Blog community…

Dal’ zbog svetske finasijske krize, ili zato što je kod nas uvek neka kriza, kurs evra stalno nešto varira, poskupljuje hrana, prevoz, benzin, komunalije, voda, struja, vazduh…
Običan svet se uplašio, čuva kakav-takav posao, stis’o se, štedi…
A, na drugoj strani, jedna posebna vrsta ljudi, kojoj ništa ne mogu ni ovozemaljski zakoni, ni božja pravda (ako negde postoji), a o svetskoj krizi i da ne govorimo, svakoga dana sve je silnija, sve bezobzirnija i drčnija.

Tu grupu (da kažemo) ljudi neki zovu i Drugovi Članovi, Drugovi Stručnjaci ili Drugovi Podobni.
Ne, nisam pogrešio, tačno tako-drugovi. Jer, “Drug” je u ovoj zemlji još od ’45., sinomin za krvopiju, lopužu, prevaranta, uzurpatora, za onog koji “jede leba bez motike”.
I tako, u sred još jedne krize - Gospodin Drug, je zajašio vlast i poziciju. Bilo na opštini,  ili u nekom dobrostojećem preduzeću, u upravnom odboru, ili u ministarstvu. Neki Drugovi, čak, i na svim tim mestima istovremeno.
I sad, kad se dobro uvalio, naš Drug dere li dere. Kožu nam s leđa skida.
Da, nama.
Jer, svi mi plaćamo poreze, nama uzimaju dadžbine i harače, mi punimo te budžete iz kojih Drug vadi, crpe, šljama, otima.
Zabalavljen od pohlepe, gladnih očiju, on trpa u džepove, puni torbe i kofere, prebacuje na račune: đa kod nas, đa u inostranstvu.
A onda, kad Drug sedne u kafanu da se malo relaksira i opusti, između ždranja, gutanja i podrigivanja, pohvali se tako, pred gomilom botoksa i silikona, kako je u stvari on jedan veoma sposoban Drug.
On jeste, a ko nije ko ga j..e!
Pa, i sa neprijatnim pitanjima Drug lako izlazi na kraj. Iskolači oči, namonitra zabezeknut izraz lica i zavapi : “Pa, ne mogu valjda, ljudi, da živim od vazduha!?!
Moliću lepo.
E sad, pitaju se neki, kad je tako sposoban, što Drug ne otvori svoju firmu, pa da „stručnošću i znanjem“, zaradi sebi  platu.
Al’ ne! Bolje je Drugu ovako: službeno odelo, službene cipele, službeni auto, službeni ručak, službena večera, službeni stan, službene dnevnice, službene drugarice… Sve službeno.
A, to „službeno“ neko plaća.
Mi to plaćamo!
Dokle?

Fakti :
Na ime „ugovora o delu sa stručnim osobama”, rukovodstvo opštine Zemun isplatilo 11.245.800 dinara!

Predsednik Vrhovnog suda Srbije, kao predsednik RIK-a inkasirala je prošle godine 2.673. 584 dinara, ali joj to nije bilo dovoljno, pa je kao saradnik RIK-a inkasirala i dodatnih 78.919 dinara.

Šefu GO SRS-a za dva dana na račun legla 115.882 dinara, a kao republički odbornik, on je naplatio čak 1,6 miliona dinara na račun putnih troškova.

Svaki poslanik Skupštine poreske obveznike godišnje košta preko 4,2 miliona dinara ili 54.000 evra, što je mesečno 4.510 evra bruto.
Građani Srbije, poreski obveznici, platili su u poslednja četiri meseca (od raskola u vrhu SRS-a) čak 230 miliona dinara za sednice Skupštine na kojima se uglavnom vode besmislene rasprave o Poslovniku, na kojima se u nedogled nariče i proklinje.

Bivši direktor aerodroma „Nikola Tesla“, sam sebi u junu prošle godine isplatio je 880.226 dinara na ime bonusa…

Na Grenlandu je krajem prošlog meseca održan referendum na kojem je oko 39.000 građana sa pravom glasa odlučilo da ovo ostrvo dobije najširi stepen autonomije u okviru Danske. Ta odluka otvara prostor koji vodi ka konačnoj nezavisnosti najvećeg ostrva na svetu. Naravno, ukoliko njegovi stanovnici to budu poželeli. Podsetimo, skoro tri stotine godina, tačnije od 1721. godine, Grenland se nalazi pod suverenitetom Danske.

A šta na to kaže Kraljevina Danska? Danska nema ništa protiv osamostaljivanja dela svoje teritorije. Nije čak poslala ni jedan jedini ratni brod da demonstrira silu “nekim tamo” Eksimima, koji  više ne žele da budu deo njihove države. Danci, zapravo, ohrabruju težnju ostrva (iako referendum na Grenlandu nije obavezujući za ovu državu) i poštovaće volju Grenlanđana. Predstavnici Danske i Grenlanda seli su za sto i dogovorili se da odluka sa referenduma stupa na snagu 21. juna 2009. godine. Čak je i predsednik vlade Danske Rasmusen rekao da, iako komisija preporučuje širu autonomiju,  nema sumnje da je rad komisije na široj autonomiji “prvi korak ka nezavisnosti”. Pa čak i to da se nada da će se nezavisnost dogoditi dok je on živ. Logično, ne može interes države Danske biti važniji od volje naroda koji na Grenlandu živi, bili oni Eskimi ili Bušmani, potpuno je svejedno.

Grenland inače veoma malo toga ima zajedničkog sa Danskom. Grenlanđani su istupili iz Evropske zajednice još 1985. godine (a  Danska je ostala članica), jer im to nije odgovaralo. Naime, međunarodne ribarske flote počele su masovno da love u vodama oko ostrva i otežavale život lokalnim ribarima. Taman toliko je bilo potrebno da se “zahvale” Evropi. I umesto ka Evropi, stanovnici ovog ostrva još od sedamdesetih godina, zbližili su se sa Eskimima u Kanadi  ili sa sunarodnicima u Rusiji, ali i ostalim  narodima u arktičkom krugu. Osim pomenutog, između Grenlanda i Danske postoji problem jezika. Grenlanđani su, umesto poboljšanja svog jezika, a možda čak i stvaranja zajedničkog alfabeta za sve Eskime, morali da uče danski. Tako su završili govoreći dva jezika, ali nijedan čestito.

I gde je sada budućnost Grenlanda? Njegovi stanovnici nadaju se da će im  pronađena nalazišta zlata, dijamanata, uglja, cinka i minerala olivina, ali i zalihe nafte koje se procenjuju na 110 milijardi tona, omogućiti prosperitetniju budućnost. Osim toga, savremene multinacionalne kompanije bi u Grenlandu sada mogle da vide ogroman ekonomski interes, s obzirom na otkrivena rudna i energetska bogatstva. A ukoliko se ostvare prognoze o postepenom otopljavanju ledene kore koja pokriva 81 odsto površine Grenlanda moguće je da će najveća bogatstva tek biti otkrivena.

Istomišljenici su ljudi koji, valjda, isto misle. Vojislav Šešelj, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić isto su mislili više od jedne decenije. Čak su toliko isto mislili da je nekima to bilo veoma čudno. Šta god Šešelj kaže, Toma potvrđuje, što ne kaže Voja, reći će Aca. Dok je poglavar govorio, doglavnici su klimali glavom. I tako na svakoj konferenciji za štampu. Sećate se, koliko je samo bilo čudno ako se jedan od trojice ne pojavi i ne obrati javnosti. „Pu-pu, daleko bilo, da se nisu posvađali“, plašile su se radikalske babe.

Isto su istomišljenici mislili i o problemu sa nogom Zorana Đinđića, nije im bilo žao Slavka Ćuruvije, zdušno su podržavali granicu Ogulin-Karlobag-Karlovac-Virovitica i tako sve do poslednjeg Srbina. Lopove koji grade velelepne vile, a da niko ne zna odakle im novac, „videli“ su na sve strane. Svi su bili kriminalci, oni nisu. Svi su bili izdajnici, samo oni nisu.
Pa, ima li srpskog radikala koji naizust, u pola noći, ne zna da kaže najponavljaniju rečenicu Aleksandra Vučića kad namesti tužnu facu, napući usne i kaže, a samo što ne počne da rida: „Vojislav Šešelj u haškom kazamatu“.
Da Singapurcu srce pukne, a kamoli Srbinu.
Ali, nije puklo srce nego je pukla tikva

Iz sata u sat sve se jasnije vidi koje je tu ko. Izgleda da istomišljenici nisu baš sve isto mislili. Neko je tu bogami lagao svoje birače i to mnogo. Najednom ne važe više „one“ granice, suparnici iz drugih stranaka nisu neprijatelji. Najednom je lepo u Evropi. Da gledaš, a da ne veruješ ili da ponovo citiram radikalsku biračku populaciju: „Da se krstiš i levom i desnom!“ Počele su čak i da se iznose prljave radikalske gaće, jer svi su oni radikali kako god se sada zvali. Pominju se neke kućerine od poslaničke plate, neki silni krediti, lupa se na sednicama Skupštine po stolovima kad ovi drugi radikali govore, šamaraju se međusobno na pešačkim prelazima, gde god se vide za gušu se vataju. A godinama se pričalo za njih da su kao vojska, da ne kažem sekta.

Setio sam se razgovora sa jednim prijateljem od pre par godina o tome da li Toma i Vučić veruju u to što pričaju (Šešelj nije bio sporan, naravno):  „Meni se, bre, čini da oni u to što govore ne veruju, ali ako veruju, onda teško njima “, rekao je tada moj prijatelj.

Dok se mi bavimo predizbornom kampanjom, izborima, pregovorima o vladi, dok jurimo “bele magove”, slušamo priče o novim “materijalima i projektima”, zapremini ubudženih silikona u grudni koš, usta, nos, uši, džigericu… veliki ljudi i umetnici, tiho i neprimetno (onako kako su i živeli) odu zauvek. I to tako prođe mimo nas. Pročitamo poneki napisani redak u novinama, čujemo vest na televiziji, iznenadimo se. I? I ništa. Prođe dan-dva i sve zaboravimo. A onda opet kampanja, materijali, pregovori, silikoni…

Najeksploatisanije blago juga Srbije, muzika, ostala je u ovoj godini siromašnija za dva bisera. Smrt “crnog bisera” Šabana Bajramovića prošla je, kako-tako, zapaženo u medijima. Istina, tek pošto ga je posetio ministar Ljajić i dodelio mu penziju, koju ovaj nikada nije primio. Međutim, smrt “belog bisera” južnog melosa Staniše Stošića, početkom aprila, nije dobila medijsku pažnju kakvu taj umetnik zaslužuje.

Staniša Stošić bio je pevač koga su za života nazivali Pavarotijem vranjanske pesme. I ne samo vranjanske jer su se na njegovom pločama nalazile pesme iz svih krajeva juga Srbije .Od Toplice do Pirota i od Niša do Prizrena. Ono što ga je, osim anđeoskog glasa i sposobnosti da vrhunski otpeva bilo šta, činilo drugačijim od ostalih pevača jeste činjenica da se nikada nije polakomio za novcem i nije hteo da snima “tralalala pesmice”. Tokom karijere pevao je isključivo pesme iz svog kraja.

Staniša je rođen u selu Vrbovo, kraj Vranja, baš tamo gde je Koštana nekad šetala između kuća sa drvenim doksatima i igrala čoček. Pesme koje je pevao tokom života, pune čežnje, tuge, ljubavi i patnje i čuvenog “žala za mlados’” bile su njegov zaštitni znak. Samo on je mogao da otpeva „Lela Vranjanka“, „Dimitrijo, sine Mitre“, „Simbil cveće“, „Zbog tebe, mome ubava“, “Karakoca”, „Stani, zoro, stani“, „Belo Lenče“, „Šano dušo“… tako da trezan čovek pusti suzu.
Iako nije bio velika zvezda, Stanišino umeće nikada nisu mogli da poreknu ni publika, ni kritika, a ni kolege.

Osim po pevačkoj perfekciji, u istoriji muzike ostaće upamćen i kao prvi muškarac koji je pevao “južnjačke” pesme”, jer su ih do tada pevale isključivo žene. Melos svog rodnog kraja, zavoleo je u Učiteljskoj školi u Vranju, gde je svirao violinu, bio solista u horu i imao prve časove pevanja. “Kada sam se opredelio za pevanje znao sam ko su mi bili pradedovi, šta su pevali i šta znače koreni. Mi smo taj pojam zaboravili, a on je jako bitan u opstanku svakog naroda. Pevač treba da ostane u granicama svog zavičaja” – govorio je.

Prvi put Stošić je zapevao 1963. u Radio Beogradu, za čiju fonoteku je uradio više od 150 trajnih snimaka muzejske vrednosti. Nikada nije pristao da snima instant-hitove, a odbijao je mnoge ponuđene pesme jer je hteo da zadrži nivo.Čak i po cenu da ne bude zvezda.

Staniša Stošić je iza sebe ostavio suprugu Ljiljanu i sinove Stefana i Dušana. Njegov stariji sin je bolestan, a porodica živi samo od Ljiljanine penzije u iznosu od 15.000 dinara. Tužno. Eto kako prolaze vrhunski umetnici u Srbiji…

Imali su oni već jednom svoje vreme.
Počelo je onda kada smo imali plate 2-3.000 evra, pa su oni došli na vlast. I poveli nas u bolju budućnost.
Prvo su ukinuli autonomije pokrajinama, pa su obećali da ćemo svi da živimo u jednoj državi (doduše ovo je jedino obećanje koje su delimično ispunili).
Onda su Slovencima i ostaloj boraniji uveli sankcije.
Zatim su nam pokrali staru deviznu štednju i njome finansirali svoje ratove i svoje džepove, a što nije moglo da stane sklanjali su na račune po raznoraznim ostrvima.
Usput su nas izvlačili iz kreveta, čekali isped radnih mesta i  tprali u kamione pa vozili diljem bivše SFRJ da „branimo svete srpske zemlje“. A Srbija nije bila u ratu. Ali je zato popunjena  „uvoznim“ štokovima, traktorima, veš mašinama i WC šoljama iz svih bratskih nam republika. Tačnije iz razrušenih domova.
Zatim su smislili Dafinu i Jezdu. Valjda zbog brige da nam moljci ne pojedu novac u slamaricama. Uzgred, kada se nešto slično desilo u Albaniji, Albanci su očas posla rasturili celu državu. Normalno, ko je taj ko sme da otima njihov novac?! Ovde se nije desilo ništa. Ama baš ništa.

U to njihovo vreme imali smo i novčanice sa najviše nula. Pa pre podne vidiš novčanicu od milion dinara, a već naveče izašla je milijarda. Za jednu platu mogao si da kupiš cele tri žvake. Ako požuriš.
O krađi izbora, đzakovima glasova sa iz najvećih terorističkih uporišta sa Kosova, da ne govorim. Mada mi se danas čini da su teroristi stvarno glasali za njih, smišljeno.
Braći preko Drine po uzoru na gorepomunute Slovence, zaveli su sankcije, a onima u Republici Srpskoj Krajini ponavljali su šesnaest puta izbore sve dok njihov nije pobedio. Šta bre ko ima da glasa kako on želi?!
U njihovo vreme šleperi para zarađivali su se nošenjem gajbica. A tim istim šleperima su se vozile cigare. Mnogo se pušilo u to njihovo vreme.
One najškolovanije, najsposobnije i najsrećnije proterali su odavde. To je bilo zato da bi se Srbi pravilno rasporedili po svetu. Svuda pomalo, Srbija do Tokija.
Sankcije koje nam je svet uveo bile su ničim izazvane i nezaslužene.
Na pumpama su se prodavale kokice, na ulici benzin i to u svim bojama. Svakog dana si mogao da voziš u drugoj boji. Milina Božija.
Menjačnice, kojih sada ima na svakom ćošku nisu bile potrebne. Na svakom ćošku mogao si da zameniš devizzzzzzzzzzzzzzzzzzze.
Kad je krenula „Oluja“, avgusta ’95 oni, koji su nahuškali narod i podelili im puške nisu uradili ništa. Ili ipak jesu nešto. Na sremskoj Rači su postavili policiju koja je nesrećan narod u traktorskim prikolicama upućivala na Kosovo. Da se srpski korpus malo popuni. Trebalo se spremiti za još jedan rat.
E onda su zaratili sa osamnaest (18) najvećih i najmoćnijih zemalja na svetu. Šta je to naspram ostalih 120 i kusur, koje su, logično, bile na našoj strani!? Kad su potpisali kapitulaciju i pustili stranu čizmu da kroči na još jednu svetu srpsku zemlju  (za koju su govorili, da nikada neće kročiti tamo) proglasili su pobedu. Mi smo pobedili i tačka, a svako drugi ima pravo da misli šta hoće.
E, kada su ih ovi s’ koca i konopca, najzad razbucali, oni su se malo primirili. Popalili su dokumentaciju, uništavali diskove, sklanjali lovu, bili privremeno odsutni, na bolovanju, na neplaćenom… Oni iz trećih redova tako su došli u prve. Portparoli su postali predsednici stranke, oni što su išli po burek poslanici, a oni što ni po burek nisu smeli da pošalju direktori, savetnici.
Vremenom su se pribrali, okuražili, osilili, razmahali, raspričali… I?
I opet je došlo njihovo vreme….

Eto, i to je jednom moralo da se desi. U ovoj zemlji čuda samo nam je falila još jedna predizborna kampanja. Ovoga puta „popovska“.

Dok Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle leži bolestan na VMA u Beogradu, po starom, dobrom, srpskom običaju, oni željni i žedni vlasti (pa i popovi su ljudi je l da?) hoće da biraju novog poglavara. Bez obzira što Ustav SPC kaže da je funkcija partrijarha doživotna! Ali, kako pišu beogradski dnevni listovi, kad je trebalo odrediti konačnog partrijarhovog naslednika došlo je do sukoba. Na jednoj strani je „staro – grčka“ struja, a na drugoj „bosansko – srpska“. Logično, svaka struja ima i svog lidera.

Oni razumniji, hteli bi nekog umerenog, neutralnog, ali je takvog u Srbiji teško naći. A, da se ništa novo i neobično ne desi, u sve su se umešali (a ko će drugi) „braća“ Rusi. Naime, Ruska pravoslavna crkva uputila je dopis našoj crkvi, u kojoj podseća da je partrijarh Pavle živ, te da se ne može pokretati procedura za izbor novog partrijarha.

I šta sad? Nećemo valjda ući u još jedne izbore, pa samim tim i u predizbornu kampanju, pa da nam i crkva zaliči na Skupštinu Srbije. Pa da, pored svega što smo u ovoj zemlji doživeli i preživeli, dočekamo da i popovi rade kampanje „od vrata do vrata“, da obećavaju nove, veće i starije crkve, da se pišu grafiti po zidovima…

A sa druge strane možda to i nije tako loše, pa bio bi red da se i vernici nešto pitaju, a ne samo da daju priloge, plaćaju sveštenje vodice, sečenje kolača i sve ostalo što ulazi u opis radnog mesta jednog sveštenog lica.

Čini mi se da oni, koji misle da su Srbi stvarno „nebeski narod“, očekuju da će nam Svevišnji opraštati, upravo zbog toga, baš sve grehe.

Na šta će ovo izaći – Bog će ga znati. Samo da nam se ne desi još jedna podela i to na dve crkve. Pa da jedni sveštenici budu u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, a drugi u Pravoslavnoj crkvi Srbije. Imali smo mi već jednu SPC za Srbiju, a drugu za rasejanje, ali bi dve u otadžbini stvarno bilo mnogo.
Eee, budi Bog s’ nama“!