Blog community…

Svake nedelje, posle svete službe (moji nisu imali crvene knjižice), odlazili smo porodično kod bake na ručak. Domaća pileća supa sa tankim rezancima, kuvana piletina sa sosom od višanja i pridevom od pirindže, i, dulcis in fundo, gibanica sa makom. Od crkve do bakine kuće kod bolnice bilo je dobrih dvadesetak minuta lagane šetnje, u kojoj smo meditirali lepotu nedeljnog ritualnog obreda: beli izvezeni stolnjak, svečani servis za ručavanje, trpezu postavljenu ispod ikone svetog Đurđa i sobu okađenu tamjanom. U tu tihu i pristrasnu sliku porodičnog sretanja jedne godine je ušao nespokoj. Uvukao se kao guja u naše domove i smestio te nedelje ispod porodične trpeze. Mogla sam imati tada šest ili sedam godina.

Prvi put sam ih videla dok smo išli na ručak kod bake. Koračali su ustrojeno i žustro kaldrmom ulice Đure Jakšića, pesnica dignutih u nebo i skandirali iz sveg grla „Trst je naš !– Trst je naš!“. Marširali su put železničke stanice sa zelenim vojnim rancima na leđima, ponavljajući uvek istu sekvencu, u koju su povremeno ubacivali „Život damo, Trst ne damo!“.

Ja sam uvek bila radoznalo dete, ali dok je povorka prolazila znala sam da bi pitanja bila neumesna, ako ne i opasna. To što je prolazilo putem bilo je slepilo sile i osionosti. Preludij sunovrata u novi rat, u novi strah, u novu bedu. Baka mi je često pričala o sinu izgubljenom u koncentracionom logoru u Narviku.

Ćutala sam, obuzeta panikom. Povorka je prolazila brzo, dižući galamu i prašinu. Moji roditelji su se samo nemo pogledali i nastavili da koračaju, držeći nas, decu, čvršće za ruke.

Ručak je protekao u nelagodnoj tišini. Kasnije, posle ručka, kad su se prvi utisci razišli i sa njima i strah, počela sam da postavljam pitanja, koja su mi ranije zanemela u grlu. Za sagovornika sam izabrala moju baku - sa njom sam imala prisniji dodir i priznavala sam joj porodični primat u blagosti i mudrosti.

• Šta je Trst?
• Grad na Jadranskom moru.
• Čiji je Trst?
• Trst je u Italiji, ali kažu da je trebao biti naš.
• Zašto?
• Zato što su cela Dalmacija i Istra posle rata pripale Jugoslaviji, dok su ranije bile italijanske teritorije.
• Ko živi u Trstu?
• Italijani, ali ima i slovenske manjine.
• Ko su ti mladići što su prošli ulicom vičući „Trst je naš“?
• Manifestanti i mobilisani vojnici.
• Hoće li biti ponovo rata?
• Ne znam.
• Da li u Trstu prave gibanice sa makom?
• Ne.
• A sos od višanja?
• Ne.
• Da li u Trstu govore srpski?
• Ne.
• Pa kako onda Trst može biti naš?
• Ne može. Ali zato rata uvek može biti.

Moja baka, koja je strpljivo odgovarala na moja pitanja, okrenula se ikoni i prekrstila se. Ja sam zaćutala. Shvatila sam šta je srtanje: oglušenost na pitanja i odgovore.

Mada je proces globalizacije star koliko i svet, kritične dimenzije dostignute 90-tih godina učinile su ga najznačajnijim obeležjem našeg vremena. Brzina i ekonomičnost transfera informacija i robe utrle su put novim ekonomskim tokovima i procesima. Kliše robne razmene Sever-Jug, predmet strasnih ideoloških diskusija sedamdesetih godina, istorijski je prevaziđen novim modelom razmene Istok-Zapad. To ne znači da Jug živi bolje. Jednostavno Istok i Zapad gledaju jedni druge u divljoj trci za svaki pedalj novog, platežno sposobnog trzišta. Afrika je zaboravljena.

„Pendulum Route“ je ime novih, redovnih prekookeanskih ruta Istok- Zapad (Kina, Tajvan, Koreja, Japan, Indokina, Indija - Mediteran, Severna Evropa, Istočna obala SAD-a) kojem plove celularni (kontejner) brodovi šeste, sedme i sad već osme generacije („generacija“ izražava broj standardnih kontejnera koji brod može da nosi: napr. Šesta generacija nosi 6.000 kontejnera, Sedma 7.000, itd). Kontejneri uglavnom ne prevoze sirovinu, nego poluproizvode ili gotove proizvode. Ovi brodovi imaju duboki gaz i veliku nosivost, te mogu ući samo u luke ciji su dokovi u armiranom betonu, vode duboke, a lučka oprema supertehnološka. U luci Roterdam jedan takav celularni brod može da utovari ili istovari 4 kontejnera u minutu, 3 000 kontejnera za manje od 12 sati. Takvih luka na Jadranu nemamo. Uistinu, mi nemamo više ni izlaz na Jadran.

Moje kurseve is logistike i transporta obično započinjem ulaznim testom. Koliko naučene lekcije iz istorije uslovljavaju sud o modernom ekonomskom razvoju najbolje ilustruje sledeće pitanje koje redovno postavljam studentima:
“Austrija ne izlazi na more. Kojom, od dole navedenih luka, prolazi glavni spoljni robni promet Austrije?”
• Kopar
• Trst
• Roterdam

Studenti gledaju geografsku kartu, prisećaju se da je Trst istorijska luka Austrougarske Imperije, razmišljaju o geografskoj blizini i daljini i redovno odgovaraju Trst ili ređe, Kopar. Greška je u ekstrapolaciji istorijskih tokova. Tačan odgovor je Roterdam.

U robnom prometu geografska blizina jednog pristaništa bez modernih infrastruktura je negativna vrednost, koja opterećuje cene proizvoda čineći ih nekurentnim. Ekonomska daljina jednog dobro opremljenog pristaništa dostiže zaleđe u dubini i do 3.000 km.

Pendulum (klatno) globalnog sata se njiše levo-desno, Istok-Zapad, i odbija dragoceno vreme koje imamo da shvatimo i odvojimo važno od sporednog, da korektno procenimo perspektive i da izaberemo za nas najefikasnija rešenja, bez nostalgije i opterećenosti. Danas.

„Srbija ne izlazi na more. Kojom lukom će prolaziti sutra glavni spoljni promet Srbije?“

Nikad nisam volela istoriju. Onu zvaničnu, udžbeničku, sluškinju režima i ideologije, kvazi nauku. Politički malj i narodni pelen. Sudbinu. Sigurna sam da je nije voleo ni moj profesor istorije. Predavao je kompetentno i revnosno, ali savršeno isključen, izolovan od događaja koje je izlagao, neprisutan. Zagledan u neku idealnu tačku u učionici, neuvučen u tokove istorije koju je predavao, završavao bi predavanje u istom monotonu kojim ga je i počinjao. Prekinuo bi da fiksira onu idealnu tačku na zidu, slegnuo bi ramenima kao u znak izvinjenja: „ovo vam je zvanična istorija“ i uz diskretan osmeh (a bio je tada mlad i simpatičan) bi prešao na neku neistorijsku temu.

Istorija se nije nikad komentarisala. Ipse dixit. Lekciju je trebalo naučiti po udžbeniku i beleškama. Ponedeljkom nije ispitivao - „Blauen Montag“. Ostali dani su bili velika iskušenja za našu đačku memoriju: godine, događaji, istorijske ličnosti, periodi.

Tih godina prvi veliki talas iseljenika je napuštao naše prostore. Moj otac, po majci Bečlija, imao je brojne prijatelje polu Nemce koji su odlučili da se isele u Nemačku. Sećam se da je poklonio, kao uspomenu onima koji su odlazili, knjige Andersenovih i Grimovih bajki sa satiniranim stranicama i prelepim ilustracijama. Bile su štampane gotičkim pismom i računao je da mi, njegova deca, te knjige nećemo nikad moći čitati. Sećam se i da su mnogi pokušali da ga ubede da bi bilo bolje da se iseli i da primi nemačko državljanstvo. Nije hteo, odgovarao bi setno da je isuviše odmakao u godinama da bi se ponovo prilagođavao.

Posle tog prvog talasa iseljavanja, krenuli su masovno i ostali. Nemačkoj je trebala radna snaga. Najvitalniji podmladak je odlazio. Kuće su se praznile, u selima su ostala staračka domaćinstva. Ali niko nije apelovao na radikalnu promenu ekonomske politike, jedine u stanju da zaustavi odliv mladih i najsposobnijih. Jedna petina deviznih prihoda stizala je od doznaka „gastarbeitera“ i to se činilo pristojnom cenom za gubljenje naraštaja.

Danas su mnoge kuće prazne i napuštene. Sela opustela. Jedna nova seoba mogla bi da reši probleme srpskog podmlatka i da pokrene industrijske tokove, kojih nema bez ljudskog resursa.

U velikoj trpezariji, gde sam učila gradivo iz istorije, visila je na zidu slika „Seoba Srba“. Reprodukcija na platnu i u prirodnoj veličini izvedena je u Zagrebu negde 1917. godine. Gordi i mudri srpki vladika iseljava svoj narod i izbavlja ga od istrebljenja i turskog zuluma na Kosovu.

Da li su moji pradedi pogrešili? Da li je na Kosovu posle bilo bolje?

Ja odgovor znam. A znate ga i vi.

Od svih definicija globalizacije najefikasnija i najkraća je “deteritorijalizacija”: modularna proizvodnja robe i usluga, prostorna distribucija proizvodnih procesa i retikularna organizacija ugrađena u  efikasan logistički kanal kojim se proizvodi kreću od izvorišta do potrošača. Logistički kanal (Supply chain) često dostiže dužinu i do 6.000 km (polovina prečnika zemljine kugle). Duž kanala postavljene su mnogobrojne postaje: u jednoj se obavlja obrada,  u drugoj dorada, u trećoj dalja transformacija, sve do finalnog proizvoda i distribucije. Carinjenje postaje lep problem širom sveta. Carinska služba, čiji je zadatak da ustanovi poreklo robe i razreže carinsku stopu je izbezumljena varijacijama i kombinacijama relevantnih geografskih faktora koje je teško dokučiti i još teže dokazati. O uslugama da i ne govorimo. One lete preko Interneta. Gde je i ko proizveo igrice za playstation i game boy? Idi pa ga traži!

Gledano sa tehnološke perspektive svet je uravnjen. Tehnička i tehnološka znanja su na domaku svih ambicioznih mladih ljudi u zemljama koje imaju visoki školski standard, a tu su prvi Indija, Kina i Rusija. Zapadna  omladina je drogirana game boy-om, iPod-om, celularnim telefonima, junk televizijom, slabom radnom etikom. Izvan tog virtualnog prostora momentalne tehnološke gratifikacije u kojem živi većina mladih na zapadu odvija se bitka giganata: “It’s brain power against brain power” (to je tvoja snaga mozga protiv snage mozga tvojih konkurenata ), piše Thomas L. Friedman u eseju “The world is flat” (“Zemlja je ravna” – Penguin Books, 2006). Taj novi svet usavršavanja i inovacije ne zahteva ni od kog da migrira. Danas je nemoguće držati najsposobnije i motivisane ljude izvan svetskih procesa. Ne postoji konzularni službenik koji ih može isključiti iz sistema, odbijajući da im izda vizu.

Plug-and-play!

Bože, da li se u školama još čitaju Šantićevi  stihovi “Ostajte ovde, sunce tuđeg neba…”?

U vreme kad je Malthus pisao „Esej o principima populacije“ (1798.) na Zemlji je živela jedna milijarda ljudi. Danas nas je preko šest milijardi. Statistike o izvanrednom priraštaju populacije trebale su biti najubedljiviji dokaz neosnovanosti Malthusove teorije. Ukratko, Malthus je tvrdio da: Svetsko stanovništvo (Malthus je već tada imao u vidu i migracione procese) u odsustvu kontrole rađanja, raste po geometrijskoj progresiji (2,4,8,16,32,….), dok proizvodnja životnih namirnica raste po aritmetičkoj progressiji (1,4,6,8,10,12,…..). Neumoljive posledice su periodični beda i porok - „Misery and vice!“ (glad, epidemije, moralna beda, ratovi, prirodne katastrofe, itd ) koje nasilno uspostavljaju izgubljenu ravnotežu.

U proteklih 200 godina nije bilo akademika koji se nije ogradio od ovog zloslutnog učenja.
Sve do nedavno…

Od 1950. do danas obradive površine u globalnim razmerama su porasle za 11%, a produktivnost po hektaru za 120%. Ove statistike potvrđuju teoriju o aritmetičkom porastu stope poljoprivredne proizvodnje. U istom periodu stopa porasta stanovništva je sa 2,2,% opala na 1,1%, kao rezultat kontrole priraštaja stanovništva u značajnim svetskim regijama. To još uvek znači da bi nas 2020. godine trebalo biti osam milijardi. Da bi se prehranilo to buduće stanovništvo morali bi pronaći način da za 12 godina pređemo sa aktuelnog prinosa od tri tone žitarica po hektaru na 4 tone/ha, uz uslov da se obradive površine pod žitaricama ne smanje u korist drugih kultura ili da se okrenu drugim namenama.

U Malthusovo vreme pogonska snaga bila je volovska ili konjska sprega, koja je kao „gorivo“ koristila zemljoradničke proizvode i time direktno konkurisala ljudskoj trpezi. Potom su došli automobili, traktori i nafta kao pogonsko gorivo, i Zemlja se vratila da proizvodi direktno ili indirektno hranu za svoje stanovništvo.

Danas, obogaćeni globalni svet traži i troši sve više nafte, koje ima sve manje i koja se sve skuplje plaća. Izlaz je pronađen u „biogorivu“. Pomalo, kao volovske sprege u Malthusovo vreme, moj auto i moja trpeza će konkurisati za iste obradive površine. Već danas 4 miliona kvadratnih kilometara obradivih površina u Južnoj Africi je pod kukuruzom namenjenim za proizvodju biogoriva. I Brazil planira da zaseje 1.200.000 kv km kukuruzom za istu namenu, Indija 140.000 kv.km, itd. SAD su 2007. godine imale 150 fabrika etanola, a za dve godine bi trebalo da imaju 450, naravno uz proširenje površina pod kukuruzom za biogorivo.

Iako je trend nov, prvi efekti se već osećaju. Cena stočne hrane u 2006. godini je porasla za 100%. Međunarodni monetarni fond je upozorio na nagli porast cena prehrambenih proizvoda (23%) za poslednjih 18 meseci, za slučaj da je ostao neprimećen.

Misli mi se vraćaju na našu nepreglednu ravnicu i bogata polja.
Maltus je na pragu. Možda bi trebalo zamandaliti vrata.