Blog community…

Srbi su žrtve,
uglavnom,
svojih predrasuda…

Prevashodno razlog su tome zablude o sopstvenoj veličini, sposobnosti i pameti, te mestu u društvu, svetu i sistemu koje im zbog toga (ne)pripada.

Srbi naprosto veruju da su najbolji, najlepši, najpametniji i tako dalje, a ako to nije tako zbog toga su definitivno krivi drugi - setite se J.P. Sratra : pakao su drugi - zbog toga što ih nisu dovoljno laštili, hvalili, pridržavali dok su padali ili branili dok su ih napadali…

Kod Srba ne postoji vlastita greška ili krivica.
Prvi na listi odgovornih za propuste je - Bog, druga po rangu je sudba kleta, a na mestu trećemu-najvećemu su ljudi…
Ljudi,
često i oni koje ne poznaju, nego se Srbima iz nekog razloga - debeli su, visoki, nasmejani, plavi… - ne dopadaju.

Kod Srba, dakle, ne može da se dogodi situacija prema kojoj nešto nije onako kako zamišljaju zbog toga što, recimo, ne poseduju odredjenu školsku spremu, poslovnu kvalifikaciju, radnu sposobnost, te da pohvale o radu stižu sa adresa na kojima žive prijatelji, a nagrade dobijaju kao razglednice od dobrih drugova, kao i da u odredjenoj situaciji nisu dobro predvideli dešavanje, osmislili program, procenili sopstveno delovanje…

Lakše je, naravno, staviti problem na ledja neprijatelja (koje lako i bez dvoumljenja izmisle), najčešće onih koji drugačije misle ili, pak, što je još strašnije, pamte neke dane u kojima su prvi imali moć, pa su opijeni i oholi od vlasti (bila ona kondukterska, šalterska ili stečena angažmanom u kulturnoj rubrici lokalnih novina) oni odredjivali trasu života i kvalitet obavljenog posla.

To Srbi ne opraštaju.

Srbima je lakše da se prave važni, pljuckaju na druge i povremeno se krevelje poput crtanog junaka, pileta čije je ime Kalimero, koji svestan globalne nepravde očekuje da ga svi brane.

To se odnosi i na one Srbe, koji baš ne vole da im se herojsko poreklo prečesto lepi na čelo.

Nedokučiva tajna provincijskog životnog ritma dovela je jedne večeri u naš  mali - neobjašnjivo neizbežnu postaju u izbornoj borbi svih političkih kandidata - grad na severu Srbije, baš u vreme predaha predizborne kampanje Vidu  Ognjenović i Matiju Bećkovića. Ali, ne zajedno, istim kolima, o istom trošku, kao nekada kada je narod trebao da vidi pisce, nego, što se kaže, separatno - Vida Ognjenović otišla je u Narodnu biblioteku, a Matija Bećković u salu Skupštine opštine. Njihovi književni nastupi, očito je, nisu ugovoreni koordinirano, nego upravo, nesrećno i glupo, odvojeno i od različitih
organizatora (pre ovog duela u varoši pet dana nije bilo nikakvog umetničkog dogadjaja), kojima - prethodno je jasan dokaz - je više stalo do vlastite promocije, nego do obogaćivanja oskudne kulturne scene u gradu. Shodno tome i publika se našla u neprilici, jer je željna vrhunskih dogadjaja morala najednom da se opredeljuje, pa se tako narod - kao uvek i na nesreću u Srbiji - podelio za tamo i ‘vamo, te su u biblioteku pohrlili oni koji su pozitivno orijentisani spram Vidinog stila i opredeljenja, a u zdanje Skupštine opštine oni spram Matijinog.

Dva kraja grada (u našem slučaju dva kraja centralnog gradskog trga) spojena su užetom želje naroda da čuju, šta u ovom momentu, u zlu vremenu : Vida draga i naš Matija mogu da kažu.

A momenat je, a i vreme, kao i uvek na Balkanu, istorijski.
Srbija je po ko zna koji put u teškoj situaciji.
Izbori su…
Istorija se nova piše.
Odbrana i poslednji dani.

Što bi rek’o Miloš Crnjanski - preki prečanin - komedijant slučaj se poigrao sa nama opet, ali i sa Vidom Ognjenović i Matijom Bećkovićem, nameštajući da se spoje, a opet odvoje, u isti dan, u istom gradu, istim razlogom, a opet…

Ovamo demokrate, ‘namo narodnjaci.
Ovamo žuti, ‘namo plavi i, po koji, crveni.
Onamo elita, ‘namo radnici, seljaci i poštena inteligencija – a sve samozvanci.
Onamo maksimarket Evropa, ‘vamo etno-kuća Servije.

I sam tog dana opredeliti se nisam mogao - ovamo il’ onamo - tim pre što pomenute pisce i lično poznajem, te sam smatrao da je red stegnuti im ruku dobrodošlice kada su već zabasali do čatrlja čuvara dalekih granica. A, ovuda se ne prolazi, ovamo se putuje.

Volim Vidu Ognjenović, jer je direktna i umna, ponekad patetičana u rečenici (kao i ja), duhovita bez zadrške, a i Matiju gotivim, jer je mudar i pametan, i stih mu je temeljan i proročanski, istinito bolan, sanjalački zanesen…

I dileme nema…
I Evropa i Srbija,
I Srbija i Kosovo,
I Vida i Matija kao da ih stotine imamo.

U tom razmišljanju sam u tišini pozorišnog dvorišta dočekao mlade glumce iz Banja Luke, koji su te čudne večeri gostovali u našem teatru, sa predstavom Žan Pol Sartra Iza zatvorenih vrata u kojoj je temeljna zaključna rečenica :

Pakao su drugi…

I nisam otišao da vidim Vidu i čujem Matiju, uživao sam gledajući odličnu scensku interpretaciju stare priče o nepromenjljivosti ljudskih karaktera bez obzira na ugroženost i promenu okolnosti…

Zar, nije u tome problem…?
Pakao su drugi - drugačiji…

Dobro, ne možes da kažes da si iznenađen,
kao nisi znao,
ili nisi verovao,
ili si mislio (očekivao) da će se u poslednjem času pojaviti neka tajanstrvena sila i rešiti stvar,
ili da je to jedna od onih priča koje nemaju kraj,
pa traju, i traju…
Sve je odavno bilo jasno,
(pre pet stotina, pre sto, pre deset godina – zar je važno)
znali smo da će proglasiti nezavisnost i da će ih podržati,
znali smo,
jer do sada sve što su obećali,
to su uradili,
to su nam uradili.
Nisam bio iznenađen (mada se često pitam šta se to dogodilo za ovih šezdeset godina između nas i saveznika, recimo, Francuza, da se toliko udaljimo, a šta izmedju njih i Gala, da se toliko snažno, i bez kontrole, zavole),
ali tužan jesam.
Većina Srba sedamnaestog februara 2008. godine, ma gde se nalazili, bili su tužni,
a tuga je teg mučnine zbog kojeg ne reaguješ,
koji te osami,
u rupu nabije,
u mrak i ništa…
Tuga je najgora mera.
I Nije ! Nije to zbog Lazara i vojske njegove,
zbog Oblića i Jugovića,
zbog Brankovića,
mita koji nas sledi kao senka i pesme narodne koja se u zakon pretvorila.
Ne osećam se ja zbog toga slabo.
Nije istorija gajdaška prdaljka pa da se zateže kako je kome volja, tvrdio je Ilarion Ruvarac, otac srpske istorijske nauke.
Nema to veze.
Nezavisnost je, uostalom, proglasila i Južna Osetija, pa nikom ništa.
Den me afora, den me pirazi.
Ali, prijatelju, gadan je osećaj kad vidiš da si nadigran u igri koja to nije, jer nema pravila i granica,
pošto sve je određeno i odavno odlučeno.
Gadan belaj je kad shvatiš da nisi jednak pred istim sudom,
pred sudijom,
presuditeljem.
Tužan sam bio, kao i većima mojih zemljaka, ne zbog onoga što se desilo,
a desilo se, eto, nego što sam izgubio od onih koje sam ubedjivao da nema dvojnih aršina, da je Evropa demokratska jer poštuje proceduru i zakone koje sama stvara, da nemamo neprijatelja, da ponuda o političkom sporazumu nije tako strašna, mada liči na ponudu u kojoj treba pokloniti kuću, a posle uzeti kredit za gradnju nove, lepše, demokratskije…
Ko danas može poverovati u to…
I šta će biti kada mlada demokratska država Kosovo (priznata od onih kojima zakon u topuzu leži), posle odlaska UMNIK-a i ostalih poželi da ostvari celovitost na celoj svojoj teritoriji…
A taj dan će doći…
Kao što je došao i ovaj, jučerašnji….

Kada me je na dan proslave slave svetog Nikole, majka moje prijateljice, u poverenju, upitala da li sam čuo da će neki Rus doći da bude Kikindjanin, prilično sam se iznenadio, jer prvo nisam znao šta će to, bilo kom, Rusu i što je odabrao baš moj grad, jer su ovamo dolazili samo kada moraju (kao izbeglice tokom i po završetku Prvog svetskog rata i oslobodilačka armada na koncu Drugog svetskog rata) a dobrovoljno su do sada birali uglavnom toplije krajeve u Montenegru. Ispostavilo se nešto kasnije da baćuška, ustvari, neće doći, nego će mu – zbog dobrog vladanja ili primernog drugarstva – pripasti počasna titula žitelja našeg grada. U prvi mah sam se obradovao, jer sam poverovao da se, možda, radi o Romanu Abramoviču, multimilioneru i vlasniku fudbalskog kluba Čelzi iz Londona, koji bi kod nas mogao otvoriti nekoliko firmi, sagraditi lep stadion i, preko noći, uvesti Fudbalski klub Kikindu u prvu ligu. Sutradan sam, medjutim, čitajući novine saznao da se ne radi o Romanu, nego o Vladimiru Vladimiroviču Putinu, predsedniku Rusije. Tako se i naš grad svrstao u red varoši (Vrbas, Loznica, Raška, Apatin, Sombor…) koje žele da izdaju VIP ličnu kartu najznačajnijoj ličnosti u svetu ove godine, prema oceni jednog Američkog magazina. Naravno ova inicijativa našla je na negodovanje jednog dela žitelja naše opštine koji su zamerili Vladimiru to što je službovao u KGB-u, što u njegovoj Rusiji nekažnjeno ubijaju novinare, te da iza Urala nema dovoljno demokratije.

I tu smo mi sada napravili problem.

I ne zna se šta je V. V. Putina više uzbudilo: mogućnost da bude počasni gradjanin Kikinde ili reakcija onih koji to ne bi želeli. Baš bi voleo to da znam.

NASTAVAK PRILOGA »

Suština politike – takvog sam mišljenja - je princip i kompromis. Ili tačnije održanje principa u mrtvom moru kompromisa.
To vam je kao najnovija varijanta u Hrvatskoj, gde principijelno Srbi, kao dokazana i priznata manjina, svi su svesni treba da imaju svoje predstavnike u Saboru, a kompromis je to što moraju biti i deo vlasti da bi ona uopšte bila formirana.

O čemu se radi u našoj opciji principa i kompromisa u kojoj se raščivijava, prema pisanju štampe, i kosovska kriza. Dva tvrda principa - srpski, da je KIM neotuđivi deo naše države, međunarodno priznate i suverene, i albanski, da će Kosovo biti nezavisno i međunarodno priznato – ulivaju se u jedan kompromis, koji teoretičari sa zapada nazivaju „dvostruka secesija“. Praktično, navodi analitičar Čarls Kapčan, dogovor dve strane nikada neće biti postignut, ali će prećutno biti prihvaćeno stanje na terenu. Prema tom scenariju posle odvajanja Kosova (jednostrana nezavisnost) od Srbije usledilo bi odvajanje severa Kosova na kojem žive pretežno Srbi od ostatka pokrajine. Međunarodna zajednica ne bi učinila ništa da spreči cepanje po Ibru, a od srpske srane ne bi se tražilo da potpisuje dokument o podeli Kosova.

Neimenovani, ali poslovično dobro obavešteni izvori, navode da se u Beču i gde-god drugde i ne pregovara o drugome, nego o liniji razgraničenja, odnosno o tehnici kako da naš i njihov princip zapliva i u kompromisu.

Dakle, o čemu se radi…

Koja strane, danas, sme, može, hoće, odstupiti od godinama zagovaranog principa o teritorijalnoj celovitosti, odnosno nezavisnosti, bez obzira što uviđa da faktičko stanje, želje, moći, prihvatanja, ne idu joj u prilog, pa čak i pored činjenice da joj, sada, rešenje izvan principijelnog stava (poput podele) više ide u prilog. Zbog toga je dobrodošla presoljena voda kompromisa, koja će potopiti polja jalovih pregovora. Tako i onaj prethodni scenario deluje kao potpuno prihvatljiv, tim pre što je ta podela ustvari već faktičko stanje na terenu u ovom momentu.

Ni jedan princip nije ostvaren, ali nije ni negiran, niko zvanično nije ništa prihvatio i potpisao, niti se suprotno dešava od onoga što je govorio, a godine i godine, će pokazati ko je bio na pravom putu. Političari i onako shvataju igru naopako, jer za njih nije bitno da pobede, ali je od suštinske važnosti da ne izgube. Narod i onako malo ko pita. Setite se Krajine - od države do bežanije…

Još jedna važna stvar kod ovog kompromisa je i to što se prihvatanjem „dvostruke secesije“ umiruje napetost između Rusije i SAD-a i satelita, što je od suštinske važnosti, ne za nas, kako to neki žele da pruveličavaju, nego baš za njihove odnose. Spoljna politika je trusno područje, pa ne treba objašnjavati i predviđati, ali nezavisnost jedne teritorije povlači pokušaj ostvarivanja istog principa i na drugim područjima, poput Južne Osetije ili Abhazije, kao i promenu savezništva, koja nikada za određenu stranu nije prijatna.

Ima naravno i drugih rešenja, kao na primer ono koje teoretičari nazivaju : nastavak politike drugim sredstvima, ali to i već izlazi iz okvira priče o principijlnosti i prihvatanju kompromisnog rešenja. Uostalom mi najbolje znamo da je davno prošlo vreme krilatice kako Srbija osvojeno u ratu, gubi u miru.

Odavno mislim, a sada sam slobodan da to i decidno tvrdim, kako u Srbiji ne postoji ni promil mogućnosti da se utiče na bilo čije mišljenje, jer su naši stavovi toliko tvrdokorni, nepromenjivi, čak isključivi, da ne trpe nikakav uticaj – pisanih ili elektronskih medija, političkih vodja, ekonomskih i društvenih analitičara i drugih kako se to „preko“ kaže javnih delatnika.

Srbin defakto misli što on hoće (tako i radi) i, što je još gore, smatra da je to jedino ispravno i jedino valjano u širokom spektru - od države, do fudbalske reprezentacije.

Tako i nedavna frka oko (ne)nasilne (zavisi od tumačenja) zabrane jedne tribine ima dva kraja, dva pola koja nemaju sredinu, i koja tancuju na ovu muziku o samodovoljnosti, ili tačnije samovaljanosti jednog principa.

Dakle ovako,
jednima što tvrde da je „Srbija prostor izmedju Madjarske, Rumunije, Bugarske, Makedonije, Kosova, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Hrvatske“, konstatuju da „stranci posećuju Guču jer tamo mogu da budu svinje“ i tvrde da je „Nikolaj Velimirović trećerazredni, banalni provincijski mislilac škole nadripravoslavlja“, usprotivili su se drugi koji, naravno, ne misle tako i koji su to, što tvrde, hteli javno da kažu. Pošto smo mi, eto malo, Srbi, došlo je do neminovnog razlaza i tribina nije održana, što su prvi iskoristili kao ključni argument za konstataciju da „Srbiji preti fašizacija“, mada su pre ove jedne neodržane, imali u drugim gradovima iste zemlje pedesetak održanih tribina. Drugi su se opet pozvali direktno na Ustav i naveli da je njihovo pravo zagarantovano najvišim državnim aktom da prisustvuju tribini i na njoj, kako kažu, polemišu ili aplaudiraju…

U ovaj „okršaj“ uključila se svojim kolumnističkim zapisom i poznarta novinarka i hit spisateljica Mirjana Bobić Mojsilović, koja je napisala da su se prvi „prilično iznenadili da kada su videli da njihova istina nije i jedina istina – i da njihova isključivost nije jedina isljučivost. Verujem da bi isto napisala i da je stvar drugačija, jer to bi, nezgodno je predviđati, sigurno bilo tako.

Mi smo isključivi ljudi. I to je to. Priča – sukob, koja je poslužila za ovu epistolu nema kraj, kao ni naše naćerivanje.

Uostalom ta samodovoljnost i isključivost došla je glave mnogim političarima koji su pravili (bili zadovoljni i srećni) velike skupove i oslanjali se na brojnost i prihvatanje svojih pristalica, to jest onih koji su davno pristali i ne treba ih ponovo osvajati.

Pali su na tome i mnogi nevažniji verujući u svoj sastav tima.
Uostalom i malenkost moja je takva, pa zar nisam na početku teksta mišljenje zamenio decidnom tvrdnjom…

Od svih malih slabosti – mada je ovo definitivno zemlja heroja, pravednika, bogobojažljivih i nedvosmisleno ispravnih lica – koje, na prostoru Srbije, obuzimaju ljude (slabašno srce pritiska i adrenalin podiže) Srbima se najčešće potkrade ogovaranje. Posebno su zanimljive dve opcije – prva, kućna (iz komšiluka, firme, kruga prijatelja), a druga, na visokom nivou, specijalno među političarima. Još kada su bivši, to je štih.

E pa sad…

U Beogradu, a to je u Srbiji, otvoren je Delta city – u prevodu ogromni trgovački centar (neko je izmerio 5000 kvadrata) u bloku 67, a na ceremoniji presecanja crvene vrpce, bilo je dve hiljade brižljivo odabranih svečano obučenih zvanica – političara, privrednika, umetnika, javnih radnika.

Beše to, po svemu, glamurozna, slavodobitna, jedinstvena proslava trijumfa tvrtke, za koju, i zlobni i dobronamerni, jednako tvrde da je – stvarni vlasnik Srbije. Da je tako potvrđuje zastrašujući spisak – objavljen u jednom elektronskom mediju – imovine koju poseduje Delta holding, to jest njen vlasnik Miroslav Miškovića. Još strašniji bi bio onaj popis koji poseduje sam Mišković, jer bi, verovatno, na njemu bila i neka zanimljiva imena.

Držim da je to jedan od bitnih razloga za sukob koji ovih dana potresa (hm) Srbiju, a epilog će očito biti, kao i uvek kod nas Srba, na sudu. Ali to i nije tako važno, koliko ovo sada – ko je koga oteo, kome je plaćen otkup, zašto je onda ćutao, a sada govori, zašto je do sada svima valjao, a sada, eto, nekome ne valja i tako dalje i tako dalje…
Ali,
sneg će proći, sve će proći
i ova epistola, malenkosti moje, možda i nema drugi naum, nego da povuče crtu – trag za brodom – i iskaže nešto kao, recimo, strahovanje – travke međ vihorove – malog čoveka.

Mišković je, kako se to kod nas veli, kontroverzni biznisman, to jest onaj koji je sve što ima – osim prvog miliona, za koji se ne pita – zaradio pošteno, raznoseći mleko i kifle. Uspon MM počeo je devedesetih godina, kada su svi, osim odabranih, padali, ali je dotični preživeo i Sablju i Metlu, i naplatu – privatnu i javnu – ekstraprofita, državne otmice, kriminalne urote i ko zna šta još. Siguran sam da je to zbog toga što se, za razliku od nesrećnog Bogoljuba Karića, u politiku nije direktno pačo, a vrlo ga retko možete videti i čuti u javnosti. To je posao Milke Forcan, zgodne (na telviziji) plavuše, potpredsednice Delte, što dokazuje da ovaj (tjah) mudri čovek zna mentalitet, ljudi kojima uzima pare, to jest Srba.

A oni, dakle, ne moraju ništa da brinu, osim da će se jednog jutra probuditi sa žigom na desnom ramenu, koji će biti nedvosmisleni dokaz da su i oni vlasništvo Miškovićevog Delta holdinga.

Nemojte reći da vas nisam upozorio.

Od svih strasti – mada je ovo zemlja košarke, vaterpolo velesila, ozbiljna odbojkaška nacija, tenisko planetarno čudo i sl. – koje, na prostoru naše zemlje a i šire, obuzimaju ljude (slabašno srce pritiska i adrenalin podiže), najžešća je ona koja se očituje kao plamen fudbalskog trijumfa, koji nas (na tren) osvetli ili (u tren) sagori. Trenutno je vatra potpaljena, ali, avaj, zec je, kako naš narod kaže, u šumi i što je najgore u poteri za njim nismo mi, ma nismo ni hajkači, nego lovina od drugog zavisi. Mi smo, dakle, obuzeti strašću za pobedom i bez obzira na sve, zavisni od raspoloženja mamurnog lovca kojem je lovna sezona pri kraju i baš mu se, tog dana, ne puca previše. Osuđeni smo na igru, u kojoj moramo pobediti, a da bi trijumfovali neko drugi mora da odradi nešto što smo mi morali i mogli odraditi davno.

Ali nije to, čini mi se suština ovog epistola malenkosti moje, jer i sam sam strastven navijač za našu stvar (čak sam išao posle 17 godina na Marakanu, istina ispunjavajući obećanje mojoj kćeri, koja je veliki fan orlova, da gledam utakmicu protiv Finske. Ja, koji sam gledao Barselonu, sa Šusterom i Maradonu, Real sa Sančezom, Butragenjom i Valdanom, Bajern, Inter…) prilično naivan račundžija i loš prognozer, koji kao i svaki Srbin, veruje u čudo i što je najgore, da će se baš ono dogoditi njemu u pravom trenu i spastiti stvar. Šta je naime, to što želim reći, a to me prožima kada sam sa sobom (ko s pametnim čovekom) raspravljam o strasti koja potpiruje i plamenu koji guta iluzije. Jasno je da mi pobedama na sportskom polju (ko je rekao da je to zamena za nekadašnje dvoboje i ratove) nadomeštamo kompleks niže vrednosti, ali zašto uvek preuzimamo lik Golijata, kada smo po svemu onaj mali David i samo kada imamo tu laku, tihu, lukavu, situaciju gde veština i strpljenje pobeđuje imamo i uspeha. I zašto kada smo Golijat, to ne demonstriramo u pravom svetlu.

Svako naravno voli sebi da doda gram važnosti, ali ne treba zaboraviti da se od preterane težine menja kategorija. Zbog čega onda mi sebe proglašavamo favoritima, zašto ne kažemo da je lopta okrugla, a i da mi znamo da šutiramo, da smo spremni da trčimo isto koliko i drugi, da ćemo dati sve od sebe, pa šta nam dobri Bog da. Ali, ne. Mi prvo uknjižimo bodove, a onda obujemo kopačke i uzmemo navijačke rekvizite, izađemo na teren i dođemo na utakmicu. Onda nas iznenadi već pobeđena Finska (u čijem timu gotovo svi igraju u engleskoj ligi), a onda mi sebe iznenadimo kad ne izgubimo odavno otpisanu utakmicu u Portugalu. Nemamo mi taj herojski duh (mada mnogi veruju da ga imamo) poput Grka, da kao anonimci postanemo evropski prvaci, a još gore nam je da izdržimo teret favorita, pa nas tako pobedi i (mada se i tamo igra fudbal) Azarbejdžan ili otpisana Belgija. To je naša stvarnost – mi nismo fudbalska velesila, niti smo to nekada bili, ili možda i jesmo, ali to nismo dokazali. Nemci su i sa slabijim timovima, od recimo onog našeg iz Francuske 1996 godine na Svetskom prvenstvu, osvajali titule ili igrali u finalu (setite se Koreje i Japana).

Zbog toga ni od poslednje dve utakmice kvalifikacija za prvenstvo Evrope ne treba očekivati previše, odnosno treba očekivati sve, pa i to da Poljska izgubi od Belgije kao domaćin, a da posle pobedi nas u Beogradu.
Fudbal je to. Lopta je okrugla…

Od svih neprijatnosti – tiha izolacija, smanjenje investicija i teži proboj na druga tržišta, povremeno javno šikaniranje i oštri medijski napadi, teška prohodnost u pojedinim institucijama – koje, na prostoru naše zemlje, izazivaju različite reakcije i probleme, žiteljima države Srbije najteže pada, dakle slabašno srce pritiska i adrenalin podiže, restriktivna procedura za putovanja u inostranstvo, pa makar to sada bila Slovenija i Madjarska ili legendrni Trst, koji se, ipak, nalazi u Italiji. Držim da je tako najmanje iz dva razloga: prvi – gradjani Srbije vole da putuju, odnosno da se muvaju i tumaraju po svetu (najčešće bez razloga), da odmor provode (za inat komšijama) u egzotičnim zemljama i posećuju (za druge) znamenita mesta i gradove, drugi - redovi, kao neslavni ostatak vunenih vremena, opstali su samo u našoj prestonici i to je ispred stanih konzularnih predstavništva i ambasada.

Zašto je to tako ? Teško je, i pored nekoliko teorija (narod torbara, goniča stoke, ratnika, pečalbara, skitnica…), dokučiti, ali je jasno da će nedavno pomirenje nas i šengenske Evrope, koje će se očitovati kroz uvodjenje viznih olakšica mnogo obradovati narod države Srbije.

Uz sve naše dobro poznate mane tvrdim da smo mi, ipak, jedan fini svet, što će reći – miroljubiv narod, koji, kada ne ratuje protiv komšija i ne naganja se po vrletima i šumama, voli da se druži. Narod koji u svom kućnom vaspitanju nema odredbu da se radnim danom od 15 do 17 sati ne telefonira i ne odlazi u posetu, da rano leže pošto se sutra odlazi na posao, ne upisuje u notes svoj i vaš tajming i retko se pridržava čvrste satnice. Umemo da prijatelja pronadjemu u javnom klozetu, da pileći batak podelimo sa nepoznatim iz kupea, da legnemo na rudu žicarošu koji laže da je iz provincije i nema za bus, i ko zna šta još…

Naravno da je to loše, ali to smo mi.
Dosadno neposredni, opterećeni željom da nas svi vole. A da bi nas voleli, moraju nas upoznati, da nas upoznaju, pa moramo im doću u kuću, moramo ih posetiti…

Za nas je granica medja, koja prema teoriji Pjera Zaninija, predstavlja miran način da se ustanovi pravo vlasništva svakog pojedinca na odredjenoj teritoriji. Granica, medjutim, predstavlja kraj teritorije, a onaj koji se usudi da krene preko nje, stupa, u konačnom protiv volje bogova, i ide ka nesaznajnom. Uostalom, ftontiera (ital.), frontera (špan.), frontir (eng.) sadrže u sebi imenicu front, koja znači okrenuta ka nečenu (protiv nečega), ka nekom (protiv nekoga). Na granici je sukob neminovnost.

Otvarajući svoje granice nekadašnja država Jugoslavija, postala je fenomen u tadašnjoj blokovski podeljenoj Evropi, pa i svetu, a čuveni crveni pasoš vredeo je na crnom tržištu pravo bogatstvo.

Zbog toga je najava uvodjenja viznih olakšica za nas, ustvari, i mali povratak na staro, u bolju prošlost, pošto i danas kada nekog sredovečnog gospodina (nekog ko je bio na radnim akcijama, ko je nosio ili čuvao, dok noći, štafetu, ko jep pisao sastave o bratsvu i jedinstvu, i uvlačio se u krevet s’ Titovim imenom na usnama) pitate zašto prema njegovom mišljenju nekad bilo bolje, prvo kaže – mogli smo da putujemo.

Kako stvari stoje i sada (uskoro) ćemo lakše putovati, a da l’ je to dovoljno i da l’ će biti bolje procenite sami.

Od svih igara – loto, bingo, ogrebi i blago tebi, električni poker, liga šampiona i UEFA, jadranska liga, skupštinski višeboj - koje, na prostoru Srbije, pa i Balkana, uzbuđuju narod, najviše mu, ipak, slabašno srce pritiska i adrenalin podiže predizborna trka, kao najinteresantniji segment, kako eksperti navode, izbornog procesa. Držim da je to i najinteresantniji deo za sve brojnije analitičare, pošto ih tada za mišljenje najviše pitaju i slikaju na televiziji, jer kada odbori otvore birališta, narod počne da glasa, a stranački štabovi i državne komisije objave rezultate, oni mogu samo da se posipaju pepelom zbog loše ili da likuju zbog dobre prognoze.

Ovakvu tvrdnju zasnivam na posmatračkoj logici, koja samim tim nije pouzdana, jer je nedvosmisleno lična, ali mi je tako interesantno pošto igra izbora političkih predstavnika sadrži u sebi sve elemente i kategorije klasifikacije koju je napravio Rože Kajoa. Dakle, takmičenje, slučaj/sreća, pretvaranje i zanos. On ih je nazvao Agon, Alea, Mimicry i Ilinx, a prevedeno to bi moglo biti igra fudbala, kocka ili lutrija, maskiranje u Nerona ili Hamleta, te brzo okretanje od kojeg se dobija vrtoglavica. Na prvu loptu svi bi rekli da je naša izborna trka definitivno Kajoin Ilinx, jer muti mozak, i nalikuje, recimo, telesnom pokretu koji igraju/sprovode meksički voladori. To su, defakto hrabri ljudi, što se prerušavaju u orlove (imaju u lažna krila) i sa jarbola visokog 30 metara bacaju u naglavačke u ambis. Oko pojasa vezuju kraj konopca koji im prolazi izmedju nožnih palčeva i služi da im omogući spust sa raširenim rukama i glavom okrenutom na dole. Pre nego što stignu do zemlje, oni naprave više punih krugova, trinaest prema Torkvemadi, opisujući sve širu i širu spiralu.

Od ovakvog prizora vrti se u glavi svima, i učesnicima – lažnim orlovima, ali i onima koji prizor gledaju, a grabljivci ih – tokom igre i tih dana jure.

NASTAVAK PRILOGA »