Blog community…

U svitanje neolitika, u plodnom polumesecu teritorije koja se prostirala od Mesopotamije do doline Nila u Egiptu, pre nekih 12.000 godina čovek je požnjeo prvo klasje žita i izgovorio prvu molitvu.

Život mu je postao udobniji. Hranu više nije tražio, već ju je proizvodio. Mogao je konačno da napusti sudbinu nomada i lutalice i da sagradi krov nad glavom. Žito je čuvao u ambarima. Stari indoevropski koren „baere“ (u indoevropskom prajeziku „baere“ je značilo brašno) sačuvao se u mnogim jezicima. Kod nas ovaj koren je sačuvan u rečima „ambar“ i „brašno“, u engleskom jeziku ova je reč prerasla u „barley“ – ječam.

Paleolitski čovek se plašio vode. Neolitski čovek je morao taj strah da savlada i da se približi vodi. Strah od poplava, strah od suša, strah od gladi se pretočio u molitvu: „Hleb naš nasušni daj nam danas!“ „Fiat panis“ – govorili su Rimljani. Hleb je postao opšte dobro, nasušna potreba čovečanstva od neolitika do današnjih dana.

Ali u međuvremenu se mnogo toga promenilo, počevši od žita.

Vekovima hleb se mesio od žitnog brašna proizvedenog od raznoraznih lokalnih kultivara žita, uglavnom ječma i pšenice. Trgovina je ove kultivare grupisala, sortirala, dovodila na tržište i prodavala kao semensko žito , ili mleveno, kao „oštro“ brašno ili „mekano“ brašno. O žitu i žitnom brašnu prosečni potrošač danas mnogo više i ne zna.

Demografski pritisak izazvan progresivnim porastom stanovništva zahtevao je stalno povećanje proizvodnje žita, a ova pažljivu i konstantnu selekciju najproduktivnijih sorti, na uštrb najkvalitetnijih sorti žita. Kvantitet je rastao, dok je kvalitet žitarica postepeno opadao. O uspešnim setvama i žetvama, o visokim prinosima se uvek mnogo govorilo. O progresivnom gubitku kvalitetnih elemenata žitarica se sistematski ćutalo. Tek tu i tamo poneko bi slutio da se iza porasta broja celijačnih lica kriju kultivari žitarica sa previsokim procentom glutena. Iza porasta imuno-depresivnih sindroma krio se nedostatak oligominerala, naročito selenijuma u nasušnom nam hlebu.

Nutritivni učinak brašna je progresivno opadao: manje oligominerala, manje retkih aminokiselina, sve više i više glutena. Kvantitet izražen kroz stope prinosa po hektaru je bio prioritetni kriterijum selekcije novih kultivara. Selekcija je modifikovala genetsku strukturu žitarica i hleb koji danas jedemo je kvalitativno siromašniji od onog kojeg su jeli naši preci. Živimo u obilju hrane sve lošijeg kvaliteta. I iznad svega ove promene u strukturi pšenice su bili naročito izražene poslednjih par vekova, što je, gledano iz evolucione perspektive čovečanstva, sigurno nedovoljni vremenski raspon za prilogađavanje novom prehrambenom režimu.

Sećam se davnih laičkih rasprava sa izvanredno erudiranom prijateljicom duboko religioznih nazora. Predavala je francuski, a u slobodnom vremenu je čitala Tomasa D’Akvina na latinskom . Rado sam se sa njom upuštala u rasprave, razglabajući univerzalne teme prenaseljenosti planete i Malthusa. Živo se sećam mojih provokativnih komentara na račun intenzivne poljoprivrede i njenih ekoloških i podoloških granica. Moja duboko humanitarna prijateljica je branila sve agrotehničke mere i genetsku inženjeriju u ime povećanja proizvodnje hrane i prehranjivanja svetskog stanovništva.
„ Problem gladi će rešiti nauka i tehnologija!“, zaključivala bi u iskrenom i dubokom uverenju.

Ja sam se zaustavljala pred ideološkom granicom „hrišćanske dobrote“ koja žrtvuje i poslednji Bogom dani prirodni resurs pred nerazumnim čovekom.

Tako smo raspravljale ’80 –tih godina na putu od škole do kuće i od kuće do škole.
Petnaest godina kasnije moja prijateljica se teško razbolela. Dijagnoza je bila tragična. Hemioterapiju nije mogla primiti zbog izvanredno kompromitovanog funkcionisanja jetre (u mladosti je obolela od teške forme hepatitisa). Radioterapiju nije htela. Uzdala se u Boga i u naturopatu. Po preporuci lekara, iz ishrane je izbacila standardno brašno, hleb i testo i u ishranu je uvela antičku vrstu žitarica, preteču mekanog žita i „mekanog“ brašna, sa niskim sadržajem glutena (ispod 7%) ali visokim sadržajem selenijuma: kultivar Triticum monococcum. Uz strogu preporuku naturopate da svaki drugi vegetalni element ishrane (meso, mlečne proizvode i ribu nije smela ni okusiti prve dve godine terapije) ne sme biti hemijski tretiran. Moja prijateljica je očajavala pred teškoćama koju je pred nju postavio novi režim ishrane. Žalila se da je mnoge proizvode morala kupovati u Nemačkoj, da su agrotehničke mere zatrovale svu hranu i da se hemijski netretirano povrće može naći još samo u brdima u Tršćanskom kršu (moja je prijateljica Tršćanka), u baštama retkih pojedinaca ili kao divlje, spontano bilje (divlja cikorija, divlja blitva, divlja artičoka, itd.). Moja prijateljica je danas van opasnosti, klinički gledano ne postoje više tragovi teškog tumora od kojeg je svojevremeno obolela, ali mora i dalje budno motriti na ishranu. O starim, dragim joj temama, odavno više ne govori. Verovatno je razumela da i hrana ubija isto kao i glad.

Kako ispraviti grešku? Kako oživeti izgubljene i zaboravljene kvalitetne žitne sorte?
Nedavno sam u jednom velikom tržišnom centru internacionalnog renomea naletela na polugotove pice pripremljene sa kamut brašnom. Prodavale su se punim rukama. Zapitala sam jednog kupca koji je posegao za pakovanjem pice spremljene od kamut brašna: „Kakvo je to brašno?“ Odgovorio mi je k’o iz topa da se radi o starinskoj sorti oštrog brašna, koje je lako svarljivo, izvanredno hranljivo i bogato mineralima, naročito selenijumom, koje standardno „oštro brašno“ odavno više nema.
Nisam kupila picu od kamut brašna , ali sam se sjurila na internet u pretrazi za kamut žitom.

Legenda kultivara, zvanično registrovanog u SAD pod šifrom QK-77, danas poznatijeg pod zaštićenim komercijalnim imenom „Kamut“, govori o najstarijem poznatom kultivaru „oštrog“ žita koji se gajio već u neolitiku. Navodno, ovo žito je pronađeno u jednoj od pogrebnih urni nekog faraona. Neko američko vojno lice, za koje se ne može reći da je bilo agronomski analfabeta, je poneo žito sa sobom u SAD, gde je isto „čudotvorno“ proklijalo nakon 6.000 godina. Naslednici ovog retkog žitnog semena su nastavili da ga umnožavaju sve do 1977. godine, kad su uspeli da proizvedu kritičnu količinu i da patentiraju „neolitički“ brend žita.

Ja, koja sam prilično „kontaminirana“ lektirom Jeremy Rifkina, sam sklonija da poverujem da je isti agronomski ekspert svesno i savesno obilazio zabačena sela doline Nila u potrazi za izgubljenim, antičkim sortama žita – i da ga je sreća poslužila. Ali to ne menja suštinu. Genetska struktura ovog kultivara je 1977. godine postala pravno zaštićena privatna svojina korporacije „Kamut International“, a sa njim i „hleb naš nasušni“, onaj isti za kojeg su se molili naši preci. Proizvod bio-poljoprivrede, niskih prinosa i visokog nutricionalnog kvaliteta, lagano se vraća u našu ishranu, iz koje su je izbacili ideolozi „produktivnosti“ i „univerzalne dobrote“.

Uz razliku da se ova „nasušnost“ mora više platiti, ne samo zbog nižih prinosa već i zbog uračunatog „patenta na žito“, koji je postao zakonom zaštićena privatna svojina.

Uvek kad pišem o tinejdžerima, iz dubine cyber-prostora mi stigne revoltirani komentar nekog predstavnika neimpermeabilne i neprozirne subkulture mladih. Ne znam zašto niko od njih ne razume da ja za njih i ne pišem. Moja zapažanja su upućena njihovim roditeljima, bar onima koji još imaju volje i snage da se bave roditeljskim obavezama.

Posmatrati i edukovati mlade je moj posao. Prodreti u svet tinejdžera, upoznati dinamike grupa koje se formiraju, prepoznati devijantna ponašanja, zaštititi studente u školi od problematičnih drugara je često i mnogo više od plaćenog posla. Teži incident u razredu može u svakom momentu postati problem krivične odgovornosti profesora koji nije pokazao potrebnu budnost.Dakle, mladi se mogu pomiriti sa činjenicom da uprkos sms porukama pod školskom klupom, uprkos nickovima i nickovanju, uprkos generacijskoj “solidarnosti” i ćutanju, uprkos log-in ključu za pristup Fb profilu, vaši profesori vas poznaju. Često više i bolje od vaših roditelja.

Ali vratimo se temi.

Mladić je izašao iz razreda zdrav i čitav. Po školskom pravilniku iz razreda može izaći svaki put samo jedan učenik. Nekoliko minuta kasnije našli su ga u kupatilu u besvesnom stanju. Šta se dogodilo u kupatilu? Poigrao se sa drugarem iz jednog drugog razreda, koji je, kao i on, tražio da se udalji radi “nužde”. Ugovorili su sastanak sms porukama: u 09.30 u kupatilu! Igra se sastoji u dobrovoljnom davljenju do onesvešćenja i poznata je na YouTube-u kao “Choking game” ili “Space monkey”.
Igra se može izvesti “solo”, u paru ili u grupi.

Postoje dve varijante dobrovoljno prouzrokovane asfiksije (nedostatak kiseonika).

Prva je autoindukovana (bez pomoći drugara) i sastoji se u hiperventilaciji (u brzom udisanju i izdisanju punim plućima), posle čega sledi zadržavanje vazduha u plućima. Kako je ovu završnu fazu prilično teško kontrolisati, priskače u pomoć drugar, koji fizičkim pritiskom izaziva opstrukciju disajnih puteva. U slučaju da drugara nema, recimo u porodičnom kupatilu, koriste se kaiševi. U velikom broju slučajeva decu su našli u kućnom kupatilu, sa užetom ili kaišem oko vrata. Veliki broj smrtnih slučajeva mladih su pripisani samoubistvu bez poznatih motiva. Računa se da je znatan broj ovih neobjašnjivih samoubistava fatalni ishod opasnog igranja i poigravanja životom. Smrtni slučajevi direktno pripisani ovoj igri, o kojoj odrasli malo znaju, a mladi mnogo, su prema nepotpunim podacima 458 u SAD i 83 u Velikoj Britaniji.

Druga varijanta je grupno poigravanje životom i podrazumeva da jedan član grupe preuzme ulogu davitelja i da lagano, postepeno povećavajući pritisak na disajne puteve, “pridavi” ostale do nesvesti. Ne obazirući se na moguće teške, katkad i fatalne posledice (konvulzije, glavobolja, epileptični napad, oštećenje kičmenih pršljenova, moždane poremećaje izazvane produženim odsustvom kiseonika, a često i smrt) igra se širi internetom.

Zašto to rade?

Navodno, povraćaj u stanje svesti (priliv kiseonika u mozak) izaziva kratkotrajno stanje euforije, praktično efekat narkotika bez narkotika. Ali igra je i ritual uvođenja u određeno “pleme” mladih, izazov smrti, dokaz hrabrosti, put efimerne popularnosti na YouTube-u i sličnih besmislica u životu najmlađih, koji odrasli nisu uspeli da osmisle.

Trash TV i Social-network su zamenile roditelje i proizvele subkulturni model spektakularnog po svaku cenu. Što jeftinije, to bolje. Šta je jeftinije od popularnosti na YouTubu? Samo goli život.

Bojim se da je porodični dijalog neefikasan pred zavodljivim stranputicama medijske komunikacije, ali staro dobro “NE” instant trash-kulturi bi moglo i danas dati dobre odgojne rezultate.

Zavisnost je ropstvo. Ako nam je zavisnot silom nametnuta to znamo, osećamo i opiremo se. Ali kad je zavisnost  iznuđena suptilnijim, tananijim sredstvima to ne osećamo kao spoljnu agresiju na naš integritet, već kao ličnu slabost, porok, odsustvo karaktera. Postajemo sopstveni  krvnici i žrtve. Krivi sami sebi. Tražimo pomoć psihologa, psihijatara, ispovednika, sveštenika,….

Koje mehanizme pokreće zavisnost?

Prvo, tolerantnost, koja se postepeno povećava. To znači sve veću količinu stimulansa da se postigne isti efekt zadovoljstva, bilo da se radi o hrani (bulimija), alkoholu, narkoticima, tabagizmu,  kockanju, sindromu opsesivno- kompulzivne kupovine, igranju na berzi ili Internet chatu.

Drugo, apstinencija u odsustvu stimulansa, koja izaziva fizičku i psihičku nelagodnost  koja prerasta u manijačne manifestacije (CRAVING) : razdražljivost, gubitak sna, depresivno stanje, osećaj promašenosti, iliti  de-realizacije i de-personalizacije.

Sve bi bilo drugačije da smo kritičniji i selektivniji prema stimulusima koji nam dolaze iz ekonomskog, društvenog,  političkog  i medijskog okruženja. Nažalost, već u dečjem dobu u školi i kod kuće nam ulivaju društvene standarde „poželjnosti “ koji su inspirisani homologacijom jedinki na datom, definisanom nivou efikasnosti. Mi smo „ljudski resurs“.
I sam  termin „ ljudski resurs“,  koji je u školskom dobu „in fieri“ (u formiranju),  govori o instrumentalnoj logici koja predsedava obrazovne i vaspitne  procese, i vrlo malo prepušta mašti,  kreativnosti, intuiciji i potrazi za sopstvenim identitetom. Mi odrastamo kao „neko drugi“, kao „svako drugi“, poželjno „bolji od svih drugih“! „Neko drugi“ bolji „od svih drugih“! Bipolarne ličnosti: ja i onaj drugi! Jedan od ove dvojice koji je u meni će pre ili kasnije razviti jednu od gore pomenutih zavisnosti.

Poslednjih godina homologacija se sa kognitivnih procesa proširila na senzorijalnu, intimnu  i emotivnu sferu. Ono što se još do pre par decenija činilo indecentnim (nepristojnim) – privatne sentimentalne afere, vulgarnost i agresivnost,  postale su domen homologacije.  „Nemate šta da krijete, budite iskreni“ je nova lozinka – vaš prljav veš možete komotno prati na TV – ekranima. Publika će odlučiti ko će iz igre biti izbačen („Veliki Brat“ i njegove brojne varijante). Populacija radosno  hrli i aktivno sarađuje na rušenju i poslednjeg odbrambenog  bedema privatnog, emotivnog i intimnog u čoveku.
Čemu služi javna egzibicija intimnog i privatnog? Iza jeftinog spektakla Velikog Brata krije se rafinirana tehnologija kontrole individualne emotivne  sfere,  koja postaje javna i vidljiva. Homologacija i kontrola emotivne sfere je poslednji bedem koji brani individualnost svakog pojedinca od sveopšte kontrole misli i emocija kojoj teži konformizam i izvesna politika mondijalizacije.

Broj“ nehomologovanih“ lica raste . Introverzni, stidljivi, oni koji još znaju šta je sramota, oni koji još veruju da su emocije privatno bogatsvo svakog čoveka, postaju preko noći  i po novoj definicija depresivni, inhibirani individui nesposobni da se socijaliziraju.

Procenat „fiziološke nezaposlenosti“ na Zapadu raste. Fiziološka nezaposlenost se odnosi na osobe koje uprkos visokoj stopi potražnje na tržištu rada  ne mogu biti uposlene, jer su nepodobne za rad ( alkoholičari, narkomani, svakoliki neurotičari, itd). Do juče zdravi, danas im je potreban psihijatar  i  Prozak.

Kako izaći iz ludačke košulje konformizma?

Za početak, zapalite cigaretu, a potom  pođite do knjižare. Savetujem opus Zigmunta Baumana, Umberta Galimberti-ja i Serž Latuša.

Slika obilazi svet: krupan mlad mužjak objašio blindirani stakleni zid i kida čeličnu žicu, urla, razmahuje se, pokriven rashodovanim simbolima sa smetlištima urbane periferije: „Bog, Otadžbina, Porodica, Kosovo“.

I sa zida upravlja suludim horom ožarenih sledbenika.

Ko je taj lik?

Već slutim ažuriranje popularnog kviza na Twitteru: „Pogodi koja je ovo zemlja?“

Na slici je on, obavijen simbolima zavijenim u crno. Obrazovanje (prema italijanskoj štampi) – osnovna škola. Svo znanje istorije mu je istetovirano na telu – 1389. godina, da ne zaboravi i to malo što je naučio.

Svog hrišćanskog Boga nosi na crnoj majici – krst,  lobanju i dve ukrštene kosti! Bibliju nije nikad video.
Otadžbina mu je na leđima, zavet i bremen četništva.

Porodice i poroda zasada nema. Mamino mladunče živi sa roditeljima. Ne radi, a i kako bi,  tako mlad, sa 29 godina?
Gledaoci imaju utisak da su pred ljudskim obličjem pobeglim iz nekog egzotičnog rezervata. Zašto ga“ ne obore“ nekim uspavljujućim sredstvom?

Nakon otužnog svetskog  spektakla na temu „Kako poniziti Otadžbinu i srpsko Pravoslavlje“ lik se izvinio Italijanima!!!

Policija u Đenovi  je sve uhapšene pretresla i našla ogromne sume novca. Italijanski „Corriere della Sera“ (14/10/2010.) spominje (punim „serbskim“ imenom i prezimenom) jednog od najvećih krijumčara kokaina iz Južne Amerike za kojim Interpol godinama traga i iznosi osnovanu sumnju da isti  obilato finansira ultra-nacionaliste da destabilizuju državu. Povod neredima nije bitan. Važno je da nereda bude i da vlada padne.

Povod može biti Gay Pride Day, ili međunarodni fudbalski meč, ili naredni derbi Partizan - Crvena Zvezda koji će se verovatno igrati u subotu 23. oktobra.

Narkomafija odavno vlada Kosovom (izvor: kjniga “Kossovo - Lo stato delle Mafie” u izdanju političke revije Limes). Na svu „sreću“ Kosovo više nije Srbija. Ali dovoljno je par organizovanih i dobro plaćenih  polupismenih likova da Srbija postane Kosovo.

Bog ne dao. A naročito Ministar unutrašnjih poslova.

Bilo bi uputno ispitati pravne mogućnosti da se protiv teških ispada pojedinaca, koji ruše međunarodni ugled i sliku zemlje, pokrene i pitanje građanske odgovornosti za komprimitovani imidž uz  nadoknadu štete.

“Terribilis est locus iste. Hic Domus Dei est et Porta Coeli” - Ovo je mesto strahopoštovanja. Ovde su Dom Božji i Vrata Nebeska - piše na portalu svetilišta.

Pod samim vrhom planinske goleti otvara se pećina nad opakom strminom. Predanja govore da se negde oko 490 godine naše ere pred tom pećinom pojavio Arhanđel Mihailo i da se na to isto mesto vratio još tri puta. Vernici su mu podigli skromno svetilište, koje se tokom vekova obogatilo i uvećalo. Svetilište je u pećini, sa oltarem, statuom svetog Arhanđela i malim kapelama, niklim unaokolo. To je i jedina crkva koju se nikad nijedan sveštenik nije usudio osvetiti. Mesto je osvetio sam Arhanđel Mihailo.

U vreme krstaških ratova (1096 -1271) Monte Sant’Angelo (Planina Svetog Anđela) na poluostrvu Garganu u Italiji je bilo sabirno mesto krstaša na putu za Jerusalim i tokom celog srednjeg veka najvažnija meta hodočašća.
Svetilište je sinteza Neba i Zemlje.
Hodočasnici su se vrletima penjali do vrha planine (850m), stremeći ka nebu. Tu su prolazili kroz portal svetilišta da bi se spustili u utrobu zemlje dugom, nizlaznom galerijom. Mnogi od njih su tu, u kamene zidove nizlaznog hodnika, uklesali svoje ime ili godinu hodočašća ili ostavili otiske desnog dlana. Jedni pored drugih i jedni preko drugih: neko je ostavio runsko pismo, neko drugi je, deset vekova kasnije, na tom istom mestu upisao godinu 1709. Kulturni relativizam i tričarija pred Apsolutnim.

Nizlazna galerija je spartanski gola: kameni zidovi i jedan ogroman, enigmatični, gvozdeni krst.

Na kraju hodnika, u utrobi planine, otvara se sveta pećina. Na dnu pećine je statua Svetog Arhanđela u belom korintskom alabasteru, koja se pripisuje velikom italijanskom vajaru Sansovinu. Statua je tu smeštena 1507. Izgleda kao da je isklesana iz svetlosti,a ne u materiji.

Na njenom mestu je ranije stajala statua Svetog Arhanđela izlivena u zlatu, koju je 1442. godine Alfonz I Aragonski, kralj Napulja i južne Italije skinuo sa oltara i prelio u zlatnike na koje je utisnuo “Dominus mihi adiutor, et non timebo inimicos meos” (Bog je uz mene i ne bojim se mojih neprijatelja). Ovi zlatnici su poznati u numizmatici kao “Alfonzine”. Biskup je protestovao, pa je na mesto zlatne statue izlivena jedna nova, mnogo veća, srebrna statua, koja je krasila oltar do dolaska na presto Alfonzovog naslednika.
Alfonzov sin Ferdinand I je novu, srebrnu statuu pretvorio u srebrnjake sa utisnutom figurom Svetog Arhanđela, nazvane “krunama” svetog Anđela.
Porodična slabost.

Statua u alabastru koju danas vidimo, zakrovljena je maestoznim srebrnim baldahinom. Izgradnju baldahina, teškog 348 libri srebra, je finansirao kralj Karl II Španski, kralj Napulja i južne Italije (1679).

Nedeljom sveta služba se ne prekida od svitanja do sumraka. Svetilište je i danas uvek prepuno hodočasnika koji se smenjuju u najvećoj tišini i strahopoštovanju, jer Sveti Arhanđel Mihail je živi i budni svetac.

Komplimenti neformalnoj grupi mladih  Kikinđana koji su sakupili preko 6.000 potpisa protiv haračenja Beogradskog „Metroparkinga“ po Kikindi. Mršav rezultat, ali ipak rezultat.

Svi znamo da Kikinda ima mnogo ozbiljnijih problema od parkinga.

Iz naših česmi teče žuta, masna, hemijski i biološki kontamirana voda, neprijatnog ukusa i mirisa. Daleko od svakog standarda Svetske  Zdravstvene Organizacije (u daljem tekstu: SZO). Rečeno ovako,  ukratko  i ne zvuči strašno. Ali kako bi to izgledalo da nam zajedno sa računom za vodu gradski Vodovod pošalje i izveštaj o rezultatima poslednje analize vode  ili da po zahtevu svakog zainteresovanog  pojedinca-korisnika dostavi pismene podatke o ovoj analizi? U SAD svi korisnici vodovodne mreže na to imaju zakonski zagarantovano  pravo. Da li treba pitati i zašto?  Radi se o egzistencijalnom  javnom dobru i javnom interesu, a  transparentnost zahteva periodično javno objavljivanje rezultata analize,  jer građani nisu nepismena stoka koju je dovoljno napojiti!

Kikinđani naravno  živo protestuju. Nešto zbog vode, mnogo više zbog parkinga! Potpisuju peticije, povezuju se preko Facebook-a. „Non passeran!“

Voda, to je već nešto drugo.  Radi se o osnovnom životnom elementu, koji čini 80% svih naših ćelija!

Politički gledano voda je i veoma delikatan problem.  Da li je borba za ispravnu pijaću vodu desničarska, levičarska, nacionalna ili autonomaška? Da li mladi  Kikinđanin sa političkim ambicijama može unosno (sa stanovišta političke karijere)  pokrenuti  pitanje zdrave, pitke vode,  koja direktno vodi u politički konflikt većih razmera (finansijska sredstva namenjena fabrici vode bi se morala stornirati od nekih drugih namena i geografskih  ili klijentelarnih destinacija)?  Lakše, populističke teme su politički prohodnji put.  Zato je bolje pokrenuti pitanje parkinga.

Na kopove, naftne  bušotine i glinokope lokalna privatna preduzeća plaćaju rudnu rentu. Ako i kad  im se hoće. Od ubrane rudne rente 50% zadržava opština, ostalo kreće  put Beograda (40%) i Novog Sada (10%).

U akutnom napadu kotleritisa (Kotler, ekspert banalnog, hipersemplifikovanog, samohvalnog, jednosmernog,  kričavog  i  prevaziđenog  marketinga)  Kikinda  je promovisana u  „Prestonicu gline“,  prema jednom ne baš  nadahnutom“ jinglu“ (kratka fraza sa predpostavljenim jakim marketinškim efektom).  „Toza Marković“ bi tu valjda trebao biti njen  ustoličeni car. Zna se da carevi  mogu  kako hoće! I zato rudnu rentu u poslednje vreme  car i ne plaća (od 2009. godine). Neće mu se!
Vodu crpimo iz dubina, kao naftu i glinu. Nemamo reku!

Na naftne bušotine i glinokope plaćamo Republici i Pokrajini  rudnu rentu. Da iz naših podzemnih izvorišta izvire mineralna voda rudnu rentu bi plaćali i na nju. Ali, ajme,  iz dubine izviru nezdrave „hunimske“ materije i antropogene kontaminirajuće supstance i  truju nas

Ako postoji „pozitivna rudna renta“ koju moramo deliti sa Beogradom i Novim Sadom, zašto nam se ne bi priznala i „negativna rudna renta“ na nekvalitenu vodu koju smo prinuđeni da koristimo zbog istih bušotina i „banja“ (kako ovde nazivaju iscrpljene i  poplavljene glinokope)? Jer svakolike agrotehničke mere u poljoprivredi, kao i kopovi i bušotine koje proizvode rudnu rentu oko Kikinde obilato doprinose  kontaminaciji podzemnih voda koje koristimo.

Evo šta je ekipa stručnjaka SZO (WHO)  angažovana na ispitivanju uzroka visoke koncentracije arsenika u mnogim  izvorištima podzemne vode u  Bangladešu zaključila: „ Rudne aktivnosti i kopovi pogoršavaju nivo arsenika u podzemnim vodama“.

„Nature Science“ od 15/11/2009 ovako objašnjava proces rastvaranja arsenika u podzemnim vodama (sažeto): Arsenik rastvoren u pijaćoj vodi u Bangladešu  prouzrokovan je ljudskim aktivnostima koje su modifikovale pejzaž i hidrogeološki sastav. Za izgradnja kuća po selima korišten je materijal iz kopova. Sistemi za navodnjavanje polja zahtevali su dodatno iskopavanje irigacionih kanala. Ovi duboki kopovi se pune vodom, a na njihovom dnu se taloži organski ugljenik, koji postepeno silazi u podzemne slojeve, gde ga mikroorganizmi metabolišu. Ovaj proces prehrane mikroorganizma proizvodi supstance koje stvaraju hemijske uslove za izdvajanje arsenika iz mineralnih soli tla u koji je ugrađen i gde je bezopasan. Oslobođeni arsenik postaje aktivan i priliva se u podzemne vode. Doslovno se zaključuje: „We saw that water with high arsenic content originates from the human-built  ponds“ (Mi smo ustanovili da  visoka koncentracija arsenika  potiče iz vodom ispunjenih  i ljudskom rukom iskopanih bara).

U kojoj meri je je tlo oko Kikinde izrovano i izbušeno ne treba ovde dokazivati. Pođite na Google-map.

„Toza Marković“  u promotivnom pamfletu  na web stranicama jednog specijalizovanog republičkog  lista za građevinarstvo  („ Toza“ zasad i na svu sreću ne govori engleski!) obećava da gline u „Prestonici“  ima bar za narednih 45 godina!

O vodi „Prestonice“ se nigde ne  govori.

Fabrika vode je apsolutni Kikindski prioritet. Uistinu, ona bi morala biti i sanitarni prioritet države. Čini se da Kikinđani piju najzatrovaniju vodu u Srbiji. Standard SZO za tolerantnu količinu arsenika u pijaćoj vodi je 0,01 mg/l. Da li možemo znati koja je koncentracija arsenika u Kikindskoj vodi?

Hronično trovanje arsenikom preko pijaće vode je postalo predmet naučnih istraživanja tek poslednjih par decenija, nakon izbijanja skandala sa pijaćom vodom iz podzemnih izvora u Bangladešu. U najboljoj nameri da otrgne stanovništvo od endemskog  tifusa i dizenterije prouzrokovane korištenjem mikrobiološki zagađenih površinskih voda, međunarodna zajednica je 70. godina obilato finansirala izgradnju bunara i korišćenje mikrobiološki čistijih podzemnih voda. U to vreme testiranje pijaće vode na arsenik nije se nigde izvodilo. Da je iz bunara izvirala voda zatrovana arsenikom (oko 50 mikrograma po litru) saznalo se tek nakon nekoliko godina i velikog broja smrtnih slučajeva koji su pokrenuli ozbiljna istraživanja u tom smeru.

Visoke koncentracije arsenika izazivaju hronično trovanje vodom nakon 7-20 godina upotrebe, u zavisnosti od koncentracije. Prvi sintomi su dermatoze (gubljenje pigmentacije na delovima kože ili pak  pojačana pigmentacija koja se manifestuje kroz oveće mrlje na koži;  u drugim slučajevima zabeleženo je zadebljanje kože na delovima dlana i stopala). Visok je procenat ljudi koji obolevaju od raka na koži,  jetri, plućima, bubrezima, pankreasu,  jer arsenik je kancerogen. Hronično trovanje arsenikom pospešuje pojavu dijabetesa prvog i drugog tipa i kardiovaskularnih obolenja. Naročito je rasprostranjen sindrom „crnog stopala“ – gangrene noge. I anemija i leukopenija su često znaci hroničnog trovanja arsenikom.

Slučaj trovanja arsenikom u pijaćoj vodi u Bangladešu SZO je proglasila „najvećim masovnim trovanjem stanovništva u istoriji“, a visoku koncentraciju arsenika u pijaćoj  vodi „tempiranom bombom“.

I zato ponavljam pitanje: koja je koncentracija arsenika u kikindskoj „pijaćoj“ vodi?

Alternativa je pokretanje inicijateve građana i  periodična privatna analiza uzoraka vode, kao  i kreiranje dobrovoljne banke podataka  lica obolelih od patologija koje se mogu indirektno dovesti u vezu sa hroničnim trovanjem arsenikom,  uz  prosleđivanje rezultata SZO u Ženevi.

U nedostatku pouzdanih podataka o rezultatima analize vode iz kikindskih javih česmi  (što samo po sebi proizvodi ozbiljnu zabrinutosto stanovništva) , treba osigurati  uredno snabdevanje pijaćom vodom iz cisterni. Odmah! Nijedan građanin Kikinde ne bi trebao biti prinuđen da dva puta plaća pijaću  vodu!

Nije tačno da za fabriku vode nema finansijskih sredstava! Bila bi dovoljna privremena suspenzija republičke i pokrajinske kvote rudne rente  i uplata iste u namenski fond, kojim bi se u razumnom roku izgradila fabrika vode.

Ali za ovakvu inicijativu treba hrabrosti,  jer ona nema političke etikete, niti  političkog  kuma, ona je prograđanska, sanitarna, egzistencijalna, transverzalna, pravedna, ljudska, nova  i možda prvi veliki pomak u postmoderno doba, gde kvalitet života znači mnogo više od kvantiteta (satnice  po parkiranim kolima).

A opština? I ona bi se morala odreći prihoda od jednogodišnjih zakupa  obradivog zemljišta u njenoj svojini i krenuti u ozbiljnu akciju meliorizacije  i pošumljavanja teritorije,  jer arsenik, nitrati i nitriti u pijaćoj vodi nisu isključivo huminski elementi.

Distribucija izvorišta  pijaće vode zatrovane arsenikom u svetu
Na mapi su naši susedi: Mađarska, Rumunija i Dunavski bazen. Nas nema, Zašto?

(Ilustracija poslovnog uspeha)

Visoko u Dolomitima, u italijanskom delu Južnog Tirola,  u  podrumima zamka Klebenstein, plemićki bračni par sa hiljadugodišnjim rodoslovom okupio je oko sebe par saradnika u nameri da prouči i stilizuje tirolsku tradiciju i da je pretvori u brend. Tako je otpočela poluzanatska proizvodnju malih ukrasnih predmeta od terakote, koji su se u Tirolu  tradicionalno klesali od drveta.

Zamak grofova Thun i prvi „Raspevani Anđeo“  u terakoti

U početku su to bili stilizovani, istorizirani anđeli namenjeni ukrašavanju domova i jelki u vreme Božićnih praznika. Glinene figure, velike i male, su zaobljene, mekih linija, rukom oslikane u tonalitetima smeđe i zelene boje i poneke diskretno povučene zlatne linije. Tako je nastala prva kolekcija proizvoda grofa Thun Otmara i njegove žene Lene: u podrumu, zasukanih rukava, umazani bojama, uprljani sirovom glinom i radosni zbog velikog uspeha koji je doživeo prvi i danas najpoznatiji proizvod kolekcije Thun – „Raspevani Anđeo“, kupcima širom sveta poznatiji kao „Anđeo iz Bolcana“ (u čijoj je blizini zamak). Nosilac mira i radosti, sublimacija svemirske harmonije, Anđeo iz Bolcana je jedan od najtraženijih Božićnih poklona, kao i poklona novorođenim bebama. Tokom godina „Raspevani Anđeo“ je proizveden u mnogobrojnim verzijama, na radost kolekcionista.

U društvo anđela je ubrzo stigao i Deda Mraz, a odmah za njim, po kalendaru, i Uskršnji zvončići i ukrasi.

Brzo se krenulo i sa proizvodnjom malih rafiniranih ukrasnih predmeta za opremanje dečje sobe i poklona povodom dečjih rođendana.

Od tih prvih početnih koraka prošlo je 60 godina. Posao je nasledio sin Peter. Zanatska radionica je prerasla u industriju, a proizvodnja se iz Bolcana preselila u Kinu. Od ukupno 33.000 zaposlenih, tek 150 ljudi radi u fabrici Thun u industrijskog zoni Bolcana, gde se preduzeće preselilo, napuštajući podrume zamka.

Svet se promenio, a sa njim i valorizacija transformativnih, logističkih i distributivnih procesa. Globalizacija i nova valorizacija različitih faza  u lancu stvaranja dodatne vrednosti, premiraju kreativnost (ideacija novih proizvoda, realizacija kalupa, mešanje boja, marketing, brending  i komercalizacija  stvaraju mnogo veću dodatnu vrednost,  dakle bogatstvo, od  pukog proceas industrijske obrade gline). Sve aktivnosti sa visokim dohodovnim učinkom zadržane su u Bolcanu, puka proizvodnja je preseljena u Kinu.

Brand extension (proširenje asortimana proizvoda)  je obuhvatilo pokućanstvo (unikatne šoljice za kafu, zidne časovnike, itd), bižuteriju,  kao i umetnički obrađenu majoliku za kaljeve peći, koje u Tirolu, kao i u svim zemljama germanskog govornog područja i danas visoko cene i kupuju.

Brand „Thun“ je jedan i jedinstven u svom žanru i stilu. Evocira toplinu tradicija koje su oduvek zagrevale Tirolske  duge i hladne zimske noći. Misija „ Thun“-a je  proizvodnja radosti, dakle mnogo više od gole upotrebne vrednosti oblikovane materije.

Svi bi već  trebalo da znamo da se danas najveći komad dodatne vrednosti ne ostrvaruje u fazi puke  industrijske transformacije proizvoda, već u fazi dizajna, umetničke i zanatske dorade, brendiranja i distribucije. Širina i dubina distributivne mreže je ključno pitanje koje odlučuje o uspehu ili neuspehu date preduzetničke inizijative.

Na obostrano zadovoljstvo proizvođača i trgovaca, Thun aktivno pomaže konstituisanje novih prodajnih punktova širom sveta kroz franchising  (afilijacija distributivne faze)  i „shop in shop“ saradnju.

Uz minimalna ulaganja trgovci u maloprodaji (knjižare, papirnice, prodavnice porcelanskih predmeta  i slično) mogu u dogovoru sa Thun-om namenuti deo prodajnog prostora proizvodima Thun. To je u sintezi prodavnica tipa „Shop in shop“(radnja u radnji). Uslovi za franchising (prodavnice monomarke)  su zahtevniji (između ostalog grad treba da ima bar 60.000 stanovnika, te tu Kikinđani imaju slabe izglede), iako se ne traži plaćanje pristupa ugovoru (entry fee).

I dok ovo pišem razmišljam o „fundusu“, o kulturnom fondu glinenih skulptura Terrae, koji će nam oduzeti, kako kažu zvaničnici, „konjički manjež“ (zar ima i ne konjičkih manježa?)  i još jedan privredni potencijal – rekreativni i turistički sa visokim dohodovnim učinkom. Ali kako  se i dalje  sipa iz šupljeg u prazno štete i ne nema. Jer odavno smo zaboravili i šta je manjež. O industrijskom dizajnu niko nije nikad  ni brinuo. Fabrika „Toza Marković“ bi mogla osnovati i finansirati školu industrijskog dizajna i tehnike obrade gline. Mogla bi podići deo potrebnih fondova od Evropske Unije.  Mogla bi angažovati elitarno nastavno osoblje -arhitekte enterijera i primenjene umetnike. Mogla bi.

Već slutim odgovore.

Kome danas trebaju  grnčari?

A tek manjež? Skup, elitarni, buržoaski hobi, koji nas, ovako siromašne,  može pre pretvoriti u konjušare, nego u konjanike.

Zato je bolje Terra. Hraniće nas umetnost. Ako ne naše  ispošćeno telo, bar  našu pravednu dušu.

A đinđule za poklone i praznike, to ćemo uvoziti. Kao uvek.

Tako se oduvek pevalo. Valjda zato što je trava naš karakteristični autohtoni element, naročito ona koja nam raste pod nogama dok uvek nešto  čekamo.
Kriza je. Plate su slabe, nezaposlenost visoka, ljudi se pakuju i odlaze. Oni što ostaju - čekaju.

Koga?

Opštinare? Opština nije tu da otvara nova radna mesta. To nikad i nigde nije bio njen posao.

„Dođoše“ koji će im aktivirati privredu?

I tako čekaju, dok trava raste.

Ispod zelene trave je glina. Ali poslednji grnčar je proizvodio još samo lončiće za kiselo mleko i pojila za piliće. Slab posao i mršave perspektive.

Uistinu tu su kopovi gline, i Plava banja, i fabrika „Toza Marković“, koja sa tim komercijalnim imenom ne bi ni mogla drugo prodavati, do ciglu i crep. Pokušajte zamisliti „Tozu“ u punoj međunarodnoj kampanji  lansiranja nove proizvodne linije  fine keramike. „Buy Toza Marković quality tiles!“ Pokušajte sad zamisliti recimo Engleza koji će vam znati to ime i ponoviti, a trebao bi ući u lokalno skladište keramičkih pločica u Mančesteru i iz cuga upitati: „Have you got Toza Marković tiles?“

Sitnica? Ne, nego suština. Jer dodatna vrednost se danas stvara u fazi projektovanja novog proizvoda, te u distributivnom lancu, marketingu i brendiranju. Industrijskoj transformaciji i rudnim  kopovima odlaze samo mrvice. A mi ostajemo bezimena industrijska sirotinja.

Na drugoj strani, i dijametralno oprečno od industrijskih pogona, su skulptori – umetnici. Inteligencija konceptualizirane gline - „Terra“ . Proizvode glinene skulpture.  (Bože, da li se može upotrebiti ovaj termin, koji komunicira upotrebnu vrednosti i aludira na novčanu protuvrednosti? Da nisam možda zapala u vulgarnu  materijalističku dimenziju,  te ne vidim sublimacioni koncept kreiranja?)  Dakle, kreiraju glinene skulpture, velike i male i odlažu ih u skladišta.

Čitam da im  je  opština priskočila u pomoć (da li bi bilo elegantnije reći „izašla u susret“, što paritetnije zvuči?)  i stavila na raspolaganje trajni izložbeni prostor u nekadašnjim vojnim konjušnicama. (I ovde sam se izgleda okliznula o termin, koji baš nije aristokratski,  jer vidim da lokalne novine sugerišu „manjež“ –natkriveno mesto gde  plemenite konje i obučavaju, dok one druge drže u konjušnicama). A sve radi toga da bi uskladištene skulpture iz fundusa (Bože dragi, da to nije možda ono što u manje oplemenjenom rečniku ljudi nazivaju podrumom?)  izneli na svetlost dana. Da li osećate sideralno odstojanje između fabrike cigle i crepa i umišljenog blazona konceptualne gline?

U jednom neumišljenom okruženju travu bi pasli plemeniti konji,  na manježu bi se ovi konji čuvali i obučavali. Imali bi i instruktore jahanja, štalare, iznajmljivali bi se boksovi za konje u vlasništvu privatnih lica sa jahačkim hobijem (čovek može da živi u stanu i da drži konja na manježu). Otvorila bi se jahačka škola za mlade, pa  možda i odelenje hipoterapije za hendikepiranu decu, vratili bi se stari zanati sedlarstva i kovača, otvorila bi se nova radna mesta. A manježu bi se vratila njegova prvobitna i plemenita namena - odgoj, obuka i čuvanje vrsnih  konja.

U međuvremenu  je živalj, uključujuči i skulptore, periodično zaokupljen estetski sumnjivim izborom sitnog prikladnog poklona,  malog ukrasnog predmeta za opremu dečje sobice, za poklon prijatelju kojem se rodila beba, za mamin rođendan, za Dan zaljubljenih, za Božićni poklon, za staklenu vitrinu sa kolekcijom unikatnih šoljica za kafu, keramičkih životinjskih figura… u potrazi za sitnim predmetom izvanredne lepote oblikovane umetničkim duhom i zanatskom rukom.

E, tog nema. Bar ne kod nas. Bar ne od nas. To ćemo uvoziti! Umetnička stilizacija naših tradicija i njeno pretakanje u male predmete svakodnevne upotrebe i unikatne  lepote zahteva ljubav i poznavanje sopstvenih korena. Zamislite da vam jedna hipotetična umetnička kolonija, prerasla u dd, (daću joj ime  „Zinzuli“, što na romskom jeziku znači „ mali ukrasni predmet“), počne proizvoditi  za tržište umetničku terakotu poluzanatske obrade: slanik u obliku trbušastog Lale, pa posudu za biber sa rumenkastom Sosom, stolnu stativu za salvete koju čuva Belov (verujem da svi u Kikindi znamo da je Belov komšijska kera), pa brkatog Ečiku i vižljastu Žužiku za Dan zaljubljenih, šoljice za kafu u obliku ludaje, Sneška Belića –Lalu za Novogodišnju jelku…

I sve u jedinstvenom, prepoznatljivom stilu „Zinzuli“, gde će svaki novi predmet biti stilski vezan za sve ostale, formirajući ekskluzivni  Zinzuli Brand, koji bi se dao lako ekstenzirati (proširiti na druge proizvode).

Šta čekamo? Da trava naraste?

Jer dok mi obrađujemo industrijsku glinu u fabrici, a konceptualnu glinu u ateljeima, drugde stvarna aristokratija umetnički stilizovane i zanatski obrađene terakote ne spava.

Oni kojima je trava stigla di kolena, oni kojima je čekanje dosadilo, oni  preduzetniji, oni koji ne čekaju „Dođoša“ da im reši probleme,  mogu već danas ući u franchising ili ugovoriti „Shop in shop“ sa velikom markom koja je nastala umetničkim oplemenjenjem zanatski obrađene gline i uključiti se u njen distributivni i komercijalni lanac.

Sledi:
Ilustracija poslovnog uspeha: Glineni anđeo

Zaista nisam očekivala toliko interesovanje za moj blog prilog o „Proliferaciji komaraca“ i tamo pomenutih gnezda za slepe miševe. Kako me „Hitrang.com-stat/ trafic“ već nekoliko dana uzastopno izbacuje kao najčešću ključnu reč u pretrazi internet stranica, računam da postoji interes da se o ovim gnezdima više sazna i nauči.

Prvo, jer slepi miševi postaju deo moderne, biološke borbe protiv sve žešćih najezda komaraca i drugih štetnih insekata. Drugo, slepi miševi su ugrožena vrsta i ulaze u eko-politiku očuvanja biodiverziteta (biološke raznovrsnosti). Treće, izgradnja gnezda za slepe miševe zahteva umeće, jer se inače „stanari“ neće useliti. Ova činjenica je i prilika za male preduzetnike da se ogleduju na polju „zelene ekonomije“.

Dakle, evo osnovnih tehničkih instrukcija na koje sam naišla. Ilustrovani model (kreiran za distributivni lanac COOP u saradnji sa Univerzitetom u Firenzi) je tek jedan od mnogobrojnih modela koji se mogu naći na internetu.

Kućice su izgrađene od brezovog, čempresovog ili drugog drveta otpornog na vremenske nepogode i promenu temperature. Zadnji, unutrašnji zid kućice je „hrapav“, tek grubo ispiljen, da bi se slepi miševi mogli nogama hvatati i kretati po kućici. Taj isti zadnji zid je i za 11 cm duži od ostalih. Ovaj produžni, donji deo služi slepim miševima kao pista za hvatanje posle „sletanja“ i pre „poletanja“, te i on mora biti hrapav (na slici je hrapavost naglašena paralelnim horizontalnim linijama). Ulaz u kućicu je odozdo, direktno sa hrapavog vertikalnog produžetka zadnjeg zida, na koji slepi miševi sleću i uz koji se pužu u kućicu.

Drvene daske moraju biti zdrave i hemijski neobrađene. Njihove unutrašnje strane ne treba tretirati nikakvim lakovima, jer su slepi miševi izvanredno osetljivi na hemijske proizvode. Samo spoljašnja strana kućice treba da se zaštiti sa 2 do 3 sloja laka.

Koliko drvenih elemenata treba pripremiti? Evo tehničkih detalja:

U gornjem delu kutije (pod „krov“) se postavlja metalna mrežica ili mrežica od jačeg kanapa, o koju će se slepi miševi vešati i odmarati. Obično se unutrašnji deo podeli vertikalno postavljenim daščicama na par odelenja, u zavisnosti od veličine kućice. Za odgoj mladih slepi miševi uvek koriste posebno odelenje. Drvene delove treba povezati čeličnim (nerđajućim) šrafovima. Na prednjem delu kućice se vide dve daske razdvojene pukotinom širine od 1 cm, koja služi za provetravanje unutrašnjih prostorija.
Kućice treba postavljati visoko pod streju (bar 2,5 m od zemlje) ili na drvetu u bašti ili parku (bar 4 m od zemlje), daleko od mačaka i nikad okrenutu prema severu ili izloženu hladnim vetrovima. Kućice od tamnijeg drveta su pogodnije za zasenjene zone, one od svetlijeg drveta za osunčane položaje.

Za one koji su se zapitali šta sa izmetom koji iz kućice pada na tlo, podsećam da je to prvoklasno baštensko đubrivo. Znam da smo puni predrasuda i da će nam trebati vremena da obradimo i usvojimo naučni i ekološki pristup suživotu sa ovom biološkom vrstom. Ali pre ili kasnije to će se dogoditi. Gledajmo da to bude pre nego što počnemo da uvozimo gnezda iz inostranstva.

Kućice treba postaviti marta meseca, da izgube miris “novog” , kako bi ih slepi miševi ocenili kao “sigurne”. Spontano useljenje se obično odvija tokom aprila i maja. Dakle imamo vremena da se informišemo, priviknemo i pripremimo.

Ilustracija eko-kampanje: „Usvojite slepog miša“

Pročitala sam u današnjem „Corriere della Sera“ (petak, 16.07.2010)  poduži članak posvećen borbi protiv komaraca. Sve propraćeno citatima i mišljenjima stručnjaka. Kako komaraca ima, odlučila sam se da krenem u proveru preporuka. U suštini radi se o kombinaciji starinskih i modernih metoda koje nije teško primeniti: cvet lavande u kesicama plus jedna pilula dnevno kompleksa vitamina B.

Ilustracija: Cvet lavande

Odmah sam krenula u eksperiment. Drmnula sam s nogu i na“ gladno srce“ pre ručka pilulu „Be-Total plus“-a i okresala lavandu koja mi cveta u bašti. Cvetove sam stavila u tri organdinske kesice, jednu pod svaki jastuk u spavaćoj sobi, a treću kao priručni kit za večernje sate.

I evo me večeras na terasi u bašti sa laptopom i onom ovećom kesicom lavande na stolu. Povremeno je uzmem u ruke i protrljam delove tela koji nisu pokriveni odećom: ruke, noge, dekolte, vrat i čekam. Sati prolaze, napolju je prijatno, bašta sveže zalivena. Ispred monitora mi proleti po neki komarac i, nekako neodlučan, za trenutak se zadrži u letu, kao „ hoću- neću“, pa se okrene i odleti dalje. Po glasovima znam da je i komšija u bašti. Komarci su probirljivi i kad god mogu izabraće „slađu“ žrtvu. Da li je i komšija pročitao danas „Corriere dalla sera“? Ne verujem. Ljudi slabo čitaju, pogotovu leti.
Gotovo je ponoć, a još me nijedan nije napao. Zaključujem da komšija nije danas pročitao štampu.

Lavanda  je efikasan starinski mediteranski recept protiv komaraca, ali, kao svugde, tradicije se brzo gube, a farmaceutska industrija nema baš nikakav interes da ih oživi, jer kome bi onda prodavala svakolike hemijske proizvede namenjene zaštiti od komaraca?

S druge strane kompleks vitamina B u pilulama je veoma jeftin i svima dostupan proizvod, koji daje elan i energiju, ali nisam znala da je i odlično sredstvo protiv komaraca.  Ustanovljeno je da metabolizam kompleksa vitamina B proizvodi, sa tačke gledišta jednog komarca,  krajnje neprijatan miris kože. Ovaj podatak je prilično star, ali slabo poznat.  Potiče još iz vremena rata u Vijetnamu.. Posmatranjem američkih vojnika u Vijetnamu, gde komarci obiluju, lekari su utvrrdili da  su ujedima komaraca bili mnogo manje izloženi oni vojnici koji su redovno uzimali kompleks vitamina B.

Ali gde smo stigli? Dakle, nikakvi hemijski proizvodi, ni u obliku spreja za telo, niti upaljene spirale, koji su toksični, savetuju stručnjaci sa stranica „Corriere dalla sera“. Odrastao čovek ih toleriše, dok se deci nikako ne preporučuju.  Problem je što komarci kad god mogu biraju svoje šrtve. Komarci vole kiselu kožu, a to je u prvom redu koža male dece. Kako cvet lavande i vitamin B (u preporučenim dozama) nisu toksični,  jedina valjana zaštita dece od komaraca su ova dva proizvoda.

U bašti sam već puna tri sata i čini mi se da zaštita funkcioniše. A vi možete proveriti i sami.

Ali  prvo ispraznite sudove pod saksijama sa cvećem posle svakog zalivanja. Komarac je kratkovečan, ali vrlo reproduktivan. Prosečan vek svakog komarca je od 8 do 14 dana (ako ga pre toga ne pojede neki prirodni antagonista ili ga ne „odvalite“ šakom).  Ali zato svaka ženka u tom kratkom vremenu položi 400 jaja u plitkoj stajaćoj vodi (onaj sud sa vodom pod vašom saksijom!), iz kojeg će se za svega 6 dana  izleći  bar 300 komaraca. Koliko takvih sudova sa vodom imate u bašti?

Ponoć je prošla. Ja sam još uvek na terasi, ali od komaraca ni traga! Valjda su se preselili kod komšije