Blog community…

Šta uopšte znamo o komarcima? Da ih je nesnosno mnogo? Da nam kvare letnje šetnje? Da mogu postati i sanitarni problem? Da gradske vlasti ne preduzimaju dovoljno za njihovo uništenje? Krivi su komarci,  jer ih je mnogo i gradske vlasti jer ih malo „prskaju“. I tu smo stigli i do zaključka. Brzog  i uprošćenog.

Najbrži smo na komentarima:  Ciklonizacija nije uspela, ili je nisu uradili. Padala je kiša, pa je posle sijalo sunce, pa je duvao vetar… isprskali su samo glavnu ulicu, u sporednim  ulicama se nisu ni videli! Ili još zluradije – „špricali su ’ladnom vodom“.

Može biti da je sve to istina. Ali to nije SVA istina!

Komarce ne treba istrebiti,  jer čine važnu kariku u prehrambenom lancu, ali njihovu populaciju treba smanjiti i kontrolisati. Ako ih je previše postaju ozbiljan problem.  I tu svako od nas snosi deo krivice,  jer  svako od nas ne preduzima baš ništa da smanji populaciju komaraca. Ciklonizacija ne može ući u naša dvorišta,  niti na naše terase, prskati naše slivnike, otvorene bunare, burad sa vodom za zalivanje bašti. To moramo uraditi sami: svaka količina stajaće vode koja se danima zadržava na otvorenom prostoru, što je manja, to je opasnija. Ovi mali rezervoari vode ( ispod saksija, u vedrama, u slivnicima) su idealni ambijent za deponovanje jaja i razvoj  larvi komaraca. Naročito onih „tigrastih“, koji i ne vole veće vodene površine. Dovoljna im je limenka Coca-Cole sa nešto kišnice.  Za 5-6 dana iz tog „vodenog gnezda“ će izleteti nova generacija komaraca.

To je tek naš mali, individualni prilog u kolektivnoj  borbi protiv komaraca. Pre nego što krenemo „nogom“ na opštinare, dobro  je zapitati se da li smo zaštitili slivnike u bašti mrežom protiv komaraca (da ne deponuju jaja), da li smo ispraznili vedre posle kiše, da li smo očistile jendeke od lišća i drugog organskog materijala, da li smo ispraznili sudove ispod saksija.
Bare i svakolike stajaće vode po kanalima su uistinu isključiva  briga opštine,  koja bi trebala  voditi sistematsku biološku borbu protiv komaraca dok su još u stanju larvica. Zaprašivanje odraslih jedinki komaraca je neefikasno i iznad svega štetno za sve biološke vrste, uključujući i našu. Prirodne mere borbe protiv komaraca podrazumevaju poribljavanje (larvice komaraca su „gurmanluk“ za ribe) i smanjivanje primene masivnih hemisjkih agrotehničkih mera u poljoprivredi, koje uništavaju prirodne antagoniste komaraca. Prevelik broj komaraca je alarmni signal poremećaja biološke ravnoteže. Tamo gde je previše komaraca nema riba,  vilinih konjića, slepih miševa, vodenih „stenica“, itd.

Ali ako se zna da nesavesni građeni i industrija izbacaju u kanale otrovne otpade i izazivaju pomor ribe i druge faune, ne možemo kriviti opštinu, bilo da je ona u rukama desnih ili levih. To sa politikom nema mnogo veze, ali dosta govori o svesti građanstva i o efikasnosti nadzornih, istražnih i sudskih organa.

Ilustracija: Vodeni konjić proždire komarca

Zaprašivanje gradskih parkova i zelenih površina u borbi protiv odraslih jedinki komaraca se odavno više nigde ne savetuje.  Mnoge opštine u svetu su pokrenule kampanju „Usvojite slepog miša“!  Jedan slepi miš u toku noći uništi (pojede) oko 5.000 štetnih insekata, od čega bar 2.000 komaraca. Ali slepi miš zahteva biološki zdrav ambijent. Takav ambijent bi se dopao  i nama, ali mnogi od nas se i danas plaše malog letećeg sisara. Ovog proleća gradske vlasti širom sveta su postavile „gnezda za slepe miševe“ (bat-box)  po parkovima. Industrije na gradskoj periferiji su o svom trošku instalirale ova gnezda pod fabričkim strejama. Građani su ih postavili po baštama.

Ponuda „gnezda za slepe miševe“ stiže od malih individualnih preduzeća koja su se specijalizovala u proizvodnji ekoloških drvenih „kućica“ koje preko distributivnih lanaca tipa „Uradi sam“ stižu do javnih i privatnih kupaca.

Ilustracija: Bat-box (gnezda za slepe miševe) izgrađene od drveta, bez upotrebe lepka i lakova, jer su slepi miševi izvanredno osetljivi na svaki hemijski proizvod. Unutar gnezda su rešetke o koje se slepi miševi „vešaju“ tokom dana. Postavljaju se na visini od 4,5m na drveću, ili na 2,5 metra visine pod strejom. U zavisnosti od veličine mogu „ugnezditi“ koloniju od 8 do 50 slepih miševa. Nisko postavljena „gnezda“ izlažu slepe miševe opasnosti od mačaka.

Pošumljavanje je druga važna akcija u borbi protiv komaraca. Zeleni pojas nudi utočište i prirodni ambijent za razvoj faune koja je prirodni neprijatelj komaraca.

Bare i ritovi su opasnost samo tamo gde su podložni periodičnom isušivanju, jer dozvoljavaju razvoj larvica komaraca, čiji je reproduktivni ciklus kratak, dok periodično prosušivanje uništava prirodne antagoniste komaraca sa dužim reproduktivnim ciklusom, što remeti biološku ravnotežu u korist komaraca. Dokaz je proliferacija komaraca u krajevima gde se vekovima gaji pirinač. Iskonske tehnike kultivacije pirinča su se odvijale uvek u zaplavljenom polju i komaraca nije bilo. Danas su se namnožili, jer se pirinčana polja plave samo periodično, što pospešuje razmnožavanje komaraca u odsustvu prirodnih antagonista. Najnovije sanitarne mere u borbi protiv komaraca (Pijemont i Lombardija u Italiji) zahtevaju od proizvođača pirinča da nikad ne prosušuju istovremeno celo pirinčano polje, kako bi se zaštitila fauna prirodnih neprijatelja komaraca (vilini konjići i drugi krupniji insekti). Bare i ritovi (hemijski nezatrovani) moraju ostati  uvek vlažne površine radi očuvanja biološke ravnoteže u ekosistemu, te prirodne borbe protiv nekontrolisanog rasta samo jedne populacije insekata. Zaštita ovih vlažnih teritorija treba da postane briga vlasti i građana.

Lako je krenuti na politiku i političare. Ali da li znamo da reč politika dolazi od grčkog „polis“ - grad i građanstvo. Naša prva obaveza je da se informišemo. I tu leži i prva odgovornost političara, koji bi morali i trebali informisati građanstvo. Ali je isto tako tačno da  danas, u eri interneta, mnogo od toga možemo učiniti i sami. Dakle, ko je bez greha nek baci prvi kamen.

Moj prijatelj slepi miš

(Lekcija iz inovativnih finansija)

  Ja sam sigurna da svi čitaoci ovog bloga dobro poznaju onog što je iz prokletstva uzviknuo: „Da Bogda mu crkla krava!“

Koliko god  se može činiti zlim, ovo je tek urlik nemoćnog besa. Ako krava „crkne“, komšija će imati štete, ali zlonamernik neće imati baš nikakve koristi. Mogao je i uzviknuti „Da Bogda da mu izgorela kuća!“ I opet naš akter neće imati nikakve koristi.

Kako pretvoriti ovu zluradost u profitabilni biznis? Kako upaliti komšijsku kuću i zaraditi? Kako musti komšijsku kravu? Kako pretvoriti igru sa negativnim ishodom (gubitak nečije kuće ili krave),  u igru sa nultim ishodom ( gde jedan zarađuje ono što drugi gubi)?

Prvo, treba ostaviti Boga na stranu, kao i priručni instrumentarij etike, i analizirati komšijske potencijalne probleme finansijske prirode.  Komšija sve ima, ima čak i kravu, ali je sve kupio na kredit. Da nije možda prezadužen?

Dug je zao drug.

I odavde ćemo krenuti  sa današnjim časom iz  inovativnih finansija, koji treba da objasni jedan naročiti tip finansijskih derivata, poznat kao kreditni svop, iliti kako musti komšijsku kravu.

Dakle vratimo se na komšijine probleme.

„Cds“ (Credit default swap) je idealno rešenje  sa visokim špekulativnim učinkom.  Cds omogućuje da se prvo osigura tuđa kuća, da se ista potom upali, i da se naplati ugovorena „odšteta“.  Ovi inovativni finansijski aranžmani (netipični ugovori)  su se poslednjih godina  namnožili u neizrecivim razmerama i njihova današnja protivvrednost prevazilazi  800% Svetskog Društvenog Proizvoda. Mnogi poznavaoci su ih definisali „ Sredstvom masovnog uništenja“ globalnog finansijskog i ekonomskog sistema.

O čemu se radi?

Cds su inovativni vid osiguravajućeg biznisa koji se ne sklapa sa osiguravajućim društvom,  već isključivo sa finansijskim institucijama (investicionim bankama, primerice). I to im je prva karakteristika.

Osigurava se „kreditni rizik“ dužnika po primljenom zajmu ili po emitovanim obveznicama (državnim ili korporativnim). Osigurani slučaj je „kreditni događaj“  neizvršenja otplate duga  ( „Default“ – čitati: „di’folt“ ).  U 80% slučajeva ugovor se odnosi na obveznice koje se materijalno ne poseduju.  To je druga karakteristika Cds aranžmana.  U klasičnim osiguravajućim ugovorima osigurava se rizik materijalne  štete nad stvarima koje se i fizički poseduju, a  pretrpljena šteta se mora prvo dokazati. U slučaju Cds ne dokazuje se nikakva pretrpljena šteta, jer nije potrebno fizički posedovati obveznice. Dakle, idealno, može se osigurati komšijska kuća ili krava. Ako se kuća kasnije i upali ili ako krava crkne, komšija će imati štete, a tu pretrpljenu štetu će unovčiti vlasnik Cds aranžmana.  Ako recimo Grčka ne bude u stanju da otplati svoje dugove po emitovanim obveznicama ( ne daj Bože!), vlasnik Cds „osiguranja“ na Grčke obveznice  ne treba da dokazuje da je te obveznice i posedovao. On će jednostavno unovčiti razliku kao da ih je posedovao (srazmerno osiguranoj količini). Namera je isključivo špekulativna. Nema čak ni zluradosti. Jedini motiv je gramzivost. I tako se  može desiti da veliki broj ljudi osigura jednu te istu „komšijsku“ kuću sa pravom da svako ponaosob  unovči zasebnu,“ idealnu štetu“ koju nije pretrpeo. „Komšijska kuća“   se može osigurati i po 5, 6, 7 ili 8 puta! To objašnjava kako je moguće da finansijski derivati (čiju većinu danas čine Cds) prevazilaze preko osam puta bruto svetski proizvod.

Ali Cds aranžmani nisu u „maloprodaji“.  Osiguravaju se nečiji dugovi (zajmovi ili emitovane obveznice) minimalne  nominalne vrednosti od 10 miliona dolara. Godišnja premija je primerena riziku neizvršenja, i viša je što je rizik neizvršenja veći . Ovaj rizik, kao i premija se izražavaju baznim poenima. Svaki bazni poen staje 1.000 SAD dolara i odnosi se na nominalni dug od baznih (minimalnih) 10.000.000 dolara.

Tako, za slučaj da se želi osigurati tranša Grčkih obveznica u nominalnoj protivvrednosti od 10.000.000 dolara (koje nije nužno posedovati), čiji kreditni rizik u datom momentu kvotira 375 baznih poena (spread - čitati „spred“), platiće se godišnja premija od 375.000 dolara.

Ko ovde zarađuje? Prvo, investicione banke i drugi finansijski instituti (takozvane „banke u senci“) koje prodaju  „zaštitu“ od rizika neizvršenja. Jedna te ista emisija državnih obeznica može biti „osigurana“ mnogo puta. Špekulanti (oni koji osiguravaju obveznice koje nikad nisu kupili) su dobrodošli. Što ih je više, to bolje. Oni  će kupiti „zaštitu“ za kreditni rizik kojem nisu izloženi i uredno će plaćati godišnje premije. Koliko puta je jedna te ista emisija obveznica osigurana? Ko to zna?
Ovi ugovori su vanberzanski, tipa OTC (Over the counter) – doslovno „birtaški“. Svojevremeno u Londonskom City-ju su bankari imali običaj da odšetaju sa važnijim klijentima do prvog pub-a (birtije) i da tamo zaključuju poslove, onako s nogu, naslonjeni na šanak (counter).

Bankar u Senci, naslonjen na šanak: „Jer po volji krigla piva?“
Klijent – Špekulant – Kupac Zaštite: „ Može, ali samo da bude ’ladno.“
Bankar u Senci: „ Da poručimo nešto i za meze?“
Klijent – Špekulant – Kupac Zaštite: „ Prijao bi mi jedan lep narezak CDS – Španije i CDS Portugalije“
Bankar u Senci: „Ako je po volji, možemo dodati i Grčki CDS“.
Klijent – Špekulant – Kupac Zaštite: “To sam baš juče mezetio, pa da probamo i nešto drugo“

Kad klijent i „bankar u senci“ nemaju prilike da se i fizički sretnu, ove poslove zaključuju telefonom, ali ime ugovorima ostaje - OTC. Vanberzanski ugovori izmiču svakoj kontroli i njihove stvarne dimenzije često ostaju velike nepoznanice zvaničnim nadzornim organima.

„Banke u senci“ ubiraju basnoslovne premije na police koje počivaju na jednom te istom kreditnom riziku, nadajući se da se „kreditni slučaj“ neće nikad dogoditi, ili da se u najgorem slučaju neće dogoditi suviše brzo. U međuvremenu će dići lepe pare, a sistem će u najgorem slučaju spasavati država i poreski obveznici. (U svakoj se birtiji pre ili kasnije nađe ludak koji svima plaća piće). Menadžeri i brokeri će imati vremena da naplate astronomske bonuse i da se obogate. Zasad im odlično ide. Što više straha od default-a, to više špekulanata. Dugoročna perspektiva ih ne interesuje.

Špekulanti su krupni, dobro obavešteni i spremni da se udruže i koordinišu u napadu na tuđu kuću.  Igra „obaranja“ rejting-a je dugoročni proces koji zahteva strateški pristup problemu. Rejting izražava kreditnu pouzdanost dužnika i označava se kombinacijom simbola - velikim i malim slovima azbuke i algebarskim znacima plus/minus. Prvoklasni rejting je trostruko A: „AAA“, i odatle se može samo nadole: „AA“, „Aa+“, „Aa-“, “A”, a potom se silazi u  zonu “B“– „BBB“, BB“, itd, dok obveznice lagano postaju hartije koje nije lako plasirati. Na prvi pogled izgleda kao da je neko krenuo protiv Grčke ili Španije sa namerom da ih dovede do  bankrotstva.

Ni govora!

Kao što parazit nema nikakav interes da isisa iz organizma žrtve na kojoj živi i poslednju kap krvi, tako ni špekulanti ne žele bankrot Grčke ili Španije. Sa bankrotom bi verovatno samo izgubili svoje uloge (plaćene premije), ali ne bi mogli da naplate odštetu, jer nijedan prodavac „kreditne zaštite“ ne bi mogao da isplati obećenu odštetu u slučaju masovnog default-a pet-šest zemalja.

Dakle zašto to rade?

Interesne stope na prvoklasne državne obveznice su minimalne, u skladu sa niskom cenom novca na svetskom tržištu kapitala. Poslednja emisija trogodišnjih obveznica Holandije (rejting AAA) donosi godišnji kamatni prinos od tek 0,2%  . Živimo u dugom periodu deflacije, pada cena i zarada. Ali, ako rejting datog dužnika počne da opada, plasman njegovih obveznica poskupljuje. Grčka ne bi mogla da proda nove obveznice uz kamatnu stopu od 0,2%, ali uz kamatnu stopu od 6-7% kupci će se naći. Grci će stegnuti remene, radiće za manju platu, radiće duže, radiće više, da finansiraju budžet iz kojeg će se isplaćivati visoke kamatne stope vlasnicima obveznica rasutim po celom svetu.

A špekulanti sa kreditnim svopovima? Sa rastom kamatne stope raste i spread, koji meri povećani rizik „ulaganja“ u recimo Grčke državne obveznice. Špekulant koji drži kreditni svop na obveznice čiji je današnji spread 375 baznih poena,  može ga unosno prodati, jer ga je kupio po ceni od recimo 250 baznih poena. Kako svaki poen staje 1.000 dolara, evo brze zarade od 175.000 dolara, koju može ostvariti čak i jednom jedinom danu. I to je tek pojednostavljen obračun urađen iz didaktičkih motiva na referentnu  minimalnu baznu aktivu od 10.000.000 dolara (koje špekulant nije nikad kupio). Sitniš za krupne investitore.

Ko treba da ih zaustavi? Belosvetski potpisnici državnih obveznica sa fantastičnom kamatnom stopom od 6-7 %? Na pamet im ne pada!

Inostrane investicione banke, penzijski fondovi, investicioni fondovi? Nisu ludi! Zarađuju ono što u svojim matičnim zemljama mogu samo sanjati!

Poenta nije u iznosu državnog duga i u njegovom odnosu na ukupni BDP nacije. Japan ima relativno najveći državni dug na svetu, koji prevazilazi  200% bruto društvenog proizvoda Japana, ali sa Japanskim dugom niko ne može da radi kreditne svopove. Zašto?  Zato što je Japanski dug čvrsto u rukama japanskog stanovništva. I kamatna stopa na isti ostaje minimalna, ako ne i negativna.  I SAD ima veliki državni dug, ali je taj dug u rukama Kineza, koji se (zasad) ne bave kreditnim svopovima. Nijednom globaliziranom špekulantu nije ni na kraj pameti da krene u špekulaciju protiv obveznica SAD-a, zbog zamislivih posledica.

Često, čitajući naše balkanske vesti, vidim izvesnu egzaltaciju medija svaki put kad se govori o odobrenom nam stranom kreditu. Navodno porast „međunarodnog poverenja“ i „ ugleda“ nacije. Uspeh rukovodećeg kadra. Ja tu vidim samo onu komšijsku kravu, koju doduše niko ne želi da ubije, nego samo da muze.

Koje je narovučenije?

Prvo, „u se i su svoje kljuse“, kako to rade Japanci, jer svaki dug u stranim rukama je uže o koje će se narod pre ili kasnije obesiti.

Drugo, iako je tačno da paraziti  ne žele smrt bića na čiji račun žive, to još uvek ne znači da žrtva i parazit ne mogu i tragično da završe, u jednom jedinom mehuru sapunice. Plaf! Ali o tome u jednom drugom prilogu.

(Lekcija iz inovativnih finansija)

  Moja baka je uvek govorila: „Magarac riče pred svakom kapijom, a pred nekom se i valja“. Ovaj ’Roslamoški biser narodne mudrosti (za neupućene: Banatsko-Aranđelovački) je važio kao opomena onima koji su se naslađivali tuđom bedom, nesrećom i sramotom (tamo gde „magarac riče“), ne misleći da ih i same može stići još veća beda, nesreća i sramota (tamo gde se „magarac i valja“).

Pred našom kapijom taj magarac je godinama rikao: imate nerazvijen bankarski i finansijski sistem, nekonkurentna preduzeća, zastarelu tehnologiju, nesnošljivo skupu socijalnu zaštitu …
Svetski finansijski mudraci, što iz EU, što iz MMF, su nam obilato delili savete: uradi prvo ovo, pa onda ono - seci suve grane, liberiziraj, dereguliši, fleksibiliraj radne ugovore, prodaj, rasprodaj, otpusti, ulaži u moderne (strane) banke, promeni poslovnu normativu, drži stabilan kurs dinara, prilagodi se, približi nam se… jer mi te čekamo!

A mi, kao mala deca, osramoćeni našom naivnošću, neznanjem i nedoraslošću belosvetskim ekonomskim i finansijskim standardima, disciplinovano smo pohađali lekcije i nespretno se prilagođavali stvarima koje uistinu nismo mnogo razumeli: finansijska inženjerija, strukturisane obveznice, derivati, sintetički finansijski proizvodi, kreativne finansije… Frazeologija je bila veličanstvena: Mbs, Abs, Cdo, Cmo, Clo. A tek oni Cds, derivati derivata Cdo! Lepota jedna! Govoriš, a niko te ne razume! Što je mnogo važnije, prodaješ ono što niko ne razume i oberučke kupuje. Fantastičan svet kreativnosti!

Šta se krije iza ovih vickastih skraćenica? Pokušaću da objasnim. Neće biti teško. To je razumeo i onaj magarac koji se danas valja pred vratima Nacionalnih banaka širom naprednog sveta.
U osnovi radi se o varijantama jednog te istog inovativnog finansijskog proizvoda, takozvanog “ Cdo“ (Collateralized debt obligations – obveznica garantovanih nekom aktivom, što ulagačima/investitorima uvek lepo zvuči).

Ali krenimo redom. Ovi proizvodi su se pojavili po prvo put’70-tih godina u SAD; proširili su se tokom ’80-tih, a ’90-tih godina i  prvih godina novog milenijuma doživeli su pravi globalni „procvat“. Do tada su banke i štedionice širom sveta samo sakupljale oročene i neoročene štedne uloge građana i na osnovu istih odobravale kredite porodicama i privredi. Banke su morale vrlo oprezno procenjivati kreditnu sposobnost svakog zajmotražioca (dohodak, imovinsko stanje, moralnu i profesionalnu podobnost), kako bi umanjile kreditni rizik nesolventnosti zajmoprimaoca. Svaki otpis kredita umanjuje poslovni rezultat banke. Odobreni krediti su bili uknjiženi u aktivu banke, gde su ostajali do dospeća, u slučaju dugoročnih kredita čak i 20-30 godina. Ovaj princip je poznat kao „originate and hold“ – odobri kredit i sačuvaj vlasništvo nad svoje potraživanje. Kreditni odnos između zajmoprimaoca i banke je bio direktan i takav je ostajao do povraćaja i poslednje kreditne rate. Vidim da već mnogi čitaoci postavljaju elementarno pitanje: „A kako bi i moglo biti drukčije?“

E, tu stižemo do današnje lekcije o finansijskoj inovaciji. Finansijska inženjerija je otkrila mogućnost skidanja nedospelih kredita sa bilansne aktive banaka i njihovo prebacivanje (zajedno sa kreditnim rizikom) na druge učesnike globalnog finansijskog tržišta (osiguravajuća i reosiguravajuća društva, penzijski i investicioni fondovi, privatni investitori). Ovaj proces je dobio i svoju zakonsku regulativu, kao i vrlo zvučno ime – kartolarizacija (securitization).
Na početku proces je bio vrlo skroman, čak i transparentan: banka je pakovala odobrene hipotekarne kredite u „pool“ (svežanj) od recimo 1.000.000 dolara sa kamatnom stopom od 12%; zatim bi emitovala obveznice iste kapitalne protivvrednosti sa kamatnom stopom od 6%. Razliku u kamati banka je zadržavala za sebe, a prodajom obveznica banka je povraćala gotovinu, koju je mogla ponovo ulagati u nove krdite. Ovo su bili prvi, rudimentalni „Cdo“, poznatiji kao  Mbs (Mortgage backed securities – obveznice garantovane budućim otplatama odobrenih hipotekarnih kredita). Zatim su nastali „Cdo“ tipa Abs (Asset backed securities – obveznice garantovane aktivom finansiranih preduzeća). Banke su pakovale u obveznice kredite odobrene preduzećima, gde je garancija mnogo „labavija“ i sastoji se u ne bolje specificiranoj „aktivi“ .

I tu stižemo do razgranavanja biznisa – lanac „kreiranja dodatne vrednosti“ se širi na veliki krug učesnika: komercijalne i univerzalne banke koje po odobravanju kredita iste ustupaju investicionoj banci, koja ove kredite sortira i pakuje: na jednoj strani hipotekarni, na drugoj privredni krediti, na trećoj otplate leasing-a, na četvrtoj otplate kupovine automobila, na petoj dugovi po kreditnim karticama, itd. Ovako sortirane i prepakovane kredite investiciona banka dalje ustupa svojoj afilijaciji sa tajanstvenim imenom Spv (Special purpose vehicle – „kreditni transfer,dd“).  Zadatak je „Kreditnog transfera,dd“ pretvoriti ove kredite u obveznice garantovane raznolikim kreditnim potraživanjima, osigurati istim obveznicama prvoklasni rating „AAA“ i prodati ih. Krediti nestaju iz bilansa banaka i na njihovo mesto se pojavljuje, kao magijom – gotovina („cash“), spremna da ponovi bezbroj puta istu sekvencu. Svako od učesnika je zaradio – trgovačka banka, investiciona banka, „Spv – kreditni transfer,dd“, agencije specijalizovane za procenu investicionog rizika (rating), dileri koji posreduju u plasmanu obveznica koje je Spv emitovala, itd.

Napuštanjem sistema „Originate and hold“ (odobri i uknjiži kredit) i prelaskom na sistem „Originate and transfer“(odobri i prebaci kredit), banke su izgubili svaki interes da se ozbiljno pozabave analizom kreditne sposobnosti zajmotražioca, jer su zajedno sa prebacivanjem kredita prebacivale i kreditni rizik na druge učesnike. Pohlepa je prevladala. Ko god je hteo mogao je dobiti kredit - bila je dovoljna pismena izjava zajmotražioca o sopstvenoj kreditnoj sposobnosti. Mnoge banke više nisu tražile da se priloži i dokumentacija o dohodku i imovini. Nastali su takozvani „Liar loans“ (zajmi lažljivci) i Ninja loans (Nindža zajmovi).  Ovi poslednji zajmovi su odobreni ljudima bez prihoda, bez  posla i bez imovine („no income, no job, no assets“). Nesolventnost se gomilala, mase obveznica pokrivene ovim kreditima nisu isplaćivane po dospeću. Magija je nestala u trenu, kad je AIG,  najveći penzijski fond u SAD, koji je nagomilao silne Cdo, izjavio da je na ivici bankrotstva.

Fed (ekvivalent Nacionalne banke) se hitno bacio na gašenje požara, ubrizgavanjem abnormne mase dolara u sistem. Požar se proširio na mnoge napredne zemlje sveta. Nacionalne banke su brzo praznile rezerve, dok su nacionalne vlade pritrčale poreskim novcem. Investicione banke i finansijske institucije su reanimirane i  brzo su stale na klimave noge. I gle čuda! Odmah su namirisale novi inovativni biznis: Cds (Credit default swaps - opklade oko državnih obveznica sa visokim rizikom nenaplativosti). Ponuda je bogata: Cds – Grčka, Cds- Italija. Cds- Španija, Cds- Portugalija… Bookmaker - i upisuju uloge. Business must go on!
I tek smo na početku.

(Povodom Dana planete Zemlje)

Albedo je igra svetlosti u svemirskom prostoru i u svemirskim razmerama.

Strogo astronomski gledano albedo izražava stepen odbijanja (refleksije) svetlosti ugašenih nebeskih tela koja ne zrače sopstvenom svetlošću, nego su ozračena svetlošću zvezda. Govorimo o planetama, satelitima, kometama… koje se ponašaju kao ogledala. Ova nebeska tela odbijaju svetlost u većoj ili manjoj meri, što zavisi od njihove atmosfere, stratosfere, litosfere, tj. od hemijsko-fizičkog sastava ozračene površine. Albedo od 100%, tj. albedo 1,  znači da se sva svetlost koja dopire do nebeskog tela reflektuje u svemirski prostor i nebesko telo ne zadržava svetlost (i ne razvija toplotu). Albedo 0, gde se sva svetlost apsorbuje, označava mesta misterioznih  “crnih rupa” u svemiru. Naša mala planeta Zemlja odbija oko 39% sunčeve svetlosti (Albedo 0,39), dok preostalih 61% svetlosti prolazi kroz stratosferu i atmosferu i dopire do tla, gde zagreva površinu i omogućava razvoj biosfere.

Albedo efekt su dobro opisali muzičari, pesnici i slikari, mnogo manje oni koji zastupaju teorije zagrevanja Zemlje, efekat staklenika i sličnih “verovanja” u “vrući pakao apokalipse”.
Jer pakao nas možda i čeka, ali lako se može desiti da bude “ledeni”.

Ko poznaje opus grčkog kompozitora Vangelisa, setiće se njegovog drugog albuma “Albedo 0.39”. Albedo 0,39 je vrednost albeda planete Zemlje 1976.  godine,  kad je album snimljen.
Sintetički proizvedena muzika prati recitujući glas koji opisuje identikit planete Zemlje u astronomskim terminima:
“Maksimalna udaljenost od Sunca: 94.537.000 milja
Minimalna udaljenost od Sunca: 91.377.000 milja
Prosečna udaljenost od Sunca: 92.957.200 milja
…….itd,  i na kraju:,
Albedo: 0.39”

Vangelis svoju kompoziciju “Albedo 0.39” striktno vezuje za godinu 1976, jer albedo Zemlje nije uvek isti, te može znatno varirati tokom vremena. I Vangelis to zna.

Ali pođimo unazad, u leto 1816. godine, kad je Lord Byron u Ženevi sastavio poemu: “Darkness” (Tama):
“Sanjao sam, čini mi se na javi,
da se blistavo sunce ugasilo….”
……………………………….
“Jutro je došlo i prošlo, - i ponovo došlo, ali nije donelo dan….”
……………………………….
“Obroci su kupovani krvlju”
…………………………..
“Siromašni i moćni su postali jedinstvena masa….”
(prevod autora članka)

Dugo su kritičari verovali da se radi o Biblijskoj viziji apokalipse, iako Lord Bajron nije bio religiozni čovek. Tek nedavno se razumelo da poema opisuje “Godinu bez leta”, kad je Zemlju obavila tama, hladnoća i beda. Tog leta u Ženevi su paljene sveće i petrolejke u sred dana.
U slikarstvu povećani albedo Zemlje 1815. godine osvedočen je paletama boja koje obilato koriste žute i narandžaste tonove i tonove boje rđe. Sunčeva svetlost se filtrilala kao kroz maglu. I ta magla je godinama obavijala Zemlju. Tek za primer se citiraju dela William Turner-a:

William Turner: Chichester Canal, ulje na platnu, 1815

Godina 1815. je bila godina katastrofalne erupcije strato-vulkana Mount Tambora u Indoneziji. Planina Tambora je bila visoka preko 4.000 m pre eksplozije i 2.850 m posle. Vulkan je izbacio u stratosferu 100 kubnih kilometara mikronski sitne vulkanske prašine. Ovaj oblak se raširio stratosferom širom planete i doprineo je odbijanju sunčeve svetlosti. Drugim rečima Zemljin albedo se povećao, što je upravo suprotno zagrevanju. U nekoliko narednih godina prosečna temperatura Zemlje se spustila za 3 stepena Celsijusa. Zemlja je bila obavijena “suvom maglom” (dry fog), koju ni vetar ni kiša nisu mogli da razbiju. Ekstremne “vulkanske zime” su smenjivale hladna leta. Sneg je padao u julu i avgustu u krajevima sa umerenom klimom, odnoseći sa sobom letnje useve. Cene poljoprivrednih proizvoda su vrtoglavo rasle. Glad i njen mlađi brat - bolest i epidemije, su se širili, kao i socijalni neredi.

William Turner: Erupcija Vezuva, ulje na platnu, 1817.
Vulkani izbacuju pepeo, mikročestice silicijuma (vulkanskog kamena), ali i gasove - sumpor dioksid (SO2) i vodonik fluorid (HF).

Pođimo još koju godinu unazad do erupcije vulkana Laki na Islandu 1783-1784 godine. Erupcija je trajala 8 meseci. Vulkan je za to vreme izbacio ukupno 14 kubnih km bazaltne lave i oblake korozivnog sumpordioksida i vodonik florida (8 miliona tona)  koji su uvili Zemlju u oblak aerosola koji je povećao albedo. Leto 1783. godine ušlo je u istoriju kao “peščano leto” (sand summer), jer tog leta je padao pepeo i pesak. Leto je bilo izvanredno toplo, a posle njega je usledila rekordno hladna “vulkanska zima” i nekoliko vrlo hladnih i nerodnih godina. Cene raži su u leto 1784. godine porasle za 16 puta, a cene osnovnih prehrambenih proizvoda za 5-6 puta.

“Laki izmaglica” (suva magla vulkana Laki) je bila dosad najjača izmaglica zabeležena u istorijskim analima. Ona je zavila veliki deo severne hemisfere u žuto-rđastu svetlost. Naučnici danas tvrde da ju  je izazvao aerosol sumpordioksida koji je vulkan izbacio.

Ako razmislimo da globalna industrija godišnje izbaci u atmosferu 120.000.000  tona sumpordioksida, da li možemo biti sigurni da nećemo završiti u “ledenom” paklu? Uz malu pomoć vulkana koji se tu i tamo bude.
Na prvi pogled izgleda nevažno u koji pakao idemo – u zagrejani staklenik ili u novo “malo ledeno doba” (LIA – Little Ice Age). Ideološki, staklenik je politički prihvatljiviji  – u slučaju zagrevanja, pržiće se prvo na subtropskim i tropskim geografskim širinama.

U drugom slučaju koji hipotizira povećenja albeda i dolazak novog “malog ledenog doba” problem će se prvo manifestovati u umerenim i kontinentalnim klimatskim područjima, što je politički i ideološki neprihvatljivo.
A svi znamo koliko je danas važno biti politički korektan.

(U susret postmodernom čoveku)

Oni koji prate moje priloge mogli su primetiti da se isti često bave emocionalnom, čulnom, senzorijalnom dimenzijom postojanja. Ponekad liče na nostalgični vapaj za premoderna, davno prošla vremena, drugi put su iskorak u postmoderna vremena. Tačno je i prvo i drugo. Neki će zaključiti da sam patetična. I ja ću baš od njih poći. Od apatičnih. Jer čovek je ili apatičan ili patetičan. U odnosu na patos, može se biti patični (ili patetični, kako su iluministi pežorativno nazvali retoričare) ili a-patični (apatični), trećeg nema.

Postmoderno doba nam vraća izgubljeni PATHOS. I to je dobra vest. Ali šta je patos?

Pođimo od naše svakodnevnice.
Svako od nas se pre ili kasnije zamislio nad smislom života. Ponekad tek za trenutak, između dva teška radna zadatka, ponekad u nedeljno popodne dok napolju pljušti kiša, ili ponedeljkom dok se sprema da pođe na posao, ili kad deca odrastu i napuste roditeljsku kuću….

Neumesno pitanje, ako se smisao traži u značenju. Aristotel nas je učio da postoji nepromostiva razlika i odstojanje između „semainomenon“-a, odnosno značenja koje naš intelekt pripisuje stvarima i situacijama i „pathos“-a, tj. smisla kojim naša duša doživljava iste stvari i situacije. Značenje je proizvod svesti i znanja o stvarima i situacijama, smisao leži u doživljavanju stvari i situacija, znanih i neznanih. Smisao koristi naša čula da dopre do naših osećanja i spoznaje.
Moderno, industrijsko doba ekonomski primenjene nauke i tehnike, danas na zalasku, su nas udaljili od emocionalne percepcije stvari i događaja, i postepeno privikli na ekonomski racionalno osmatranje fenomena sa većih ili manjih visina našeg ličnog znanja. Ono što posmatramo je daleko od naše senzorijalne percepcije i ne dodiruje nas. Rasuđujemo uz maksimalnu emotivnu uštedu. Prolazimo pored ljudi, rascvetalih polja, mirisnih aleja kao pored zidova. Odgojeni smo na neosetljivosti. I ta neosetljivost na sve ono što nas okružuje, taj a-pathos, to odsustvo patosa, sućuti, emotivnog angažovanja, konačno nas pretvara u apatične osobe, nesposobne da saosećaju, da doživljavaju; u vrstu ljudi sa minimalnim emotivnim utroškom.

Uistinu, ne uočavamo više ni razliku između „značenja“ i „smisla“, sve dok ne postavimo fatalno pitanje: „Koji je smisao života?“
Tu niko od nas neće pogrešiti. Nikom neće na pamet pasti da pita „Koje je značenje života?“ Jer život uvek ima svoje naučno-tehničko značenje i objašnjenje, čak i kad se mnogima čini besmislen.

I od ovog pitanja kreće postmoderna revolucija. U formiranju olističkog čoveka, celovitog u svojoj intelektualnoj i emotivnoj dimenziji. Ne više čovek-proizvođač (homo faber) industrijskog doba, već čovek koji se raduje životu (homo ludens).

Prvi koji su osetili puls novog vremena su specijalisti marketinga i komunikacije. Ono što danas prodaju je patos, emocionalni naboj proizvoda i usluga. Neki od ovih primera su ilustrovani u prilogu Kristalna bajka (Swarovski) i Sveska (Moleskine). Emotivno i senzorijelno blago koje koriste leži u premodernoj kulturi – u tradicijama, u zanatskom načinu obrade, u legendama, u bajkama, u mitovima, u premodernim ritualima, koje je moderna, industrijska civilizacija duboko zakopala.

Posao im nije uvek lak. Globalni, umreženi svet pruža alternativno emotivno angažovanje oko najraznovrsnijih tema koje se mogu sintetizirati u motu „eco, non ego“ (ekološki, a ne egoistički), koji je iskovao avangardni arhitekt Thun. Nezgodno, kad ne i ubitačno za nekritično potrošačko društvo. Pozitivni emotivni naboj crpi snagu iz naših fantazija, snova, doživljavanja lepog i tajnovitog, i sve postaje moguće ako ima smisla.

Za početak razmislite o Vaskrsenju.

Kad stigne proleće, nekako me nadvlada začuđenost i nisam u stanju da osvestim kotiledon koji se deli ili lukovinu iz koje izrasta zumbul. Jer ono što svako proleće iščekujem, uvek sa istim zanosom, je miris rascvetalog zumbula, bokorenje belih i plavih ljubičica i žutih narcisa…..  i hiljade malih i velikih misterija lepote obnavljanja. Nauka vulgarizuje lepotu, oduzima joj čar i tajnovitost, guši emocije, gasi očekivanja, kad ne i nadu …..  Nauka je spremna da banalizuje i  ono što je intuitivno, emotivno, senzorijalno, intimno, čak i onda kad joj nedostaju ozbiljne postavke na osnovu kojih bi isključivo morala da rasuđuje.

Nauka ne može da objasni uspeh Harry Pottera, ili Avatara, ili Gospodara Prstenova. U ime principa realnosti, a u strahu od čudotvornog, autorka Harry Pottera, J.K. Rowling, je bila odbijena  od 17 izdavačkih kuća pre nego što je našla izdavača. Danas je g.đa Rowling najbogatija žena u Engleskoj, bogatija i od Engleske kraljice.

Razmišljam i o onom Lazaru kojeg je Isus podigao iz mrtvih. Danas bi to teško išlo. Nauka je ustanovila uslove pod kojima se mogu eksplantirati organi pri kucajućem srcu – “cerebralna smrt”.
Telu kojem su eksplantirani srce, pluća, jetra, bubrezi, ni Isus ne bi pomogao. Tu zaista ne bi više bilo mesta za čuda, čudotvornost i nadu.

U nama, duboko skriveni od nas samih, deluju mehanizmi čudotvornog, neobjašnjivog, začaranog, fantastičnog, sanjalačkog, hitrovitog, instiktivnog, koji se otimaju institucionalnoj sklerozi i traže pravo na postojanje. Na površinu izlaze drevni magični običaji – tetoviranje i piercing. Sećam se da sam u detinjstvu slušala priče o našem starom običaju da se prvorođenom sinu, nasledniku, “buši” jedno uvo u koje se uvlačila minđuša. Ovaj običaj “piercinga” je kod nas još postojao u mladosti moje bake, koja je znala i o kojem se “uvetu” radilo, levom ili desnom, ali ovaj detalj sam, nažalost, zaboravila.

Ali Lazarice, one su mi ostale u sećanju. Lazarice u četvrtom frtalju su bile bogate običajima i sadržajem i ja ih nikad nisam propuštala. Redovno sam se pakovala i selila kod bake.
Na Lazarevu subotu grupa mladih, vitkih cigančica je išla od kuće do kuće. Bile su obučene u lepe,  raskošne, jarko obojene haljine, a u rukama je svaka držala pozamašnu vrbovu granu okićenu zvončićima i tankim somotskim trakama bele, žute, plave i crvene boje. Ulazile su samo u kućna dvorišta, nikad i u kuću. U dvorištu bi, igrajući i tresući okićenu vrbu, pevale “Oj Lazare, dobri dane, dobri ljudi Lazarevi, …..”, i u pesmu bi unosile stihove prilagođene domaćinu – dobar rod, zdravlje, porod, i slično. Moja baka bi im davala nešto novca i koji komad kolača ili šunke. Najstarija cigančica bi slagala ove ponude u veliku slamnu torbu. (Ovih slamnih torbi više nema, iako bi bile idealne za plažu!)
Moj dan bi prolazio u iščekivanju Lazarica. Izvirivala bih na ulicu:
“Gde su?” – pitala bih decu iz komšiluka.
“Sad su kod Lepe” – odgovorili bi mi, a ja bih brojala – posle Lepe će Čubra, pa Jelena, Ermina, a onda moja baka.

Posle prolaza Lazarica, ceo frtalj bi se spremao za preskakanje vatre. Najveća lomača se pripremala ispred Čubrine kuće. Već u rano popodne bi se krenulo u mobu “nadevanja” tulaja na širokoj ćupriji ispred kapije.  Lomača bi dostizala visinu i širinu jedne solidne jednospratne kuće. Uveče, posle večere, oko lomače bi se sakupio komšiluk i njihovi mnogobrojni gosti. Upaljena vatra je gutala snopove tulaja i dugim jezicima praštala u noćno nebo. Crne sagome mladića su proletale kroz vatru. Poneko bi preskočio “kratko” i oprljio kosu. Oko vatre domaćin je služio belo vino iz svojih vinograda. Zvao se Lazar.
Lazarove vatre su gordo prkosile kvazi- racionalnoj kvazi-nauci realsocijalizma i razotkrivale skrivene snage našeg nepokorljivog magičnog bića.

Da li će Lazarevi unuci večeras upaliti vatre?  Da li će Lazar noćas ustati?

Možda Balkan nije stigao na Zapad, ali je zato Zapad stigao na Balkan. Ako to dosad niste primetili, verovatno ste gledali u pogrešnom pravcu. Očekivali ste industriju, proizvodne investicije, rast zaposlenosti, infrastrukture, a to zaista nije stiglo. Nije stiglo, jer to je prošlost. A vi ste gledali u prošlost.

Stigla je budućnost: digitalna tehnologija i nezapamćeno širenje tržišta i tržišne logike. Šta mislite da se danas krije iza termina “širenje tržišta”? Osvajanje novih geografskih područja za plasman proizvoda i usluga?
Nemojmo biti naivni. Tržište je stiglo u svaki tržišno platežni kutak još u vreme modernog, industrijskog društva. U vreme kad se proizvodilo radi zadovoljenja potreba proizvođača/potrošača. Danas se troši da bi se proizvodilo. Potrošnja je neophodna za očuvanje tekućeg nivoa proizvodnje i zaposlenosti na Zapadu. Novo tržište koje se danas osvaja je privatna sfera pojedinca i njegov identitet.

Strategija agresije na individualnu, intimnu sferu koristi kao metod - sedukciju (zavođenje), kao instrument (sredstvo) - digitalnu tehnologiju i medija, a za target ima nove potrošače, naročito one neoformljene, dakle mlade i najmlađe.

Metod je “soft”- koristi igrice, forume, chat room, okupljanje “obožavatelja” oko marke piva ili votke, ili modnog brenda, ili medijskog idola, ili životnog stila. Pravila u digitalnom prostoru su “neoliberal” - nema pravila! Odgovornost ne postoji. Svako je pokriven nick-om (nadimkom), ima svog avatara (grafičku sintezu identiteta), kad ne i Drugi Život (Second Life). Komunikacija je brza, protočna, sveobuhvatna, globalna u okupljanju oko najšireg izbora tema i predmeta obožavanja, koje promiču  tržišno poželjni “životni stil”.

Korisnici digitalnog prostora brzo uče šta je “in” (moderno), i šta je “out” (prevaziđeno).  Efekt emulacije (imitiranja) je zagarantovan. “Must” je sve ono što moraš imati, ili kakav moraš biti da bi ostao u grupi “obožavaoca” ili da bi uspešno socijalizazirao. Svaki “must” ima svoju cenu. Životni ciklus (vek trajanja) svakog novog stila je kratak, sve kraći! Kupi, obuci i baci! I spremi pare za nov.

Sećate li se da su nam punili uši “digital devide-om” (zaostajanjem siromašnog dela čovečanstva u digitalnoj tehnologiji)? Stvarni “digital devide” smo imali u našim domovima i u našim obrazovnim ustanovama: na jednoj strani digitalna deca, na drugoj predigitalni roditelji, učitelji i profesori. Dečici su se kupovali kompjuteri i mobilni koje predigitalni roditelji nisu znali ni koristiti. I dečica su se igrala na kompjuteru, razmenjivala poruke sa belim svetom, chatovala i formirala u prostoru lišenom svakog nadzora.

U školi upotreba mobilnog nije dozvoljena, ali za vreme nastave svi imaju u rukama ili pod klupom mobilni, koji s vremena na vreme kontrolišu. Pokazuju jedan drugom primljene poruke. Profesori se ljute.
“Pozvala me je mama. Mogu li izaći u hodnik da joj se javim?”
Može li se u školski dnevnik uneti pismena opomena mami koja je prekinula nastavu?

Učenik iz druge klupe je završio pismeni zadatak, krišom ga je snimio i poslao drugaru iz poslednje klupe.
Pametna mamina i tatina dečica! Znam. Nasmejali ste se.

Da li ste pokušali da pretražite najklikanije ključne reči na internetu? Ili da se ulogujete pod nickom na Netlog?
“Kurvice u školi”, “je..nje maloletnice”, …. i tako redom, da ne idem dalje, jer to možete i sami.

Na Netlogu potražite home - page dečaka i devojčica (iz kraja u kojem živite) i pregledajte upisane tekstove i priložene fotke. Šta mislite o kome se radi?

O maminoj i tatinoj dečici i o novom društvenom fenomenu – mikroprostituciji. Devojčice od tek 12-13 godina se snimaju u erotskim i “hard” pozama. Ove snimke prodaju drugarima uz vrlo povoljnu cenu od 5 evra. Drugar će ove snimke dalje prodati uz dodatni popust od recimo 20 %. Sve via MMS. U poslednjem krugu ovi snimci će završiti na internetu, gde će kružiti  besplatno i  gde će i ostati!
Ove vrste video poruka imaju i svoje ime: Sexting, - ukratko “sex plus text”! Text se sastoji iz cenovnika za različite nivoe “hard”-a.

Istraživanja pokazuju da na Zapadu jedna devojčica na svake četiri, dakle 25%,  praktikuje sexting u starosnom dobu od 12-13 godina.

Čemu služi ovako sakupljen “džeparac”?

Poboljšanju ličnog “imidža”,  kupovinom poslednjeg modela farmerki, nikica, sunčanih naočara “D&G”, “Marije” (kako iz milošte nazivaju marihuanu), pretplate na teretanu i slično.
Izabrani model identiteta (Internet ih nudi u lepom obimu i još brže ih obnavlja) se izgrađuje  fitnessom; gardarobom; kozmetikom; snifanjem koke, pušenjem kanabisa; konzumiranjem alkohola; izlascima u diskaće, kafiće, picerije; posećivanjem rok-koncerata i događaja; eventualno estetskom hirurgijom, itd. Svaki element ovog identiteta se kupuje na tržištu. I svake 2-3 sezone identitet se razgrađuje da bi se konstruisao/kupio novi.

To su novoosvojene teritorije tržišta – identitet i etos vaše dece.

I na kraju, kratka dopuna za one koji su se u jednom momentu ovde slatko nasmejali: ni onaj pismeni zadatak poslat drugaru via MMS nije bio dečja šala. Drugar ga je platio 10 evra. Text.

Film Džejmsa Kamerona je najveći komercijalni uspeh kinematografije svih vremena. To je mešavina spektakla (koji se najbolje doživljava u verziji 3D), avangardnih poruka i postmodernog senzibiliteta. Film ste verovatno već i videli i izvukli poruku, svako prema svom interpretativnom ključu, jer film sadrži stratifikaciju značenja i značajnog.

Osnovna ideja je konfrontacija dve epohe: moderne i postmoderne.

Ali pođimo od definicija. Modernizam je epoha industrijalizacije, tehnologije, napretka, racionalne misli i nauke, neograničenog ekonomskog rasta. Moderan čovek je racionalan, radan, organizovan, usmeren prema ciljevima, orijentisan na lični uspeh, individualista, savršeno uklopljen u produktivni sistem koji proizvodi profit i bolju bodućnost. Njegov prototip je homo oeconomicus: više će raditi i više će zarađivati i trošiti. Trošiće sve što mu je pod rukom: ambijent, prirodne resurse, vazduh, pijaću vodu, energetske izvore, šume, prašume, u antropocentričnom poimanju napretka i blagostanja. Odstrelio je i poslednjeg doda, poslednjeg sibirskog tigra, iscrpio je i poslednji izvor energije, ali se ne predaje: negde daleko preostao je još jedan izvor energije. Homo oeconomicus racionalno zaključuje da tu energiju mora osvojiti. Ekonomski ratio je poduprt masivnim militarnim mišićima, negovanim u teretani i pothranjenim dopingom. Ekonomska logika je imperativ, vojna sila nužnost. Svetlija budućnost je odavno odstreljena. Ostala je još samo borba za goli opstanak.

I tu stižemo u novu epohu koju mnogi nazivaju postmodernom. “No future”! Nema obećanja bolje budućnosti, živi se danas, prema zakonima Majke Prirode, jer priroda je neizreciva lepota i bogatstvo biljnog i životinjskog carstva, a čovek je tek deo te lepote. Carpe diem!

Senzibilitet postmodernizma prolazi kroz okupljanja, gregarizam, osećaj pripadnosti, koji se suprotstavlja individualizmu modernog čoveka. Linkovi na Internetu su ulazna vrata u svet postmodernizma “in fieri”, u čovečanstvo koje ispituje senzorijalne aspekte svog bića, sensibilitet ljudskog arhetipa duboko zakopanog racionalizmom modernizma. Homo ludens, postmoderni čovek se ne prepoznaje u mišićavom i dlakavom mužjaku, već u andrigenom biću.

Njegova racionalnost je obogaćena novim horizontima oniričnog, senzorijalnog i intuitivnog koje realnost pretvaraju u hiper-realnost.

U opštem globalnom okruženju i umreženju on je u suštini nomad, često i melez. Umrežavanje je ritualno kao i okupljanje oko mitova. To može biti rave-party ili “obožavanje” neke ličnosti iz estradnog iliti kulturnog života na Facebooku, ali isto tako to može biti neki predmet: Najkice ili farmerice “A&F” ili stoletni hrast.

Stoletna stabla koja su preživela najezdu modernizma su moćni arhetipi, pomalo kao Sveti Hrast u Didoni, iz grčke mitologije, ili zabranjeno Drvo Spoznaje iz Biblije. Obožavanje prirodne ravnoteže i pulsantno umrežavanje života svih kreatura u harmoniju zajedničkog međuzavisnog postojanja je himna postmodernizma. Radost življenja.

“Ovaj svet je pun. A svakoj stvari koja je puna ne može se ništa dodati!” (citat iz filma).

Bio jednom jedan Div koji je lutao svetom zaljubljen u zvuk i svetlost kristala. Mnogi koji su ga videli, a govori se da je jedne godine zalutao i u Njujork, tvrde da je bio visok koliko i najviši oblakoderi na Manhatanu. Imao je ogromne kristalne oči, a koža mu je bila zelena kao trava. Uvek je nosio kristalne rukavice i u hodu se oslanjao na ogroman štap u koji su bili ugrađeni raznobojni dragulji. Ovlaš obešena o jedno rame, na prsima mu je uvek bila harmonika sa kristalnim dirkama, na koju bi povremeno zasvirao. Njegova muzika bi pretvarala sve oko sebe u kaleidoskop zvuka i svetlosti neviđene lepote, i pretvarala i najskromnije stvari u blistave kristalne dragulje, koje je on ljubomorno sakrivao od ljudi i gomilao u magičnim podzemnim kristalnim sobama, u visokim planinama, daleko od ljudi.

Ali ljudi, radoznali i žedni lepote, krenuli su u potragu za njegovim kristalnim blagom. Divu nije preostalo ništa drugo nego da čuva ulaz u svoje, ne više tajno, skrovište i da nadzire magični  podzemni svet svojih dragulja.

Nadvio se nad brdom, i nekako se i sam, onako zelen, pretvorio u deo tog brda. Ruke su mu srasle uz padinu, a šake su se pretvorile u savršeni labirint visokog busenja u kojem se radoznali čovek može lako izgubiti. Divove velike, uvek budne, kristalne oči blistaju nad ulazom u podzemni trezor, koji je sakriven bradom, koju mi, obični ljudi, doživljavamo kao vodopad.

Pod brdom su kristalni holovi, 13 magičnih prostorija, a svi znamo da broj 13 nije slučajni broj.

Zašto vam ovo pričam? Zato što sam i ja predstavnik tog mnogoljudnog radoznalog sveta koji je krenuo tragovima Diva u želji da otkrije magični svet kristala i njegove tajne.

NASTAVAK PRILOGA »

Trndofle su starinsko ime za starinsko, banatsko, baštensko cveće, za mlađe čitaoce: pitomi slez, trandobilje. Trndofle su i naše lokalno, zaboravljeno ime za naše zaboravljeno cveće. U vreme kad ih je Zelinski slikao bile su sastavni deo banatskog pejzaža. Rasle su u baštama i u zelenom pojasu pred kućama. Cvetale su u  svim bojama: od bele, limun žute, ružičaste, crvene, ljubičaste sve do crne. Jer trndofla je  jedna od retkih biljaka u prirodi  čija jedna varijanta nosi gotovo crne cvetove. Rustične, otporne na sušu i jako sunce, krasile su domaćinstva koja nisu imala mnogo vremena da se bave baštovanstvom.

Negde u vreme kad je počela masovna  trka u osvajanju jeftinog, nabeđenog modernizma, nestale su i trndofle. Sve je počelo gubljenjem kritičnog uma: grabljenjem za „šuškavcima“, ‘talijanskim salonskim lutkama koje su stavljane na bračne krevete, noćnim lampama u obliku gondola, lupanjem starih klasičnih kredenaca u hrastovini i postavljanjem visećih kujni od iverice, preoravanjem baštenskih rundeli i čupanjem umetnički oblikovanog busenja buksije, sečom stogodišnjih stabala, istrebljenjem zasenjenih mesta gde je cvetao đurđevak i u tom naletu opšte supstitucije starog novim, na mesto trndofli je stigao travnjak, u najboljem slučaju, kad ne zabetonirana površina. Naše tradicionalne baštenske biljke: jorgovan, đurđevak, lale, zumbuli, visibabe, ljubičice, trndofle, mirisava i neugledna  noćna frajla, petunije, vrbina, jasmin i još mnoge druge  ustupile su mesto travnjacima i nepoznatom busenju. Izrodila se uprošćena, omasovljena i osiromašena verzija engleske bašte. Engleska bašta bez engleske ljubavi za baštu.

Ali iznad svega i pre svega naše sokake su krasile trndofle. Danas gotovo iskorenjene. Staromodne. Kojom logičnom stranputicom prolazi misao pre nego što završi u besmislu? Kako cveće postaje staromodno tamo gde bi bilo primernije i istinitije reći da je tradicionalno? Naše tradicionalno i tipično letnje cveće.

(Vladimir Zelinski, „Nokturno sa trndoflama“ - ulje na platnu, privatna kolekcija)

Uskoro će Nova Godina, i pripremila sam za Vas, čitaoce ovog bloga, novogodišnju razglednicu „Nokturno sa trndoflama“, rad našeg usvojenog slikara Zelinskog.

Topla, banatska letnja noć. Stara trščara je utonula u mrak, ali da li neko i spava? Šelukatra je otvorena. Vazduh je preplavljan mirisima razbuktale prirode, titrave boje rascvetalog leta blistaju kao dragulji u noći i stvar je trenutka kad će se prozorsko okno otvoriti pred tolikom lepotom.

Uz iskrenu želju da Vam  2010. godina bude raskošno lepa i vibrantna, sanjarska i harmonična, kao trndofle.

U zdravlje!