Blog community…

Osamdesetih godina Alvin Toffler je prvi upotrebio termin „Knowledge society“ (esej „Future shock“) da opiše društvo koje je nastajalo: novi svet zasnovan na znanju. Izvanredan progres tehnologije i nauke u poslednjih dvadeset godina potvrdio je korektnost njegovih predviđanja. Tehnološka, tehnička i naučna elita kosmopolitskih vizija i kosmopolitskog sastava je izmenila svet u kojem živimo i način na koji razmišljamo. Argentinski filizof Miguel Benasayag, koji živi i radi u Parizu, izvanredno opisuje ovaj kvalitativan skok modernog društva u poslednje dve decenije („Vreme tužnih strasti“- u mom „slobodnom“ prevodu).

Ljudi po prvi put u svojoj istoriji žive u svetu. A gde su dotad bili?

U ranijim istorijskim epohama ljudi su trajali svoj vek u religioznoj dimenziji, koja je bila „slika sveta“; imali su izvesnost bolje budućnosti, makar na onom svetu. Mehanizam je bio jednostavan: prošlost, sa svim počinjenim grehovima je bila zlo; sadašnjost – vreme ispaštanja, a budućnost – spas. Niče je prvi primetio da je Bog u međuvremenu umro. Oktobarska revolucija ga je proglasila i zvanično mrtvim.

Na svu sreću Bog je imao naslednike: Mesijanizam iluminizma i Utopiju komunizma i socijalizma.  Budućnost je i dalje mogla blistati obećanjima. Ovog puta u laičkoj formi, ljudi su nastavili da veruju i da žive i rade u svetu koji je optimistički gledao na budućnost. Budućnost kao obećanje veće sreće, boljeg života, pravednijeg društva.

Osamdesetih godina je nastalo buđenje, spuštanje na Zemlju.

Stohastika zakona fizike, teorija sistema, entropija, „butterfly effect“, potencijal računara, progres genetike i biofisike, relativitet. Ne dopada ti se boja kože? Možeš je promenuti.  Ne osećaš se  muškarcem? Budi žena! Jedina granica je tehnologija, ali ako pričekaš, moći će. Sve je stvar vremena. Tehnologija i nauka su u rukama moćnih multinacionalnih korporacija. U Evropi ne dozvoljavaju izvesna istraživanja iz bioinženjerije? Radiće ih filijale korporacije u Indiji ili Kini.

Nauka istražuje univerzum i njegove zakone, tehnologija ih primenjuje. Nauka ne sanja bolje društvo, ne sanja tvoju budućnost. Nauka ne sanja. Snovi nisu njen domen. Nauka ima sopstvene mehanizme planiranja i akcije. Racionalnost i ništa više!

O svojoj budućnosti ćeš se morati pobrinuti sam. Obećanja ti niko neće dati. Budućnost postaje oportunitet za spremne i pretnja za nespremne. Tako je za jedne počelo prestrojavanje globalnih dimenzija, pod parolom „što pre, to bolje“. Za druge bilo je to vreme bekstva u nacionalne mitove. Vreme sakrivanja straha od budućnosti i skrivanja sopstvene nespremnosti. Bekstvo iz sveta u „slike prošlog sveta“. U svet plemenitih careva i izgubljenog carstva.

(Konzlager I Narvik- Beisfjord)

12. jul 1942. - Stigla je u logor brojna nemačka oficirska inspekcija. Sa njima su bila i tri civilna lica. Obišli su logor, ali sa logorašima nisu pričali, niti su tražili tumača. Pred ambulantom  ta tri civilna lica su se dugo zadržala u razgovoru sa poručnikom SS, logorskim lekarom Dr. Groehne-om, ali niko od njih nije ulazio u bolesničke sobe, nego je samo provirivao s vrata.

“Kasnije,  u nekim izveštajima i dokumentima, napisano je da je norveški lekar Eldar Kato Kjoeling, koji je bio u službi u Narviku, sam proglasio da je u logoru  zavladao tifus. Međutim, na osnovu dosad prikupljene dokumentacije ne bi se to moglo i zvanično potvrditi. Pre svega, glavnu reč imali su oficiri SS, lekari. Drugo, doktor Kjoeling je 1946. godine, kao svedok bio u Jugoslaviji na suđenju nemačkim oficirima iz logorske komande, ali on lično nije terećen ni za kakve odluke.
Može se pretpostaviti da je doktor Kjoeling, sa još dva civila, bio u sastavu oficirsko-civilne inspekcije“ (Lj. Mlađenović).

 (Na suđenju u Beogradu  dr Kjoeling je izjavio da je lekova bilo, ali da obolele nisu lečili.)

14. juli 1942. - Brojno stanje na jutarnjem raportu: 882, zdravih 677, bolesnih 205. Ubijen jedan internirac u logorskom krugu.

15. juli 1942. - Zavodi se karantin u logoru. U logor neće više ulaziti lekar, sanitet i komandno osoblje. Namirnice za logorsku kuhinju će se doturati preko žice. Zabranjen je prilaz logorskoj ambulanti i komuniciranje sa bolesnim. Grupa interniraca izvedena je na rad uz spoljnu ogradu logora: kopa veliku jamu. Nemačka radna grupa čisti okolni teren i pobada kočeve oko jama. Straža na kulama je udvostručena. Ubijen jedan internirac u logorskom krugu.

16. juli 1942. - Brojno stanje na jutarnjem raportu: 878,  zdravih 618; bolesnih 260.
U toku dana umrla su dva internirca. „To su jedini umrli prirodnom smrću, od dolaska u logor. Umrli su od iznemoglosti i gladi“ (Mlađenović).

17. juli 1942. – Brojno stanje na jutarnjem raportu: 876, zdravih 566, bolesnih 310
Iz nepoznatih razloga jedan internirac je prešao u bolničke barake. Ubio ga je stražar Norvežanin.
Kopanje jama završeno oko 17 časova. Iskopane su dve jame po 7 metara dužine, 3 metra širine i 2 metra dubine. Nemačka radna grupa je prosekla prolaz na logorskoj ogradi naspram jama i na pobijene kočeve navila bodljikavu žicu. Logor je tako provizorno proširen i jame su ušle u logorski prostor. Iz ambulante Nemci puštaju grupu interniraca, koji se pridružuju zdravim. U bolničkim sobama ostaje 278 interniraca.
U 21 h počinje evakuacija zdravih interniraca. Kamionima ih odvode iz logora.

U 23 h počinje masovno streljanje. Ljudi su privođeni jami u grupi od dvadeset, tu su postrojavani duž jame i streljani. Mitraljezi su bili postavljeni jedan na stražarskoj kuli, drugi na krovu jedne od baraka. Pokošeni kuršumima ljudi su padali u jame. Posle svakog „novog“ kruga streljanja, oficiri su se približavali jamama i revolverima ubijali one koji su bili samo ranjeni. Zatim su „nekom belom tečnošću polivali streljanu grupu i zvali novu grupu. (Jedan svedok – „Bejsfjordska Tragedija“, Mlađenovic). Ubrzo nastaje tišina. Mnogi internirci iz ambulante su odbili da pokorno izađu i sarađuju na vlastitom umoru.

18. juli 1942. –  03 h: Nekoliko vojnika je donelo kante sa benzinom, koji su prosuli po barakama i ispod njih. Barake su upaljene. Ljudi su živi goreli. Oni koji su uspeli da izađu iz baraka bežali su po logoru tražeći zaklon. SS-ovci su bili u svom elementu: sa stražarnica su počeli ludačko takmičenje u „odstrelu“  zaplašene divljači sa Balkana. U pet sati ujutro masakr je bio završen.

Barake su se dimile još dva dana. Opor dim izgorelih tela širio se uskom dolinom Beisfjorda (prikupljena svedočanstva stanovnika Beisfjorda).

Po okončanju rata rake su otkopane i prebrojane su žrtve streljanja. Nedostajali su  posmrtni ostaci 100 interniraca. Onih izgorelih u Beisfjordskom paklu.

Statistike:
Za vreme II svetskog rata Norveška je imala 43 konclogora.
Sa ukupno 900 interniraca logori u Narviku su bili najveći logori srpskih interniraca u Norveškoj i najkraće su trajali - svega 4 meseca. Istovremeno ovi logori su bili i najkrvaviji logori u Norveškoj.
Internirci evakuisani iz Beisfjorda uoči noći masakra 17. jula 1942, odvedeni su u privremeni logor na planinu iznad Narvika (Bjernfjele – Medveđa planina), gde su ostali do septembra 1942, kad su bili vraćeni u Beisfjord.
Od 900 srpskih interniraca 748 je umoreno. Stopa smrtnosti logora u Narviku: 83,5 %.

Oktobra 1942. priživeli internirci su bili raseljeni u druge logore u Norveškoj.

Gde su bile „bolničke“ barake? Barake br. 15 i 16?
Gde je bila baraka broj 14 u kojoj su se Kikinđani smestili?
Zelenom ledinom fudbalskog igrališta vladala je duboka tišina. Nigde nikog. Koračam ivicom fudbalskog terena. U Ratnom Muzeju u Narviku, u jednoj staklenoj vitrini, izložena je maketa logora, ali bez orijentacionih oznaka Sever-Jug i bez metrične skale. U vitrini: jedna aluminijumska kašika, jedan metalni tanjir, jedna pocepana košulja, to je sve što je od logora ostalo.
Logor je bio opasan dvostrukom visokom ogradom od bodljikave žice duž koje su bile postavljene stražarske kupole, ukupno sedam. Nikakvog traga!
„Pored peskovite uzbrdice kraj logora mnogi su našli večito konačište.“ (svedočenje Kristian Gabrielsena iz Beisfjorda). Na kom mestu? Mestu na kojem je postavljen drveni krst?

Brod „Kerkplein“ iskrcao je u Narvik sredinom juna 1941. godine 900 interniraca. Oni su pod jakom stražom i uz udarce pendreka bili prisiljeni na dugi i iscrpni marš do logora. Na tom putu više njih je pobijeno ili streljano. Među njima i Luka Kosić iz Kikinde. Veruje se da je i Trnić Kosta iz Kikinde poginuo za vreme marša prema logoru, jer je po evidenciji trebao biti u logoru, ali se ne zna kad je i gde poginuo. „Sprovodilo nas je mnoštvo mrzovoljnih stražara. Stajali su na svakih pet do šest metara i kundakom nas požurivali. Među ovim stražarima koji su nas gonili, bilo je dosta i norveških kvislinga. Većih zlikovaca nisam video za sve vreme logorskog života. Ni Nemci im nisu bili dorasli u zanatu nasilja i sadizma“ (Slavko Vukić, Sećanja iz Norveške).

Pred ulazom u logor slavoluk: „Mit fleissige Arbeit – Weg in Freicheit“ (Marljivim radom u slobodu).

Internirci su bili smešteni u sedam baraka logora. „Još tri barake služile su za kuhinju, radionicu i perionicu, a jedna manja za magazin. U neposrednoj blizini prvih sedam baraka bilo je izgrađeno i tri provizorna poljska klozeta. Ova grupa je tako ispunila samo pola logora. Zato je logor skraćen i žicom pregrađen, pa je osam baraka ostalo izvan žica. U njih su se kasnije uselili norveški stražari (ukupno 40 lica), koji su bili u sastavu logorske komande“. (Ljubo Mlađenović: Beisfjordska Tragedija, Gornji Milanovac, Dečje novine, 1988).
Kikinđani su se smestili svi zajedno - Stube (soba) n. 16, Barake n.14: Konzlager I Narvik – Beisfjord:

Beisfjordska tragedija je i Beisfjordska misterija:
„Nije bilo ni jednog objekta, strategijski važnog za nemački Reich, zbog koga bi se reklo da je mogao biti povod da internirci prevale tako dug put preko cele Evrope. Očigledno internirci ovde nisu ni dovedeni da rade, već da bi bili uništeni“. (Ljubo Mlađenović: Beisfjordska Tragedija, Gornji Milanovac, Dečje novine, 1988)

NASTAVAK PRILOGA »

Posle samoproklamovane nezavisnosti Kosova Srbi na Kosovu redovno i disciplinavano protestuju u zakazan sat: 12:44.

Srbija ih podržava moralno i materijanlno.
O moralanoj podršci svi mediji uredno i opširno obaveštavaju.
O materijalnoj podršci se zna mnogo manje. Možda je vreme da se i o tome obavesti javnost?

Materijalna podrška Srbije Srbima u Kosovskoj Mitrovici je izvanredan primer visoke ekonomske žrtve koje građanstvo svakodnevno podnosi i o kojoj bi trebalo da bude pimerno obavešteno. Informacije su, naravno, dostupne i mogle bi biti i objavljene uz malo političke hrabrosti i doslednosti.

Ako je “Kosovo srce Srbije”, kome može da smeta podatak da je prosečan mesečni prihod Srba u Kosovskoj Mitrovici 900 evra?
Kome može da smeta što ti prihodi tri puta nadmašuju primanja njihovih sunarodnika u Beogradu ili Nišu?
Kome može da smeta što su zatrpani novcem koji im stiže iz Beograda?

(Podaci su objavljeni na stranicama italijanskog dnevnika “Corriere della Sera”, 18. februara 2008)
Dnevni list prilaže svedočanstva dvojice, pretpostavljam reprezentativnih, građana Kosovske Mitrovice: jedan je arhitekt, drugi je Italijan iz Kalabrije, oženjen Srpkinjom.
Arhitekt izjavljuje: “Odavde ne idem, jer ovde bar ne plaćam porez, voda i struja su besplatni, a za stan primam subvencije vlade.” Srce arhitekte bije jakim ekonomskim motivima.

Italijan je mnogo eksplicitniji: “Ima mnogo retorike oko srpske sirotinje u Mitrovici: dolaze ovde na studije i iz Crne Gore. Zašto? Reći ću vam: ovde se živi bolje nego u Kalabriji”.

Treba mu verovati.

Izvod iz članka obljavljenog u dnevniku “Corriere della Sera”, 18 februara 2008. (Francesco Battistini):
 ‘Mitrovica, per esempio: i serbi qui guadagnano 900 euro al mese, tre volte quello che vedono i loro connazionali di Belgrado o di Nis, sono una minoranza protetta come gli altoatesini e coperta di soldi da Belgrado. «Non me ne vado, perché almeno qui non pago tasse, acqua e luce sono gratis, per la casa ho le sovvenzioni del governo», è onesto l’architetto Mladen Vukicevic. Fare i panda nella riserva può essere un vantaggio. E come dice Ivano Macrì, 35 anni di Rosarno, l’unico italiano che da nove anni sia sposato in questa enclave, «c’è molta retorica sui poveri serbi di Mitrovica: vengono a fare l’università anche dal Montenegro. Perché ve lo dico io: si vive meglio che in Calabria». ‘

U 38 godina koliko je moja baka nadživela sina poginulog u konclogoru kod Narvika, nije nikad saznala istinu o njegovom stradanju. I nije nikad skinula crninu.

Niko je nikada nije pozvao da poseti mesto logora niti zajedničku grobnicu, a želja joj je bila da se bar jednom pomoli nad njegovim grobom. Bilo je, doduše, političkog bratimljenja i razmene studenata, putovanja tamo i ovamo, ali stvarnih podataka o logoru u njegovoj prvoj, najokrutnijoj fazi, kada je bio pod kontrolom SS-ovaca, nije bilo (period juni 1942 –mart 1943, kad je prešao pod kontrolu Wehrmachta). Od šestorice Kikindjana povratnika samo jedan se odlučio da ostavi pisano svedočanstvo, ali tek 1979. godine, kad je ostao jedini preživeli svedok logora (Slavko Vukić: „Sećanja iz Norveške“, Komuna, 1979).

Niko od preživelih nije hteo da zna ili nije mogao ili nije znao kako je poginuo Miloš. Čak ni da li je poginuo. Sećam se da sam kao desetogodišnje dete po bakinom diktatu pisala pisma Švajcarskom Crvenom Krstu s molbom da je izveste o njegovoj sudbini.

Onda je neko u Kikindi rešio da su tridesetšestoro Kikinđana istrebljenih u logoru kod Narvika našli smrt streljanjem, kako piše na spomeniku koji su im podigli kod pijace. Streljanje je politički podobnija smrt u perspektivi dugoročnih komemoracija i prijatnog druženja pobraćenih gradova.

Obećaj mi da ćeš otići u Narvik i da ćeš se pomoliti nad mestom njegovog stradanja. Obećaj mi da ćeš to učiniti za mene, molila me je, tada već teško bolesna. Nekoliko godina kasnije je umrla.

Miloš Teofanov (Banatsko Aranđelovo, 1920 – Narvik, 1942) slika sa tabloa maturanata Kikindske Gimnazije

Prvi istoričar se javio tek 1988., mnogo godina posle njene smrti. (Ljubo Mlađenović: „Beisfjordska Tragedija“, Gornji Milanovac, „Dečje novine“, 1988), a potom i jedan putopisac (Đoko Stojičić: „Norveški Dnevnik“, „Dečje novine“, Gornji Milanovac, 1991). Drugih izvora nema, ako se isključe neobjavljeni dokumenti Državne Komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača FNRJ i Vojnog suda FNRJ iz 1946 i1947 godine.

Ja sam prilježno dobavila i pročitala svu raspoloživu dokumentaciju, kupila avionske karte za mene i sina, stavila ušteđevinu u džep i krenula za Norvešku u leto 1997 godine.

Narvik je mali gradić u strateškoj poziciji. Živi od industrijske luke i komemorativnog turizma. Leti grad vrvi od Amerikanaca, Engleza i Nemaca koji dovode sinove i unuke na čas porodične istorije (Bitka za Narvik je odnela na dno Ofotenfjorda čitave flote vojnih brodova i aviona zaraćenih strana).

Smešten u dubinu jednog od najvećih norveških fjordova, čije vode nikad ne zamrzavaju, Narvik je utovarna luka gvozdene rude koja se dovozi železničkom prugom iz Kirune u Švedskoj. Ofotenbahn ili, kako je još zovu, „Gvozdena pruga“, uspinje se od luke prema Bjernfjelu, „Medveđoj planini“, prolazi kroz najseverniji nacionalni park „Abisko“, vijugajući uz planinske strmine, obilazeći nebrojena jezera, presecajući šume jela i breza i visinske ledine pokrivene crnim bazaltom i mahovinom. Prema izvesnim izvorima logoraši su trebali da održavaju prolaznost te pruge, značajne za opskrbljavanje nemačke ratne industrije gvožđem.

Očekivalo bi se da logor bude u blizini pruge, imajući u vidu da putevi koje danas vidimo nisu ni postojali 1942. godine.

Ali, nije tako. Logor je bio nekih 15 kilometara južno od Narvika, dok pruga ide od Narvika prema severoistoku. Neekonomično i neracionalno čak i za nacističko ludilo.
Logor je dakle bio u Beisfjordu, u to vreme zaseoku sa nekoliko domaćinstava, koji je bio povezan uskim, makadamskim putem sa Narvikom.

Ušli smo u lokalni autobus koji održava redovnu liniju Narvik-Beisfjord. Priupitali smo vozača gde je spomen obeležje žrtvama logora i gde treba da siđemo. Vozač, lep mladić koji je dobro govorio engleski, ostao je zabezeknut: „Kakav logor? Ne znam ni za kakav logor u Beisfjordu“, odgovorio je. Jedna starija gospođa je prišla u pomoć objašnjavajući da postoji neki spomenik pri sportskom centru. Gledala je u nedoumici buket crvenih ruža koji sam držala u rukama.“Ako tražite fudbalsko igralište, onda je to sledeća stanica“ - rekao je vozač suvo.

Sišli smo odmah posle mosta preko zahuktane planinske rečice i oslušnuli. Po Vukićevom svedočanstvu do logora je dopirao žubor vodopada koji smo i mi vrlo dobro čuli. Ali gde je fudbalsko igralište? Osvrnuli smo se i pitali jedan stariji bračni par koji se u liegenštulima odmarao u bašti jedne od mnogobrojnih vila. Uputili su nas prema obližnjoj zatravljenoj ledini. Dakle, tu je bio logor, između rečice i brda koje se izdizalo iz proplanka. U neverici smo obilazili teren.

Lokalne gradske vlasti nisu postavile ni najbedniju spomen ploču. Ispod par jela, na mestu gde proplanak prelazi u kosinu, naišli smo na istruo drveni krst u čijem su se podnožju bokorila dva žbuna divljih ruža. Da li su tu bile jame u koje su ubacivali streljane i pomorene?

Malo dalje skromni mermerni kamen-spomenac iz 1949. govori o palim Jugoslovenima, „do groba vernim svojoj otadžbini FNRJ“. Istoričar Ljubo Mlađenović navodi da su žrtve logora u Beisfjordu bile uglavnom Srbi.

Koji korak dalje je spomenik u realsocijalističkom stilu koji je SSSR podigao svojim palim internircima, koji su izgradili logor u Bejsfjordu. U nacističkim dokumentima zvanično ime logora je: „Koncentracioni logor I Narvik – Beisfjord“ (Ljubo Mlađenović, Beisfjordska tragedija, Gornji Milanovac, „Dečje novine“, 1988).

SSSR i FNRJ – dve otadžbine kojih više nema. Delegacije pobraćenih gradova i dalje šetaju gore-dole. Gde polažu venac poginulim u Beisfjordskom logoru?

Osvrćem se u neverici, dok mi naviru suze.
Gde su pobratimi?
Gde da položim ruže?
Kako da ispunim zavet?

Moja baka bi izabrala drveni krst. Golim rukama, grcajući u suzama, kidam visoku travu i spuštam ruže u podnožje krsta.
Klečeći se molim „Oče naš iže jesi na nebesjah…“
I na kraju, na nogama, poluglasno intoniram: „Večnaja pamjat“.
Moj sin, koji je stajao koji korak iza mene i ćutke posmatrao prizor, me je kasnije zapitao: „Zar to ne bi trebalo da učini jedan pravoslavni sveštenik?“
„Trebalo bi. Ali političke delegacije su uvek pretrpane. Za sveštenike nema mesta.“

Ne, ne! Varate se! Nemam nikakvu nameru da prelamam pitanje da li vratiti krst na crkveni trg ili ne. To pitanje ostavljam vama, dragi sugrađani.
Moja razmišljanja su vezana za korelaciju između „Crkvenog trga“ i Narvika: „Crkvenim trgom do Narvika“, juče i danas. Zvuči kao dadaistička proza. Suptilna asocijacija koju su Kikinđani – svesno, nesvesno, besvesno, podsvesno ili polusvesno - uspostavili sa sopstvenom istorijom, dajući hotelu na Crkvenom trgu ime „Narvik“.

Juče:
Kikindski internirci, deo kontigenta od 900 Srba iz raznih delova rasparčane Jugoslavije, dotureni su teretnim vagonima od sabirnog logora u Beču do Šćećinske luke. Mnogi od njiih su tada po prvi put videli more i prekookeanske brodove usidrene uz kej. Pod jakom esesovskom stražom dopraćeni su do broda u čijoj su utrobi proveli dugi put do Narvika.

Malobrojni preživeli i još malobrojniji istoričari se ne slažu oko dana ukrcavanja u brod („u brod“, a ne „na brod“, kako se radi u civilizovanom svetu): za neke je to bio 12. juni 1942 godine, za druge samo 8. juni.
Ne slažu se ni oko toga koliko je taj put trajao: za jedne dvanaest dana, za druge samo osam.

Ali svi se sećaju broda. Ogromnog, crnog, teretnog broda i njegovog imena: „KERKPLEIN“: na holandskom: „Crkveni Trg“.

Parni brod SS „KERKPLEIN“ je imao burnu istoriju.
Sagrađen pod imenom „Ramsay“ (2) godine 1921 u engleskom brodogradilištu Bartram & Sons, Ltd – Sunderland, za engleskog brodovlasnika Bolton Shipping Co Ltd, sa sledećim karakteristikama: Bruto registarska tonaža: 5.207; NRT: 3135; dužina: 121,92m; širina: 15,95m; visina: 9,45m; brzina: 10 čvorova/h.
Brod je plovio pod engleskom zastavom do 1929. godine, kad je prodat holandskom brodovlasniku Scheepvaart Mij. Millingen i registrovan u luci Roterdam. Sa promenom vlasnika i zastave brod dobija novo, holandsko ime „Kerkplein“i plovi na ruti Rotterdam-Narvik.

U Lojdovom registru brodova vodi se kao brod prve klase „100 A1“ po solidnosti i plovidbenoj sposobnosti. Ta solidnost mu je omogućila da premosti više pomorskih nezgoda. Tako se jedne olujne subote, 19. oktobra 1935 godine, na povratnoj ruti iz Narvika za Roterdam nasukao na peščanoj obali u blizini Amsterdama. Prizor je bio spektakularan, pa je ostao zabeležen u lokalnim medijima.

Nasukani Kerkplein, 19.10.1935.

Po okupaciji Holandije, godine 1940. Nemačka rekvirira brod 1941. i priključuje ga svojoj vojnoj mornarici, sa registarskom vojnom lukom – Hamburg. Kerkplein nastavlja da plovi, ovog puta kao pomoćni brod za transport logističkog materijala i sirovina, klasifikaciona kategorija RO23 (RO je skraćenica za Rohstoff – sirovinu, potrebnu za opskrbu vojne mašinerije Trećeg Reich-a).

Na jednom od tih putovanja za Narvik brod je zauvek odneo mog uju, nekadašnjeg đaka kikindske gimnazije i studenta prava. I još mnogo njih: odvezli su ih kao sirovinu, duboko zatvorene u utrobi broda. Ležali su na retkim golim daskama postavljenim preko gvozdene oplate, bez osnovnih sanitarnih potrepština – vode za pranje i klozeta. Osam metara ispod palube, u polumraku. Stešnjeni jedni uz druge.

SS „Kerkplein“ je preživeo rat uz manje štete od pretrpljenih vazdušnih napada. Godine 1945, po oslobođenju, brod je vraćen holandskim vlasnicima, koji ga prodaju 1947. godine. Brod menja ime u ’Ossendrecht’(novi holandski brodovlasnik Van Ommaren’s Scheepvaartbedrijf N.V - Rotterdam) . Sledi još jedna preprodaja broda, ovog puta nemačkim brodovlasnicima iz Hamburga, 1950, koji mu daju novo ime ’Alstertor’. Konačno, 1953 godine brod je demoliran u luci Bremen.

Danas:
SS „KERKPLEIN“ više ne postoji. Ali u Kikindi jos uvek možete u Narvik „Crkvenim trgom“. Da li treba vratiti raspeće pred hotel „Narvik“, ili bi bilo dovoljno promeniti ime hotelu? To je moja dilema.

Ime nije neutrali atribut subjekta. Ime poseduje emotivi naboj i evokativni sadržaj. To dobro znaju eksperti marketinga, koji izboru imena preduzeća i/ili novih proizvoda poklanjaju posebnu pažnju.

Ime često odlučuje o uspehu ili neuspehu jedne ekonomske inicijative. Naravno duge decenije “društvenog samoupravljanja” i jednopartijske pameti  zatrle su svaki trag kreativnom i osmišljenom marketingu, koji počinje izborom imena.

Danas, tako nedorasli, ubačeni smo u vrtlog globalne ekonomije i konkurencije i ne razumemo zašto naši proizvodi i usluge, često visokog kvaliteta, ne uspevaju čak ni na lokalnom tržistu. Evo primera:

Zamislite grupu turista ili poslovnih ljudi koji traže smestaj u Kikindi. Izbor nije veliki, ali postoji: nekoliko privatnika koji nude smeštaj rezidencijalnog tipa i hotel “Narvik”.

Prosečan turista je navikao da odsedne u hotelu čije mu ime već dosta sugeriše: “Excelsior” “Imperial”, “Royal”, ili “Srbija”, “Beograd”, moglo bi i “Kikinda”, ali, zašto “Narvik”?

Turisti i poslovni ljudi postavljaju pitanja. Normalni belosvetski putnik sigurno nije nikad ni čuo za Narvik, i zato će hteti da zna šta to ime znači.

Šta ćete mu odgovoriti?

• Da je to gradić u Norveškoj u kojem je za vreme drugog svetskog rata bio koncentracioni logor u kojem su fašisti zverski ubili preko 700 naših zemljaka i sunarodnika? Da je specijalitet logora bilo paljenje baraka bacačima plamena i odstrel zatvorenika sa osmatračnica: jedna vrsta lova na čoveka, koji je beznadežno bežao po krugu logora tražeći zaklon.
• Da je ime dato u znak sećanja na žrtve konclogora?
• Da ste se pobratimili sa gradom u kojem su mučno ubijeni vaši sugrađani, i da hotel nosi ime tog grada pobratima?

Ako mislite da je bar jedan od gore sugerisanih odovora prihvatljiv, evo dodatnih pitanja:

• Da li poznajete nekog ko bi izabrao da odsedne u hotelu koji se zove “Ausschwitz” ili “Dachau”?
• Da li mislite da postoji ijedan hotel u velikom, globalnom svetu koji svesno evocira ime konclogora i smrti ( izuzev Hotela “Narvik” u Kikindi, naravno) ?

Hotel “Narvik” u Kikindi je tipičan primer negativnog marketinga: ime evocira brutalnost, smrt i tugu. Negativne asocijacije gase hotel, i ne postoje investicije koje bi mogle da mu promene sudbinu.

Nomen Omen – u imenu je sudbina. To su znali već u antičkom Rimu.

Svake nedelje, posle svete službe (moji nisu imali crvene knjižice), odlazili smo porodično kod bake na ručak. Domaća pileća supa sa tankim rezancima, kuvana piletina sa sosom od višanja i pridevom od pirindže, i, dulcis in fundo, gibanica sa makom. Od crkve do bakine kuće kod bolnice bilo je dobrih dvadesetak minuta lagane šetnje, u kojoj smo meditirali lepotu nedeljnog ritualnog obreda: beli izvezeni stolnjak, svečani servis za ručavanje, trpezu postavljenu ispod ikone svetog Đurđa i sobu okađenu tamjanom. U tu tihu i pristrasnu sliku porodičnog sretanja jedne godine je ušao nespokoj. Uvukao se kao guja u naše domove i smestio te nedelje ispod porodične trpeze. Mogla sam imati tada šest ili sedam godina.

Prvi put sam ih videla dok smo išli na ručak kod bake. Koračali su ustrojeno i žustro kaldrmom ulice Đure Jakšića, pesnica dignutih u nebo i skandirali iz sveg grla „Trst je naš !– Trst je naš!“. Marširali su put železničke stanice sa zelenim vojnim rancima na leđima, ponavljajući uvek istu sekvencu, u koju su povremeno ubacivali „Život damo, Trst ne damo!“.

Ja sam uvek bila radoznalo dete, ali dok je povorka prolazila znala sam da bi pitanja bila neumesna, ako ne i opasna. To što je prolazilo putem bilo je slepilo sile i osionosti. Preludij sunovrata u novi rat, u novi strah, u novu bedu. Baka mi je često pričala o sinu izgubljenom u koncentracionom logoru u Narviku.

Ćutala sam, obuzeta panikom. Povorka je prolazila brzo, dižući galamu i prašinu. Moji roditelji su se samo nemo pogledali i nastavili da koračaju, držeći nas, decu, čvršće za ruke.

Ručak je protekao u nelagodnoj tišini. Kasnije, posle ručka, kad su se prvi utisci razišli i sa njima i strah, počela sam da postavljam pitanja, koja su mi ranije zanemela u grlu. Za sagovornika sam izabrala moju baku - sa njom sam imala prisniji dodir i priznavala sam joj porodični primat u blagosti i mudrosti.

• Šta je Trst?
• Grad na Jadranskom moru.
• Čiji je Trst?
• Trst je u Italiji, ali kažu da je trebao biti naš.
• Zašto?
• Zato što su cela Dalmacija i Istra posle rata pripale Jugoslaviji, dok su ranije bile italijanske teritorije.
• Ko živi u Trstu?
• Italijani, ali ima i slovenske manjine.
• Ko su ti mladići što su prošli ulicom vičući „Trst je naš“?
• Manifestanti i mobilisani vojnici.
• Hoće li biti ponovo rata?
• Ne znam.
• Da li u Trstu prave gibanice sa makom?
• Ne.
• A sos od višanja?
• Ne.
• Da li u Trstu govore srpski?
• Ne.
• Pa kako onda Trst može biti naš?
• Ne može. Ali zato rata uvek može biti.

Moja baka, koja je strpljivo odgovarala na moja pitanja, okrenula se ikoni i prekrstila se. Ja sam zaćutala. Shvatila sam šta je srtanje: oglušenost na pitanja i odgovore.

Mada je proces globalizacije star koliko i svet, kritične dimenzije dostignute 90-tih godina učinile su ga najznačajnijim obeležjem našeg vremena. Brzina i ekonomičnost transfera informacija i robe utrle su put novim ekonomskim tokovima i procesima. Kliše robne razmene Sever-Jug, predmet strasnih ideoloških diskusija sedamdesetih godina, istorijski je prevaziđen novim modelom razmene Istok-Zapad. To ne znači da Jug živi bolje. Jednostavno Istok i Zapad gledaju jedni druge u divljoj trci za svaki pedalj novog, platežno sposobnog trzišta. Afrika je zaboravljena.

„Pendulum Route“ je ime novih, redovnih prekookeanskih ruta Istok- Zapad (Kina, Tajvan, Koreja, Japan, Indokina, Indija - Mediteran, Severna Evropa, Istočna obala SAD-a) kojem plove celularni (kontejner) brodovi šeste, sedme i sad već osme generacije („generacija“ izražava broj standardnih kontejnera koji brod može da nosi: napr. Šesta generacija nosi 6.000 kontejnera, Sedma 7.000, itd). Kontejneri uglavnom ne prevoze sirovinu, nego poluproizvode ili gotove proizvode. Ovi brodovi imaju duboki gaz i veliku nosivost, te mogu ući samo u luke ciji su dokovi u armiranom betonu, vode duboke, a lučka oprema supertehnološka. U luci Roterdam jedan takav celularni brod može da utovari ili istovari 4 kontejnera u minutu, 3 000 kontejnera za manje od 12 sati. Takvih luka na Jadranu nemamo. Uistinu, mi nemamo više ni izlaz na Jadran.

Moje kurseve is logistike i transporta obično započinjem ulaznim testom. Koliko naučene lekcije iz istorije uslovljavaju sud o modernom ekonomskom razvoju najbolje ilustruje sledeće pitanje koje redovno postavljam studentima:
“Austrija ne izlazi na more. Kojom, od dole navedenih luka, prolazi glavni spoljni robni promet Austrije?”
• Kopar
• Trst
• Roterdam

Studenti gledaju geografsku kartu, prisećaju se da je Trst istorijska luka Austrougarske Imperije, razmišljaju o geografskoj blizini i daljini i redovno odgovaraju Trst ili ređe, Kopar. Greška je u ekstrapolaciji istorijskih tokova. Tačan odgovor je Roterdam.

U robnom prometu geografska blizina jednog pristaništa bez modernih infrastruktura je negativna vrednost, koja opterećuje cene proizvoda čineći ih nekurentnim. Ekonomska daljina jednog dobro opremljenog pristaništa dostiže zaleđe u dubini i do 3.000 km.

Pendulum (klatno) globalnog sata se njiše levo-desno, Istok-Zapad, i odbija dragoceno vreme koje imamo da shvatimo i odvojimo važno od sporednog, da korektno procenimo perspektive i da izaberemo za nas najefikasnija rešenja, bez nostalgije i opterećenosti. Danas.

„Srbija ne izlazi na more. Kojom lukom će prolaziti sutra glavni spoljni promet Srbije?“

Nikad nisam volela istoriju. Onu zvaničnu, udžbeničku, sluškinju režima i ideologije, kvazi nauku. Politički malj i narodni pelen. Sudbinu. Sigurna sam da je nije voleo ni moj profesor istorije. Predavao je kompetentno i revnosno, ali savršeno isključen, izolovan od događaja koje je izlagao, neprisutan. Zagledan u neku idealnu tačku u učionici, neuvučen u tokove istorije koju je predavao, završavao bi predavanje u istom monotonu kojim ga je i počinjao. Prekinuo bi da fiksira onu idealnu tačku na zidu, slegnuo bi ramenima kao u znak izvinjenja: „ovo vam je zvanična istorija“ i uz diskretan osmeh (a bio je tada mlad i simpatičan) bi prešao na neku neistorijsku temu.

Istorija se nije nikad komentarisala. Ipse dixit. Lekciju je trebalo naučiti po udžbeniku i beleškama. Ponedeljkom nije ispitivao - „Blauen Montag“. Ostali dani su bili velika iskušenja za našu đačku memoriju: godine, događaji, istorijske ličnosti, periodi.

Tih godina prvi veliki talas iseljenika je napuštao naše prostore. Moj otac, po majci Bečlija, imao je brojne prijatelje polu Nemce koji su odlučili da se isele u Nemačku. Sećam se da je poklonio, kao uspomenu onima koji su odlazili, knjige Andersenovih i Grimovih bajki sa satiniranim stranicama i prelepim ilustracijama. Bile su štampane gotičkim pismom i računao je da mi, njegova deca, te knjige nećemo nikad moći čitati. Sećam se i da su mnogi pokušali da ga ubede da bi bilo bolje da se iseli i da primi nemačko državljanstvo. Nije hteo, odgovarao bi setno da je isuviše odmakao u godinama da bi se ponovo prilagođavao.

Posle tog prvog talasa iseljavanja, krenuli su masovno i ostali. Nemačkoj je trebala radna snaga. Najvitalniji podmladak je odlazio. Kuće su se praznile, u selima su ostala staračka domaćinstva. Ali niko nije apelovao na radikalnu promenu ekonomske politike, jedine u stanju da zaustavi odliv mladih i najsposobnijih. Jedna petina deviznih prihoda stizala je od doznaka „gastarbeitera“ i to se činilo pristojnom cenom za gubljenje naraštaja.

Danas su mnoge kuće prazne i napuštene. Sela opustela. Jedna nova seoba mogla bi da reši probleme srpskog podmlatka i da pokrene industrijske tokove, kojih nema bez ljudskog resursa.

U velikoj trpezariji, gde sam učila gradivo iz istorije, visila je na zidu slika „Seoba Srba“. Reprodukcija na platnu i u prirodnoj veličini izvedena je u Zagrebu negde 1917. godine. Gordi i mudri srpki vladika iseljava svoj narod i izbavlja ga od istrebljenja i turskog zuluma na Kosovu.

Da li su moji pradedi pogrešili? Da li je na Kosovu posle bilo bolje?

Ja odgovor znam. A znate ga i vi.