Blog community…

Saznao sam, od dopisnice Super TV, da je intervju sa mnom, rađen za tu subotičku televiziju, na temu “političko nasilje”, cenzurisala ekipa radikalskih propagandista koji rade u kikindskom dopisništvu (sasvim simptomatično, prostorije dopisništva su, a gde bi drugde, nego - u podrumu nekadašnje Komune). Natrukovali su i nekakvo perverzno saopštenje povodom tog nikad emitovanog intervjua. E pa, nećemo tako drugovi… U stvari, hajde prvo da stavimo prst na čelo…

Poznajem čoveka koji u novčaniku, pored fotografije svoje dece, nosi sliku atentatora na premijera Srbije. Da je to nekakav paćenik koji ne shvata koliko je bolesno i ogavno to uzdizanje ubice, još bih mogao da progutam: ima nas svakakvih, nisu svi rođenjem dobili izbaždarenu čistu pamet. Ali nije takav slučaj, reč je o čoveku koji ima društveni angažman i kreator je kulturnog ambijenta u gradu nadaleko poznatom po najtežim i najdužim ludajama. Da li je posle ovoga ikome potrebno objašnjavati da je kikindska kulturna politika u raljama ekstremne desnice koja je iz temelja krenula da gradi bolju budućnost?! Kako to izgleda?

A šta je sa svima onima koji su do pre nekoliko godina učestvovali u kulturnom životu grada? Šta bi sa nagradom OEBS-a koju je Kikinda dobila kao najtolerantniji grad u Srbiji, iste godine kada su radikali došli na vlast? Od tolerancije do revanšizma napravljen je mali korak, takoreći - samo jedan mrc! Snosimo li i mi deo odgovornosti zbog toga što gradom vladaju bahati, osioni i primitivni ljudi? Naravno. Da među nama nije bilo alavih, danas ne bi bilo gladnih…

Opštinska vlast, u dokolici između spremanja dve pakosti, finansira tribine u Domu omladine posvećene otkrivanju planetarne zavere protiv Srba, a u Narodnom pozorištu promoviše sabrana dela haškog optuženika. Mediji na koje su radikali stavili svoju šapu naširoko, bez ikakvih ograda, izveštavaju sa predavanja na kojima se dokazuje da su Srbi Arijevci koji su Induse naučili pismu i kulturi i o tome kako je Aleksandar Makedonski testamentom svoje carstvo ostavio Srbima. Ispade da su nam u Kikindi najmanja briga pojedini vozači koji u javnom gradskom prevozu lepe postere Ratka Mladića i prosvetni radnici koji u učionicu ulaze noseći, zakačena na reverima, čak dva bedža sa likom Radovana Karadžića.

Evo moje omiljene teme: neki su “kulturteroristi i naci-intelektualci” jedva dočekali da uđu u medije i kulturne ustanove koje su radikali “oslobodili” od “petooktobarskog šljama”. Znaju oni i te kako bolje od te “sorosovske” boranije šta ovom gradu treba, samo nisu dosad imali prilike da iskažu svoj talenat. Od njihovog talenta nama danas trnu zubi!

Šta reći o lokalnim propagandističkim medijima i novinarima koji su do petooktobarskih polupromena bili perjanice Slobe-slobode i o ovim drugim koje je iznedrila “revolucija”, a koji su “otporašku” pesnicu zamenili dvoglavim orlom? Neko ko je spreman da u nastavcima objavljuje nepotpisane tekstove-poternice i saopštenja ultradesničarske stranke a koje nije ništa drugo do poziv na linč, i pristaje da mu urednik bude neko ko sriče slova dok čita i potpisuje se palcem, ne da nije novinar, nego nije čovek pre svega, to je obična krpa kojom se njihovi idoli brišu kad se ukake od sreće što su nekog opljuvali! Lokalni “ministar” kulture, radikalska “karika koja nedostaje”, bivša perjanica RTS-ovog poimanja slobodnog novinarstva, danas piše ali ne potpisuje odvratna saopštenja svoje stranke i ponovo, s oduševljenjem, sprovodi gebelsovsku cenzuru. Recimo, jedna novinarka se pre neki dan požalila kolegama da joj je cenzurisao tekst o promociji izdanja novosadskog SKC-a u Kikindi, rekavši: “Ne može toliko Tešina” i naredio joj da napiše nešto drugo. Pošto je ona odbila, radikalski medijski mogul dao je zadatak drugom, hajde da kažem tako - novinaru - da napravi priču o kikindskom mamutu. Daklem, tako…

Kad sve ovo prođe i kada Kikinda ponovo postane grad, verujem da će se, kao onomad, listom javljati “prvoborci” koji će se u maniru onog čuvenog pitanja: “A đe si ti bijo kad je klalo i bumbardovalo?”, praviti pametni i osuđivati persone krive za urbicid. Takvi danas kao miševi sede u bircuzima i govore: “Šta se to mene tiče? Samo da mene ne diraju!” Ne boj se, neće tebi ni dlaka s glave faliti, mufljuzu jedan!

Pre petneast godina objavio sam u studentskom časopisu “Oksimoron” odlomak iz proznog prvenca kikindske novinarke Gordane Perunović-Fijat koju dotad nisam poznavao. Upoznao sam je u vreme kada ju je, zbog bizarnog razloga, fizički napao urednik lokalnih novina u kojima je radila. Posle nekoliko godina od tog žalosnog događaja koji ju je zadesio na poslu, nova lokalna medijska kuća, u kojoj smo sticajem okolnosti tada oboje radili, objavila joj je, u ediciji “Manufaktura za popravku knjiga”, prvi roman fantastičnog naslova “Zemlja oštrih zuba” (2003) kojim je ova spisateljica nagovestila rađanje jednog atraktivnog romanesknog ciklusa.Iako su sve definicije po prirodi stvari sputavajuće i nedovoljne, njen uspešni prvenac žanrovski se ipak nepogrešivo može odrediti kao epska fantastika. Autorka je svojevremeno rekla da je napisala roman o ljubavi i hrabrosti koji se dešavaju u nekoj vrsti zemlje “Sangri-la”. “Zemlja oštrih zuba” je, tvrdi ona, antiutopijska knjiga, jer su stvari koje su opisane postojale i postoje. U suštini, to je pravi ljubavni roman u kome se veliča trijumf ljubavi i ženskog principa. Naročita vrednost “Zemlje oštrih zuba” ogleda se u umešno vođenoj priči, vešto građenim karakterima i zanatski briljantnom jeziku. Sve to je rezultiralo odlično komponovanom knjigom, napisanom dobrim stilom i protkanom ironijom i humorom.

U navali nečega što je pežorativno nazvano čik-lit, literaturom za žene, i uspešnim i manje uspešnim klonovima spisateljice Džoane K. Rouling, čija je romaneskna saga o dečaku-čarobnjaku Hariju Poteru postala sinonimom isplative književnosti, primerene za potrošački 21. vek, novi roman Gordane Perunović-Fijat “Dublje od noći” predstavlja omaž najboljim tradicijama epske fantastike, one koja je namenjena čitaocima koji pored uživanja u površnoj atmosferičnosti teksta otkrivaju zbog njega i intelektualne resurse za koje nisu ni znali da ih poseduju.

Radnja romana započinje u Ciboli, u vreme posle velike epidemije močvarne groznice, kada Kaminuni Gindžana, stara šesnaest godina, učenica Slavne cibolanske škole za lekare, počinje da prevodi beleške Gildžane Gejleni, koje je ova vodila o istoriji naroda Kaminuni i njegovim legendama. Kaminunci nemaju pravu vlast: nemaju kralja, cara niti baja, kao što nemaju ni sluge ni robove. Kaminunci nisu ratovali stotinama godina. Dezira je poglavica, i ona odlučuje o većini svakidašnjih stvari. Narod Kaminuni ima skupštinu u kojoj učestvuju svi odrasli ljudi, a o posebnim slučajevima - kad se neko posvađa, što ne biva često, ili kad se razvode muž i žena koji imaju decu - odlučuje Veće starijih žena. Iskustva muškarca i žena u ovom romanu jesu po mnogo čemu drukčija od onih opisanih u tradicionalnoj i mitomanskoj domaćoj književnosti. Rečenica: “Mnogo bolesti ili otrova treba da bi se sahranila jedna Kaminunka, od roda poznatog po otpornosti”, samo je jedna koja govori o promišljenoj tekstualnoj praksi koju u ovom romanu autorka zastupa i sprovodi u delo. I to je ono po čemu se ovaj roman izdvaja od silesije drugih, koji tumaraju i blude ovdašnjom literarnom scenom.

Ovaj roman daje povod za promišljanje teorijski definisanog “ženskog pisma” kao kulturološke činjenice, ali i specifične strategije pisanja ili - kako bi filozofi rekli - novog modusa realizacije rodnosti (ženskosti) u samom pismu. Iako književnost, kao i svaka druga umetnost, ne bi trebalo da insistira na polu svoga autora, jer, prosto rečeno, niti žena kvalitetnije piše zato što je žena, niti muškarac kvalitetnije stvara zato što je muškarac, Gordana Perunović-Fijat kao da potvrđuje reči mađarskog književnika Esterhazija, koji je, kad su ga pitali za žensko pismo, rekao da razlika postoji jer i muškarci i žene pišu iz svog ličnog iskustva. Egzotična imena ljudi i toponima, neshvatljivi običaji naroda koji bi mogli da postoje i u stvarnosti, slike iz surove istorije koja je u svoju mrežu hvatala one prema kojima smo, kao čitaoci, gajili naročite simpatije, ali za koje sudbina nije marila, sve to i mnogo više, može se pročitati u romanu “Dublje od noći”, svojevrsnom nastavku “Zemlje oštrih zuba”. Gordana Perunović-Fijat je napisala uzbudljiv i zavodljiv roman koji će, verujem, steći i zavidan broj čitalaca.

Za razliku od srpske književne scene, koja je, po mnogo čemu, gerijatrijska, hrvatskom, bosanskom i crnogorskom scenom dominiraju pisci mlađe ili mlađe srednje generacije. Kako da u Srbiji neki pisac osvoji kakvih-takvih književnih pet minuta slave, uključujući i dobijanje zvučne nagrade, kada kritičari žale nad time što, pazi bogati, ni ove godine nisu “otkrili” novog mlađahnog Crnjanskog ili Andrića? Ipak to više govori o kritičarima negoli o piscima. Naravno, časni izuzeci poput Marka V. potvrđuju (književno) pravilo.

Da su kojim slučajem Roman Simić (Zadar, 1972) i Vlado Bulić (alijas Denis Lalić, Split, 1979) srpski a ne hrvatski pisci, njihove knjige “U što se zaljubljujemo” i “Putovanje u srce hrvatskoga sna” dobile bi šipak a ne nagradu za najbolje prozno ostvarenje objavljeno u tekućoj godini. Ove dve knjige su u Hrvatskoj osvojile podjednako čitaoce i žirije nagrade “Jutarnjeg lista”. Maestralnu zbirku priča “U što se zaljubljujemo” treba čitati, što bi rekao Zoran Ferić, i kao “mračnu pripovjednu kroniku međuljudskih odnosa”, ali i kao katalog jakih emocija. Činjenica da je Simićeva knjiga doživela i srpsko izdanje (2007, Arhipelag) govori u prilog tezi da postoji, na svu sreću, regionalna publika zainteresovana za knjige koje nastaju, što bi rekao Rambo, “na ovim prostorima”. Bulićevo “Putovanje u srce hrvatskoga sna” je tipično delo predstavnika “neodgojene generacije” (termin Rujane Jeger) kojoj je muka od života u zemlji jeftinih političkih skandala i niskog morala. Ipak, meni najdraža knjiga objavljena u Hrvatskoj poslednjih godina je kratki roman “Crnac” Tatjane Gromače (Sisak, 1971). Nakon veoma uspešne zbirke poezije “Nešto nije u redu?” ova vrsna pesnikinja je u svojoj debitantskoj prozi uspela da, na svega sto pedeset strana, ispiše fragmente istrgnute iz života koji se, kako je već primećeno, opiru uskogrudnosti i zaslepljenosti nacionalizmima svih vrsta i boja. “Crnac” je roman-međaš nove hrvatske književnosti.

“Najosebujniju književnu pojavu poslijeratne BiH” - Faruka Šehića (Bosanska Krupa, 1970) svojevremeno sam angažovao da za časopis “Severni bunker” napravi izbor iz novije bosanskohercegovačke proze. U tom proznom bloku našli su se Goran Samardžić i Igor Banjac kao i još desetak drugih odličnih pisaca. Među njima nije bilo Muharema Bazdulja (Travnik, 1977) i Lamije Begagić (Zenica, 1980), koji su svoju najbolju ili pak prvu knjigu objavili tek nedavno. Bazdulj je u romanu “Tranzit, kometa, pomračenje” - koji se mogao zvati i “Zapadno-istočni triptih” jer se u njemu spajaju tri priče u jedan roman - napisao odličnu pripovest o devojci koja, slepo verujući strancu u koga se zaljubila, napušta Moldaviju i, misleći da ide u Hrvatsku, završi u noćnom klubu negde u Bosni. Gorka priča o gorkom životu u posleratnoj Bosni. “Godišnjica mature”, Lamijina zbirka kratkih priča objavljena u Beogradu, predstavlja školski primer kako pisati o generacijama kojima su nesreće nešto kao “dobar dan”.

Crnogorsku scenu godinama, da tako kažem, zastupaju Ognjen Spahić (1977), Andrej Nikolaidis (1974), Aleksandar Bečanović (1971), Jovanka Uljarević (1979)… Dodajmo da je roman koji je u rukopisu nagrađen “Pekićevom stipendijom” “Lutajući Bokelj” Nikole Malovića (1970), “srpskog pisca iz Boke Kotorske” prema “Politici”, trenutno najčitanija knjiga u Crnoj Gori.

Nabrojani naslovi govore o onome o čemu je u književnoj Srbiji malo kome stalo: o stvarnom životu i stvarnim problemima koje pisci dele sa svojim čitaocima. Možda zbog toga što od njih niko nije tražio da budu nove Krleže ili Marinkovići, nego da ostanu ono što jesu, mladi hrvatski, bosanski i crnogorski pisci imaju ono što srpski nemaju: obavezu da pišu i za sebe i za publiku, a ne za nagrade. Ili se, po običaju, varam? Smejem se poput gospode iz Mažuranićevog naslova…

Čitam ovih dana u “Vizantijskom Internetu” Radoslava Petkovića, u odeljku “Od Psela do Plitona”, rečenice posvećene metempsihozi, terminu koji mi, s vremena na vreme, zadaje glavobolje. Petković svedoči da je Jovan Ital optužen za verovanje u metempsihozu, ali i za - što je kontradiktorno - prihvatanje Aristotelove teorije o propasti duše nakon smrti. Ali ko su Psel, Pliton i Jovan Ital? Ni jedna od mojih enciklopedija na srpskom jeziku ne beleži biografije ovih ljudi, što ide u prilog tezi da nam je do vizantijskih istoričara i filozofa stalo kao do lanjskog snega. Mihailo Psel je jedna od najznačajnijih intelektualnih figura u istoriji Vizantije. Njegova pojava se vezuje za takozvanu renesansu Komnina; zaslužan je za to što je Platonova misao otkrivena na Zapadu, zbog čega je sam sebi dodelio titulu “konsula filosofa”. “Hronografije” su njegovo ako ne ključno ono najcitiranije delo. Njegov naslednik na čelu filozofske škole bio je Jovan Ital, koji je anatemisan i osuđen zbog jeresi. Filozof Georgije Gemistos, koji je sebi nadenuo ime Pliton, živeo je u drugoj polovini 14. i prvoj polovini 15. veka, njegovo životno delo su “Zakoni” koji predstavljaju pravo remek-delo nastalo u duhu neoplatonizma ali i neopaganstva u evropskoj kulturi. Iako sam s uspehom položio srednjevekovnu filozofiju, susreo sam se samo sa učenjem ovog poslednjepomenutog filozofa. “Glavno sjedište platonizma bila je akademija u Firenci, koju je osnovao Cosmos od Medicija i koju su sjajno sačuvali njegovi sljedbenici. Poticaj za to dao je Georgios Gemistos Plethon (1355-1450), pisac mnogobrojnih komentara i kompendija, kao i jednog (grčkog) spisa o razlici platonske i aristotelovske doktirne”, Wilhelm Windelband: “Povijest filozofije”. I to je sve. Zato, hvala Radoslavu Petkoviću na “Vizantijskom Internetu”. Zašto sve ovo pominjem? Naravno, zbog metempsihoze. Sajmon Blekburn taj termin objašnjava kao seljenje duše pomoću kojeg - posle smrti - ona nalazi boravište u novom telu. Metempsihoza se u zapadnoj tradiciji naročito povezuje sa Pitagorom i Empedoklom, a ovo učenje je utkano i u indijski pojam “samsara”. No, svakako da je Platonovo učenje o besmrtnosti i preseljenju duše najpoznatije. Svojevremeno sam čak, zagolican razmišljanjem o tom učenju, napisao i pesmu o Odiseju koji spava i Odiseju koji je budan, tačnije, o jednoj duši koja se, tokom sna, seli iz jednog tela u drugo.

Pre gotovo dve decenije išao sam sa prijateljima na prvomajski izlet. Pored rečice - za koju se veže legenda da je u njoj pohranjeno blago Atile Biča Božijeg - raširili smo ćebad i polegali. Dok su oni vičniji telesnim aktivnostima igrali fudbal po džombavom improvizovanom terenu, ja sam, između zalogaja pečenog mesa na roštilju, prepričavao svoje utiske koja sam netom poneo sa predavanja na Filozofskom fakultetu. Moje slušaoce je naročito zanimala priča o Platonovoj psihologiji, tačnije, o šest argumenata koje je razradio u sistem u nastojanju da dokaže besmrtnost duše. “U ‘Fedru’ Platon dušu poredi sa zapregom: umni deo duše je vozar, a voljni i nagonski deo su dva konja, od kojih je onaj voljni dobar, a drugi je rđav, pa ga vozar često mora umirivati i usmeravati bičem”, izdeklamovao sam naučeno gradivo. I taman što sam izrekao tu rečenicu, ubaci se u razgovor stari salašar koji nam se neprimetno pridružio. “A šta kaže Moli u ‘Uliksu’? Me… tem… psi… koza. Duša skače tamo-vamo kao koza. Čuveni Džojsov humor”, reče, ustane i ode. Svi smo se našli u čudu. Starac u odrpanoj odeći, neokupan i neobrijan zna šta je metempsihoza? I citira Džojsa kog, ruku na srce, niko od nas tad još nije čitao?! Više nam se nije pričalo o filozofiji, interesovalo nas je ko je taj misteriozni čovek. Tek koju godinu kasnije sam čuo jednu moguću verziju njegove biografije. Bio je partizanski oficir, kasnije i jugoslovenske armije, koji je stradao tokom Titovog obračuna sa staljinistima. Nakon odslužene kazne na Golom otoku, Služba ga je poslala da u mokrinskom ataru živi i radi kao čobanin, udaljivši ga tako od zbivanja u zemlji i svetu. Odakle je zaista bio rodom, to nisam saznao. Ne znam ni da li je živ, nikada ga više nisam video, niti sam nešto više o njemu čuo. Načitani oficir koji je postao pastir je pravi primer kako jedna duša može - i na javi a ne samo u snu - da se nađe u dva tela.

(USKORO: Knjiga izabranih kolumni “Alternativni vodič kroz Vavilon”, GNB “Žarko Zrenjanin”)

“Gore od činjenice da pričaju o tebi je činjenica da ne pričaju o tebi”, zaključio je Oskar Vajld, irski pesnik i dramski pisac čiji je život bio pravo umetničko delo, daleko ispred svog vremena. I da nije napisao vrhunska književna dela, jedan od najuspješnijih dramskih pisaca viktorijanskog doba, ostao bi upamćen zbog osude na dve godine teškog rada zbog “nakaznog ponašanja”. Danas, jedan vek kasnije, njega kao “homoseksualca” nijedan evropski sud ne bi osudio zbog seksualne orijentacije.

Vajld je rođen u Dablinu u imućnoj porodici, otac mu je bio hirurg, a majka književnica. Od malena je važio za pravog čudaka. Bio je lenj i nepopularan i među đacima i profesorima. Ipak, Vajd je bio jedan od najboljih učenika. U toku studija na Oksfordu, upoznao se sa esteticizmom (ili larpurlartizmom), čiji je cilj, kao umetničkog pokreta, bio da od života napravi umetnost, što je Vajldu, naravno, i uspevalo. Imao je dugu kosu, oblačio se u odeću jarkih boja, prezirao je sportove, sobu je kitio suncokretima, ljiljanima, paunovim perjem, plavim porculanom… Zbog toga je kažnjen: kolege su mu razbucale sobu, a njega umalo udavile u reci. Iako se činilo da potiskuje svoju homoseksualnost, Vajld je bio javno prozivan zbog “nemoralnosti”. Kasnije je svoju seksualnu orijentaciju opisivao kao “mušku ljubav inspiriranu grčkom tradicijom pederastije.” Usprkos svemu, zbog njegovog humora i vickastih izjava svi su ga citirali. Često se zaboravlja da se Vajld oženio sa trideset godina i imao dvoje dece. Ipak, njegova prva “muška” ljubav bio je sedamnaestogodišnji Robert Boldvin Ros. Posle nije birao, započinjao je veze s mladim muškim prostitutkama, ali i tinejdžerima iz radničke klase, sa slugama ili prodavačima novina. Posle mu se ukus istančao. Nekoliko godina je živeo s dvadesetogodišnjim dekadentnim lordom Alfredom Daglasom, sinom markiza od Kvinsberija. Možda ga je ta veza ohrabrila pa je počeo javno da se zalaže za prava homoseksualaca. Pričao je o reformi zakona o homoseksualnosti i učestvovao u pisanju jednog homoseksualnog romana, objavljenog u tajnosti. Verovatno da je zbog svog ponašanja, kojim je izazivao sablazan, i završio na sudu. Nakon što ga je markiz oklevetao da se izdaje za sodomita, Vajd ga je tužio i izgubio parnicu, ali je zbog lažnog svedočenja i velikog skandala koji je izbio u vezi sa suđenjem, bio optužen na osnovu “moralne nepodobnosti”. 25. maja 1895. godine osuđen je na dve godine teškog rada u Reding Golu. London je odmah svom dotadašnjem najomiljenijem sugrađaninu okrenuo leđa. Od najpoznatijeg viktorijanskog pisca postao je puki kriminalac. U zatvoru je napisao vrlo dugačko pismo Daglasu, objavljeno kasnije pod nazivom “De Profundis”. “Pismo” od 50.000 reči je uručio svom bivšem ljubavniku Rosu u nameri da ga ovaj prosledi Daglasu. Po izlasku iz zatvora, narušenog zdravlja, Oskar je bio bez novca i daleko od društvenih i umetničkih zbivanja. Ipak, nije gubio vreme, pa se ubrzo vratio starim sklonostima uz svog prijatelja Rosa. Poslednje godine života proveo je u Parizu, gde je mogao nesmetano da ispunjava svoje seksualne želje, ali teški uslovi života u zatvoru uništili su mu zdravlje. Nakon izlaska iz Reding Gola živeo je samo još tri godine, objavljujući u Parizu novinske članke pod pseudonimom Sebastijan Melmut. Umro je 30. novembra 1900. godine od akutnog meningitisa, ali se pretpostavlja da je pravi uzrok bolesti zapravo bio sifilis. U buđavoj pariskoj hotelskoj sobi, u kojoj je proveo poslednje dane života i čije je tapete na zidu opsednuto mrzeo, dok je umirao rekao je: “Jedno od nas će morati da ode”. Na njegovom nadgrobnom spomeniku stajao je anđeo s izraženim muškim polnim organom, koji je neko kasnije uništio zbog sablazni ili, možda, ukrao kao fetiš.

Interesantno je i tragikomično da je u Rusiji Vajld najcitiraniji pisac posle Puškina, iako su se Rusi nedavno na Crvenom trgu pesnicama žestoko obračunavali sa evropskim parlamentarcima i homoseksualcima. Da je živ i da je učestovao na 14th anniversary of the decriminalization of homosexuality in Russia, sigurno bi i Vajldu razbili nos kao Richardu Fairbrassu iz grupe “Right Said Fred”.

Izgleda da Endru Baruh Vahtel nije bio sasvim u pravu kada je rekao da su pisci u postkomunističkom dobu izgubili neobjašnjivo visok status u društvu kakav su imali pre pada komunizma. Eto njemu i nama drugačijeg primera. Na svečanom otvaranju Delta City “prvog pravog šoping-mola” u Beogradu pojavio se i Dobrica Ćosić. Možda je pisac uvršten na listu VIP zvanica u nameri da popravi sliku biznismena Miroslava Miškovića u javnosti. Piščev gest prema tajkunu treba čitati ovako: “Ovo nije čovek obuzet isključivo zgrtanjem novca, nezainteresovan za duhovna dobra. Naprotiv!” Da li je razlika između pisca i tajkuna fundamentalna?

Sve ovo me je podsetilo na reči Džozefa Konrada, koji je, prilikom neke prepirke sa H. Dž. Velsom, svoju razliku u odnosu na ovog pisca formulisao ovako: “Vels, razlika između nas dvojice je fundamentalna. Vi ne volite ljude, ali smatrate da treba da se poprave. Ja volim ljude, a znam da ih ne treba popravljati.” Da li je britanski književnik Herbert Džordž Vels (1866-1946) - čije su knjige pobuđivale maštu čitalaca ali ih istovremeno i plašile neretko crnim i zlosutnim tematikama - s obzirom na “tranzicionu invaziju tajkuna”, trebalo da predvidi nastavak “Ratova svetova”?

Vels je svakako najvažnije ime u istoriji naučne fantastike (SF), jer su iz njegovih pojedinih dela nastali čitavi podžanrovi SF-a. Pomenimo samo remek-dela “Vremeplov” (1895), “Ostrvo doktora Moroa” (1896), “Nevidljivi čovek” (1897), “Rat svetova” (1898) ili “Prvi ljudi na Mesecu” (1901). Šta sve tom čoveku nije padalo na pamet još u 19. veku: biološki inženjering, putovanje kroz vreme, nevidljivost… Štaviše, on je bio jedan od prvih koji je predvideo mogućnost invazije vanzemaljaca kada je 1898. godine napisao delo “Rat svetova”. A taj roman uistinu nije samo puki prikaz napada “malih zelenih”, već i pretkazanje stvarnih ratova, tačnije, svetskih ratova koji će uslediti koju deceniju kasnije. Interesantno je da roman nije objavljivan tokom Prvog svetskog rata, i to u periodu od 1918. do 1921, kao ni tokom Drugog svetskog rata, od 1940. do 1943. godine. Roman je tokom vremena učitavan u različite kontekste. Tu praksu je započeo Orson Vels, 30. oktobra 1938. godine, režirajući fiktivnu radio-reportažu baziranu na predlošku H. Dž. Velsa, koju je Radio Teatar Merkur emitovao na CBS-u kao specijal za Noć veštica. Ova radio-drama ušla je u istoriju medija, jer je bila toliko uverljiva da je izazvala neverovatnu paniku kod američkih slušalaca. Po završetku emitovanja drame Orson Vels se obratio radijskoj publici, objašnjavajući im da je samo reč o šali smišljenoj za Noć veštica. Građani su žestoko protestovali zbog pretrpljenog straha. Dvojica prezimenjaka, britanski pisac i američki glumac, pokazali su na koji način treba razdrmati publiku naviklu na svakovrsna uljuljkivanja i podilaženja od strane umetnika. Originalnu adaptaciju Velsovog kultne knjige o invaziji vanzemaljaca na Zemlju, prema scenariju Barija Lindona, režirao je Bajron Haskin 1953. godine, a u glavnim ulogama su bili Džin Bari, En Robinson, Les Tremejn, Džek Krušen, Hausli Stivenson… I Stiven Spielberg je 2005. godine snimio film “Rat svetova”, prema scenariju Džoša Fridmana i Dejvida Kepa, sa Tomom Kruzom, Dakotom Faning i Timom Robinsom u glavnim ulogama. Jedno je sigurno: adaptiranje ovog romana u različite medijske i umetničke forme neće prestati sve dok Marsovci zaista ne izvrše invaziju na našu planetu.

Ali kakve sve to ima veze sa time što se srpski pisac iz Velike Drenove kod Trstenika obreo među zvanicama na koktelu koji je upriličio najbogatiji ali i najkontroverzniji poslovni čovek koji danas hoda Srbijom? Ima, i te kako! Ćosić je u Miškovićevom društvu nalik Marsovcu zatečenom u supermarketu dok gura kolica natovarena robom široke potrošnje!

Varate se ako mislite da su opskurni stihovi “Jedva čekam da sa’ranim majku pa u kuću da dovedem Rajku” specifičan izum ovdašnje novokomponovane narodne pesme. Ivan Čolović u studiji “Divlja književnost”, u kojoj se bavio etnolingvističkim proučavanjem paraliterature, beleži: “Šta li ljudi od ukusa pomisle kada u ‘Terezi Raken’ [Emila Zole] naiđu na izjavu: ‘Otac će ovih dana umreti. To čekam da bih mogao da živim a da ništa ne radim’, ili kad pročitaju stih: ‘Volim gledati kako umiru djeca’ u pesmi Majakovskog koja se čak zove ‘Nekoliko riječi o meni samom’?” Nove novokomponovane narodne pesme, po Čoloviću, predstavljaju savremeni izdanak naše - više od dva veka - duge tradicije književnog folklorizma, to jest, pevanja u narodnom duhu. Ali, iako proizilaze iz duge tradicije, ove pesme koje nastaju izvan umetničke poezije, kao domaća paraliteratura, ipak su skorašnja pojava. Antonije Pušić alijas Rambo Amadeus je 1988. godine stvorio pojam “turbo folk” pod kojim se podrazumeva “(novo)komponovana narodna pesma”. Ruku na srce, iako se ne znaju imena autora mnogih pseudoantologijskih tekstova, o njima su napisane mnoge studije i ogledi: “Neofolk kultura” Milene Dragićević Šešić, “Smrtonosni sjaj: masovna psihologija i estetika turbofolka” Ivane Kronje, “Antologija turbo folka” Gorana Tarlaća i Vladimira Đurića Đure (u kojoj su, pored Tarlaćevog i Đurićevog, sabrani i radovi Saše Radojevića, Erika Gordija, Radeta Stanića, Ivana Pravdića i Ramba Amadeusa).

Sabiranje u jednu knjigu “antologijskih pesama” turbo folka i studija o njima predstavlja dobar pokušaj objašnjavanja jednog mogućeg viđenja naše kolektivne propasti. Da li ovo društvo zaista boluje od neizlečive zaraze turbo folkom? Rambo Amadeus piše: “Turbo folk je muzički Frankenštajn kraja 20. vijeka stvoren kao posljedica nasilnog zavođenja i pogrešnog shvatanja demokratije.” Činjenice u vezi sa nastankom govore nešto drugo. U anketi, koju je Centar za istraživanje programa i auditorijuma Radio-televizije Beograd 1978. godine sproveo među 1.400 ispitanika, odabranih da čine reprezentativni uzorak, svedoči Ivan Čolović, više od polovine anketiranih Beograđana (sic!) izjavilo je da od svih vrsta muzike najviše voli “narodnu”. Slične rezultate dale su ankete sprovedene u Subotici, Somboru, Srbobranu, Vrbasu i Kuli. Dakle, razvoj narodne muzike i njeno širenje počelo je još u titoističko doba. Postkomunističko tranziciono doba je samo dodalo gas narastajućem muzičkom šundu. Pošto je auditorijum koji sluša “narodnjake” milionski, pretpostavka da takvu vrstu muzike sluša svet niskog stupnja obrazovanja koji ne poznaje čak ni osnovne obrasce opšte kulture jeste u suštini tačan, jer među milionima slušalaca mora biti da ima i takvih. Čolović je čak došao do zaključka da se među tehničkom inteligencijom odbojnost prema ovoj muzici zapaža mnogo ređe nego među književnicima. Kako je moguće da osoba koja je uložila mnogo vremena i mnogo truda završavajući visoke škole može da voli pesme čija prostota i nedotupavnost govore sami za sebe? “Na čaršavu dve-tri kapi krvi / to je dokaz da si bio prvi” ili “Hej, konobaru, / donesi mi ‘štok’, / hoću da se napijem / da zaigram rok”. S druge strane, u ovom muzičkom fenomenu, najvažnije je to što su izvođači turbo folka, kako primećuje Erik Gordi, rado nudili muzičke forme za potrebe nacionalističke političke propagande. Nemali broj estradnih folk zvezda pevao je “patriotske” pesme u kojima su na najprostačkiji način vređani “narodni neprijatelji”. Štaviše, neke od najprepoznatljivijih predstavnica iz tog žalosnog ali i opasnog sveta estradnog neukusa bile su udate za ratne zločince ili okorele kriminalce. Turbo folk je tokom devedesetih iskorišćen za projekat “nacionalnog buđenja”, a danas je on najupečatljivija slika i prilika našeg primitivnog demokratskog društva koje je isprazno ali i zarazno poput turbo folka.

Na moje zaprepašćenje, u “Enciklopediji urbanih legendi” profesora Jana Harolda Brunvanda, istraživača usmenih predanja modernog folklora, pronašao sam i nekoliko “mokrinskih” legendi o kojima slušam od malena. Štaviše, o nekim od tih seoskih mitova sam i pisao u kolumnama i knjigama. U tekstu “Kanibali iz mog kraja” i romanu “Kroz pustinju i prašinu” pisao sam o porodici koja je u nadev za kobasice umešala i pepeo kremiranog tetka, pobrkavši urnu pristiglu iz Amerike sa kutujom za začine. Brunvand beleži sličnu priču. Nakon Drugog svetskog rata, u paketu s hranom koji su poslali rođaci iz Amerike, evropska (najčešće istočnoevropska) porodica pronalazi teglu s praškom bez etikete i prateće poruke. Pretpostavljajući da se radi o nekom američkom instant napitku, porodica razmućuje kašike praška u toploj vodi i pije ga. (U drugim verzijama prah se koristi kao začin za kuvanje, kokosovo brašno ili smesa za kolače.) Posle im stiže i pismo s objašnjenjem da tegla sadrži kremirane ostatke rođaka koji je emigrirao u Ameriku pre o-ho-hoj godina i koji je umro za vreme rata, a želeo je da bude sahranjen u svojoj rodnoj zemlji. U drugim varijantama objašnjenje se nalazi u istom paketu, ali je napisano na engleskom i nema nikoga ko bi ga preveo sve dok kremirani ostaci ne budu popijeni ili pojedeni.

Pre dvadesetak godina počela je Mokrinom da kruži priča o vrednom suprugu koji je želeo da “oriba” WC šolju karbonitom, materijom koja se nekada koristila za zavarivanje metala. Žena je, neznajući za muževljev eksperiment, sela na WC šolju. U nedostatku kiseonika, karbonit je eksplodirao i razneo ženi guzicu. Brunvand je zapisao sličnu “legendu”. Neka vrsta eksplozivne materije - najčešće insekticida ili spreja za kosu - stavljena je u WC šolju. Obično je tamo ostavi supruga, ali ne pusti vodu. Kada njen suprug ode u klozet pušeći cigaretu, on baci opušak u šolju i digne se u vazduh. Dok ga nose u kola hitne pomoći, bolničari se, saznavši šta se desilo, smeju tako jako da im čovek ispadne s nosila i još više se povredi. Postoje bezbrojne varijacije te priče koje ponekad povezuju nekoliko kućnih nesreća a koje gotovo uvek završe motivom bolničara koji se urnebesno smeju. Od skora jedna popularna varijacija “Eksplozivnog toaleta” opisuje supruga koji slučajno uleti motorom kroz staklena kućna vrata ili kroz prozor. Dok je on u bolnici, žena počisti krš i lom i prospe ostatke benzina u WC šolju - s očekivanim rezultatom.

NASTAVAK PRILOGA »