Blog community…

Bio sam prisiljen (prisiljen?!, ma imao sam izbora, ali sam ostao ufoteljen) da gledam jednu epizodu, neke serije po motivima nekog romana Mir-Jam. I Madžgalj je počeo da peva:
“Kradem ti se u večeri,
u večeri, pod pendžer,
da ti bacim struk zumbula
nek ti cvjetak prozbori
koliko te silno ljubim
aman, mrijem dušo za tobom…”

Počelo je da mi se nešto manta, neki crv je proradio u glavi. Nešto… Nešto…
Moja draga mi kaže: lepa pesma, ko je je napisao, nešto novo?
Ne, nije nova pesma, to je nešto staro. Odmah sam je ukucao na pretraživaču, naravno - Himzo Polovina. Pesmu nisam čuo, pa mislim a ima više od 25 - 30 godina.
I, krenem da surfujem… kad:

“Kraj tanana šadrvana,
gdje žubori voda živa
šetala se svakog dana
sultanova kćerka mila.

Svakog dana jedno momče
stajalo kraj šadrvana
kako vrjeme prolazilo
momče blijeđe, blijeđe bilo.

Jednog dana pitala ga
sultanova kćerka mila:
Kazuj ropče, odakle si
iz plemena kojega si.

Ja se zovem El Muhamed
iz plemena starih Azra
što za ljubav život gube
i umiru kada ljube.”

Neko me je ošin’o u potiljak. Mrak pred očima. Ne mogu da verujem!!!!! Od ovoga se može riknuti.

Ne znam koliko sam puta te večeri slušao pesmu. ali, ja znam tu pesmu. Znam je od nekud. Znam… Ali, odakle…. Izgubio sam pojam o vremenu, svi su ukućani legli, spavaju, ja budan. Ali, odakle znam pesmu… Počela je glava da mi klamće od umora. No, ujutro sam se probudio sa istim pitanjem: Ali, odakle z….
ZNAM !!!!!! USPAVANKA !!!!!!!!!!!

Kada sam bio piškilozn, mati mi je redovno, svake večeri pevala uspavanke. Ali, to nisu bile dečije uspavanke, to su bile pesme koje je ona volela. Na repertoaru je imala nekih desetak pesama koje mi je pevala dok sam ležao u krevetu. Ne sećam se kada me je počela tako uspavljivati. Ne sećam se ni koliko sam imao godina kada je prestala. Sećam se samo da je Ilinka, moja baba po majci, komentarisala: “Pa, Jelo, dokle ćeš mu pevati?” Nije to bilo pevanje, više je bilo šaputanje na jastuku. Bez obzira koliko je bila umorna ili joj nije bilo do pevanja, mati je uvek nalazila vremena da otšapuće svoj večernji repertoar.

I jedna od pesama je bila i ta: “Kraj tanana šadrvana”. Ne mogu da se setim, da li sam i kada je nakon toga čuo, ali negde u magli, u nekim zaboravljenim fiokama mozga, imam tu pesmu i sećanje na taj deo detinjstva. Bezbrižnost, sigurnost, toplinu, mir…

Moji roditelji su voleli stare pesme, koje nisu mogle da pevaju novokomponovane pevaljke, pesme koje su imale neku poruku u sebi, pesme koje su pričale o ljudskim sudbinama. Možda zbog toga imam malo neuobičajniji muzički ukus.
Kada mi je sin porastao, kada je imao možda 3 meseca, počeo sam ga uspavljivati na sličan način. Hodao sam po sobi sa njim u naručju i tiho pevušio neke pesme koje su meni bile lepe, lagane, tihe. Nije mi bilo teško. Čak sam se na taj način i odmarao. Kada bih osetio njegovu opuštenu glavu na svom ramenu, prekidao sam uspavljivanje. Možda se primio neki pelcer.
Možda sam bio blesav roditelj. Ko zna.

Sada je još jedna beba na putu. Stići će u martu. I ona će dobiti repertoar uspavanki. Neće mi biti teško.
Možda ću sada biti još blesaviji roditelj. Ko zna.

“Prolaze gradom umorne bivše lepojke
iz naše slatke mladosti.
Skrivaju bore, s linijom se bore,
vreme im smišlja pakosti.
Najbolji momci, sa korzoa mladi lavovi,
mangupi, ugursuzi,
sad su šoferi, magacioneri,
kriju ih mračni bircuzi”

Prekopavam vinograd, spremam ga za zimu i slušam B92. Kad, emisija, “Generator”, emisija za tinejdžere koju vode dvoje srednjoškolaca. Tema je bila ko su „face”, ženske i muške i kako oni izgledaju. I počeli su da ih opisuju od spoljašnjeg izgleda, preko statusnih simbola do ponašanja. Definisali su po 2 tipa muške i ženske face:

1 m. Nike AirMax, bele čarape, upasana “svilena” trenerka u čarape, tanka majica (ogroman znak Armanija ili druge firme) da se vide svi nabildovani mišići, kajla, ogroman sat preko rukava, što kraća kosa, može i ćelav, miris koji ubija sve insekte u prečniku od 20 metara, 30-40 devojka…

2 m. Nike, uske farmerke, majica uz telo, upadljiva jakna, par godina stariji, ne ide u školu, ne radi, još je poželjnije da ide u večernju školu, sedenje u kladionici, što kraća kosa, da se bavi sportom - fudbalom, idealno, miris “Death insects”, 30-40 devojka…

1 ž. Nike AirMax, uske pantalone, 2 kg pudera + šminka, uska majica da se vide sve obline, satovi, narukvice, ogrlice, etikete, amblemi, mirisi-zagušljivci, po nekoliko pratilja…

2 ž. Uglavnom isto kao i 1 Ž ali može da ima samo jednog dečka da je duga veza, eventalno bez dečka.

I prekopavam tako ja i razmišljam o svojoj generaciji i upoređujem.

Bilo je faca i statusnih simbola u moje vreme, Lakosta, Fila, Serđo Tačini… Ali u naše vreme smo se poistovećivali sa košarkašima, vaterpolistima, rukometašima i po nekim fudbalerom. Danas su klincima ikone kriminalci, narkomani, huligani, fubaleri….Takvi likovi imaju novac, mogu sve i svakog kupiti, dobru garderobu, besna kola, sponzorušice… I onda nas takvi likovi prezentuju u svetu. Bogdanov u Đenovi. Šta možemo očekivati od omladine koja se tako ponaša? Možemo li očekivati naučne radove, intelektualne veličine, savesne i radne ljude koji ovu naciju mogu predstaviti u najlepšem svetlu u svetu.

Ko u ovoj državi zna za stotine mladih doktoranata širom sveta? Samo njihovi rođaci. O osvajačima medalja i nagrada na raznim naučnim olipijadama se može pronaći samo vest i to samo u jednom danu. O huliganima, delikventima, kriminalcima se piše svakog dana, pokazuju se kuće, kola, nameštaji koje poseduju. Sve je to novo, skupo, primamljivo za mlade ljude. Stvoren je milje da se kriminalom može lakše i lagodnije živeti nego radom.

U poslednjih 20 godina svi su zatajili u vaspitavanju dece. Počev od roditelja koji klincima dozvoljavaju da ostanu u gradu do svitanja, preko društva koje deci ne daje mogućnost izbora, do medija koji nesvesno promovišu vrednosti kojih su se pre 20 godina svi stideli.

Šta će dete od 13 godina do 4 sata ujutro u gradu, u disku ili kafiću?

Zašto se klinkice od 16 godina oblače i ponašaju kao da su sišle sa duplerice Plejboja? Da li njihovi roditelji vide kako obučene kreću u “život”?

Sex traficking?

Silovanja?

Abortusi maloletnica?

Prošla su sretna vremena 80-tih, kada je bio po jedan nož ili poneka cigareta trave u kafeu. Danas, malo ko nema pištolj, a ekstazi se koristi kao “Tik-tak” bombonice.

RODITELJI, ČUVAJMO SVOJU DECU!!!!

“Mislim, dakle, postojim”. To više ne vredi, sada glasi: “Imam fb, dakle postojim”
Postoji i drugi primer.
P: “Ko ti je najbolja prijateljica?”
O :”Jelena”
P: “Nije Jelena. Tvoja najbolja prijateljica je fb”.

Buđenje u neko doba, pred ručak. Uključi se računar, staruje net i uloguje se na fb. Nakon toga se ide u kupatilo, umivanje, presvlačenje (možda), doručak pred lap topom…. Kada se krene u školu, onda se računar isključi, da matorci ne bi kopali po profilu. Kada se vrati, ponavljaju se radnje kao i nakon buđenja. Uči se između dva chat-a.

Sport? Šta je to?
Spremanje sobe? Neki drugi dan, sada nemam vremena (chat).
Svi dogovori, razgovori, ogovaranja, zaljubljivanje… odvija se preko fb.
Zaljubljivanje? Kako se neko može virtuelno zaljubiti? U koga se zaljubljuju? U fotografiju (čiju)? U pisanje? Hot chat?
Gde je ono klecanje kolena kada ga vidiš u gradu? Gde je lupanje srca kada te oslovi?
Nije sve ni loše u fb. Mogu se pronaći davno izgubljene osobe, rođaci, prijatelji. Malo šta se može saznati, a najbolje se gubi vreme. Klinci su prestali da čitaju knjige, nemaju vremena od fb.
Axa, msm,da nj bš swe lš ;-/

Mito?! Korupcija?! 30%?!

Ma, ne! Druga je priča u vezi 30%.

Već par godina unazad govori se o zastupljenosti žena u pojedinim poslovima sa najmanje 30%. Kada se priča o poslovima, onda se govori samo o političkim funkcijama, a ne o poslovima u kojima zaista treba mnogo i teško raditi.
Traži se da na raznim izbornim listama bude najmanje 30% žena, da u raznim parlamentima sedi najmanje 30% žena, da u raznim vladama radi najmanje 30% žena.

Mislim da ne treba da bude definisano dekretima određen broj ili procenat, jer žene ili muškarci treba da osete potrebu da se bave nekim poslom i da imaju određene kvalifikacije da bi kvalitet rada došao do izražaja. Ako uterujemo 30%, a nemamo kvalitet, šta onda radimo?! Angažujemo ljude koji ne mogu uraditi posao na određenom mestu, a kvalitetniji saradnici nam odlaze.

Ako se za isto radno mesto jave ljudi različitog pola, sa istimm kvalifikacijama, primiće se pripadnik manje zastupljene polne grupacije. Da li je to merilo kvalitetnog rada?!

Oni koji izmišljaju takve dekrete moraju da budu svesni da se takva ideja može sprovoditi samo tamo gde imaju nadležnosti. Privatnik neće primenjivati odredbu od 30% jer njemu treba radna snaga bez obzira na pol, a u današnje vreme ima i viška radnika, pa je izbor velik. Cimos neće čekati da se pojavi livarka ili livarškinja (koja rogobatnost u rodno senzibilisanom jeziku ?!). Oni će zaposliti prvog radnika koji se pojavi i želi da radi i ima određenu kvalifikaciju. Poljoprivredne firme neće čekati da im se javi određeni broj muškaraca i žena za sezonske poslove. Primiće sve koji žele da rade bez obzira na pol.

Dekret 30% će se moći primenjivati samo u političkim strukturama. Postavlja se pitanje: do kog nivoa? Od vlade i parlamenta, do čistača/ica, čuvara/ica, vozača/ica? Kada je jedna stranka u pitanju, onda će sprovođenje 30% biti lakše, ali ako je koalicija u pitanju, eeeee, onda…? Da li će se 30% primenjivati za ukupan broj zaposlenih ili po službama, sekretarijatima…?

Npr. u finansijama imamo 10 zaposlenih žena i 1 muškarca. Kada će muškarci dostići famoznih 30%? Ako jedna po jedna odlaze u penziju, a zaposlene žene imaju u proseku oko 15 godina radnog staža. Ili kod portira - čuvara. Uglavnom su mlađi muškarci. Kada će žene doći do 30% zaposlenih u službi obezbeđenja?
Vaspitačice su u 99% žene. Kada će vaspitači dostići famoznih 30%? A apoteke? Npr. imate 48 zaposlenih žena i samo 2 muškarca? Medicinske sestre? Koliko u primarnoj zdravstvenoj zaštiti ima žena, a koliko muškaraca? Centri za socijalni rad? Čistači ulica? Imamo li žene sveštenike u pravoslavnoj ili katoličkoj crkvi? A kod muslimana?

Razne ženske grupe koje se bave promovisanjem jednakih prava za sve (hm, a nema muških grupa koji se zalažu za jednaka prava za sve ili ih ima veoma malo) kao glavne argumente uzimaju broj žena na rukovodećim funkacijama koje su vezane za politiku.

Ravnopravnost muškaraca i žena se ne ogleda u broju direktora/ica, premijera/ica… Ravnopravnost se ogleda u realizaciji zadatih poslova.

Da bi se u nekom narednom periodu stiglo do famoznih 30% ili 50% potrebno je raditi na promeni svesti pojedinaca, a samim tim i društva. Mora se menjati i sistem obrazovanja u tom smeru. Treba da shvatimo da nam sin neće biti peder ukoliko upiše kozmetičku školu, ili da nam ćerka neće biti muškara ukoliko upiše školu za zavarivače. Ako klincima damo mogućnost da imaju veću moućnost izbora prilikom izbora obrazovnih profila, tada ćemo za 5 - 10 godina moći razmišljati i realizovati “jednaka prava za sve”. Pre stotinak godina, mogli ste na prstima jedne ruke izbrojati devojke koje su studirale medicinu u Beogradu. Danas je to obrnuta situacija.

Za koju godinu će se javiti gej-lezbo organizacije koje će tražiti jednaku zastupljenost prilikom zapošljavanja. Možda će tražiti određeni %?
Šta će biti ako se nacionalne manjine jave i traže procentualnu zastupljenost u državnim ili lokalnim organima, a nemaju dovoljno obrazovanih ljudi, žena i muškaraca?

Muškarci i žene nikada ne mogu biti ravnopravno. Zvuči seksistički. Ali priroda ili Bog ženu i muškarca nisu stvorili da budu jednaki, već da se uklapaju, dopunjuju, + i -, jing i jang, da zajednički stvaraju život, potomstvo….
Ali vrzino koliko se nastavlja dok dokoni popovi i jariće krste.

Ove nedelje sam u jednoj prostoriji video plakat na kojem je pisalo “Nasilje nad ženom je krivično delo”.
Samo nad ženama? - pomislih. A zločini nad decom ili muškarcem???!!! No, naravno da znamo u kom konteksu je napisano. Sada su žene i nasilje nad njima u žiži medija i javnosti. Naravno da žene treba zaštiti od muškaraca siledžija, napasnika, pijandura… Treba im omogućiti svu moguću zaštitu. U tome se slažemo.

Želeo bih da pišem o nečem drugom, o nasilju nad decom. Ne onom kada muškarac tuče decu ili kada pijan dođe u tri ujutro i postrojava ukućane. I to je strašno, i to je užasno.
Želeo bih da pišem o zabranjenoj temi, o nasilju nad decom od strane majki. Tog nasilja imamo u razvedenim brakovima.

Da pođem od početka. U bračnom pravu, u dobijanju starateljstva prilikom razvoda braka, bivši supružnici imaju jednaka prava. Ali kod nas se zakon drugačije sprovodi. U sudskoj praksi, očevi dobijaju decu ako su majke alkoholičarke, narkomanke i mentalno obolele osobe. U svim drugim slučajevima - majke dobijaju decu. Može da majka nema zaposlenje, da nema pokretnu i nepokretnu imovinu. Ona će u tom slučaju da dobije alimentaciju i zakon predviđa da bivši muž mora da se iseli iz kuće ili stana, ukoliko majka nema rešeno stambeno pitanje. U tom slučaju muškarac neće imati mogućnost da podigne bilo kakav kredit da bi stvarao novi život jer po merilima banke on je klijent visokog rizika. Majka je započela novi život, a otac… “Riljaj Lazo!!!!”.

A, onda počinje tortura nad decom:
Vaš otac je našao drugu ženu!
Vaš otac više ne voli mamu, a mama njega i dalje voli!
Vaš otac je stvorio drugu porodicu, a ja se žrtvujem za vas!
Vaš otac je kurvar!
Vaš otac je pijandura!
Vaš otac je lopov!
Vaš otac vas ne voli!
Vaš otac ne šalje alimentaciju!
Vaša majka brine o svemu!
Vaša majka nema svoj život zbog vas!
Vaša majka se nikada više nije udavala!
Vaša majka će vas voditi u ZOO vrt i nećete ići kod oca
Vaš otac nema vremena za vas…

To su neki primeri koje majke koriste da ocrne očeve, a da sebe predstave kao žrtve i ugroženu vrstu… To uspeva kod sinova koji se smatraju zaštitnikom nejakih žena, majki. Godinama ispiranja mozga, dovodi do stvaranje emotivno nestabilnih osoba.
Majke na taj način svesno pokušavaju da napakoste bivšim muževima. Umesto da žive svoj život, umesto da nađu partnera, one ugrožavaju razvoj deteta. I to godinama čine, sve vreme dok su zajedno sa decom. Onda iz takvih situacija se stvaraju depresivne mlade osobe, budući nasilnici, nesrećne osobe koje ne mogu da se uklope u okolinu, u život. Kome su potrebne takve osobe? Sa kim one mogu živeti, sa kim stvarati budućnost i progres.

Sud ne želi da se petlja u te stvari.
Centar za socijalni rad obavalja razgovore, ali ni oni ne žele da preduzimaju korake protiv majki.

Postoji li još neka institucija kojoj se muškarci mogu obratit? Ne, ne postojii, i tu je kraj.
Majke su našem društvu bolje zaštićene od belih medveda.

I priča
Jedan je pevač pričao svoje iskustvo prilikom razvoda braka svojih roditelja. Požrtvovana majka i otac alkoholičar. Kada ga je sudija pitao kod koga bi želeo da bude, rekao je kod majke, prišao je ocu i pljunuo ga. Zašto je tako reagovao? Jer ga je majka danima, nedeljema ubeđivala i ulivala mu je uglavu šta da kaže. Kada je otac umirao, došao je da ga vidi i rasplako se jer je shvatio šta je majka učinila njemu i ocu. Stvorila je potpune strance.

II priča
Razveden brak i ćerka je pod uticajem majke rekla ocu da više ne želi da ga vidi. Imala je 8 godina. Majka se ponovo udala. Otac nije. Redovno je plaćao alimentaciju i više nikada se nije čuo, ni video sa ćerkom. Ni ćerka nije tražila oca. Nakon 30 godina, otac je umro. Ćerki su javili, ali se nije pojavila na sahrani. Pokrenula je ostavinsku raspravu i uzela je svu pokretnu i nepokretnu imovinu. Nijedan dinar nije dala, čak ni humanitarnim organizacijama.

Ako ste zbog naslova pomislili da ću pisati o lepom malom, gradskom automobilu, odlčnom vozilu za mlade - prevarili ste se. Još uvek razmišljam o lokalnim temama.

Šta je C2? Zvuči kao MI6 ili V odeljenje.
Ništa nije od toga. C2 je stambeno-poslovni blok u centru Kikinde. Sada je tamo parking i zelena površina. Pre nekih osam godina bio je raspisan konkurs za idejno rešenje celog bloka i pobedio je jedan rad, a više njih je otkupljeno. Sve je urađeno po pravilima za takve konkurse. Zamišljen je stambeno-poslovni blok sa mini trgovima, parkom, fontanom i sa mnogo sadržaja koji pripadaju jednom savremenom stambenom bloku.

Ali vremena su šašava, slabo ko ulaže u provinciju koja polako umire, u koju se mladi ljudi ne vraćaju, a novi se ne doseljavaju.

Prvo su radikalci uložili opštinski novac, oko 100.000 evra i izbetonirali parking koji su kasnije predali Parking servisu (beogradska firma), a priča se da je to priznato kao investicija Parkinga. Verme će pokazati ko je u pravu. I pre par godina, nakon izgradnje GA5, izvođač pomenute zgrade je izgradio spratnicu, sa nekih 50-tak stanova (po pisanju novina prodato je desetak stanova) na delu bloka C2 koja nema arhitektonske i urbanističe veze sa odkupljenim rešenjem.  Tadašnja vlast im je tako nešto omogućila. Zašto? Mislim da jedino šestoro ljudi u gradu znaju pravi razlog. Po gradu kruže “urbane legende” o razlozima.

Pre nekog vremena su se socijalisti zabrinuli i uspaničili da će im opština ugasiti Javno stambeno preduzeće pa su brže bolje počeli da pričaju kako su našli potencijalne investitoer za gradnju celog bloka. Malo su “ucenjivali” demokrate i formirana je Agencija za solidarnu stambenu izgradnju (?!) (mislim da joj to naziv). I ponovo su počeli priču sa gradnjom C2, ali sve je pod velom misterije. Postoje potencijalni investitori, ali se drže u tajnosti. Verovatno da ih ne otmu iz drugih gradova. I ovi naši opštinari nasedaju na priču dvojice ljudi.

Ko je lud da gradi stambeno poslovne objekte u sredini koja umire? Kada zvrji 40 ne prodatih stanova u novogradnji. Kada nema mladih ljudi koji bi kupovali stanove. Kada nema posla u Kikindi.

Uzgred, niko ne zna kako će zgrade izgledati: po kupljenom rešenju ili… ?
Šta će biti sa parkingom ako je priznat kao investicija Parkig servisa? Da li će grad morati da plati 100.000 evra, još jednom? Kako će se novoizgrađena zgrada uklopiti u projekat C2?

I ponavljam najznačajnije pitanje: KO ĆE KUPOVATI STANOVE I POSLOVNI PROSTOR?
Opštinari, razmislite dobro šta vam rade koalicioni partneri.

Našu malu sredinu na severu, pre nedelju dana je posetio ministar za poljoprivredu. Očekivane su velike reči i velika obećanja. I zaista su se očekivanja obistinila. Ali ne za male paore. Oni će i ove godine povući mačka za rep.

Da krenem od početka. Ove godine vreme nije bilo naklonjeno paorima i ljudima koji žive od zemlje. Prvo je dosta dugo bilo snega, do sredine marta, a nakon toga su počele da padaju kiše. I to veoma mnogo. Naša kanalska mreža je projektovana (po svim pravilima hidrotehnike) da primi i odvede oko 450 litara/m2, ali palo je preko 600 litara.U Kikindi je jedno poslepodne za 45 minuta palo 86 litara/m2. To je bio potop. Ove godine su zaista bile ekstremne padavine i naravno da se voda zadržava u mikrodepresijama.

Međutim, ima mnogo i ljudskog nehata i bahatosti,. U selima su ljudi sami kopali kanale za atmosfersku kanalizaciju i postavljali cevi za ćuprije pred kućama. Da li iskopali dva ašova ili 1,5 ašov dubok jendek i da li su mu okrenuli kontra pad… Nije mnogo bitno. Zaštoje tako rađeno? Zato što je to bila jeftinija varijanta za sela.

U kanalima se nalaze stari šporeti, traktorske gume, betonski blokovi, šut, flaše, leševi uginulih životinja, zamke za hvatanje srna i druge divljači. Ljudi nikako da shvate da ti kanali treba da im donose dobro i da ih ne treba zatrpavati.

Pre par godina, hvalio mi se komšija da je odneo dve prikolice šuta i zatrpao kanal da bi odmah ušao na svoju njivu,a ne da prelazi ćupriju. Dok nije bilo velikih padavina sve je bilo dobro, međutim ove godine mu je njiva bila pod vodom i svi su mu bili krivi, od Tadića do opštinskog portira. I nikako nije hteo da prihvati da u toj nesreći  i on sudelovao.

Kanali se svaki godine održavaju po nekoj dinamici, ali ako se ne bi namerno zatrpavali, bilo bi manje problema.
I, onda nas poseti ministar i najavi da će pomoći poljoprivrednicima. Oslobodiće ih plaćanja naknde za odvodnjavanje i plaćanja zakupa državnog zemljišta, ako je pod vodom bilo više od 30% površine njive. Divno, povikaše seljaci u glas. Ali, kada se otrezne glave…. Oslobodiće ih vodnog doprinosa koji ide na održavanje kanalske mreže i njenu izgradnju. Ukoliko i sledeća godina bude kišovita, desiće se da će biti više vode po atarima, jer je bilo manje radova. Ukoliko bude sušna godina, seljaci će tražiti vodu da bi navodnjavali njive. Ali je neće biti jer je bilo manje novaca i manje radova. I šta je time urađeno? Benzinom je gašena vatra. Ta ministrova izjava je ….. Zakupci državnog zemljišta će najbolje proći. A najveći zakupci nisu poljoprivrednici - Mišković, Matijević… (Slučajno sam prošle godine otkrio da Matijević obrađuje jednu tablu od 25 hektara državne zemlje, a ne plaća je. Ko zna koliko ima državne zemlje za koju se ne plaća zakup?). Deo novca od zakupa ide državi, Pokrajni i lokalnoj samoupravi, a oni dalje ulažu u održavanje kanalske mreže. Opština ulaže 30% od sredstava koje dobije na ime zakupa, a Pokrajna sredstva za održavanje kanala plasira preko nekoliko programa i konkursa. Tako da ni po toj osnovi neće biti novaca za održavanje kanala.

Ministar ne pomaže paorima, on pomaže velikim monopolistima i ljudima koji su na sumnjiv način došli do novaca.
Istog dana u Kikindi je bio i Bojan Pajtić kada i ministar poljoprivrede. U održavanju kanala postoji još jedan problem, a to je da se svake godine smanjuju sredstva od strane “VodaVojvodine” za održavanje kanalske mreže. U odnosu na prošlu godinu, ove godine sredstva su smanjena za oko 30%. Međutim, niko od naših opštinara nije smogao snage da pita Pajtića za rešavanje tog problema.

Hoće li se ova vlast malo trgnuti ili će se uhvatiti za glavu kada je oduvaju sa vlasti na sledećim izborima?

Naprednjaci jašu na narodnoj nesreći. Protiv klime se ne može ništa. Možda i može, ako se setimo radikalskog štaba odbrane od poplava - na čijem čelu je bio bivši vozač bivšeg ministra zaštite životne sredine. Tada su svi radikali, a sadašnji naprednjaci, veličali napore i uspehe u odbrani od poplava, a danas osećamo posledice njihovih hidromeliracionih “uspeha”.

“Čistota, čistota, to je ideja fakira i monaha, a vama intelektualcima ona predstavlja razlog da ne radite ništa. Ne raditi ništa, skrstiti ruke i nositi rukavice. A, ja vidiš, imam prljave ruke. Zavlačio sam ih i u krv i u govna. Pa, šta misliš, da je moguće nevino vladati? Ti ne voliš ljude, Igo. Ja, ih vidiš, volim, njihove požude, njihovu kožu, najogoljeniju od svih koža, njihove poglede, njihove vrele grabljive ruke, njihovu borbu koju svak vodi protiv smrti i protiv svih zala. Za mene je bitno da li postoji jedan čovek više ili manje na ovom svetu. Ti ne voliš ljude Igo, ti voliš samo principe. Tvoja čistota je slična smrti, i revolucija o kojoj pričaš, nije naša. Ti ne želiš da promeniš svet - ti želiš da ga digneš u vazduh”.

Samo da se podsetimo da je 21. juna 1905, rođen Žan-Pol Sartr. Jedan od utemeljivača egzistencijalizma.

Ovaj citat sam prvi put čuo sa malo više od 18 godina, sa jedne ploče (vinil) u izvođenju Ljube Tadića. U tom uzrastu smo svi buntovnici, revolucionari… A, mene, kao da je udario autobus nakon “Prljavih ruku”.

Svi današnji političari i oni koji manipulišu ljudima bi trebali da se malo obrazuju čitajući Sartra. Izgubili su se u egoizmu, materijalizmu i drugim izmima koji zadovoljavaju primarna ljudska čula.

Zajednica? Šta je to? Može zajednica, ukoliko sam JA PRVI u njoj.

Mene su roditelji učili da cela sredina mora napredovati, a tada i ja s njom.

Svi znamo šta bismo uradili kada bi bili predsednici države, selektor fubalske reprezentacije, gradonačelnici…E, pa da kažem šta bih ja uradio da sam na mestu predsednika opštine (ovo su moja razmišljanja koja su nastala kao posledica šetanja, slušanja i gledanja).

1. Ustanovio bih da li uplata parkinga preko SMS-a ide u Beogradsku centralu ili ostaje u Kikindi. Ustanovio bih zašto zaposleni u “Parking servisu” u Kikindi mesecima ne dobijaju zaradu. Nakon toga bih zaštitio radnike i po cenu proterivanja “Parkinga …” iz Kikinde. Šta će nam takva firma koja nas dere a radnicima ne isplaćuje zarade?!
2. Vodio bih računa o deci i njihovim rezultatima. Nagradio bih praktičnim nagradama decu koja učestvuju na takmičenjima. Nagrađivao bih škole tako što bi se izdvajalo više novca za osavremenjivanje laboratorija i učila. Takva deca će znati da cene priznanja i trudiće se da postignu još bolje rezultate. Kasnije će promovisati grad iz kojeg su potekli i u koji bi se rado vraćali.
3. Donacije ne bih koristio za sportske klubove, jer korist imaju pojedinci, od prevoznika do igrača koji će po završetku ugovora otići iz Kikinde.
4. Mnogo bih ulagao u kulturu, jer ona može da nas uzdigne iznad sive, prozaične svakodnevnice.
5. Naravno da bih renovirao zgradu opštine. Ne bih čekao neku okruglu obletnicu da bih uredio repezentativni objekat u gradu.
6. Razvijao bih banjski turizam jer Kikinda ima veliki potencijal u toj oblasti.
7. Zapošljavali bi se ljudi po stručnosti, a ne po partijskoj pripadnosti, veroispovesti, nacionalnosti, polu…
8. Stalno bih bio na terenu da se ne bi dogodilo da nakon pet godina od uvođenja kanalizacije postoje rupčage na putevim u kojima se može slomiti točak kola.
9. Smanjio bih marže u apotekama i tako sprečio da se dere bolestan narod. Na zdravlju je najlakše zaraditi,a ja bih uveo da bolesnim ljudima mora pomoći po svaku cenu.

Nastaviće se…

“Zima. Gladan, promrzao vuk je došao do kuća ljudi i naišao na psa, sjajnog krzna, dobro uhranjenog. Vuk ispriča psu kako je strašna zima, sneg, nema hrane, da je oslabio, da nema snage. Pita psa kako je tako dobro uhranjen i kako to da ima tako sjajnu dlaku. Pas mu odgovori da ga ljudi hrane, a da za uzvrat čuva njihovo imanje i stoku. Pozove vuka da mu se pridruži u čuvanju i da će ga ljudi dobro hraniti i paziti. Vuku se svidela ponuda, ali ugledao je ogrlicu na psećem vratu. Pita ga šta je to, a pas mu odgovori da je to ogrlica kojom je lancem privezan. Vuk ga pogleda, okrete se i vrati se u slobodu”.

Svaki pojedinac je Homo Politicus. Ako ima svoje mišljenje i glasa na izborima, pojedinac je politički svestan. Ima neko opredeljenje. Još je Platon definisao ponašanje pojedinca u političkim zbivanjima, u kreiranju društva i države. Za narodne vođe biramo ljude, elitu. Pošteni, stručni, moralni, etični…. Međutim, dok ne daš čoveku vlast, ne možeš da spoznaš njegovo pravo lice. I, naravno, aktivira se lepak na zadnjicama koji se koristi samo za fotelje. No, to se očekuje od pojedinaca, međutim… Mali je broj njih koji ne menjaju svoje navike, mišljenja, sisteme vrednosti.

Stanje svesti mase je nešto sasvim drugo.
“Ne govori, ćuti”.
“Ćuti, ostaću bez posla”
“Neću ništa da kažem jer imam decu”
“Hoćeš li da naderem zbog tebe i tvog jezika”
…
I još mnogo takvih rečenica se koriste u autocenzuri. Ljudi su hrabri kada su sami između četiri zida da iskažu svoje negodovanje. Kada treba da iznesu stav, pogled im se spušta na bezlične sive vinaz ploče i klimaju glavom i vratom kao đermovi. Povlađuju. Postoji nas nekoliko u gradu koji smo dovoljno hrabri ili ludi, zavisi iz čijeg ugla se gleda, koji možemo i smemo da javno kritikujemo. Ali, potom naši najbliži nam šalju gore pomenute rečenice.

Naša elita, kulturna, intelektualna bi trebala da javno iznosi stavove, da ima mišljenje. Treba da pokažemo svakom pojedincu da imati stav, mišljenje, reč po pojedinim dešavanjima predstavlja želju za ukazivanjem na nešto dobro ili loše. Treba stvarati uslove da mišljenje ne predstavlja zločin… Zločin je krađa, ubistvo, pronevera…, a ne mišljenje.

Provođenjem autocenzure postajemo tupi Homo Politikusi. Čak ni posao se ne radi sa voljom, nema produktivnosti. Naša deca, naše okruženje, vidi svakog ko se ujede za jezik svaki put kada nešto želi da kaže. Kako onda provoditi dijalog? Kako da se onda iz dijaloga rađaju nove ideje? Kako iz manjka ideja da se poveća produktivnost? Kako onda obezbediti bolji život za zajednicu, a time i za sebe? Sada se vodi računa samo o sebi i svojoj deci. Komšiluk, baš me briga za njih. Sada vlada sistem da je važno da je samo meni dobro. Kada ćemo shvatiti da ako je dobro zajednici, da će i meni, pojedincu, biti dobro?

Da li je pojedinac važniji od zajednice? Jeste?! Onda neka se svaki pojedinac izoluje od okuženja, neka stvori svoje ostrvo, svoju kraljevinu i neka onda nas koji želimo da živimo u zajednici, razmenjujemo mišljenje i vodimo dijaloge ostave na miru. Ne, to za njih nije ostvarljivo. Autocenzori žele živeti sa nama i da nas pretvore u ona tri majmuna koji ne vide, ne čuju i ne govore, žele da vladaju. Zar to nije kontradiktorno? Nemati svoje mišljenje, a imati želju za dominacijom. Dominirati se može mišlju ili silom. Totalitarizam. Tu baš nema velike razlike izmenju sirovog kapitalizma, nacizma ili komunizma. Čemu mozak? Da ne bi duvala promaja u glavi zbog ušiju.
Živeo Alchajmer!!!!!!!

Kakvu poruku šalju budućnosti? Kakva je uopšte budućnost? Sa oglavnicima? Zašto je čovek konju smanjio vidno polje? Da ga zatupi i zaglupi.
Osvrnite se oko sebe i pogledajte koliko ima ljudi u Kikindi koji ne žele da budu konji sa oglavnicima. Malo ima hrabrih ili ludih, zavisi iz čijeg se ugla gleda.