Blog community…

Znam da je neuputno pisati nekrolog Zoranu Đinđiću posle pet godina i to iz mnogo razloga. Prvo, mnogi pametniji od mene su taj pos’o već davno odradili (i još uvek rade), drugo, šta god da kažem neću reći ništa novo, treće, emocije svih nas su ovih dana prilično “on the high stakes”, što bi rekli Kanađani. Četvrto, ja ne spadam u one koji su Đinđića lično poznavali, pa sad ne mogu po principu: “I tako pita mene pokojni Kiza jednom šta da radim sa…, a ja mu velim…”. Peto, džabe je sad bilo šta pričati, kad su stvari otišle dođavola. Ili, možda nije džabe?

Pa, što pišem onda ovo na petogodišnjicu Zoranovog ubistva. Pišem da “napravim malo reda u svojoj duši i jednu misao smirim”, kako reče pesnik. Pišem jer blog sve trpi, pa i moje duševne nerede i jalove namere. Kad sam pre skoro šest godina pohodio, kako ja sad volim da kažem, Đinđićevu Srbiju sedeo sam jedno veče sa prijateljicom i ćaskajući o Đindjićevoj Srbiji, u kojoj smo tog trenutka i ona i ja bili povlašćeni da budemo, ona me je pitala: “A, šta ti to zameraš Đinđiću”? Ja sam naravno, kao i svaki dosledni “kritičar svega postojećeg” odmah rekao “da mu zameram to što Srbiju gura u kapitalizam velikom brzinom, a ja šatro, posle šest godina života u kapitalizmu, dobro znam sve njegove loše strane, pa se eto pribojavam za Srbe i Srbiju, i tako dalje i tome slično…”. Ne znam da li je tada postojao jedan čovek u Srbiji, pa i šire, koji Đinđiću, kao Predsedniku Vlade, u tom momentu nešto nije zamerao. Zamerali su mu ponešto i njegovi prijatelji, a mnogo toga njegovi neprijatelji. Zamerali su mu i njegovi politički istomišljenici i njegovi politički protivnici. Zamerali su mu i njegovi simpatizeri u inostranstvu, ali i oni “spoljnji faktori” kojima se nije dopadalo u kom je pravcu Srbija, predvođena Đinđićem, krenula. Verujem i da mu je Ružica zamerala zašto nikad nije kod kuće, nego na poslu.

Jednom prilikom sam i sa jednim istaknutim pripadnikom stranke koja je proklamovala da dosledno sprovodi Đinđićevu politiku, vise usput, polemisao oko toga da li je tadašnja Đinđićeva vlada neo-liberalna (tvrdio sam ja) ili social-demokratska (tvrdio je on). Eh, da mogu sad da se vratim u to vreme i da progutam sve ono što sam tada rekao o Đinđiću i Đinđićevoj Vladi. Mislim da mnogi od njegovih tadasnjih kritičara priželjkuju ovo isto. Ipak, God works in mysterious ways! Sticajem čudnih okolnosti, dobio sam priliku da se delimično iskupim pre tri godine kada sam zamoljen da napišem prikaz jedne knjige za stručni časopis iz medija koji izdaje Univerzitet u Konstanzu u Nemačkoj. Univerzitet na kome je Zoran Đinđić doktorirao. Posvetio sam taj članak “briljantnom umu Dr. Zorana Đinđića koji će uvek služiti kao svetionik…”. Uostalom, i danas, ovim nekrologom okajavam deo tog greha.

Sećam se mojih prvih utisako o toj Đinđićevoj “neo-liberalnoj Srbiji” te jeseni 2002. godine. Kakva promena posle šest godina! Telefonske govornice u Beogradu i sve rade, je’o te. U gradskim autobusima mesta kol’ko ‘oćeš (mislim za stajanje) i ne čekaš ih dugo. Strane robe u radnjama k’o u vreme Ante Markovića. Tek otvoren novi “Merkator”! Srbi nisu izgledali ispižđeni, kao te 1996. godine kad sam ih isto tako ispižđen ostavio i zbrisao u pravcu budimpeštanskog aerodroma. Da, i sleteh na “Surčin”, je’o te. Ne mož’ da prepoznaš ni Beograd, ni Srbiju. Na žalost, moje ushićenje nije dugo trajalo. Krenule su baš negde u to vreme saopštenja Čumeta preko B 92 i ostalih “medija” čija imena ne zaslužuju da bude izgovorena, onda je odleteo u vazduh “Defence Road”, onda je kamion slučajno promenio traku kod “Limesa” baš kad je tu slučajno prolazila kolona u kojoj se vozio Predsednik Vlade. Onda je Srbija počela da mi pokazuje svoje ružno lice. Ono isto lice koje me je oteralo u red ispred kanadske ambasade.

Danas, pet godina posle pada Đinđićeve Srbije, to je ružno lice opet glavni srpski brend. Umesto Đinđićeve moderne Srbije 21. veka, danas imamo Veljinu “domaćinsku” Srbiju 19. veka. Imamo seoske kmetove i ruske gubernije. Imamo prevejanog KGB-ovca kao počasnog građanina u nekim od tih gubernija - bivšeg policajca koji je svojom policajskom logikom žrtvovao živote tri stotine ljudu, među njima 186 (slovima: sto osamdest šestoro) dece u školi u Beslanu da bi dokazao svoj policajski princip - kako nema pregovora sa teroristima. Imamo molotovljeve (ništa bez Rusa) koktele u rukama naše dezorijentisane dece. Imamo rakiju, tuču i Guču. Imamo Seku, Stoju, Palmu i Kustu. Imamo i neke likove koje ne prepoznajem jer nisu iz moga vakta, ali u kojima prepoznajem glupost i vidim ružnoću. Njuške koje je Džoni tako lepo opisao stihovima: “A talon nose ružni i opaki, s nečuvenom moći da tjeraju što zažele. Mnogo ih je i strašno galame i obično razbiju sva ogledala na koja naidju da ne ostane ni pomen na ljepotu”.

Stvarno, mnogo ih je danas i strašno galame. Još nisu naučili da se ne treba drati u mikrofon, jer mikrofon i služi tome da ne moramo da se deremo. Oni koji su simbolisali to ružno lice Srbije u moje vreme su se zvali Raka, Bidža i Bulidža. Sa otvorenim gađenjem slušali su u Skupštini dok im je pokojni Zoran objašnjavao šta je to pogubno u politici njihovog vožda i kojim putem Srbija treba da ide da bi se vratila u društvo civilizovanih država. Koristio je metafore: “razbili ste akvarijum”; “nikad nam u istoriji nije bilo dobro”; “vaše ideje su gospodo(sic) prazna himera”…Pamtim i dan-danas jedan prenos Skupštine i Bidžinu krmeću facu u krupnom planu dok u neverici sluša strane izraze kao što su himera, Sizif, Buridanov magarac, Rubikon i ostale pojmove iz istorije antičke i hrišćanske civilizacije, te iste na koju se danas novokomponovani klerikalci Bidžinog kova pozivaju. I trućaju nebuloze tipa: “Dok su oni na engleskom dvoru jeli rukama, mi smo viljuškama – boc”. I gomilu drugih gluposti.

Ako ne računam velike mitinge opozicije iz ranih devedesetih, Zorana Đinđića sam sreo izbliza dva puta u životu. Jednom u Kikindi na stranačkoj promociji pred izbore 1993. godine, ali to definitivno nije bila prilika da prozborimo koju. Makar i o praznim himerama. Drugi put u knjižari “Jugoslovenska knjiga” u palati “Albanija” recimo neke tamo 1992. Držao je u ruci i listao neku knjigu iz filozofije. Lako sam ga zapazio u polupraznoj knjižari. Kao propali student filozofije, hteo sam u jednom trenutku da mu priđem i da ga pitam: “Majke ti, Zorane, jel’ teško doktorirati filozofiju na nemačkom univerzitetu ili se to meni samo čini”? Naravno, odustao sam od te namere i nastavio da babram po knjigama. Sad se naravno, kajem što nisam, a mislim da sam imao pravo to da ga pitam, pošto smo na kraju krajeva, nesuđene kolege po struci. Doduše, ja sam sa studija filozofije pobegao posle prvog semestra, dok još nismo ni završili analizu Aristotelove “Metafizike”, kod Slobodana Žunjića. Te sumorne beogradske jeseni (a koja BG jesen to nije) 1980. godine, kada je ubijen još jedan vizionar po imenu John Lennon, bio sam u totalnoj konfuziji oko smisla studiranje te apstraktne “nauke”. Konkretno, kad god bi sa predavanja na “Filozofskom” izlazio u gungulu “Kneza” i ugledao npr. plakat na kome je pisalo “Koncert Šabana Šaulića” ili “Novi film Zorana Čalića” je sam sa rezignacijom kapirao koliko se život razlikuje od mojih ambicija i romantičnih ideala. Napustio sam studije filozofije tragajući za nečim što je bilo više u skladu sa realnim životom. Bar sam ja to tada tako mislio. Zoran je, naprotiv, otišao do kraja u toj apstraktnoj disciplini, da bi se posle dostignutih vrhova u njoj vratio u realni svet miloševićevske i post-miloševićevske Srbije. Kao praktičar i pragmatičar. Da primeni u praksi ono što je naučio iz knjiga. To ga je i koštalo života. Njegova smrt će možda koštati Srbiju njene budućnosti.

U njihovim razbijenim ogledalima danas se teško nazire Zoranovo lice. Ono je doduše svetlo, oštro i jasno u mom sećanju i sećanju onih koji su svesni šta je Srbija izgubila njegovim odlaskom. Možda se ta ogledala ponovo sastave tamo negde iza Đurđevdana. Možda Srbija ponovo pronadje svoje lepo lice. Lice doktora filozofije, Zorana Đinđića.

Nešto su poslednjih dana u Vankuver i Kanadu zaređali srpski ministri, pomoćnici ministara, njihovi šefovi kabineta, sekretarice…Kako je krenulo mi ćemo ovde još utripovati da je država Srbija zaista ozbiljno počela da shvata i prihvata svoje “odbegle” sinove i šćeri.

Elem, posle ministarke za dijasporu, u gostima su nam bili pomoćnik ministra za Kosovo i Metohiju Dušan Proroković, savetnik ministra Gojko Radulović i član pregovaračkog tima za KiM Miloš Jovanović. Razlog njihove posete Vankuveru (koliko znam bilo su još u Otavi i Torontu) bila je tribina o Kosovu koja je održana u petak, 7. decembra na Univerzitetu Britanske Kolumbije. Tribinu pod naslovom Kosovo in Tears: Past, Present and Future – Question of Kosovo organizovali su klub srpskih studenata sa oba univerziteta (UBC i SFU) u Vankuveru i vankuverski ogranak Kongresa srpskog ujedinjenja. Tribina je bila odlično posećena, a posle jednočasovnog izlaganja (uz sve projekciju slajdova) razvila se i žučna diskusija. Žučna je bila ne samo zbog emotivnog naboja koji već duže vreme vlada oko Kosova, već iz zbog toga što su na tribini prisustvali i uzeli ušešće u diskusiji sudenti albanskog porekla sa Kosova. Samo da podsetim da je za vreme NATO bombardovanja Kanada “uvezla” priličan broj Albanaca sa Kosova, a najmlađi među njima su u međuvremenu stasali za studije.

Bilo mi je zanimljivo da vidim kako se sa “albanskom stranom“ nosi srpska delagacija, a posle svega mogu da kažem da nisam ni malo oduševljen njihovim nastupom odnosno argumentacijom. Ako su tu argumentaciju koristili i u pregovorima, a kladim se da jesu, onda mi je jasno zašto ćemo (po svoj prilici) iz tih pregovora da izađemo kratkih rukava. Na primer, kao jedan od glavnih argumenta za srpsko “vlasništvo” nad Kosovom, pomoćnik ministra je i ovom prilikom upotrebio već toliko otrcanu i zilion puta ponavljanu konstataciju da su “Srbi posebnom emotivnom vezom vezani za Kosovo”, pa zbog toga Kosova ne mogu da se odreknu. Nešto baš nisam siguran da će Savet bezbednosti UN na predstojećem zasedanju, odnosno Ameri i ostali koji su već najavili da će da priznaju nezavisno Kosovo, biti dirnuti tim argumentom.

Naravno, međunarodno pravo koje je jasno protiv prekrajanja međunarodnih granica mi se nekakao uvek činilo kao bolji argument, ali avaj. To smo, doduše, od početka pregovora (zajedno sa baćuškama) potegnuli, pa ni to izgleda nije “sveto pismo” za međunardonu zajednicu. Uvek ima presedan za sve, a istorija je puna presedana. Kad je o kosovskoj krizi reč, međunarodna zajednica je očigledno procenila “da se ne treba držati prava kao pijan plota” i da je nezavisno Kosovo jedina opcija koja će da osigura stabilnost na Balkanu. Neka im Bog bude u pomoći u toj proceni, ali to je fakat i tako će, kako stvari trenutno stoje, biti.

Najneubedljiviji, da ne kažem najkomičniji, deo sinoćnjeg izlaganja srpske delagacije je bio onaj u kome se opet potegla ona nebulozna priča iz Miloševićevog vremena o “teoriji zavere” tj. o zapadnim medijima koji su i dalje protiv Srba i koji nas i dalje satanizuju. Povrh svega, prikazan je i slajd sa jedne Bušove posete nekom islamskom centru u Americi, gde je ženski deo njegove delegacija sa povezanim maramama, a sve to bi trebalo da ide u prilog teze o američkoj “islamofiliji”. Buš kao voli muslimane, pa eto prilike da formira još jednu muslimansku državu u Evropi. Ne treba posebno komentarisati koliko je ovo daleko od zdravog razuma, posle onog što se desilo 11. septembra 2001. i “sukoba civilizacija” , koji se pred očima celog sveta dešava poslednjih nekoliko godina (rat u Avganistanu i Iraku).

NASTAVAK PRILOGA »

Kao i svakog jutra, uz redovnu dozu kapućina iz obližnjeg Starbucksa, i danas obavljam svoj ritual čekiranja e-meilova, vesti … Uz put pripremam i pitanja za intervju sa rediteljem Miroslavom Momčilovićem, koji je među gostima Festivala srpskog filma. U okviru Serbian Film Festa, koji je počeo pre dva dana u Vankuveru, biće prikazani sledeći filmovi: Klopka, Sutra ujutro, Sedam i po, Guča i Hadersfild. Zadovoljan sam izborom organizatora, srpskog konzulata u Vankuveru, da među gostima pozove i Momčilovića, jer mislim da je napravio izuzetan film. Verovatno i najbolji srpski film još od Dragojevićevih Rana. Znam da je pisao i duhovite kolumne za NIN, tako da ću, nadam se bar, imati zanimljivog sagovornika. Pitaću ga svakako koji je to sa liste biblijskih grehova, koji trenutno najviše iskušava Srbe. Ja tipujem na gordost, ali su srebroljublje i gnev, takođe visoko plasirani na toj mojoj listi. No, sačekaću da mi to otkrije ekspert za “sedam smrtnih grehova na srpski način”, reditelj Miroslav Momčilović.

Festival je u utorak uveče otvorila Milica Čubrilo, ministarka za dijasporu. Ulogovo sam se na sajt Ministarstva za dijasporu da vidim “u kom su fazonu” tj. kojim se aktivnostima trenutno bave. Odmah sam primetio da je sajt prilično obogaćen u odnosu na prethodnu SPO garnituru koja je tamo stolovala. Postavljen je upitnik za potencijalne povratnike, tačnije one koji se svrstavaju u naučno-istraživačke “radnike” (tako se to bar u vreme samoupravnog socijalizma zvalo), a tu je i link za predstojeći skup Mediji u dijaspori - mediji za dijasporu, koji će se 13. 14. i 15. decembra održati u Sava centru. Sve u svemu, ocena vrlo dobar 4+ za ministarku i njene saradnike u Ministarstvu za dijasporu. Peticu će da zasluže ako organizuju glasanje za sledeće predsedničke izbore u Vankuveru.

Međutim, od svih tih linkova sa sajta Ministarstva za dijasporu jedan me je naročito zaintrigirao. Kaže: Uživo iz Beograda.Vi upravljate kamerom. Vau. Koji bi emigrant-nostalgičar tom iskušenju odoleo. Klik i gle čuda. Dve web kamere. Jedna postavljena, ni manje ni više, na zgradu mog kuma, dakle Zapadnu kapiju, a druga negde na Dom sindikata. Klik na ovu prvu - puče pogled na Novi Beograd, ko na dlanu. Kakav déjà vu! Isti prizor k’o sa prozora mog kuma koji je samo nekoliko spratova niže. Svetle novobeogradski soliteri u mraku, uokvireni sa dva mlaza svetlosti – s jedne strane kolona automobila na auto putu Bratstva i jedinstva, a sa druge još veći mlaz farova na Bulevaru Lenjina. Neka mi ne zamere oni koji ovo budu čitali (ima li takvih uopšte?) što koristim ove nazive. Za auto-put Bratstva i jedinstva znam da se sigurno više tako ne zove, a za Bulevar Lenjina ne znam da li je u međuvremenu dobio ime nekog politički podobnog srpskog heroja iz oslobodilačkih ratova. Ne sumnjam da je ostalo još mnogo zaslužnih koji još nemaju svoje ulice. Al, da ne skrećem sa teme, kao omađijan počinjem da se igram sa švenkom i zoomom na kameri. Nema laži nema prevare, baš ko što kaže na linku – vi upravljate kamerom.

NASTAVAK PRILOGA »

U prvih nekoliko meseci posle dolaska u Kanadu novopridošli imigrant doživljava nešto što se “stručno” zove kulturni šok. Suočavanje sa svakodnevnom upotrebom engleskog jezika (to što se prethodno učilo u školi pokaže sa naravno kao nedovoljno), drugačijim načinom ishrane, kupovine, vožnje, ophodjenja na javnim mestima, komuniciranja sa zvaničnim institucijama, komšijama, kolegama sa posla (ako je dotični srećnik, pa posao zakači relativno brzo), ćaskanja o sportskim rezultatima… U Kanadi npr. niko ne mari mnogo za fudbal, pa vam preostaje ili da počnete da pratite hokej ili da se glupo smeškate kad se o istom sportu povede reč. Kroz tu fazu kulturnog šoka prolazi se nekoliko meseci, u nekim slučajevima godina, a u nekim (promašenim) slučajevima - mislim da lično spadam u ove - kulturni šok se nikad ne prevlada tj. nikad ne zavolite hokej. Ipak, svima nama je do sada bila pružena šansa da se sa time uhvatimo u koštac, da iz tog šoka jednom izadjemo i da postanemo konstruktivni članovi kanadskog društva. Drugim rečima, da ostvarimo svoj američki tj. kanadski san - zbog koga smo otišli iz svojih balkanskih, istočno evropskih, post-sovjetskih, iranskih, kineskih, indijskih, latino-američkih i ostalih belosvetskih gradova, kasaba ili vukojebina.

Poljski imigrant u Kanadi Robert Dzeikanski tu šansu nije dobio. Po prispeću na vankuverski aerodrom oktobra trinaestog proste 2007-me godine njega nije dočekao kulturni šok, nego pravi pravcati električni šok napona 50 000 volti. Nesrećni Robert Dzeikanski je od istog, posle nekoliko sekundi, ispustio dušu. Dva direktna krivca za njegovu smrt su dva policajca, od kojih mu je jedan prislonio tzv. taser - električni pištolj, a drugi mu je, odmah pošto je Robert pao na zemlju u samrtnom hropcu, prislonio koleno na vrat i time mu oduzeo i ono malo nade da se povrati od strujnog udara napona 50 000 volti.

Kako je ukratko tekla priča koja ovih dana ne silazi sa naslovnih stranica kanadskih novina i televizijskih vesti: Robert Dzeikanski je na vankuverski aerodrom sleteo u ranim popodnevnim satima 13. oktobra ove godine. Pošto je obavio formalnosti overe “landed immigrant” vize Robert je trebao da prodje i carinsku kontrolu. Niko još uvek ne zna (možda će istraga to objasniti) zašto mu je za to trebalo više od deset sati. Kažu neki očevidci da je svo to vreme proveo vrzamjući se u prostoru oko trake za prispeće prtljaga. Uglavnom, carinu je prošao tek negde oko 1:00 ujutro i stigao je do izlaznih vrata kroz koja prolaze svi putnici sa internacionalnih letova. Iza tih vrata trebalo je da ga čeka majka Zofia i da mu poželi dobrodošlicu u novi život. Na tim vratima sa odigrala i drama koji je slučajno zabeležila kamera u rukama jednog drugog putnika namernika pod imenom Paul Pritchard.

NASTAVAK PRILOGA »