Blog community…

“U ovoj zemlji živi čovjek, / I drug, i vođa, Josip Broz Tito. ” Ovim stihovima počinje kompozicija “Prolog” K. Kovača - S. Markovića - J. Kaštelana koju je svojevremeno izvodio Alfred Dado Topić. Na kompilaciji “Pesme o Titu” nalaze se i numere Meri Cetinić, Olivera Dragojevića, Nede Ukraden, Jadranke Stojaković, Dušana Prelevića, Zdravka Čolića, Davorina Popovića, Bate Nonina, “Teške industrije”, “YU grupe”, “Generacije 5″… “Rani mraz” se na toj ploči pojavljuje sa čak dve pesme: “Računajte na nas” i “Triput sam video Tita”. Đorđe Balašević peva: “I opet video Tita maršala, / Legendu tu, slobodotvorca, / Čoveka tog, druga i borca, / Opet sam svud video Tita.” I ja sam, poput njega, video druga Tita. I, ruku na srce, drago mi je zbog toga. Ako me pamćenje dobro služi, Tito je, 1979. godine, u povratku sa Šestog samita nesvrstanih u Havani prošao kroz Užice i obišao Kadinjaču. Zadesilo se da smo baš te godine bili sa školom na Zlatiboru. Učiteljica nam je vezala pionirske marame, popravila iskrivljene kape i oprezno sprovela do autobusa kojim smo odvedeni na svečani doček. Nakon beskrajno dugog čekanja, smeo bih da se zakunem da sam lično & personalno video čoveka i druga i vođu i borca i slobodotvorca… Spremnost naših umetnika da pevaju o slobodi, jednakosti, bratstvu i jedinstvu nikako ne može biti sporna. Negovanje pozitivnih vrednosti naše antifašističke borbe svakako je civilizacijska tekovina kojom treba da se ponosimo. Šta, zar je trebalo da na Omladinskim radnim akcijama mlađahni estradni umetnici pevaju “ubićemo, zaklaćemo ko sa nama neće” ili “bjež’te psine, preko Drine”?!

Naravno, postoji čitava armija pesničkih udvorica koji su opevanje partizanskog lirskog subjekta dobrano naplatili. Njihov “radnički zavet Titu” omogućavao je zvanje p(j)esnika koje donosi dobar prihod a da se gotovo ništa ne mora raditi. Bila je to laka i unosna služba za gomilu prazilukovića koji su drmali fabričkim krugovim, SIZ-ovima ili provincijskim domovima kulture. Pesma “To majka više ne rađa” Ace Sekulića bi pre mogla da se odnosi na pisce koji su se stavili u službu OZNE i DB-a, nego na najvećeg sina naših naroda i narodnosti.

U tekstu “Doprinos srpskih pesnika deifikaciji Josipa Broza Tita” (Hereticus, 2005-1) književnik Marinko Arsić Ivkov kaže: “U vreme opšteg nemorala i udvorištva pesnici su, umesto da budu savest društva, često prednjačili u dodvoravanju tiraninu. Stotine poznatih pesnika i hiljade pesnika-amatera u svojim pesmama pretvarali su vođu u božanstvo i besmrtnika. Zauzvrat, od režima su dobijali položaje, priznanja i razne beneficije. Ta bolesna simbioza kulminirala je u vreme Titove smrti, kada je u jednom jedinom danu spevano na hiljade takvih pesama.” Ne mogu se pobrojati zbornici i antologije koje su posvećene doživotnom predsedniku SFRJ Josipu Brozu Titu. “Tito piscima - pisci Titu” Radomira Andrića i Ljubivoja Ršumovića, “Josipu Brozu Titu pesnici Jugoslavije” Momčila Đarkovića, “Čovek i drug i vođa: pesme i prozni odlomci” Vladimira Jovičića i Blagoja Jestrebića, “Književnici o Titu” Mladena Oljače i Čeda Radovića, “Pjesme o Titu” Huseina Tahmiščića… Ko će sagledati razmere tolikog nepatvorenog podaništva? “Režim je podsticao i negovao udvorički moral u svim oblastima života, tako da je ono što je u normalnim društvima smatrano društvenom bolešću, u komunizmu postalo vrlina. Pesnici su prestali da budu ’savest društva’. Ne samo da su se priključili ’stadu’, nego su se probili na njegovo čelo. Stihove koji su do besmislenosti veličali ‘besmrtnog vođu’, izjednačujući ga sa božanstvom, Suncem, večnošću, ne može da izostavi nijedan antologičar ljudske gluposti. […] Režim je stvorio atmosferu poniznosti i udvorištva, tako da su mnogi pisci pevali ode Titu i kad ih niko nije ‘vukao za jezik’. Ode su pevane čak i Titovoj vojsci (Veljko Petrović) i policiji (Oskar Davičo). Sve u svemu, gotovo polovina srpskih pesnika ispevala je bar jedan hvalospev ‘drugu Titu’. To je jedan od najnižih moralnih padova u istoriji književnosti.” Pevao je Adam Puslojić: “Ako ima večnosti / i ako večnost ima ime, / ime večnosti je Titovo ime.” Eto, nije prošlo mnogo, a Puslojić je, poput mnogih pesnika koji su pevali o Titu, “ime večnosti” otkrio na sasvim drugom mestu: “Znam da se u Bogu, kao pravi beskraj, / skrivaju i svetlost i tama od zlata.” Što li se odrekoše Boga iz Kumrovca?

Nedavno su mi javili tužnu vest: umro je sarajevski pesnik Rajko Đurica, moj prijatelj. Ovako je on govorio: “Sve napisano je istorija, a ono što nije zapisano i što je ostalo u kostima koje su pretvorene u pepeo, kao da se nije ni desilo. Moramo probijati barijere i uzdignuta čela pisati našu istoriju, jer ako je ne budemo pisali, kao da nas nije ni bilo.” Ovako sam ja u svom romanu “Kroz pustinju i prašinu” pisao o njemu: “Sarajevo je grad čuda. Za ljude koji su u njemu rođeni čuda su nevidljiva kao vazduh koji udišu pa ih više ni ne primećuju. Jedanput sam u Ferhadiji sreo prijatelja kog nisam godinama video. Kad su naposletku i najuporniji odustali od potrage za njim, pred mene je, kao čudo, iskrsao taj napaćeni čovek. Bio je primetno mršaviji i brkatiji. I dok smo nekim strmim ulicama hodali ka Lovačkom domu, pričao mi je o tome kako je rukama kopao rovove, kako je vešto bežao i kako se skrivao, kako je uzalud budio mrtve, kako je oplakivao žive, kako su mu verni psi javljali kada da napusti stan koji je delio sa jednim pričljivim cvrčkom, kako ga je otkopčan šlic spasao od eksplozije granate, kako je razlikovanje između otrovnih i jestivih gljiva usavršio do čarobnjačke veštine, kako se grejao na vatri koja je progutala sve njegove knjige pesama, kako je bolestan, sa stočnim pasošem, izašao iz žice i kako su mu, nakon operacije koju je njegovo mršavo telo jedva podnelo, prve reči bile: ‘Dajte mi cigaretu i vucite se svi zajedno u pizdu materinu!’ Prijem za pisce iz regiona organizovao je francuski ambasador u Bosni. Služena su vina iz godina najboljih berbi i specijaliteti od divljači. Ništa od toga nismo okusili, jer mi ne možemo bez kafe. ‘Još uvek piješ gorki ugalj?’ Njegovo pitanje je, u stvari, bilo prekor, ali ja sam nastavio da srčem iz fildžana kafu bez zrna šećera. ‘Kao što se ni tebi nisu smučile pečurke’, rekoh. Pre nego što smo se rastali, otkrio mi je da se u Sarajevo vratio da bi proverio da li je cvrčak iz njegovog stana još uvek živ. Zar to nije pravo čudo?”

Rajko Đurica je rođen 1945. godine u zaseoku Stožišta, na tromeđi Bosne, Like i Dalmacije. Školovao se u rodnom selu, Donjem Tiškovcu, Grahovu, Kninu i Sarajevu. Tri godine je proveo u Berlinu gde je učio nemački jezik sa kojeg je kasnije preveo oko 20 nemačkih pesnika i prozaista i veći broj drama nesvrstanih zemalja emitovanih na Radio Sarajevu. Objavio je šest zbirki pesama, dve praktične knjige i dva prevoda. Bio je saradnik studentskog lista “Naši dani”, urednik časopisa “Lica” i višegodišnji dopisnik opozicionih listova u okviru Lokalpressa.

Rajka sam upoznao u Mokrinu, ali sam i pre tog zvaničnog upoznavanja čitao njegovu zbirku pesama “Kefalon” koju mi je, naravno, otkrio i posudio Đura Đukanov. Đurica je, na moje čuđenje, inkognito radio u “Mokrinskim novinama”. Gotovo preko noći je savladao kompjutersku obradu teksta i prelom novina. Proveo sam tolike noći sa njim u priči. Objavio sam njegove pesme u prvom broju “Severnog bunkera”. Na predstavljanju časopisa u mokrinskoj biblioteci učestvovali smo Jovan Gvero, Rajko Đurica, Đura Đukanov i ja. Te večeri je i nastala ona čuvena Đurina fotografija iskorišćena za dizajn naslovnih strana knjiga iz edicije nazvane po njemu. Rajko u “Bunkeru”, u pesmi “Formula”,  kaže: “[…] Ovde se grli, ljubi / Psuje, ubija / istom rečju. […]” To vredi zapamtiti.

Studirao je filozofiju, ali je, zahvaljujući lako prepoznatljivom belom odelu u koje je bio obučen onog dana 1968. godine kada su studenti demonstrirali i fotografiji u novinama - izbačen sa fakulteta. Njegova porodica je, tokom rata u Sarajevu, doživela tragediju, supruga mu je netragom nestala tokom opsade grada, a sinovi izbegli na različite strane sveta. Na koncu je, bolestan ali čvrstog duha, završio u Mokrinu, noću živeo u redakciji lokalnih novina a danju spavao trudeći se da ne bude na teretu nikome. Kao da je jedva dočekao da prezdravi pa da se vrati u Sarajevo.

Rajko je proteklih godina objavio knjigu “Gljive Bosne i Hercegovine” (2007) i dve knjige pesama “Kad su mrtvi jeli kišu” (2005) i “Jeres pseći sin” (2007). Za ovu poslednju Rajko je dobio Godišnju nagradu Društva pisaca BiH za najbolju knjigu članova Društva objavljenu u 2007. godini. “Radni naslov toga je bio ‘Patarenstvo’ zbog toga što je patarenstvo u našem bosanskom i hercegovačkom biću. Mi nismo pravi vjernici. Imamo patarenski duh koji je ostao u nas usađen. Zapravo, mi smo sa našim vjerama samo jedna izverzirana hereza i to je tako. Ne može mi niko reći da je normalno da pravi musliman ode u džamiju i nakon što obavi namaz dođe u kafanu i naruči duplu rakiju. Toga, priznaćete, ovdje ima koliko hoćete. O tome, zapravo, govori moja knjiga, o toj našoj patarenskoj kobi. Ovdje se vrijeme nikada nije mjerilo danima, satima i sekundama, nego se mjerilo prije onog rata, prije ovog rata, prije one bune, prije ove bune.” Tako je govorio Rajko, koji je uzdignuta čela pisao svoju i našu istoriju. Neka mu je laka zemlja.

Ima li ičega goreg i dosadnijeg od nesnosnog vrućeg vetra koji bezobrazno kovitla prašinu samo zato da bi nam ulazila u oči, nos i usta? O vetru kao lajtmotivu ili pak sa vetrom u naslovu napisano je mnogo knjiga. Jedna od najpoznatijih pripovetki Laze K. Lazarevića naslovljena je “Vetar”, a padaju mi na pamet i “Prohujalo s vihorom” Margaret Mičel, “Vetar u vrbaku” Keneta Grejma, “Kad vetar duva” Džejmsa Patersona, “Vetrovi promena” Marte Grajms, “Pisanje uz vetar” Ljiljane Šop, “Scenografija za vetar” Marije Šimoković, “Muzini vetrovi” Miodraga Raičevića…

Uloga vetra u našim lelujavim životima očigledno je velika. Ovako je o vetru pisao banatski Mopasan gledajući kroz dvogled bez stakala: “Auuu, vetruština! […] kroz rukopis briše vetar. Duva, bolje rečeno. Ako briše, moguće je i tekst da izbriše. Ni ona mogućnost kad vetar duva, nije mnogo povoljnija. Može oduvati stranice, u naletu besnog duvanja otvorivši vrata. Rukopisne stranice rasprše se po sobi, odlepršaju u avliju, razlete se sokakom. […] pisac juri svoje leteće stranice. Poneka se zagubi, dok ostale, posle više sati jurnjave i potrage, bivaju vraćene u piščev radni kabinet. U radnu sobu, na radni sto.” Možda mu je ovaj tekst pisan za novine poslužio kao dnevnička beleška o tome kako mu je zli i pobesneli vetar zaista raspršio rukopis romana “Duva vešanac”, koji je Gorostas iz Mutne poljane napisao odmah posle romana “Dvogled bez stakala” i “Bog bogova” iz nezavršenog ciklusa “O pet sela i jednom gradu”.

O ovom neobičnom vetru pisao je još jedan Banaćanin. Aleksandar Bjelogrlić u priči “Itaka u Zmaj Jovinoj” beleži uticaj “vetra vešanca” na radnu atmosferu: “Kad bi se huljavi severoistočni vetar, koji smo zvali vetar vešanac, udružio s nepovoljnim geomagnetnim strujanjima i visokim atmosferskim pritiskom, zaposleni su umeli da se zakrve u bučnim, praskavim prepirkama.” Nema sumnje: zbog “vetra vešanca” umeju da padnu teške reči, a neko, bogme, ume da padne i u duboku depresiju.

Postoji snažna veza između vetra i suicida. Čak je i van psihološke literature o tome dosta pisano. Tako španski pisac Enrike Vila-Matas u romanu “Samoubistva za primer”, koju je sa španskog preveo Igor Marojević, kaže: “[…] Ispričao mi je da je Orasijev otac samo dve nedelje ranije bio pušten iz ludnice. Dozvolili su mu da vozi automobil koji je u svoje vreme kupio u Karakasu, ali su ga podvrgli najtešnjem nadzoru da bi videli da li će zalivski vetar i dalje da utiče na njega. Uhoda sa motorom bio je samo lekar iz ludnice od kog se očekivao konačan sud. Po onome što se desilo, reklo bi se da je jedini pouzdan deo konačnog suda bio da je Orasijev otac, veran uvreženoj tradiciji porodice, zamenio zalivski vetar za samoubistvo.” Ludilo, suicid i vetar.

Dokazano je, barem je tako zabeleženo na Wikipediji, da vetar koji traje dugo, danima čak i nedeljama, izaziva u manjoj ili većoj meri nervno rastrojstvo. U Francuskoj, u dolini reke Rone, poznat je vetar koji duva neprekidno po tri meseca. Zanimljivo je što je statistički dokazano da se broj zločina u tom periodu značajno povećava. Štaviše, na sudu se kao olakšavajuća okolnost uzima da se zločin desio u doba godine kada duva taj vetar. Da se razumemo, nismo mi ništa ni bolji ni gori od Francuza po tom pitanju. Poznato je da smo mi narod koji najčešće strada od promaje. A postoji i karakterističan opis za osobe koje su malo “na svoju ruku”, za njih se kaže da im “duva”. Postoji i verovanje da su neki “ljudi vetrenjaci”; to su, medicinskim rečnikom rečeno - nervno labilne osobe, koje za vreme dok duva vetar mogu “doleteti” i srušiti vam odžak (?!). Te osobe su uglavnom povučene i ćutljive, ali ih “treba izbegavati” i “ne ljutiti”! Interesantno je da se ime mitskog grčkog junaka Odiseja može prevesti i kao “srdit čovek”, “srđan”. Po Homeru, njemu je gospodar vetrova Eol dao mešinu u koju je zatvorio sve zle vetrove nepovoljne za plovidbu, ali dok je Odisej spavao a njegovi brodovi plovili prema istoku, neki njegovi saborci su, verujući da se u njoj nalazi blago, otvorili mešinu iz koje su izašli svi pobesneli vetrovi, uzrokovavši takvo nevreme koje je preživio samo Odisejev brod. Od ovolike vetruštine u ovom tekstu dođe mi da zapevam od muke pesmu Nestora Gabrića - “Duni, vetre, otud od Banata”!

U gradu u kojem živim, u kojem nema ni D od demokratije, onemogućeno mi je da radim i zaradim, izložen sam sadizmu medija koji bez ustezanja prenose perverzna saopštenja desničarskih stranaka i patriotskih udruženja, cenzurisan od strane lokalnih moćnika zaduženih za mas-kulturu, propagandu i teleće nogice u saftu pojedenih na račun i u ime građana koji ćute i ne talasaju. Ipak, s obzirom na to da sam dosetljiv poput neuništive trave zubače, ja svako malo niknem na mestu na kome me ne očekuju. A mogu i da mi pljunu pod prozor. Od njihove pljuvačke samo ću brže da rastem!

Nisam očekivao da će zbog toga što je jedan pisac ostao bez posla izbiti građanski nemiri u Kikindi. Ipak, očekivao sam da će barem moje kolege novinari, kojima sam bio saradnik i urednik, imati razumevanja za to što mi se dešava. Međutim, dopustili su sebi da objavljuju radikalske bljuvotine o meni, mojoj porodici i mojim prijateljima a da mi nisu dali priliku čak ni da ispričam svoju priču. Pravila profesionalne objektivnosti nisu važna u lokalnim novinama, radiju i televiziji. S druge strane, svi dopisnici, izuzev onih kojih su svakako bili na stranih onih koji su me i oterali s posla, hrabro su izveštavali o mom slučaju iako im je pretila realna opasnost da i sami prođu kao ja. Ali šta je, pobogu, bila moja krivica? Prva je ta što sam bio urednik u Kikindskim i na Radio Kikindi koji su raznim nacionalistima bili trn u oku. Drugo, u intervjuima koje sam davao raznim povodim, kritikovo sam lokalnu vlast, smatrao sam, recimo, da je gradonačelnikova odluka da Natašu Kandić iz Fonda za humanitarno pravo proglasi personom non grata - anticivilizacijska i da se pravljenjem lista nepodobnih bave samo glupi i zli ljudi. Posle se ispostavilo da je stvar bila prostija: jednom članu radikalske stranke zapalo je za oko moje radno mesto. Meni su traktorista, konobrica, trener, student i čistačica dali otkaz, jer oni predstavljaju upravu kulturne institucije u kojoj sam radio a koju je po partijskoj liniji vodila osoba sa diplomom iz aerobika. Naravno, i dalje sam bez stalnog posla u Kikindi. Povremeno uradim neki poslić za Gradsku biblioteku, opozicione medije ili lokalne nevladine organizacije i tu se sav moj angažman u Kikindi završava. Šta to ono beše solidarnost? Kad su anketi Kikindskih lokalni umetnici upitani šta misle o teroru vlasti nad jednim piscem, niko od njih nije rekao ništa u moju korist, nego: “Pa ako je kriv, šta da se radi.” Kriv? Za koje zlodelo? Posle su ti “umetnici” imali razumevanja za štrajkovanje glađu vojvode od zarđale kašike u Hagu pa su se čak javno i zalagali za poštovanje njegovih, pazi sad, građanskih prava. Daleko od očiju, a tako blizu srcu. Sa druge strane, sijaset ovdašnjih i regionalnih udruženja pisaca i novinara je reagovalo. Ali šta radikale i lokalne umetnike briga šta o ovome misli PEN Centar, važno je šta kažu gradonačelnik i njegove prišipetlje među kojima su najglasniji oni koji su svojevremeno govorili na promocijama mojih knjiga i pisali o hvalospeve posvećene mom književnom radu!?

Jedan sam od retkih pisaca koji nemaju drugo zanimanje osim onog u vezi sa pisanjem knjiga ili književnih tekstova. Nemam rešeno penzijsko i zdravstveno osiguranje jer udruženje književnika kojem pripadam nema “ovlašćenje” od države da svojim članovima obezbeđuje status slobodnih umetnika. Tačnije, na lokalnoj samoupravi je da odluči da li će nekom piscu, članu SKD-a, uplaćivati zdravstveno i socijalno osiguranje. Nešto baš nisam siguran da će mi oni koji su me onomad oterali s posla sad izaći u susret. Živim od procenta koji dobijem od izdavača za prodate knjige i od autorskih honorara koje zaradim promovišući knjige ili pišući publicističke tekstove na književne teme. To su skromna primanja, ali su mi draža od svog krvavog novca koji ostavljam da se premeće po rukama “novinara” propagandista režima i “pisaca” koji su pevali s kalašnjikovim u ruci.

Saznao sam, od dopisnice Super TV, da je intervju sa mnom, rađen za tu subotičku televiziju, na temu “političko nasilje”, cenzurisala ekipa radikalskih propagandista koji rade u kikindskom dopisništvu (sasvim simptomatično, prostorije dopisništva su, a gde bi drugde, nego - u podrumu nekadašnje Komune). Natrukovali su i nekakvo perverzno saopštenje povodom tog nikad emitovanog intervjua. E pa, nećemo tako drugovi… U stvari, hajde prvo da stavimo prst na čelo…

Poznajem čoveka koji u novčaniku, pored fotografije svoje dece, nosi sliku atentatora na premijera Srbije. Da je to nekakav paćenik koji ne shvata koliko je bolesno i ogavno to uzdizanje ubice, još bih mogao da progutam: ima nas svakakvih, nisu svi rođenjem dobili izbaždarenu čistu pamet. Ali nije takav slučaj, reč je o čoveku koji ima društveni angažman i kreator je kulturnog ambijenta u gradu nadaleko poznatom po najtežim i najdužim ludajama. Da li je posle ovoga ikome potrebno objašnjavati da je kikindska kulturna politika u raljama ekstremne desnice koja je iz temelja krenula da gradi bolju budućnost?! Kako to izgleda?

A šta je sa svima onima koji su do pre nekoliko godina učestvovali u kulturnom životu grada? Šta bi sa nagradom OEBS-a koju je Kikinda dobila kao najtolerantniji grad u Srbiji, iste godine kada su radikali došli na vlast? Od tolerancije do revanšizma napravljen je mali korak, takoreći - samo jedan mrc! Snosimo li i mi deo odgovornosti zbog toga što gradom vladaju bahati, osioni i primitivni ljudi? Naravno. Da među nama nije bilo alavih, danas ne bi bilo gladnih…

Opštinska vlast, u dokolici između spremanja dve pakosti, finansira tribine u Domu omladine posvećene otkrivanju planetarne zavere protiv Srba, a u Narodnom pozorištu promoviše sabrana dela haškog optuženika. Mediji na koje su radikali stavili svoju šapu naširoko, bez ikakvih ograda, izveštavaju sa predavanja na kojima se dokazuje da su Srbi Arijevci koji su Induse naučili pismu i kulturi i o tome kako je Aleksandar Makedonski testamentom svoje carstvo ostavio Srbima. Ispade da su nam u Kikindi najmanja briga pojedini vozači koji u javnom gradskom prevozu lepe postere Ratka Mladića i prosvetni radnici koji u učionicu ulaze noseći, zakačena na reverima, čak dva bedža sa likom Radovana Karadžića.

Evo moje omiljene teme: neki su “kulturteroristi i naci-intelektualci” jedva dočekali da uđu u medije i kulturne ustanove koje su radikali “oslobodili” od “petooktobarskog šljama”. Znaju oni i te kako bolje od te “sorosovske” boranije šta ovom gradu treba, samo nisu dosad imali prilike da iskažu svoj talenat. Od njihovog talenta nama danas trnu zubi!

Šta reći o lokalnim propagandističkim medijima i novinarima koji su do petooktobarskih polupromena bili perjanice Slobe-slobode i o ovim drugim koje je iznedrila “revolucija”, a koji su “otporašku” pesnicu zamenili dvoglavim orlom? Neko ko je spreman da u nastavcima objavljuje nepotpisane tekstove-poternice i saopštenja ultradesničarske stranke a koje nije ništa drugo do poziv na linč, i pristaje da mu urednik bude neko ko sriče slova dok čita i potpisuje se palcem, ne da nije novinar, nego nije čovek pre svega, to je obična krpa kojom se njihovi idoli brišu kad se ukake od sreće što su nekog opljuvali! Lokalni “ministar” kulture, radikalska “karika koja nedostaje”, bivša perjanica RTS-ovog poimanja slobodnog novinarstva, danas piše ali ne potpisuje odvratna saopštenja svoje stranke i ponovo, s oduševljenjem, sprovodi gebelsovsku cenzuru. Recimo, jedna novinarka se pre neki dan požalila kolegama da joj je cenzurisao tekst o promociji izdanja novosadskog SKC-a u Kikindi, rekavši: “Ne može toliko Tešina” i naredio joj da napiše nešto drugo. Pošto je ona odbila, radikalski medijski mogul dao je zadatak drugom, hajde da kažem tako - novinaru - da napravi priču o kikindskom mamutu. Daklem, tako…

Kad sve ovo prođe i kada Kikinda ponovo postane grad, verujem da će se, kao onomad, listom javljati “prvoborci” koji će se u maniru onog čuvenog pitanja: “A đe si ti bijo kad je klalo i bumbardovalo?”, praviti pametni i osuđivati persone krive za urbicid. Takvi danas kao miševi sede u bircuzima i govore: “Šta se to mene tiče? Samo da mene ne diraju!” Ne boj se, neće tebi ni dlaka s glave faliti, mufljuzu jedan!

Pre petneast godina objavio sam u studentskom časopisu “Oksimoron” odlomak iz proznog prvenca kikindske novinarke Gordane Perunović-Fijat koju dotad nisam poznavao. Upoznao sam je u vreme kada ju je, zbog bizarnog razloga, fizički napao urednik lokalnih novina u kojima je radila. Posle nekoliko godina od tog žalosnog događaja koji ju je zadesio na poslu, nova lokalna medijska kuća, u kojoj smo sticajem okolnosti tada oboje radili, objavila joj je, u ediciji “Manufaktura za popravku knjiga”, prvi roman fantastičnog naslova “Zemlja oštrih zuba” (2003) kojim je ova spisateljica nagovestila rađanje jednog atraktivnog romanesknog ciklusa.Iako su sve definicije po prirodi stvari sputavajuće i nedovoljne, njen uspešni prvenac žanrovski se ipak nepogrešivo može odrediti kao epska fantastika. Autorka je svojevremeno rekla da je napisala roman o ljubavi i hrabrosti koji se dešavaju u nekoj vrsti zemlje “Sangri-la”. “Zemlja oštrih zuba” je, tvrdi ona, antiutopijska knjiga, jer su stvari koje su opisane postojale i postoje. U suštini, to je pravi ljubavni roman u kome se veliča trijumf ljubavi i ženskog principa. Naročita vrednost “Zemlje oštrih zuba” ogleda se u umešno vođenoj priči, vešto građenim karakterima i zanatski briljantnom jeziku. Sve to je rezultiralo odlično komponovanom knjigom, napisanom dobrim stilom i protkanom ironijom i humorom.

U navali nečega što je pežorativno nazvano čik-lit, literaturom za žene, i uspešnim i manje uspešnim klonovima spisateljice Džoane K. Rouling, čija je romaneskna saga o dečaku-čarobnjaku Hariju Poteru postala sinonimom isplative književnosti, primerene za potrošački 21. vek, novi roman Gordane Perunović-Fijat “Dublje od noći” predstavlja omaž najboljim tradicijama epske fantastike, one koja je namenjena čitaocima koji pored uživanja u površnoj atmosferičnosti teksta otkrivaju zbog njega i intelektualne resurse za koje nisu ni znali da ih poseduju.

Radnja romana započinje u Ciboli, u vreme posle velike epidemije močvarne groznice, kada Kaminuni Gindžana, stara šesnaest godina, učenica Slavne cibolanske škole za lekare, počinje da prevodi beleške Gildžane Gejleni, koje je ova vodila o istoriji naroda Kaminuni i njegovim legendama. Kaminunci nemaju pravu vlast: nemaju kralja, cara niti baja, kao što nemaju ni sluge ni robove. Kaminunci nisu ratovali stotinama godina. Dezira je poglavica, i ona odlučuje o većini svakidašnjih stvari. Narod Kaminuni ima skupštinu u kojoj učestvuju svi odrasli ljudi, a o posebnim slučajevima - kad se neko posvađa, što ne biva često, ili kad se razvode muž i žena koji imaju decu - odlučuje Veće starijih žena. Iskustva muškarca i žena u ovom romanu jesu po mnogo čemu drukčija od onih opisanih u tradicionalnoj i mitomanskoj domaćoj književnosti. Rečenica: “Mnogo bolesti ili otrova treba da bi se sahranila jedna Kaminunka, od roda poznatog po otpornosti”, samo je jedna koja govori o promišljenoj tekstualnoj praksi koju u ovom romanu autorka zastupa i sprovodi u delo. I to je ono po čemu se ovaj roman izdvaja od silesije drugih, koji tumaraju i blude ovdašnjom literarnom scenom.

Ovaj roman daje povod za promišljanje teorijski definisanog “ženskog pisma” kao kulturološke činjenice, ali i specifične strategije pisanja ili - kako bi filozofi rekli - novog modusa realizacije rodnosti (ženskosti) u samom pismu. Iako književnost, kao i svaka druga umetnost, ne bi trebalo da insistira na polu svoga autora, jer, prosto rečeno, niti žena kvalitetnije piše zato što je žena, niti muškarac kvalitetnije stvara zato što je muškarac, Gordana Perunović-Fijat kao da potvrđuje reči mađarskog književnika Esterhazija, koji je, kad su ga pitali za žensko pismo, rekao da razlika postoji jer i muškarci i žene pišu iz svog ličnog iskustva. Egzotična imena ljudi i toponima, neshvatljivi običaji naroda koji bi mogli da postoje i u stvarnosti, slike iz surove istorije koja je u svoju mrežu hvatala one prema kojima smo, kao čitaoci, gajili naročite simpatije, ali za koje sudbina nije marila, sve to i mnogo više, može se pročitati u romanu “Dublje od noći”, svojevrsnom nastavku “Zemlje oštrih zuba”. Gordana Perunović-Fijat je napisala uzbudljiv i zavodljiv roman koji će, verujem, steći i zavidan broj čitalaca.

Za razliku od srpske književne scene, koja je, po mnogo čemu, gerijatrijska, hrvatskom, bosanskom i crnogorskom scenom dominiraju pisci mlađe ili mlađe srednje generacije. Kako da u Srbiji neki pisac osvoji kakvih-takvih književnih pet minuta slave, uključujući i dobijanje zvučne nagrade, kada kritičari žale nad time što, pazi bogati, ni ove godine nisu “otkrili” novog mlađahnog Crnjanskog ili Andrića? Ipak to više govori o kritičarima negoli o piscima. Naravno, časni izuzeci poput Marka V. potvrđuju (književno) pravilo.

Da su kojim slučajem Roman Simić (Zadar, 1972) i Vlado Bulić (alijas Denis Lalić, Split, 1979) srpski a ne hrvatski pisci, njihove knjige “U što se zaljubljujemo” i “Putovanje u srce hrvatskoga sna” dobile bi šipak a ne nagradu za najbolje prozno ostvarenje objavljeno u tekućoj godini. Ove dve knjige su u Hrvatskoj osvojile podjednako čitaoce i žirije nagrade “Jutarnjeg lista”. Maestralnu zbirku priča “U što se zaljubljujemo” treba čitati, što bi rekao Zoran Ferić, i kao “mračnu pripovjednu kroniku međuljudskih odnosa”, ali i kao katalog jakih emocija. Činjenica da je Simićeva knjiga doživela i srpsko izdanje (2007, Arhipelag) govori u prilog tezi da postoji, na svu sreću, regionalna publika zainteresovana za knjige koje nastaju, što bi rekao Rambo, “na ovim prostorima”. Bulićevo “Putovanje u srce hrvatskoga sna” je tipično delo predstavnika “neodgojene generacije” (termin Rujane Jeger) kojoj je muka od života u zemlji jeftinih političkih skandala i niskog morala. Ipak, meni najdraža knjiga objavljena u Hrvatskoj poslednjih godina je kratki roman “Crnac” Tatjane Gromače (Sisak, 1971). Nakon veoma uspešne zbirke poezije “Nešto nije u redu?” ova vrsna pesnikinja je u svojoj debitantskoj prozi uspela da, na svega sto pedeset strana, ispiše fragmente istrgnute iz života koji se, kako je već primećeno, opiru uskogrudnosti i zaslepljenosti nacionalizmima svih vrsta i boja. “Crnac” je roman-međaš nove hrvatske književnosti.

“Najosebujniju književnu pojavu poslijeratne BiH” - Faruka Šehića (Bosanska Krupa, 1970) svojevremeno sam angažovao da za časopis “Severni bunker” napravi izbor iz novije bosanskohercegovačke proze. U tom proznom bloku našli su se Goran Samardžić i Igor Banjac kao i još desetak drugih odličnih pisaca. Među njima nije bilo Muharema Bazdulja (Travnik, 1977) i Lamije Begagić (Zenica, 1980), koji su svoju najbolju ili pak prvu knjigu objavili tek nedavno. Bazdulj je u romanu “Tranzit, kometa, pomračenje” - koji se mogao zvati i “Zapadno-istočni triptih” jer se u njemu spajaju tri priče u jedan roman - napisao odličnu pripovest o devojci koja, slepo verujući strancu u koga se zaljubila, napušta Moldaviju i, misleći da ide u Hrvatsku, završi u noćnom klubu negde u Bosni. Gorka priča o gorkom životu u posleratnoj Bosni. “Godišnjica mature”, Lamijina zbirka kratkih priča objavljena u Beogradu, predstavlja školski primer kako pisati o generacijama kojima su nesreće nešto kao “dobar dan”.

Crnogorsku scenu godinama, da tako kažem, zastupaju Ognjen Spahić (1977), Andrej Nikolaidis (1974), Aleksandar Bečanović (1971), Jovanka Uljarević (1979)… Dodajmo da je roman koji je u rukopisu nagrađen “Pekićevom stipendijom” “Lutajući Bokelj” Nikole Malovića (1970), “srpskog pisca iz Boke Kotorske” prema “Politici”, trenutno najčitanija knjiga u Crnoj Gori.

Nabrojani naslovi govore o onome o čemu je u književnoj Srbiji malo kome stalo: o stvarnom životu i stvarnim problemima koje pisci dele sa svojim čitaocima. Možda zbog toga što od njih niko nije tražio da budu nove Krleže ili Marinkovići, nego da ostanu ono što jesu, mladi hrvatski, bosanski i crnogorski pisci imaju ono što srpski nemaju: obavezu da pišu i za sebe i za publiku, a ne za nagrade. Ili se, po običaju, varam? Smejem se poput gospode iz Mažuranićevog naslova…

Čitam ovih dana u “Vizantijskom Internetu” Radoslava Petkovića, u odeljku “Od Psela do Plitona”, rečenice posvećene metempsihozi, terminu koji mi, s vremena na vreme, zadaje glavobolje. Petković svedoči da je Jovan Ital optužen za verovanje u metempsihozu, ali i za - što je kontradiktorno - prihvatanje Aristotelove teorije o propasti duše nakon smrti. Ali ko su Psel, Pliton i Jovan Ital? Ni jedna od mojih enciklopedija na srpskom jeziku ne beleži biografije ovih ljudi, što ide u prilog tezi da nam je do vizantijskih istoričara i filozofa stalo kao do lanjskog snega. Mihailo Psel je jedna od najznačajnijih intelektualnih figura u istoriji Vizantije. Njegova pojava se vezuje za takozvanu renesansu Komnina; zaslužan je za to što je Platonova misao otkrivena na Zapadu, zbog čega je sam sebi dodelio titulu “konsula filosofa”. “Hronografije” su njegovo ako ne ključno ono najcitiranije delo. Njegov naslednik na čelu filozofske škole bio je Jovan Ital, koji je anatemisan i osuđen zbog jeresi. Filozof Georgije Gemistos, koji je sebi nadenuo ime Pliton, živeo je u drugoj polovini 14. i prvoj polovini 15. veka, njegovo životno delo su “Zakoni” koji predstavljaju pravo remek-delo nastalo u duhu neoplatonizma ali i neopaganstva u evropskoj kulturi. Iako sam s uspehom položio srednjevekovnu filozofiju, susreo sam se samo sa učenjem ovog poslednjepomenutog filozofa. “Glavno sjedište platonizma bila je akademija u Firenci, koju je osnovao Cosmos od Medicija i koju su sjajno sačuvali njegovi sljedbenici. Poticaj za to dao je Georgios Gemistos Plethon (1355-1450), pisac mnogobrojnih komentara i kompendija, kao i jednog (grčkog) spisa o razlici platonske i aristotelovske doktirne”, Wilhelm Windelband: “Povijest filozofije”. I to je sve. Zato, hvala Radoslavu Petkoviću na “Vizantijskom Internetu”. Zašto sve ovo pominjem? Naravno, zbog metempsihoze. Sajmon Blekburn taj termin objašnjava kao seljenje duše pomoću kojeg - posle smrti - ona nalazi boravište u novom telu. Metempsihoza se u zapadnoj tradiciji naročito povezuje sa Pitagorom i Empedoklom, a ovo učenje je utkano i u indijski pojam “samsara”. No, svakako da je Platonovo učenje o besmrtnosti i preseljenju duše najpoznatije. Svojevremeno sam čak, zagolican razmišljanjem o tom učenju, napisao i pesmu o Odiseju koji spava i Odiseju koji je budan, tačnije, o jednoj duši koja se, tokom sna, seli iz jednog tela u drugo.

Pre gotovo dve decenije išao sam sa prijateljima na prvomajski izlet. Pored rečice - za koju se veže legenda da je u njoj pohranjeno blago Atile Biča Božijeg - raširili smo ćebad i polegali. Dok su oni vičniji telesnim aktivnostima igrali fudbal po džombavom improvizovanom terenu, ja sam, između zalogaja pečenog mesa na roštilju, prepričavao svoje utiske koja sam netom poneo sa predavanja na Filozofskom fakultetu. Moje slušaoce je naročito zanimala priča o Platonovoj psihologiji, tačnije, o šest argumenata koje je razradio u sistem u nastojanju da dokaže besmrtnost duše. “U ‘Fedru’ Platon dušu poredi sa zapregom: umni deo duše je vozar, a voljni i nagonski deo su dva konja, od kojih je onaj voljni dobar, a drugi je rđav, pa ga vozar često mora umirivati i usmeravati bičem”, izdeklamovao sam naučeno gradivo. I taman što sam izrekao tu rečenicu, ubaci se u razgovor stari salašar koji nam se neprimetno pridružio. “A šta kaže Moli u ‘Uliksu’? Me… tem… psi… koza. Duša skače tamo-vamo kao koza. Čuveni Džojsov humor”, reče, ustane i ode. Svi smo se našli u čudu. Starac u odrpanoj odeći, neokupan i neobrijan zna šta je metempsihoza? I citira Džojsa kog, ruku na srce, niko od nas tad još nije čitao?! Više nam se nije pričalo o filozofiji, interesovalo nas je ko je taj misteriozni čovek. Tek koju godinu kasnije sam čuo jednu moguću verziju njegove biografije. Bio je partizanski oficir, kasnije i jugoslovenske armije, koji je stradao tokom Titovog obračuna sa staljinistima. Nakon odslužene kazne na Golom otoku, Služba ga je poslala da u mokrinskom ataru živi i radi kao čobanin, udaljivši ga tako od zbivanja u zemlji i svetu. Odakle je zaista bio rodom, to nisam saznao. Ne znam ni da li je živ, nikada ga više nisam video, niti sam nešto više o njemu čuo. Načitani oficir koji je postao pastir je pravi primer kako jedna duša može - i na javi a ne samo u snu - da se nađe u dva tela.

(USKORO: Knjiga izabranih kolumni “Alternativni vodič kroz Vavilon”, GNB “Žarko Zrenjanin”)

“Gore od činjenice da pričaju o tebi je činjenica da ne pričaju o tebi”, zaključio je Oskar Vajld, irski pesnik i dramski pisac čiji je život bio pravo umetničko delo, daleko ispred svog vremena. I da nije napisao vrhunska književna dela, jedan od najuspješnijih dramskih pisaca viktorijanskog doba, ostao bi upamćen zbog osude na dve godine teškog rada zbog “nakaznog ponašanja”. Danas, jedan vek kasnije, njega kao “homoseksualca” nijedan evropski sud ne bi osudio zbog seksualne orijentacije.

Vajld je rođen u Dablinu u imućnoj porodici, otac mu je bio hirurg, a majka književnica. Od malena je važio za pravog čudaka. Bio je lenj i nepopularan i među đacima i profesorima. Ipak, Vajd je bio jedan od najboljih učenika. U toku studija na Oksfordu, upoznao se sa esteticizmom (ili larpurlartizmom), čiji je cilj, kao umetničkog pokreta, bio da od života napravi umetnost, što je Vajldu, naravno, i uspevalo. Imao je dugu kosu, oblačio se u odeću jarkih boja, prezirao je sportove, sobu je kitio suncokretima, ljiljanima, paunovim perjem, plavim porculanom… Zbog toga je kažnjen: kolege su mu razbucale sobu, a njega umalo udavile u reci. Iako se činilo da potiskuje svoju homoseksualnost, Vajld je bio javno prozivan zbog “nemoralnosti”. Kasnije je svoju seksualnu orijentaciju opisivao kao “mušku ljubav inspiriranu grčkom tradicijom pederastije.” Usprkos svemu, zbog njegovog humora i vickastih izjava svi su ga citirali. Često se zaboravlja da se Vajld oženio sa trideset godina i imao dvoje dece. Ipak, njegova prva “muška” ljubav bio je sedamnaestogodišnji Robert Boldvin Ros. Posle nije birao, započinjao je veze s mladim muškim prostitutkama, ali i tinejdžerima iz radničke klase, sa slugama ili prodavačima novina. Posle mu se ukus istančao. Nekoliko godina je živeo s dvadesetogodišnjim dekadentnim lordom Alfredom Daglasom, sinom markiza od Kvinsberija. Možda ga je ta veza ohrabrila pa je počeo javno da se zalaže za prava homoseksualaca. Pričao je o reformi zakona o homoseksualnosti i učestvovao u pisanju jednog homoseksualnog romana, objavljenog u tajnosti. Verovatno da je zbog svog ponašanja, kojim je izazivao sablazan, i završio na sudu. Nakon što ga je markiz oklevetao da se izdaje za sodomita, Vajd ga je tužio i izgubio parnicu, ali je zbog lažnog svedočenja i velikog skandala koji je izbio u vezi sa suđenjem, bio optužen na osnovu “moralne nepodobnosti”. 25. maja 1895. godine osuđen je na dve godine teškog rada u Reding Golu. London je odmah svom dotadašnjem najomiljenijem sugrađaninu okrenuo leđa. Od najpoznatijeg viktorijanskog pisca postao je puki kriminalac. U zatvoru je napisao vrlo dugačko pismo Daglasu, objavljeno kasnije pod nazivom “De Profundis”. “Pismo” od 50.000 reči je uručio svom bivšem ljubavniku Rosu u nameri da ga ovaj prosledi Daglasu. Po izlasku iz zatvora, narušenog zdravlja, Oskar je bio bez novca i daleko od društvenih i umetničkih zbivanja. Ipak, nije gubio vreme, pa se ubrzo vratio starim sklonostima uz svog prijatelja Rosa. Poslednje godine života proveo je u Parizu, gde je mogao nesmetano da ispunjava svoje seksualne želje, ali teški uslovi života u zatvoru uništili su mu zdravlje. Nakon izlaska iz Reding Gola živeo je samo još tri godine, objavljujući u Parizu novinske članke pod pseudonimom Sebastijan Melmut. Umro je 30. novembra 1900. godine od akutnog meningitisa, ali se pretpostavlja da je pravi uzrok bolesti zapravo bio sifilis. U buđavoj pariskoj hotelskoj sobi, u kojoj je proveo poslednje dane života i čije je tapete na zidu opsednuto mrzeo, dok je umirao rekao je: “Jedno od nas će morati da ode”. Na njegovom nadgrobnom spomeniku stajao je anđeo s izraženim muškim polnim organom, koji je neko kasnije uništio zbog sablazni ili, možda, ukrao kao fetiš.

Interesantno je i tragikomično da je u Rusiji Vajld najcitiraniji pisac posle Puškina, iako su se Rusi nedavno na Crvenom trgu pesnicama žestoko obračunavali sa evropskim parlamentarcima i homoseksualcima. Da je živ i da je učestovao na 14th anniversary of the decriminalization of homosexuality in Russia, sigurno bi i Vajldu razbili nos kao Richardu Fairbrassu iz grupe “Right Said Fred”.

Izgleda da Endru Baruh Vahtel nije bio sasvim u pravu kada je rekao da su pisci u postkomunističkom dobu izgubili neobjašnjivo visok status u društvu kakav su imali pre pada komunizma. Eto njemu i nama drugačijeg primera. Na svečanom otvaranju Delta City “prvog pravog šoping-mola” u Beogradu pojavio se i Dobrica Ćosić. Možda je pisac uvršten na listu VIP zvanica u nameri da popravi sliku biznismena Miroslava Miškovića u javnosti. Piščev gest prema tajkunu treba čitati ovako: “Ovo nije čovek obuzet isključivo zgrtanjem novca, nezainteresovan za duhovna dobra. Naprotiv!” Da li je razlika između pisca i tajkuna fundamentalna?

Sve ovo me je podsetilo na reči Džozefa Konrada, koji je, prilikom neke prepirke sa H. Dž. Velsom, svoju razliku u odnosu na ovog pisca formulisao ovako: “Vels, razlika između nas dvojice je fundamentalna. Vi ne volite ljude, ali smatrate da treba da se poprave. Ja volim ljude, a znam da ih ne treba popravljati.” Da li je britanski književnik Herbert Džordž Vels (1866-1946) - čije su knjige pobuđivale maštu čitalaca ali ih istovremeno i plašile neretko crnim i zlosutnim tematikama - s obzirom na “tranzicionu invaziju tajkuna”, trebalo da predvidi nastavak “Ratova svetova”?

Vels je svakako najvažnije ime u istoriji naučne fantastike (SF), jer su iz njegovih pojedinih dela nastali čitavi podžanrovi SF-a. Pomenimo samo remek-dela “Vremeplov” (1895), “Ostrvo doktora Moroa” (1896), “Nevidljivi čovek” (1897), “Rat svetova” (1898) ili “Prvi ljudi na Mesecu” (1901). Šta sve tom čoveku nije padalo na pamet još u 19. veku: biološki inženjering, putovanje kroz vreme, nevidljivost… Štaviše, on je bio jedan od prvih koji je predvideo mogućnost invazije vanzemaljaca kada je 1898. godine napisao delo “Rat svetova”. A taj roman uistinu nije samo puki prikaz napada “malih zelenih”, već i pretkazanje stvarnih ratova, tačnije, svetskih ratova koji će uslediti koju deceniju kasnije. Interesantno je da roman nije objavljivan tokom Prvog svetskog rata, i to u periodu od 1918. do 1921, kao ni tokom Drugog svetskog rata, od 1940. do 1943. godine. Roman je tokom vremena učitavan u različite kontekste. Tu praksu je započeo Orson Vels, 30. oktobra 1938. godine, režirajući fiktivnu radio-reportažu baziranu na predlošku H. Dž. Velsa, koju je Radio Teatar Merkur emitovao na CBS-u kao specijal za Noć veštica. Ova radio-drama ušla je u istoriju medija, jer je bila toliko uverljiva da je izazvala neverovatnu paniku kod američkih slušalaca. Po završetku emitovanja drame Orson Vels se obratio radijskoj publici, objašnjavajući im da je samo reč o šali smišljenoj za Noć veštica. Građani su žestoko protestovali zbog pretrpljenog straha. Dvojica prezimenjaka, britanski pisac i američki glumac, pokazali su na koji način treba razdrmati publiku naviklu na svakovrsna uljuljkivanja i podilaženja od strane umetnika. Originalnu adaptaciju Velsovog kultne knjige o invaziji vanzemaljaca na Zemlju, prema scenariju Barija Lindona, režirao je Bajron Haskin 1953. godine, a u glavnim ulogama su bili Džin Bari, En Robinson, Les Tremejn, Džek Krušen, Hausli Stivenson… I Stiven Spielberg je 2005. godine snimio film “Rat svetova”, prema scenariju Džoša Fridmana i Dejvida Kepa, sa Tomom Kruzom, Dakotom Faning i Timom Robinsom u glavnim ulogama. Jedno je sigurno: adaptiranje ovog romana u različite medijske i umetničke forme neće prestati sve dok Marsovci zaista ne izvrše invaziju na našu planetu.

Ali kakve sve to ima veze sa time što se srpski pisac iz Velike Drenove kod Trstenika obreo među zvanicama na koktelu koji je upriličio najbogatiji ali i najkontroverzniji poslovni čovek koji danas hoda Srbijom? Ima, i te kako! Ćosić je u Miškovićevom društvu nalik Marsovcu zatečenom u supermarketu dok gura kolica natovarena robom široke potrošnje!