Blog community…

“Gore od činjenice da pričaju o tebi je činjenica da ne pričaju o tebi”, zaključio je Oskar Vajld, irski pesnik i dramski pisac čiji je život bio pravo umetničko delo, daleko ispred svog vremena. I da nije napisao vrhunska književna dela, jedan od najuspješnijih dramskih pisaca viktorijanskog doba, ostao bi upamćen zbog osude na dve godine teškog rada zbog “nakaznog ponašanja”. Danas, jedan vek kasnije, njega kao “homoseksualca” nijedan evropski sud ne bi osudio zbog seksualne orijentacije.

Vajld je rođen u Dablinu u imućnoj porodici, otac mu je bio hirurg, a majka književnica. Od malena je važio za pravog čudaka. Bio je lenj i nepopularan i među đacima i profesorima. Ipak, Vajd je bio jedan od najboljih učenika. U toku studija na Oksfordu, upoznao se sa esteticizmom (ili larpurlartizmom), čiji je cilj, kao umetničkog pokreta, bio da od života napravi umetnost, što je Vajldu, naravno, i uspevalo. Imao je dugu kosu, oblačio se u odeću jarkih boja, prezirao je sportove, sobu je kitio suncokretima, ljiljanima, paunovim perjem, plavim porculanom… Zbog toga je kažnjen: kolege su mu razbucale sobu, a njega umalo udavile u reci. Iako se činilo da potiskuje svoju homoseksualnost, Vajld je bio javno prozivan zbog “nemoralnosti”. Kasnije je svoju seksualnu orijentaciju opisivao kao “mušku ljubav inspiriranu grčkom tradicijom pederastije.” Usprkos svemu, zbog njegovog humora i vickastih izjava svi su ga citirali. Često se zaboravlja da se Vajld oženio sa trideset godina i imao dvoje dece. Ipak, njegova prva “muška” ljubav bio je sedamnaestogodišnji Robert Boldvin Ros. Posle nije birao, započinjao je veze s mladim muškim prostitutkama, ali i tinejdžerima iz radničke klase, sa slugama ili prodavačima novina. Posle mu se ukus istančao. Nekoliko godina je živeo s dvadesetogodišnjim dekadentnim lordom Alfredom Daglasom, sinom markiza od Kvinsberija. Možda ga je ta veza ohrabrila pa je počeo javno da se zalaže za prava homoseksualaca. Pričao je o reformi zakona o homoseksualnosti i učestvovao u pisanju jednog homoseksualnog romana, objavljenog u tajnosti. Verovatno da je zbog svog ponašanja, kojim je izazivao sablazan, i završio na sudu. Nakon što ga je markiz oklevetao da se izdaje za sodomita, Vajd ga je tužio i izgubio parnicu, ali je zbog lažnog svedočenja i velikog skandala koji je izbio u vezi sa suđenjem, bio optužen na osnovu “moralne nepodobnosti”. 25. maja 1895. godine osuđen je na dve godine teškog rada u Reding Golu. London je odmah svom dotadašnjem najomiljenijem sugrađaninu okrenuo leđa. Od najpoznatijeg viktorijanskog pisca postao je puki kriminalac. U zatvoru je napisao vrlo dugačko pismo Daglasu, objavljeno kasnije pod nazivom “De Profundis”. “Pismo” od 50.000 reči je uručio svom bivšem ljubavniku Rosu u nameri da ga ovaj prosledi Daglasu. Po izlasku iz zatvora, narušenog zdravlja, Oskar je bio bez novca i daleko od društvenih i umetničkih zbivanja. Ipak, nije gubio vreme, pa se ubrzo vratio starim sklonostima uz svog prijatelja Rosa. Poslednje godine života proveo je u Parizu, gde je mogao nesmetano da ispunjava svoje seksualne želje, ali teški uslovi života u zatvoru uništili su mu zdravlje. Nakon izlaska iz Reding Gola živeo je samo još tri godine, objavljujući u Parizu novinske članke pod pseudonimom Sebastijan Melmut. Umro je 30. novembra 1900. godine od akutnog meningitisa, ali se pretpostavlja da je pravi uzrok bolesti zapravo bio sifilis. U buđavoj pariskoj hotelskoj sobi, u kojoj je proveo poslednje dane života i čije je tapete na zidu opsednuto mrzeo, dok je umirao rekao je: “Jedno od nas će morati da ode”. Na njegovom nadgrobnom spomeniku stajao je anđeo s izraženim muškim polnim organom, koji je neko kasnije uništio zbog sablazni ili, možda, ukrao kao fetiš.

Interesantno je i tragikomično da je u Rusiji Vajld najcitiraniji pisac posle Puškina, iako su se Rusi nedavno na Crvenom trgu pesnicama žestoko obračunavali sa evropskim parlamentarcima i homoseksualcima. Da je živ i da je učestovao na 14th anniversary of the decriminalization of homosexuality in Russia, sigurno bi i Vajldu razbili nos kao Richardu Fairbrassu iz grupe “Right Said Fred”.

Izgleda da Endru Baruh Vahtel nije bio sasvim u pravu kada je rekao da su pisci u postkomunističkom dobu izgubili neobjašnjivo visok status u društvu kakav su imali pre pada komunizma. Eto njemu i nama drugačijeg primera. Na svečanom otvaranju Delta City “prvog pravog šoping-mola” u Beogradu pojavio se i Dobrica Ćosić. Možda je pisac uvršten na listu VIP zvanica u nameri da popravi sliku biznismena Miroslava Miškovića u javnosti. Piščev gest prema tajkunu treba čitati ovako: “Ovo nije čovek obuzet isključivo zgrtanjem novca, nezainteresovan za duhovna dobra. Naprotiv!” Da li je razlika između pisca i tajkuna fundamentalna?

Sve ovo me je podsetilo na reči Džozefa Konrada, koji je, prilikom neke prepirke sa H. Dž. Velsom, svoju razliku u odnosu na ovog pisca formulisao ovako: “Vels, razlika između nas dvojice je fundamentalna. Vi ne volite ljude, ali smatrate da treba da se poprave. Ja volim ljude, a znam da ih ne treba popravljati.” Da li je britanski književnik Herbert Džordž Vels (1866-1946) - čije su knjige pobuđivale maštu čitalaca ali ih istovremeno i plašile neretko crnim i zlosutnim tematikama - s obzirom na “tranzicionu invaziju tajkuna”, trebalo da predvidi nastavak “Ratova svetova”?

Vels je svakako najvažnije ime u istoriji naučne fantastike (SF), jer su iz njegovih pojedinih dela nastali čitavi podžanrovi SF-a. Pomenimo samo remek-dela “Vremeplov” (1895), “Ostrvo doktora Moroa” (1896), “Nevidljivi čovek” (1897), “Rat svetova” (1898) ili “Prvi ljudi na Mesecu” (1901). Šta sve tom čoveku nije padalo na pamet još u 19. veku: biološki inženjering, putovanje kroz vreme, nevidljivost… Štaviše, on je bio jedan od prvih koji je predvideo mogućnost invazije vanzemaljaca kada je 1898. godine napisao delo “Rat svetova”. A taj roman uistinu nije samo puki prikaz napada “malih zelenih”, već i pretkazanje stvarnih ratova, tačnije, svetskih ratova koji će uslediti koju deceniju kasnije. Interesantno je da roman nije objavljivan tokom Prvog svetskog rata, i to u periodu od 1918. do 1921, kao ni tokom Drugog svetskog rata, od 1940. do 1943. godine. Roman je tokom vremena učitavan u različite kontekste. Tu praksu je započeo Orson Vels, 30. oktobra 1938. godine, režirajući fiktivnu radio-reportažu baziranu na predlošku H. Dž. Velsa, koju je Radio Teatar Merkur emitovao na CBS-u kao specijal za Noć veštica. Ova radio-drama ušla je u istoriju medija, jer je bila toliko uverljiva da je izazvala neverovatnu paniku kod američkih slušalaca. Po završetku emitovanja drame Orson Vels se obratio radijskoj publici, objašnjavajući im da je samo reč o šali smišljenoj za Noć veštica. Građani su žestoko protestovali zbog pretrpljenog straha. Dvojica prezimenjaka, britanski pisac i američki glumac, pokazali su na koji način treba razdrmati publiku naviklu na svakovrsna uljuljkivanja i podilaženja od strane umetnika. Originalnu adaptaciju Velsovog kultne knjige o invaziji vanzemaljaca na Zemlju, prema scenariju Barija Lindona, režirao je Bajron Haskin 1953. godine, a u glavnim ulogama su bili Džin Bari, En Robinson, Les Tremejn, Džek Krušen, Hausli Stivenson… I Stiven Spielberg je 2005. godine snimio film “Rat svetova”, prema scenariju Džoša Fridmana i Dejvida Kepa, sa Tomom Kruzom, Dakotom Faning i Timom Robinsom u glavnim ulogama. Jedno je sigurno: adaptiranje ovog romana u različite medijske i umetničke forme neće prestati sve dok Marsovci zaista ne izvrše invaziju na našu planetu.

Ali kakve sve to ima veze sa time što se srpski pisac iz Velike Drenove kod Trstenika obreo među zvanicama na koktelu koji je upriličio najbogatiji ali i najkontroverzniji poslovni čovek koji danas hoda Srbijom? Ima, i te kako! Ćosić je u Miškovićevom društvu nalik Marsovcu zatečenom u supermarketu dok gura kolica natovarena robom široke potrošnje!

Varate se ako mislite da su opskurni stihovi “Jedva čekam da sa’ranim majku pa u kuću da dovedem Rajku” specifičan izum ovdašnje novokomponovane narodne pesme. Ivan Čolović u studiji “Divlja književnost”, u kojoj se bavio etnolingvističkim proučavanjem paraliterature, beleži: “Šta li ljudi od ukusa pomisle kada u ‘Terezi Raken’ [Emila Zole] naiđu na izjavu: ‘Otac će ovih dana umreti. To čekam da bih mogao da živim a da ništa ne radim’, ili kad pročitaju stih: ‘Volim gledati kako umiru djeca’ u pesmi Majakovskog koja se čak zove ‘Nekoliko riječi o meni samom’?” Nove novokomponovane narodne pesme, po Čoloviću, predstavljaju savremeni izdanak naše - više od dva veka - duge tradicije književnog folklorizma, to jest, pevanja u narodnom duhu. Ali, iako proizilaze iz duge tradicije, ove pesme koje nastaju izvan umetničke poezije, kao domaća paraliteratura, ipak su skorašnja pojava. Antonije Pušić alijas Rambo Amadeus je 1988. godine stvorio pojam “turbo folk” pod kojim se podrazumeva “(novo)komponovana narodna pesma”. Ruku na srce, iako se ne znaju imena autora mnogih pseudoantologijskih tekstova, o njima su napisane mnoge studije i ogledi: “Neofolk kultura” Milene Dragićević Šešić, “Smrtonosni sjaj: masovna psihologija i estetika turbofolka” Ivane Kronje, “Antologija turbo folka” Gorana Tarlaća i Vladimira Đurića Đure (u kojoj su, pored Tarlaćevog i Đurićevog, sabrani i radovi Saše Radojevića, Erika Gordija, Radeta Stanića, Ivana Pravdića i Ramba Amadeusa).

Sabiranje u jednu knjigu “antologijskih pesama” turbo folka i studija o njima predstavlja dobar pokušaj objašnjavanja jednog mogućeg viđenja naše kolektivne propasti. Da li ovo društvo zaista boluje od neizlečive zaraze turbo folkom? Rambo Amadeus piše: “Turbo folk je muzički Frankenštajn kraja 20. vijeka stvoren kao posljedica nasilnog zavođenja i pogrešnog shvatanja demokratije.” Činjenice u vezi sa nastankom govore nešto drugo. U anketi, koju je Centar za istraživanje programa i auditorijuma Radio-televizije Beograd 1978. godine sproveo među 1.400 ispitanika, odabranih da čine reprezentativni uzorak, svedoči Ivan Čolović, više od polovine anketiranih Beograđana (sic!) izjavilo je da od svih vrsta muzike najviše voli “narodnu”. Slične rezultate dale su ankete sprovedene u Subotici, Somboru, Srbobranu, Vrbasu i Kuli. Dakle, razvoj narodne muzike i njeno širenje počelo je još u titoističko doba. Postkomunističko tranziciono doba je samo dodalo gas narastajućem muzičkom šundu. Pošto je auditorijum koji sluša “narodnjake” milionski, pretpostavka da takvu vrstu muzike sluša svet niskog stupnja obrazovanja koji ne poznaje čak ni osnovne obrasce opšte kulture jeste u suštini tačan, jer među milionima slušalaca mora biti da ima i takvih. Čolović je čak došao do zaključka da se među tehničkom inteligencijom odbojnost prema ovoj muzici zapaža mnogo ređe nego među književnicima. Kako je moguće da osoba koja je uložila mnogo vremena i mnogo truda završavajući visoke škole može da voli pesme čija prostota i nedotupavnost govore sami za sebe? “Na čaršavu dve-tri kapi krvi / to je dokaz da si bio prvi” ili “Hej, konobaru, / donesi mi ‘štok’, / hoću da se napijem / da zaigram rok”. S druge strane, u ovom muzičkom fenomenu, najvažnije je to što su izvođači turbo folka, kako primećuje Erik Gordi, rado nudili muzičke forme za potrebe nacionalističke političke propagande. Nemali broj estradnih folk zvezda pevao je “patriotske” pesme u kojima su na najprostačkiji način vređani “narodni neprijatelji”. Štaviše, neke od najprepoznatljivijih predstavnica iz tog žalosnog ali i opasnog sveta estradnog neukusa bile su udate za ratne zločince ili okorele kriminalce. Turbo folk je tokom devedesetih iskorišćen za projekat “nacionalnog buđenja”, a danas je on najupečatljivija slika i prilika našeg primitivnog demokratskog društva koje je isprazno ali i zarazno poput turbo folka.

Na moje zaprepašćenje, u “Enciklopediji urbanih legendi” profesora Jana Harolda Brunvanda, istraživača usmenih predanja modernog folklora, pronašao sam i nekoliko “mokrinskih” legendi o kojima slušam od malena. Štaviše, o nekim od tih seoskih mitova sam i pisao u kolumnama i knjigama. U tekstu “Kanibali iz mog kraja” i romanu “Kroz pustinju i prašinu” pisao sam o porodici koja je u nadev za kobasice umešala i pepeo kremiranog tetka, pobrkavši urnu pristiglu iz Amerike sa kutujom za začine. Brunvand beleži sličnu priču. Nakon Drugog svetskog rata, u paketu s hranom koji su poslali rođaci iz Amerike, evropska (najčešće istočnoevropska) porodica pronalazi teglu s praškom bez etikete i prateće poruke. Pretpostavljajući da se radi o nekom američkom instant napitku, porodica razmućuje kašike praška u toploj vodi i pije ga. (U drugim verzijama prah se koristi kao začin za kuvanje, kokosovo brašno ili smesa za kolače.) Posle im stiže i pismo s objašnjenjem da tegla sadrži kremirane ostatke rođaka koji je emigrirao u Ameriku pre o-ho-hoj godina i koji je umro za vreme rata, a želeo je da bude sahranjen u svojoj rodnoj zemlji. U drugim varijantama objašnjenje se nalazi u istom paketu, ali je napisano na engleskom i nema nikoga ko bi ga preveo sve dok kremirani ostaci ne budu popijeni ili pojedeni.

Pre dvadesetak godina počela je Mokrinom da kruži priča o vrednom suprugu koji je želeo da “oriba” WC šolju karbonitom, materijom koja se nekada koristila za zavarivanje metala. Žena je, neznajući za muževljev eksperiment, sela na WC šolju. U nedostatku kiseonika, karbonit je eksplodirao i razneo ženi guzicu. Brunvand je zapisao sličnu “legendu”. Neka vrsta eksplozivne materije - najčešće insekticida ili spreja za kosu - stavljena je u WC šolju. Obično je tamo ostavi supruga, ali ne pusti vodu. Kada njen suprug ode u klozet pušeći cigaretu, on baci opušak u šolju i digne se u vazduh. Dok ga nose u kola hitne pomoći, bolničari se, saznavši šta se desilo, smeju tako jako da im čovek ispadne s nosila i još više se povredi. Postoje bezbrojne varijacije te priče koje ponekad povezuju nekoliko kućnih nesreća a koje gotovo uvek završe motivom bolničara koji se urnebesno smeju. Od skora jedna popularna varijacija “Eksplozivnog toaleta” opisuje supruga koji slučajno uleti motorom kroz staklena kućna vrata ili kroz prozor. Dok je on u bolnici, žena počisti krš i lom i prospe ostatke benzina u WC šolju - s očekivanim rezultatom.

NASTAVAK PRILOGA »