Izvesni Marko iz Milana, specijalista za dizajn, obradio je grafičku sintezu date pozicije iz Kama Sutre, i odlučio da  svoj proizvod lansira kao transgresivni logo „A-Style“.
Marko je proizveo simbol, šifriranu poruku i ništa više.
Nije lako naći preduzeća spremna da usvoje novu marku. Lansiranje  nove marke zahteva velika ulaganja u reklamu. Marko, pomognut prijateljima, štampa veliki broj nalepnica sa simbolom „A-Style“ i kreće u  promotivnu fazu tipa „Uradi sam“.
Promocija simbola počinje od semofora: za nekoliko dana svi semafori u Milanu i Rimu nose crno-žutu nalepnicu A-style. Slede: London, Moskva, Majami, itd. Simbol oslikan sprejom se, preko noći, pojavljuje i na trotoarima, duž biciklističkih trasa, itd. Mediji počinju da se interesuju za misteriozan logo, koji je u međuvremenu bio pravno zaštićen. Nastaje lov na autora. Ko se krije iza simbola? Šta simbol treba da znači i šta predstavlja?

Marku je trebalo deset godina da afirmira svoj logo i da ga unovči.
Ali vreme je sazrelo i u pravom trenutku Marko izlazi na svetlost dana i objašnjava da je logo njegov, ali da iza loga ne postoji nikakav proizvod.
Javljaju se brojni preduzetnici spremni da kupe licencu i da koriste logo na svojim proizvodima: tako do juče anonimni i umorni proizvodi – školski pribor, majice, ruksaci, itd primaju novu limfu i  postaju „šifrirana poruka“ teenagera, koji se zaverenički smeškaju posmatrajući svet odraslih.

Šifra je  „provaljena“. Školska godina je završena. I ocene su u A- Stilu.

Emir Kusturica i orkestar Zabranjeno pušenje održali su 26. juna 2008. godine izuzetno uspešan koncert u centru Tokija u prepunoj dvorani “JCB”.  Visokim ritmom i zaraznom energijom bend je uspeo da od prvog do poslednjeg trenutka koncerta održi preko tri hiljade posetilaca na nogama. Živa i energična kombinacija roka, srpske i romske etno muzike, virtuoznost pa i  akrobatika u muziciranju, začinjena humorom u kišovitoj i prohladnoj noći zagrejala je srca i tela ne samo Japanaca, već i nekoliko stotina poklonika filmskog i muzičkog dela Emira Kusturice i orkestra Zabranjeno pušenje iz Bugarske, Italije, Čilea, Australije i drugih zemalja.

Oduševljeni Japanci na koncertu “Zabranjenog pušenja” - Foto: Ilja Musulin

Frontmen orkestra Nenad Janković, alijas Dr. Nele Karajlić, svojom energijom, čestim ulascima u parter, obraćanjem publici na japanskom i svojim čuvenim humorom, začarao je inače rezervisanu i stidljivu japansku publiku i u potpunosti je uključio u zanimljivi vrtlog dinamične pesme, žestokog plesa, ali i antiglobalističkih poruka i klicanja Srbiji. Dr. Nele je osim na engleskom i srpskom, povremeno pevao i na romskom, nemačkom i italijanskom, podučavao publiku srpskom jeziku i plesnim koracima. Orkestar je izveo svoj dobro poznati repertoar kompozicija iz Kusturičinih filmova i pesama Zabranjenog pušenja.Ove numere bile su prošarane i srpskim kolima u koja su se, na čuđenje male srpske zajednice u Japanu, na bini i u parteru uplitali i obično povučeni Japanci.

Snimak za uspomenu: Ilja Musulin i Emir Kusturica

Odgovarajući nakon koncerta na moje pitanje, proslavljeni režiser Emir Kusturica prokomentarisao je veliki entuzijazam japanskih posetilaca rečima da je “glavni pokretač publike upravo fantastični ritam srpske muzike, odnosno, ritam kola.”
Dr. Nele Karajlić je, aludirajući na napornu svetsku turneju svog benda, rekao: “Ovo je bio koncert u sklopu velike turneje ‘Srbija do Tokija’ “. Izražavajući zadovoljstvo tokijskim koncertom, koji je ocenio kao jedan od najboljih na ovoj turneji zgusnutog programa, Dr. Nele je na pitanje o uzroku fantastičnog uspeha ovonedeljnih koncerata njegovog i Kusturičinog benda u Južnoj Koreji i Japanu izjavio: “Muzika koju sviramo dotiče čoveka ne u površinu duše, već u dubinu njegovog bića i tako ga pokreće.” Zamoljen da otkrije tajnu o tome šta njega samog pokreće, Karajlić je, uz osmeh, kratko odgovorio: “Pivo”.

Violinista i vokal u popularnoj pesmi “Mesečina” Dejan Sparavalo smatra da je ključ uspešnog koncerta. poput tokijskog, u tome da “čovek uradi svoj posao bez razmišljanja o tome kakva će biti reakcija publike”, te da upravo takav miran um i dobro raspoloženje na bini “proizvodi energiju koja se prenosi publici i potom umnožena vraća na binu.”

Snaga muzike i energija u nastupu Emira Kusturice i orkestra Zabranjeno pušenje, koji pozivaju publiku da živi punim plućima, kao i njihov humor naišli su na pozitivan odziv japanske publike. Ono što je zbog jezičke barijere ili neupućenosti u događaje i kulturu na Balkanu možda promaklo delu publike bila je satira Kusturice i Karajlića, kroz reči pesama i naglašavanje pojedinih muzičkih elemenata do grotesknosti, usmerena prema kulturnim ikonama Zapada i svetskim centrima ekonomske i političke moći, ali i prema našim, odnosno, balkanskim običajima.

Snimak za uspomenu: Ilja Musulin i dr. Nele Karajlić

Japanska publika mogla je na koncertu da čuje alternativu islandskoj pevačici Bjork, koja je u februaru ove godine, tokom svog koncertu u Tokiju, pozdravila nezavisnost Kosova, jer je Dr. Nele na srpskom skandirao: “Ne damo Kosovo” i publiku podučio simbolici uzdignuta tri prsta.

Osamdesetih godina Alvin Toffler je prvi upotrebio termin „Knowledge society“ (esej „Future shock“) da opiše društvo koje je nastajalo: novi svet zasnovan na znanju. Izvanredan progres tehnologije i nauke u poslednjih dvadeset godina potvrdio je korektnost njegovih predviđanja. Tehnološka, tehnička i naučna elita kosmopolitskih vizija i kosmopolitskog sastava je izmenila svet u kojem živimo i način na koji razmišljamo. Argentinski filizof Miguel Benasayag, koji živi i radi u Parizu, izvanredno opisuje ovaj kvalitativan skok modernog društva u poslednje dve decenije („Vreme tužnih strasti“- u mom „slobodnom“ prevodu).

Ljudi po prvi put u svojoj istoriji žive u svetu. A gde su dotad bili?

U ranijim istorijskim epohama ljudi su trajali svoj vek u religioznoj dimenziji, koja je bila „slika sveta“; imali su izvesnost bolje budućnosti, makar na onom svetu. Mehanizam je bio jednostavan: prošlost, sa svim počinjenim grehovima je bila zlo; sadašnjost – vreme ispaštanja, a budućnost – spas. Niče je prvi primetio da je Bog u međuvremenu umro. Oktobarska revolucija ga je proglasila i zvanično mrtvim.

Na svu sreću Bog je imao naslednike: Mesijanizam iluminizma i Utopiju komunizma i socijalizma.  Budućnost je i dalje mogla blistati obećanjima. Ovog puta u laičkoj formi, ljudi su nastavili da veruju i da žive i rade u svetu koji je optimistički gledao na budućnost. Budućnost kao obećanje veće sreće, boljeg života, pravednijeg društva.

Osamdesetih godina je nastalo buđenje, spuštanje na Zemlju.

Stohastika zakona fizike, teorija sistema, entropija, „butterfly effect“, potencijal računara, progres genetike i biofisike, relativitet. Ne dopada ti se boja kože? Možeš je promenuti.  Ne osećaš se  muškarcem? Budi žena! Jedina granica je tehnologija, ali ako pričekaš, moći će. Sve je stvar vremena. Tehnologija i nauka su u rukama moćnih multinacionalnih korporacija. U Evropi ne dozvoljavaju izvesna istraživanja iz bioinženjerije? Radiće ih filijale korporacije u Indiji ili Kini.

Nauka istražuje univerzum i njegove zakone, tehnologija ih primenjuje. Nauka ne sanja bolje društvo, ne sanja tvoju budućnost. Nauka ne sanja. Snovi nisu njen domen. Nauka ima sopstvene mehanizme planiranja i akcije. Racionalnost i ništa više!

O svojoj budućnosti ćeš se morati pobrinuti sam. Obećanja ti niko neće dati. Budućnost postaje oportunitet za spremne i pretnja za nespremne. Tako je za jedne počelo prestrojavanje globalnih dimenzija, pod parolom „što pre, to bolje“. Za druge bilo je to vreme bekstva u nacionalne mitove. Vreme sakrivanja straha od budućnosti i skrivanja sopstvene nespremnosti. Bekstvo iz sveta u „slike prošlog sveta“. U svet plemenitih careva i izgubljenog carstva.

Nedavno sam sa oduševljenjem pročitao agencijsku vest o dilemi Engleza kako da restauriraju Šekspirov grob a da ne uznemire njegov duh. Naime, na podu crkve Svete trojice u Stratfordu na Ejvonu, ploča na grobu Vilijama Šekspira se polako haba, istrošena koracima miliona posetilaca koji su tokom vekova došli da mu se poklone. Na nadgrobnoj ploči je uklesan natpis “Neka je blagosloven svako ko poštedi ovu ploču. A neka je proklet svako ko pomeri moje kosti”. Šekspirove kosti štiti njegovo delo, delimično i natpis u kojem mnogi vide kletvu. Ali iznad svega osećanje poštovanja i zahvalnosti Engleza prema svom genijalnom sunarodniku.

Neki drugi genijalni ljudi iz kulturne istorije trećeg kamena od Sunca nisu imali takvu sreću. U sećanju su mi posmrtne sudbine nekolicine ljudi koji su zadužili svet, ali prema čijim zemnim ostacima se čovečanstvo ponelo varvarski, vređajući njihov duh.

“Mozak je veći od neba,” napisala je pesnikinja Emili Dikinson. Čovek za čiji mozak vrede reči Dikinsonove svakako je Albert Ajnštajn, utemeljivač teorije relativiteta, jedan od najinteligentnijih ljudi u istoriji čovečanstva, ličnost drugog milenijuma. Ajnštajn je umro 1955. godine od posledica prskanja aneurizme abdominalne aorte. Mnogi lekari, posebno neurolozi, želeli su da prouče njegov mozak i utvrde da li postoji stvarni anatomsko-fiziološki temelj njegove genijalnosti. Ajnštajn je oporukom ostavio svoj mozak nauci pa je obavljena obdukcija koju je vodio patolog Tomas Harvi.Mozak je smešten u staklenu posudu sa formalinom. Međutim, dotični doktor je prisvojio Ajnštajnov mozak i posudu sa mozgom držao više od četiri decenije u garaži. Novinar koji je video posudu je napisao “Ajnštajnov mozak je izrezan u stotine komada, tako da je posuda puna malih komadića, što moždanog tkiva, a što žilica i moždanih ovojnica. Na vrlo neukusan način, sve podseća na supu. Ne izgleda kao nešto pred čime biste osećali strahopoštovanje, nego kao nešto sto vas ispunjava žalošću.”

Morbidne doživljaje imali su i posmrtni ostaci velikog nemačkog i svetskog pesnika Johana Folfanga Getea koji je umro 1832. godine. Njegov sarkofag otvoren je u tadašnjoj Istočnoj Nemačkoj1970. godine s namerom da se njegovi ostaci pretvore u mumiju i izlože u staklenom kovčegu. Pošto je mumificiranje bilo nemoguće posmrtni ostaci su „očišćeni“ i vraćeni u sarkofag. Umesto već propalog lovorovog venca Geteova glava, tačnije lobanja, ovenčana je lovorovim vencem od plastike (kakva groteska!). Utvrđeno je da Geteu na levoj ruci nedostaje nekoliko koščica i pesnikov prsten. Naime, sarkofag su otvarali i američki vojnici 1945. godine u potrazi ko zna za čim a Geteovi prsti i prsten postali su nekome uspomena iz pohoda u staru Evropu.

(Konzlager I Narvik- Beisfjord)

12. jul 1942. - Stigla je u logor brojna nemačka oficirska inspekcija. Sa njima su bila i tri civilna lica. Obišli su logor, ali sa logorašima nisu pričali, niti su tražili tumača. Pred ambulantom  ta tri civilna lica su se dugo zadržala u razgovoru sa poručnikom SS, logorskim lekarom Dr. Groehne-om, ali niko od njih nije ulazio u bolesničke sobe, nego je samo provirivao s vrata.

“Kasnije,  u nekim izveštajima i dokumentima, napisano je da je norveški lekar Eldar Kato Kjoeling, koji je bio u službi u Narviku, sam proglasio da je u logoru  zavladao tifus. Međutim, na osnovu dosad prikupljene dokumentacije ne bi se to moglo i zvanično potvrditi. Pre svega, glavnu reč imali su oficiri SS, lekari. Drugo, doktor Kjoeling je 1946. godine, kao svedok bio u Jugoslaviji na suđenju nemačkim oficirima iz logorske komande, ali on lično nije terećen ni za kakve odluke.
Može se pretpostaviti da je doktor Kjoeling, sa još dva civila, bio u sastavu oficirsko-civilne inspekcije“ (Lj. Mlađenović).

 (Na suđenju u Beogradu  dr Kjoeling je izjavio da je lekova bilo, ali da obolele nisu lečili.)

14. juli 1942. - Brojno stanje na jutarnjem raportu: 882, zdravih 677, bolesnih 205. Ubijen jedan internirac u logorskom krugu.

15. juli 1942. - Zavodi se karantin u logoru. U logor neće više ulaziti lekar, sanitet i komandno osoblje. Namirnice za logorsku kuhinju će se doturati preko žice. Zabranjen je prilaz logorskoj ambulanti i komuniciranje sa bolesnim. Grupa interniraca izvedena je na rad uz spoljnu ogradu logora: kopa veliku jamu. Nemačka radna grupa čisti okolni teren i pobada kočeve oko jama. Straža na kulama je udvostručena. Ubijen jedan internirac u logorskom krugu.

16. juli 1942. - Brojno stanje na jutarnjem raportu: 878,  zdravih 618; bolesnih 260.
U toku dana umrla su dva internirca. „To su jedini umrli prirodnom smrću, od dolaska u logor. Umrli su od iznemoglosti i gladi“ (Mlađenović).

17. juli 1942. – Brojno stanje na jutarnjem raportu: 876, zdravih 566, bolesnih 310
Iz nepoznatih razloga jedan internirac je prešao u bolničke barake. Ubio ga je stražar Norvežanin.
Kopanje jama završeno oko 17 časova. Iskopane su dve jame po 7 metara dužine, 3 metra širine i 2 metra dubine. Nemačka radna grupa je prosekla prolaz na logorskoj ogradi naspram jama i na pobijene kočeve navila bodljikavu žicu. Logor je tako provizorno proširen i jame su ušle u logorski prostor. Iz ambulante Nemci puštaju grupu interniraca, koji se pridružuju zdravim. U bolničkim sobama ostaje 278 interniraca.
U 21 h počinje evakuacija zdravih interniraca. Kamionima ih odvode iz logora.

U 23 h počinje masovno streljanje. Ljudi su privođeni jami u grupi od dvadeset, tu su postrojavani duž jame i streljani. Mitraljezi su bili postavljeni jedan na stražarskoj kuli, drugi na krovu jedne od baraka. Pokošeni kuršumima ljudi su padali u jame. Posle svakog „novog“ kruga streljanja, oficiri su se približavali jamama i revolverima ubijali one koji su bili samo ranjeni. Zatim su „nekom belom tečnošću polivali streljanu grupu i zvali novu grupu. (Jedan svedok – „Bejsfjordska Tragedija“, Mlađenovic). Ubrzo nastaje tišina. Mnogi internirci iz ambulante su odbili da pokorno izađu i sarađuju na vlastitom umoru.

18. juli 1942. –  03 h: Nekoliko vojnika je donelo kante sa benzinom, koji su prosuli po barakama i ispod njih. Barake su upaljene. Ljudi su živi goreli. Oni koji su uspeli da izađu iz baraka bežali su po logoru tražeći zaklon. SS-ovci su bili u svom elementu: sa stražarnica su počeli ludačko takmičenje u „odstrelu“  zaplašene divljači sa Balkana. U pet sati ujutro masakr je bio završen.

Barake su se dimile još dva dana. Opor dim izgorelih tela širio se uskom dolinom Beisfjorda (prikupljena svedočanstva stanovnika Beisfjorda).

Po okončanju rata rake su otkopane i prebrojane su žrtve streljanja. Nedostajali su  posmrtni ostaci 100 interniraca. Onih izgorelih u Beisfjordskom paklu.

Statistike:
Za vreme II svetskog rata Norveška je imala 43 konclogora.
Sa ukupno 900 interniraca logori u Narviku su bili najveći logori srpskih interniraca u Norveškoj i najkraće su trajali - svega 4 meseca. Istovremeno ovi logori su bili i najkrvaviji logori u Norveškoj.
Internirci evakuisani iz Beisfjorda uoči noći masakra 17. jula 1942, odvedeni su u privremeni logor na planinu iznad Narvika (Bjernfjele – Medveđa planina), gde su ostali do septembra 1942, kad su bili vraćeni u Beisfjord.
Od 900 srpskih interniraca 748 je umoreno. Stopa smrtnosti logora u Narviku: 83,5 %.

Oktobra 1942. priživeli internirci su bili raseljeni u druge logore u Norveškoj.

Japanski Crveni krst krajem maja je na Sajmu bezbednosti i zdravlja u Tokiju predstavio široj javnosti mobilni kontejner za pomoć unesrećenima za koji se očekuje da u budućnosti odigra važnu ulogu u spašavanju života i zbrinjavanju većeg broja lakših ranjenika u slučaju prirodnih katastrofa. Kontejner čiji je pun naziv “Jedinica za odgovor na domaće vanredne situacije” sadrži veliki šator, lekove, operacioni sto i drugu medicinsku opremu, ali i za ugroženo stanovništvo korisne artikle poput ćebadi, čepova za uši i prekrivki za oči koji se dele građanima evakuisanim iz domova u javne objekte kako bi im se olakšao boravak u prostorijama sa velikim brojem ljudi.

Mobilni kontejner, poznat i pod skraćenicom “d-ERU”, staje na laki kamion nosivosti tri tone, a za njegovo montiranje na mestu nesreće je potreban jedan čas. Tim od 14 ljudi: lekara, farmaceuta, medicinskih tećničara i administratora duži jedan kontejner, a oprema i veličina šatora omogućavaju pregled, ukazivanje prve pomoći i izvođenje lakših operativnih zahvata na 150 osoba sa lakšim i srednjim povredama dnevno, i to u periodu od tri dana, nakon čega je potrebno popunjavanje zaliha.

Foto: Ilja Musulin

Mobilna jedinica “d-ERU” razvijena je zahvaljujući iskustvima stečenima nakon razornog zemljotresa koji je oktobra 2004. zadesio prefekturu Njigata na obali Japanskog mora, kada je poginulo 39, povređeno više od 3.000 a evakuisano oko 100.000 ljudi. Ova mala, lako prenosiva poljska bolnica trenutno se uvodi u regionalne centre japanskog Crvenog krsta širom zemlje, a jedan broj kontejnera stavljen je na raspolaganje kineskim vlastima nakon katastrofalnog zemljotresa koji je prošlog meseca u toj zemlji usmrtio više od 60.000 ljudi.

Foto: Ilja Musulin

Sajam bezbednosti i zdravlja u Tokiju je događaj na kojem se pored dostignuća u oblasti razvoja medicinske opreme i unapređenja javne higijene, izlažu gas maske, radni kombinezoni, signalizacioni uređaji i mašine i alati koji doprinose bezbednosti u radu i saobraćaju. Ove godine na sajmu je izlagalo 75 firmi i organizacija uz niz propratnih događaja kao što su seminari o zdravlju stanovništva i prezentacije o nacionalnoj politici u oblasti bezbednosti na radu. Kuriozitet je da se kompanija Honda ove godine na sajmu predstavila ne samo simulatorima za vožnju automobila i motora, nego i bicikla, koji je svojom strogošcću, čini se, iznenadio brojne radoznale (i preterano samouverene) posetioce, tako da je na njemu bio zabeležen najvecći broj saobraćajnih prekršaja. Još jedan neobičan proizvod predstavljen na sajmu bila je gumena rashladna navlaka za suzbijanje temperature obolelih, koja izgleda kao kruna sa pridodatom dečjom portiklicom, odnosno istovremeno obavija glavu i pokriva vrat ispod brade.

Ima li ičega goreg i dosadnijeg od nesnosnog vrućeg vetra koji bezobrazno kovitla prašinu samo zato da bi nam ulazila u oči, nos i usta? O vetru kao lajtmotivu ili pak sa vetrom u naslovu napisano je mnogo knjiga. Jedna od najpoznatijih pripovetki Laze K. Lazarevića naslovljena je “Vetar”, a padaju mi na pamet i “Prohujalo s vihorom” Margaret Mičel, “Vetar u vrbaku” Keneta Grejma, “Kad vetar duva” Džejmsa Patersona, “Vetrovi promena” Marte Grajms, “Pisanje uz vetar” Ljiljane Šop, “Scenografija za vetar” Marije Šimoković, “Muzini vetrovi” Miodraga Raičevića…

Uloga vetra u našim lelujavim životima očigledno je velika. Ovako je o vetru pisao banatski Mopasan gledajući kroz dvogled bez stakala: “Auuu, vetruština! […] kroz rukopis briše vetar. Duva, bolje rečeno. Ako briše, moguće je i tekst da izbriše. Ni ona mogućnost kad vetar duva, nije mnogo povoljnija. Može oduvati stranice, u naletu besnog duvanja otvorivši vrata. Rukopisne stranice rasprše se po sobi, odlepršaju u avliju, razlete se sokakom. […] pisac juri svoje leteće stranice. Poneka se zagubi, dok ostale, posle više sati jurnjave i potrage, bivaju vraćene u piščev radni kabinet. U radnu sobu, na radni sto.” Možda mu je ovaj tekst pisan za novine poslužio kao dnevnička beleška o tome kako mu je zli i pobesneli vetar zaista raspršio rukopis romana “Duva vešanac”, koji je Gorostas iz Mutne poljane napisao odmah posle romana “Dvogled bez stakala” i “Bog bogova” iz nezavršenog ciklusa “O pet sela i jednom gradu”.

O ovom neobičnom vetru pisao je još jedan Banaćanin. Aleksandar Bjelogrlić u priči “Itaka u Zmaj Jovinoj” beleži uticaj “vetra vešanca” na radnu atmosferu: “Kad bi se huljavi severoistočni vetar, koji smo zvali vetar vešanac, udružio s nepovoljnim geomagnetnim strujanjima i visokim atmosferskim pritiskom, zaposleni su umeli da se zakrve u bučnim, praskavim prepirkama.” Nema sumnje: zbog “vetra vešanca” umeju da padnu teške reči, a neko, bogme, ume da padne i u duboku depresiju.

Postoji snažna veza između vetra i suicida. Čak je i van psihološke literature o tome dosta pisano. Tako španski pisac Enrike Vila-Matas u romanu “Samoubistva za primer”, koju je sa španskog preveo Igor Marojević, kaže: “[…] Ispričao mi je da je Orasijev otac samo dve nedelje ranije bio pušten iz ludnice. Dozvolili su mu da vozi automobil koji je u svoje vreme kupio u Karakasu, ali su ga podvrgli najtešnjem nadzoru da bi videli da li će zalivski vetar i dalje da utiče na njega. Uhoda sa motorom bio je samo lekar iz ludnice od kog se očekivao konačan sud. Po onome što se desilo, reklo bi se da je jedini pouzdan deo konačnog suda bio da je Orasijev otac, veran uvreženoj tradiciji porodice, zamenio zalivski vetar za samoubistvo.” Ludilo, suicid i vetar.

Dokazano je, barem je tako zabeleženo na Wikipediji, da vetar koji traje dugo, danima čak i nedeljama, izaziva u manjoj ili većoj meri nervno rastrojstvo. U Francuskoj, u dolini reke Rone, poznat je vetar koji duva neprekidno po tri meseca. Zanimljivo je što je statistički dokazano da se broj zločina u tom periodu značajno povećava. Štaviše, na sudu se kao olakšavajuća okolnost uzima da se zločin desio u doba godine kada duva taj vetar. Da se razumemo, nismo mi ništa ni bolji ni gori od Francuza po tom pitanju. Poznato je da smo mi narod koji najčešće strada od promaje. A postoji i karakterističan opis za osobe koje su malo “na svoju ruku”, za njih se kaže da im “duva”. Postoji i verovanje da su neki “ljudi vetrenjaci”; to su, medicinskim rečnikom rečeno - nervno labilne osobe, koje za vreme dok duva vetar mogu “doleteti” i srušiti vam odžak (?!). Te osobe su uglavnom povučene i ćutljive, ali ih “treba izbegavati” i “ne ljutiti”! Interesantno je da se ime mitskog grčkog junaka Odiseja može prevesti i kao “srdit čovek”, “srđan”. Po Homeru, njemu je gospodar vetrova Eol dao mešinu u koju je zatvorio sve zle vetrove nepovoljne za plovidbu, ali dok je Odisej spavao a njegovi brodovi plovili prema istoku, neki njegovi saborci su, verujući da se u njoj nalazi blago, otvorili mešinu iz koje su izašli svi pobesneli vetrovi, uzrokovavši takvo nevreme koje je preživio samo Odisejev brod. Od ovolike vetruštine u ovom tekstu dođe mi da zapevam od muke pesmu Nestora Gabrića - “Duni, vetre, otud od Banata”!