Blog community…

Referendum, demokratska insitucija kojoj se pribegava kada jedna država mora da donese odluku koja će joj u mnogome odrediti sudbinu za duži vremenski period, u poslednje vreme je jedna od najčešće korišćenih reči u srpskom društveno-političkom rečniku. Tako su predsednički izbori imali referendumski karakter, DSS predlaže referndum o EU i Kosovu (sa ili bez Kosova), predstojeći parlamenetarni/pokrajinski/lokalni izbori će opet biti referendum, et cetera, et cetera.

I onda se setih referenduma iz aprila 1998. godine, kada je Sloba sa radikalima i JUL-om sastavio legendarno pitanje: „Da li ste za to da strani predstavnici učestvuju u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji“. Referendum je bio smešno organizovan, komisije su same zaokruživale odgovor NE, utrošeno je nekoliko milona ondašnjih maraka i Sloba je slavodobitno poručio, urbi et orbi, da srpski narod nije za to da stranci pomognu u rešavanju problema KiM. A znate li ko je bio stranac? Stranac određen od strane Evropske unije bio je Felipe Gonzales, dugogodišnji španski premijer, koji se više od decenije borio sa autonomističkim i separatističkim pokretima u svojoj zemlji, ličnost nesumnjivog demokratskog kapaciteta, koji bi sigurno bio objektivan u sagledavanju i tada tužne kosovske realnosti, kao što je uostalom Španija realna i danas. On je odbijen, a vrlo brzo je prihvaćen za medijatora Vilijem Voker, američki stručnjak za pravljenje „kontrolisanih problema“ i čiji je izveštaj povodom Račka bio signal za NATO bombe i kasnije napuštanje Kosova od strane države Srbije.

I kakva je pouka? Na mitingu ispred Skupštine, lider najveće opozicione stranke, a 1998. neposredni akter u organizaciji smešnog referenduma, poraženi predsednički kandidat Tomislav Nikolić reče: „Srbija će podizati nove spomenike zahvalnosti“ i pomenu, pored ostalih i Španiju. Te njegove reči su očit dokaz bezočnosti i neodgovornosti pojedinih srpskih političara, jer da je 1998. godine bilo imalo pameti, možda bi sada u Beogradu stajala bista Felipe Gonzalesa, kao što u Prištini stoji Klintonova.

Pokrivanje referendumom, kao ni onda, ni sada nam neće doneti ništa. Kosovska nepravda će se rešavati godinama, i za to treba mudrosti i ekonomske snage, a ne da sadašnja situacija bude pokriće političarima koji su u svemu čega su se dotakli promašili cilj.

Posle dugugodišnjeg, upornog otpora, priznajem poraz. Možda poraz i nije baš odgovarajuća reč, može se reći da je u pitanju prosvetljenje. O čemu se radi? Reći ću vam: Zavera postoji. Jer, kako drugačije objasiniti činjenicu da iste noći kada je evropska Srbija, teško, ali zasluženo slavila pobedu, Evropska Unija donese odluku o slanju misije na Kosovo, iako su njeni lideri znali da je to podmetanje klipova u točak baš zagovorniku evropske ideje, Borisu Tadiću. Odmah su svoj doprinos amortizaciji evropske perspektive Srbije dale domaće snage, od Garašaninove loše kopije, Koštunice, do patriota sa značajnim rezultatima u oblasti odbrane srpstva, radikala i socijalista, svojom kosovizacijom celokupnog srpskog društvenog života. I naravno, finale 17. februara, od strane šampiona demokratije i ljudskih prava, Tačija, kome se u govoru povodom usvajanja deklaracije o nezavisnosti Kosova otelo priznanje da je nezavisnost plod višedecenijske borbe Albanaca, tako da je svesno ili nesvesno relativizovao „argument Milošević“, koji je alibi za sve, kako pravne, tako i nepravne i nepravedne mere Zapada prema Srbiji.

Setih se onda 1996. i izborne krađe na lokalnim izborima u Srbiji. Građanski protesti, koji će ostati zauvek jedno od najsvetlijih mesta u tamnoj istoriji Srbije devedesetih, opasno su zaljuljali vlast velikog vožda. Pojavila se nada da bi Srbija, poput Češke, mogla „plišanim“ putem da izvrši smenu vlasti i da zapliva vodama demokratije. A šta radi Evropska unija? U Beograd stiže tadašnji italijanski ministar spoljnih poslova Lamberto Dini i daje eksplicitnu podršku Miloševiću, koristeći sintagmu koja će narednih godina biti opšte mesto u saopštenjima SPS: „Slobodan Milošević je faktor mira i stabilnosti na Balkanu“. Razmislite: da se nisu uplašili demokratske Srbije, kojoj bi morali pružiti podršku za pregovore sa tadašnjim liderima kosovskih Albanaca i koja bi sigurno iznašla kakvo - takvo rešenje za suživot Srba i Albanaca u zemlji Srbiji, možda slično onome u Makedoniji, Hong Kongu, Alandskim ostrvima. Mišljenja sam da u tom trenutku demokratska Srbija nije odgovarala ko zna kakvim strateškim ciljevima Zapada, pre svega SAD.

Značajan deo srpske javnosti zamera Tadiću za poteze koje povlači povodom Kosova, sa već izanđalom mantrom o Kenu kojim gospodari mastermajnd dr Koštunica. A pitam ja vas: Koji predsednik bilo koje države u svetu bi pristao na jednostrano otcepljenje dela teritorije? Gde mu je iskrena podrška od strane Evropske Unije? Ni Zoran Đinđić nikada nije dobio pravu podršku za reformu Srbije, već samo tapšanje po ramenima i dugačku listu zahteva kao uslov za pristup Srbije EU.

Zapadne zemlje su nesumnjivo demokratske u unutrašnjem uređenju, ali su bezdušno cinične u spoljnoj politici. Da su iskreno želele stabilnost na Balkanu, mogle su naterati kosovske Albance na kompromis, a ovako još jednom daju vetar u leđa onim snagama u Srbiji, kojima je patriotizam oblanda za totalitarizam. Možda imaju još nešto u planu?

Ugledni srpski dnevni list „Kurir“ je povodom Božića napravio anketu među srpskim političarima o najlepšim Božićnim SMS čestitkama. Na stranu što se pojedini teolozi mršte na SMS čestitke, to je neizbežan danak tehnološkom napretku, druga stvar mi je zapala za oko. Bože moj, kakvih je sve tu poruka bilo. Naročito su odisale hrišćanskim prazničnim duhom, duhom ljubavi i praštanja, one u kojima se izražava želja za propašću političkih protivnika.Velika većina naših političara su sada veliki zagovornici pravoslavlja, a gro njih, ubeđen sam, nije pročitao ni redak od Biblije, a kamoli od nekog od pravoslavnih mislilaca. Njihova vera u Hrista se svodi na vulgarni, manifestacioni pristup, gde je zapaljena sveća i krštenje sa tri prsta dokaz njihove pravovernosti. A u stvarnosti? Laži, utaje, moralne vratolomije, vređanje političkih protivnika. Pa neki od njih javno traže izopštenje iz Crkve onih koji drugačije misle, a da prethodno ne provere da li se uopšte radi o verniku ili ateisti, dok drugi u TV emisiji mirno izjavi da mu nije žao ubijenog novinara koji je imao drugačije stavove od onih koje on zastupa. Hrišćanski, nego šta?

Dugo suzbijanje vere za vreme komunizma je bio anticivilizacijski stav, ali koji je i dobrim delom doprineo slomu te ideologije. Međutim odvojenost crkve od države je jedno od najvećih dostignuća savremene Evrope. Mišljenje crkve bi trebalo da se čuje i uvažava, ali ne da bude odlučujuće u vođenju državnih poslova. Isto tako, država ne sme da se meša u unutrašnja crkvena pitanja.

A najveći praznici, Božić i Vaskrs su prilika da svi mi, bilo vernici ili ateisti, preispitamo da li trenutno izgužvani pojmovi kao što su ljubav, poštenje, praštanje i poštovanje drugih mogu ponovo biti osnovni životni stavovi.

Da je u zemlji Srbiji sve moguće, odavno je aksiom, ali da će lokalni vlastrodršci u Staroj Pazovi, 30-tak kilometara od Novog Sada onemogućiti (namerno koristim reč „onemogućiti“ jer su sigurno izbegli formalnu zabranu, “da se Vlasi ne dosete“) koncert Đorđa Balaševića, e to je previše, pa i za nas. Voleli ili ne voleli ono što Balašević govori, on je umetnik koji ovoj nesrećnoj zemlji čini čast, da peva i piše na engleskom bio bi slavljen kao Leonard Koen, recimo.

Mi kikinđini trebalo bi da smo ponosni, jer je sezonu zabrana otvorio naš predsednik opštine, proglasivši Natašu Kandić za personu non grata u Kikindi. Nadovezao se predsednik opštine Topola, koji je tribinu „Peščanika“ sa svojim pristalicama prekinuo u susednoj opštini, u Aranđelovcu. I sad ovo u Staroj Pazovi, šlag na tortu.

Neslaganje sa tuđim mišljenjem je normalno, prirodno i demokratski. Ni ja se ne slažem sa mnogim stvarima koje govori Nataša Kandić ili koje se čuju u „Peščaniku“, ali zabrane i onemogućavanje da se GOVORI su recidiv totalitarnih režima, koji su bar u Evropi, relikt. Ili na pojedinim mestima u Srbiji nisu? Da su ti nadobudni političari, isplivali na talasu sirovog populizma i ekonomskog nezadovoljstva, bar nešto pročitali u životu, znali bi za rečenicu velikog Voltera, koji je još u 18. veku napisao: „Ne sviđa mi se to što govorite, ali ću do smrti braniti vaše pravo da govorite“. Ovako, šta je ishod. Mali lokalni lideri određuju šta ćemo i koga slušati, ko je dobro došao u naše gradove, a ko ne. Možda će uskoro, kao i jedan od njihovih idola, Čaušesku, propisivati visinu temperature u stanovima i broj kalorija u obrocima svojih podanika.

Takvim ljudima, trećerazrednim u svojoj profesiji, mora se reći DOSTA, i to u svakoj prilici. I na javnim tribinama, i putem građanskih protesta i naravno, na izborima. Neke vrednosti su civilizacijske i moraju se braniti, jer u suprotnom, okovi neslobode nam ne ginu.

Tezu „mi radimo, Beograd se gradi“ lansirali su još ideolozi „hrvatskog proljeća“ 1971. godine, iako je tada celom SFRJ, pa tako i Beogradom, neprikosnoveno stolovao Hrvat iz Kumrovca. Slična parola je bila najviše rabljena i 1981. godine od strane albanskih demonstranata (mala digresija – tadašnji demonstranti su bili velikom većinom pristalice Enver Hodžinog staljinističkog socijalizma, dok su današnji Albanaci na Kosovu par exelance pristalice američke demokratije, a cilj im je i onda i sada isti – otcepljenje Kosova i Metohije), da bi tokom Voždove borbe za nacionalnu stvar, teza o Beogradu kao izvoru svih nedaća u Srbiji bila ideološki kredo nekih stranaka i to ne samo u Vojvodini, kako to mnogi smatraju.

Osvrnuću se na 90-godine. Pored metodološke greške, jer se vrhuška jednog režima kakav je bio Miloševićev identifikuje sa jednim gradom, smatram da je Beograd, kao i svi mi bio žrtva, ako ne i najveća, „politike slepe ulice“ bračnog para MM. Evo nekih argumenata:

- Gradska infrastruktura je najviše uništena u Beogradu. Neulaganjem u najosnovnije održavanje, recimo liftova u zgradama, nekoliko ljudi je poginulo padom u otvore liftova, od eksplozija u njima i sl. O svakodnevnim saobraćajnim kolapsima je suvišno pisati,

- Veliki privredni sistemi su doživeli krah, ljudi su ostali na ulici i u Beogradu. Robne kuće Beograd, IMR, IMT, pored ostalih su preduzeća koja su među prvima osetila posledice kvazipatriotske politike,

- Kontrolisani kriminal (kontrolisan od države – prim. aut. ) najviše je ugrožavao život običnih ljudi u Beogradu. Dovoljno je bilo da se građanin nađe na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, pa da kao neželjeni svedok izgubi glavu,

- Mnogi od nas imaju percepciju Beograda kroz Knez Mihajlovu ulicu i širi centar. Međutim Beograd su i rubna područja gde je katastrofalna politika dovela do stvaranja pravih favela.

Ne kažem, ima kod Beograđana jedna iritantna crta prepotenosti, ali nje ima i kod Parižana, Njujorčana i inih. Ali neosporno je da su Beograđani uvek u većini glasali za promene, da je 1996. godine gradonačelnik postao Zoran Đinđić, a 5. oktobar se desio u Beogradu.
Znam da se mnogi neće složiti sa mojim mišljenjem, ali jedan od etalona demokratije je pravo na različito mišljenje.

O duhu Beograda koji ja cenim, jedan primer:

Kada je umro Džo Stramer, legedendarni osnivač Kleša, listajući Politiku (ups, još jedan od stubova beogradskog hegemonizma) naišao sam na čitulju sa slikom Džo Stramera i tekstom: „Legendi“ i potpisom „ Kiza i Šone“ ili sličnim, karakterstičnim beogradskim nadimcima. Sumnjam da im je igde, izuzev možda Londona, od mnogobrojnih anonimnih obožavaoca, izraženo poštovanje na takav način.

Iako se serija “Vruć vetar” reprizira po 155. put, opet je sa zadovoljstvom gledam. Razlog su glumci. Kao narod sklon preterivanju i mitomaniji, ponosimo se svim i svačim, a najmanje onim čime bi stvarno trebalo, a to su sportisti i glumci. Volimo ih dok su u naponu snage, a čim siđu sa scene, odmah ih zaboravimo. Kod sportista se izgleda nešto menja, sa ovim nacionalnim penzijama, ali kod glumaca ništa.
 
 Znate da u “Vrućem vetru” briljiraju Ljubiša Samardžić, Bora Todorović, Radmila Savićević, Žika Milenković, Vesna Čipćić. Ali neka mi niko ne zameri što ću istaći najvećeg komičara na Balkanu, a sigurno jednog od najvećih na svetu Miodraga Petrovića Čkalju. U ulozi ujka Firge, on je jednostavno čudesan. Budite iskreni, pa priznajte, u kojoj god seriji, filmu, predstavi da se pojavio, dominirao je. Ravan je najvećim komičarima u istoriji filma, Čaplinu, Fernandelu, Totu.
 E, taj i takav Miodrag Petrović Čkalja je od ove zemlje dobio mizernu penziju, nedovoljnu i za najosnovnije potrebe. Kada je u “Boljem životu” glumio Brankovića i dobio kakav - takav honorar, inspektori su mu zakucali na vrata zbog ekstra prihoda i morao je da napusti seriju. Kada je umro, par rečenica na televiziji, govori na sahrani i kraj.
 
 U preteklih godinu dana umrla su dva fudbalska velikana. Džordž Best i Ferenc Puškaš. Na sahrani prvog, koji je svoj vanserijski talenat upropastio alkoholom, na ulice Belfasta je izašlo 100.000 ljudi. Drugi, jedan od najvećih fudbalera svih vremena, sahranjen je u organizaciji mađarske države, a komemoracija je održna na punom NEP stadionu.
 
 Mogli bi makar malo da priznamo da se i od drugih može nešto naučiti. Odajmo priznanje i omogućimo ljudima koji su nam pružili bar malo radosti da starost prožive mirno. A kada nas napuste, ispratimo ih u večnost kao velikane.

Video sam danas čoveka, uglednog građana naše male varoši, kako kupuje cigarete u kiosku. Pretpostavljam da je strastven pušač, jer je odmah otvorio kutiju, a komadiće papira nastale kao posledica otvaranja, bacio je na zemlju, iako je korpa za otpatke bila udaljena par metara. Izdvadio je cigaretu i zapalio je, te je krenuo u laganu šetnju po Trgu.

Reših da ga pratim. Posle par minuta hoda, zakašljao se i ispljuvak hladnokrvno poklonio Trgu. Potom je i cigareta dogorela, a on je opušak bacio isped sebe i zgazio ga. Taj poslednji potez, to gaženje opuška, ozarilo me je. Ima nade. Ipak kod naših ljudi postoji svest o zajedničkom dobru, jer je čovek sprečio katastrofalni požar. Mogu da zamislim njegovo zadovoljstvo pokazanom brigom o društvu.

Krenuo sam nazad. Setio sam se da sam negde pročitao da je u našoj opštini u prošloj godini ukradeno oko 600 saobraćajnih znakova. Krađa poklopaca vodovodnih i kanalizacionih šahtova je tradicionalna. Ukrali su i bistu Dušana Vasiljeva, klupu na Starom Jezeru. Par ljudi je imalo ozbiljne povrede. Zatrpani smo gomilama smeća, a umesto ptica, vazduhom lete plastične kese.

Možda je to stvar mentaliteta. Uporedimo recimo Finsku i nas. I u Finskoj ima i lopova i intelektualaca, kao i u Srbiji. Samo, finski lopov će i najmanji otpadak baciti u kantu za smeće, a većina srpskih intelektualaca će postupti kao naš sugrađanin.