Blog community…

Upravo sam pročitala vest da je Bašaidska govedarska farma DOO „Kipetrol“ bacila dvodnedevnu količinu proizvedenog mleka, jer joj je beogradski otkupni partner otkazao ugovor, pošto je puna dva meseca redovno povlačio mleko koje nije plaćao. Ne ulazeći u dužničko-poverilačke odnose između strana, koji ne mogu mnogo zanimati kupca-potrošača, možda bi bilo korisno pogledati na probleme poljoprivrenih preduzimača iz novog ugla.
U Italiji postoji jedna narodna: „Nad prosutim mlekom ne treba plakati“ (Non si piange sul latte versato) , nego treba izvući poruku i novu mudrost.

Prvo, privredne farme su mali proizvođači na dnu lestvice „nabavnog lanca“ (Supply chain) i snažno su izloženi uceni otkupaca, prerađivačke industrije, trgovine i svih onih privrednih aktera koji prosleđuju proizvod od izvorišne tačke do potrošača. Cena pakovanog mleka na policama supermarketa je manje - više data, i zavisi od izbora potrošača, naklonosti prema izvesnim brendovima ili kvalitetu, te na istu „nabavni lanac“ ne može mnogo da utiče. Konklamantnu neefikasnost ovog lanca isti akteri prebacuju unazad, s jednog na drugog, sve do prve karike u lancu, poljoprivrednog proizvođača, kojem ostaju samo mrvice. Nabavni lanac je često veoma dugačak. U Italiji su nedavno otkrivena pakovanja dečjeg mleka sa „melaninom“ (uvoz iz Kine), koje je prouzrokovalo nekoliko smrtnih slučajeva trovanjem.

Drugo, kupci postaju sve svesniji važnosti certifikacije „geografskog porekla“ proizvoda i njegovog kvaliteta, koje u prehrambrenoj industriji počinje od prve karike u lancu – poljoprivrednog proizvođača.

Mala govedarska farma bi uz pomoć banaka mogla da se vertikalizira. Bili bi dovoljni dva- tri kamiona- cisterne i nekoliko automatskih distributera sirovog mleka pri velikim tržnim centrima.
To nije futurizam, već najnovija tendencija moderne distribucije mleka. U Italiji su već operativni preko 1000 ovih automatskih distributivnih punktova sirovog mleka: od proizvođača direktno do potrošača.

Potrošači koji drže do zdravog, svežeg proizvoda i do porekla proizvoda kupuju mleko u flašama, koje se pune ispod automatskog distributera pri velikim tržišnim centrima, u izvesnim mlekarama ili direktno kod proizvođača (u dane vikenda).
Automatski distributer ne drži neka anonimna govedarska farma, nego recimo, govedarska farma „Majčina dušica“ iz Banatske Topole, koja na sebe preuzima obavezu da svakog jutra izbaci iz distributera neprodato mleko i da iste napuni svežim mlekom. Cene svežeg mleka će biti mnogo više od mleka u tetrapaku, jer moraju uključiti kontrolu kvaliteta, artizanalne logističke procese i rizik neprodatog.

Govedarska farma „Majčina dušica“ će programirati svoje automatske distributere koji će svakodnevno praktikovati i cene „last minute“ u poslednjem večernjem satu prodaje, prodajući preostalo mleko sa 50% popusta.
Eventualno neprodato mleko „Majčina dušica“ neće baciti u kanalizaciju, nego pokloniti najbližem staračkom domu, i to će ponosno komunicirati svim svojim klijentima na svakom distributivnom punktu u zemlji.

Na svakom distributivnom automatu govedarske farme „Majčina dušica“, pored imena direktnog proizvođača, publika će moći da upozna i botaničku strukturu banatskih pašnjaka, uz naročit osvrt na obilatost lekovitog i aromatičnog bilja u lokalnoj ispaši i na odnos površine pašnjaka po svakom grlu stoke. Intenzivno stočarstvo ne podiže zdrave i srećne životinje i potrošači to znaju. Potrošač koji je u prilici da bira, izabraće proizvode ekstenzivnog stočarstva. „Majčina dušica“ svojim potrošačima će pružiti taj izbor i garanciju zdravih ispaša, sunca i nepreglednih polja za odgoj najkvalitetnijih grla.
Na svakom distributivnom punktu stajaće i upozorenje da sveže mleko pre upotrebe treba da se zagreje do 80° C. To proizvođače ne treba da plaši. Moderni eko- i bio-svesni potrošači će rado prihvatiti tu malu žrtvu, kao monetu kojom će platiti sigurniji i zdraviji životni stil.

Ovo je radna hipoteza jedne eko- i bio-sensitivne, strukturalno moderno organizovane govedarske farme koja direktno komunicira sa svojim potrošačima.
Naravno, ako se farma zove Kipetrol, stvari stoje malo drugačije. Nije lako prodati mleko koje u svom imenu sadrži poruku „PETROL“?

Ne volim da se ponavljam, ako to nije neizbežno. Ali, opet, i nažalost, Nomen Omen.

Mamutica Kika prošetala glavnim sokakom! Cika!
Vandali polomili nogu Kikinoj replici! Vika!
Neki su selili i polupali originalni istorijski mermerni krst u porti. I?
Muk.

Zelinski, akademski slikar, oslikao je devet pravoslavnih crkvi po Banatu, uključujući Gospojinsku crkvu u Ruskom selu. Živeo je i radio u Velikoj Kikindi. Za sobom je ostavio i izvanredne slike pastoralne i seoske idile naših prostora, od kojih mnoge i danas krase zidove nekih kikindskih trpezarija. Koliko ljudi je čulo za Zelinskog? Gde bi o njemu moglo više da se nauči? Pošla sam do Kikindskog muzeja. Pitala sam za slike Zelinskog. Imaju ih, ali nisu izložene – nema mesta. Ali, ako hoću, mogu prisustvovati ilustraciji života mamutice Kike.

Pokušavam preko interneta www.museum.com: Narodni Muzej Kikinda.

Muk!

Puka adresa i ništa više - Autori (0), Argumenti (0), Sadržaj (0). Nema čak ni Kike! Samo poziv međunarodnog sajta „Muzeji sveta“ da se uključe u beplatan servis internacionalnog networka i postave sadržaj. Na raspolaganju su 10 MB, što znači hiljade web stranica, slika, ilustracija sadržaja, kao i reklamiranje događaja i izložbi. Uključivanje u svetske tokove kulture bez troškova, uz upozorenje da će sajt „Narodni Muzej Kikinda“ biti izbrisan ako se ne aktivira.

NARODNI MUZEJ KIKINDA

Titov trg 21 , Kikinda , 23300 , Yugoslavia

For the attention of the museum management …

ACTIVATION NOTICE

Vladimir Zelinski – Volođa, veliki akademski slikar, ruski emigrant, je živeo i radio u Kikindi između dva rata. Na Internetu ne postoji. Gde i kad je rođen, koliko je živeo, gde je sahranjen? Koje njegove slike su u muzeju?

U Ruskom selu, prilikom proslave otvaranja spomen čitaonice su pomenuli i zasluge Volođe, koji je, kako tvrde, tamo živeo. Zatim su nazdravili par puta i zaboravili da sažmu njegovu biografiju i postave je na Internet, uz fotografiju bar koje od fresaka koju je zaslužni slikar oslikao u njihovoj crkvi.

Muk.

Upoznala sam nedavno jednu mladu profesorku Kikindske Gimnazije. Pitala sam je za kabinet fizike. Da li još postoji? Iz prve me nije razumela.

Mi smo ga zvali kabinet, danas ga verovatno zovu laboratorijom. Ispravila sam se i ponovila sam pitanje.

Kabinet fizike je bio muzej istorije fizike još u vreme kad sam ja bila učenik. Visoke, imponentne, staklene vetrine ugrađene u masivne plakare od orahovine pokrivale su dva zida ogromne učionice. Plakari su bili prepuni finih, zanatski proizvedenih instrumenata klasične fizike iz druge polovine 19. veka. Sećam se još uvek Lajbnicove boce- remek dela zanatstva. Ogromno stakleno zvono sa srebrnom bordurom na finom ovalnom teku. Na našem kabinetu fizike pozavideo bi nam British Museum.

„Nema ga više, rasturen je. Trebalo je napraviti mesta za laboratorije informatike“, odgovorila mi je, kao da se radi o najnormalnijoj stvari na svetu.

„A instrumenti?“ pitam u panici.
„Nešto od toga je dato muzeju, ostalo je bačeno.“
Laboratorija informatike!
Ukucavam na Google-u „Kikinda, Gimnazija Dušan Vasiljev, home page “.
Muk. Informatički muk!
Noć muzeja. Noć. Muk i mrak.

Politička arena je mesto koje mladi sve manje posećuju. Dobar deo njih tu ideološku udaljenost od tekuće politike i političara svesno traži i neguje. I u poslednje vreme i oblači.

Hipster je dobrostojeći, manje-više obrazovan mladi čovek sa pretenzijom kretivnosti, individualizma i olističke vizije sveta. Revolucionarna, politički angažovana, kolektivna kontra-kultura mladih koja je od šezdesetih do devedesetih izazvala mnoge kulturne, društvene i političke promene u modernom društvu njemu je strana i često nepoznata. On se ironično poigrava promašenim idejama i idealima očeva i dedova, pretvara ih u postmoderne ikone i fetiše koje bukvalno “oblači. Autentični hipster po definiciji mora biti kreativni individualista sa puno slobodnog vremena. Ali kako kreativnost nije ravnomerno raspodeljeni intelektivni resurs, završava se tako što malobrojni predstavljaju mnogobrojne imitatore. Doslednost ideji visokog konceptualnog udarništva se ogleda u odevnom i životnom stilu, inspirisanom proleterskim klišeom industrijskog radnika šezdesetih i sedamdesetih godina.

Hipster je sin metropole. Voli stare, istorijske industrijske zone, koje je metropola progutala, a industrija napustila.

Idealni hipster živi u loftu, otvorenom i jedinstvenom stambenom i radnom ambijentu. Najbolji i najskuplji loftovi su oni dobijeni pregrađivanjem i adaptacijom starih i napuštenih fabrika. Ove adaptacije su obično poverene arhitektima avangardije. Rezultat su luksuzni i skupi atelje/garsonjere u ekskluzivnim ambijentima. Hipster ubija vreme u stvarnim, a još češće umišljenim kreativnim aktivnostima, obilascima raznih kulturnih događaja, u traženju zabave i lakog života. Obožava indie muziku, tekilu bum-bum i “rave” party u opustošenim i zapuštenim ambijentima: starim magacinima, fabričkim halama, hangarima.

Hipster će za tu priliku staviti ružičastu “kefiju” oko vrata sa leptirićima ili malim srcima, na mesto one autentične koju su u znak solidarnosti sa Palestincima nosili njegovi politički angažovani očevi. Na glavi će imati kamionistički kačket sa writer-om (potpisom), za koji je spreman da plati bilo koju sumu. Uz to će obući “vintage” T-shirt majcu iz osamdesetih godina – koju je našao u roditeljskom ormanu ili na “buvljaku”. Eventualno sa oslikanom ikonom Če Gevare, ili neku gadget majicu iz tog perioda. Ako ne uspe da nađe autentičan primerak, kupiće novi surogat kojim je tržište preplavljeno. Preko ove majice će obući ordinarnu kariranu flanelsku košulju. Pantalone jeans, obavezno ispod pupčane linije, će biti tesne i oblačiće ih sa šucigerom.

Hipster je svestan da živi u darvinističkom društveno-ekonomskom okruženju koje nikom ništa ne obećava. Ali to je otkrio tek kad je odrastao. Od rođenja je bio mali princ oko kojeg su igrali svi ukućani. Završio je škole koje nikom nisu uskraćivale diplomu. Momentalno nema izgleda da nađe posao koji bi mu bio “po meri”. One druge poslove, koje ne želi, će možda jednog dana i prihvatiti. Zasad su tu mama, tata i eventualno njegova kreativnost da ga zaštite od grubosti života.

Ali hipster je i socijalno biće, te mu je potreban izvesni univerzalni vrednosni referent i zajednički imenitelj. Tu mu specijalisti marketinga priskaču u pomoć proizvodima bremenitim altruizmom i ekosamosvešću. Hipstera kao potrošača je lako uloviti.

Hipster obožava bicikl, ali ne bilo koji: bicikl stare mode, bez modernih kočnica. Voli i proizvode dobijene recikliranjem. Tu prednjače torbe od recikliranog platna u metrostilu za muškarce i torbice za devojke.

Pošto je prvo bacio 150 evra za kačket poslednjeg modnog trenda, hipster će kupiti ravne espadrile ili sportsku obuću, dajući prednost firmama koje strogo privileguju solidarnu trgovinu i reciklirani materijal.

Firma “Toms” je miljenik hipsterske subkulture. Poslovna formula solidarne trgovine Toms-ona je “One to One” (jedan za jedan): Jedan par prodatih espadrila podrazumeva i poklon još jednog para cipela nezbrinutoj bosonogoj deci. Platnena torba sa natpisom FEED (hrani!) kompletira espadrile. Svaki prodati primerak obezbeđuje obrazovanje i ishranu jednog deteta u najsiromašnijim krajevima sveta u toku jedne školske godine.

Vremenski horizont hipstera dalje ne ide.

Autentičan hipster shvata važnost i ulogu intelektualne sfere u modernom društvu i spreman je da plati poštenu cenu za taj dekorativni detalj. Nabiće na nos naočare sa velikim crnim okvirom, sa dioptrijom ako mu je potrebna, a ako nije, onda sa običnim staklom. Nedostatak evidencije ličnog intelektivnog proizvoda će nadomestiti IQ certifikatom.

“Subkultura hipstera” je dobro konstruisana potrošačka grupa, savršen proizvod marketinga i reklame. Hipsteri kupuju sopstvenim novcem ( a još češće novcem svojih roditelja!) prazan identitet i bezazlenu “pobunu”.

Pitam mog hipster-studenta, koji ne uspeva da ugura reči u jednu prostoproširenu rečenicu, koliko je knjiga dosad pročitao. Možda dve – nemam vremena za gubljenje, odgovara mi.

Carpe Diem!

749 je zvanični broj zverski ubijenih rodoljuba u logoru Narvik I od juna do oktobra 1942. Stvarni broj poginulih je veći, jer se mnogi na tom spisku i ne nalaze ( Kosta Trnić iz Kikinde je među njima). Podatak o streljanim u ranim jutarnjim časovima 18/07/1942. je sveden na puki spisak brojeva; o živim ljudima spaljenim u paklu bolničkih baraka te iste noći nema ni evidencije, ni kostiju.

Zvanični izveštaj SS uprave logora o streljanju „287 brojeva“ (Faksimil prve stranice)

Ti brojevi su sinovi naše male zemlje. Naš skupoceni podmladak. Izmučena, pretučena, popaljena mladost. Iza svakog anonimnog broja naćićete braću, sestre, roditelje, ponekad ženu i decu. U domovima ovih ljudi i njihovih potomaka i danas se neguje sećanje na tu nedužnu mladost i čuvaju se stare fotografije, školske sveske, poneki udžbenik, spomenice, …….

Danas, posle šest decenija, to su hiljade i hiljade ljudi, rođaka i potomaka, koji se ne boje susreta sa sopstvenom istorijom i ne žele da je zaborave.

Nećak Broja 428 mi piše iz Beograda:

“Iz vaših priča sam puno saznao o zloglasnom Beisfjordu. Beisfjordska tragedija je i tragedija moje porodice…

Borivoje Mrvoš

Kao đak dobio sam za domaći zadatak da napišem pismeni rad o učešću u NOB-u. Tada sam od svoje bake po prvi put čuo o hapšenju mog strica, Borivoja Mrvoša ( rođenog 1925), od strane specijalne policije i Gestapoa i kako je posle saslušanja u specijalnoj policiji (Đušina ulica) po hitnom postupku prebačen u Banjički logor, a samo nekoliko dana kasnije u radne logore III Rajha. Pamtim da sam poluotvorenih usta slušao baku kojoj su se suze kotrljale niz lice i hvatao svaku njenu reč. Baka je znala da joj je sin poginuo, ali niko od nas nije znao gde.

Osim izvoda iz knjiga Banjičkog logora i potvrde Sreske Komisije o nadoknadi štete za poginulog strica (250,00 din), ništa više nam nije bilo dato da znamo o njegovoj sudbini. Suviše malo za jednu majku i za jednog brata.

Moj otac je, tragajući za bratom, aktivistom pokreta otpora u Beogradu, godinama bezuspešno pokušavao da dođe do bilo kakve informacije. Nažalost ništa nije urodilo plodom. Ta neizvesnost ga je progonila i dovodila do očajanja - pisma Crvenom Krstu od 1945-2007, uvidi u raznorazne kartoteke, registre, razgovori sa povratnicima (preživelima) … i ništa, kao da je u zemlju propao!

Otac je stario i lagano je gubio snagu i nadu. Tada sam mu obećao da ću prevrnuti zemlju u potrazi za njegovim bratom i mojim stricem, kojeg nažalost, nisam nikada upoznao (ja sam 1969 godište). Otac mi je predao svu raspoloživu dokumentaciju koju je tokom godina sakupio i ja sam nastavio tamo gde je on stao.

Usledili su novi zahtevi Crvenom krstu, udruženjima povratnika … Naravno meni je nova IT tehnologija stvar umnogome olakšala. Dugo mi je samo jedan detalj promicao i odvlačio moju istragu u pogrešnom pravcu. Naša višegodišnja pretraga dokumentacije se bazirala na logorima u Nemačkoj, a onda sam shvatio da na izvodu Banjičkog logora stoji „III Rajh“. Pošao sam logikom da su zlikovci za „III Rajh“ smatrali svaki pedalj zemlje koju su gazili i pregazili. Tako sam istragu proširio i na ostale logore smrti. I kada sam se najmanje nadao dobio sam poruku sa kompletnim spiskovima ljudi deportovanih u Norvešku (Internirci u Norveškoj). Strpljivo pregledajući ove spiskove pronašao sam ime i prezime, godinu hapšenja mog strica i ime logora - Beisfjord. U neverici sam po stoti put čitao to ime: „Beisfjord“. Za ovaj logor nikad nisam ni čuo!

Odmah sam napisao mail gradonačelniku Narvika, sa molbom da mi pomogne. Već narednog dana sam dobio potvrdu da je moj mail prosleđen kustosu Ratnog Muzeja u Narviku. Naravno morao sam u E-mailu da naglasim da sve to ne činim iz potrebe za bilo kakvom ratnom štetom i tome slično. Posle dva dana napetog iščekivanja stigao je odgovor:

I have found Borivoje Mrvos in the list over victims from the camp Beisfjord
outside Narvik in Northern Norway, According to the data he died here in
1942 (probably during summer 1942) .
Beisfjord was one of the worst camps for yugoslavian prisoners in Norway. In
1942 about 900 prisoners arrived and after a few months only about 150 were
still alive.

Jako mi je bila potresna Vaša ispovest o odlasku u Beisfjord i nepostojanju dostojnog obeležja stradalima na mestu logora.

Takođe ne mogu da razumem gospodina koji je sa Vama ušao u „raspravu“ oko naziva hotela i sličnim stvarima. I sam sam u proputovanju kroz Kikindu bio zaprepašćen imenom ovog hotela. Ali ništa me više ne čudi: i sami ste čuli da su Hitlerove slike počele da krase sobe jednog od hotela u Beogradu. “

Bliži se Halloween.

Moji studenti se uzbuđeno spremaju za ludu noć „Strave“: kupuju nove maske skeletnih utvara i slepih miševa. Pabovi i restorani pribavljaju džinovske ludaje u koje će nadahnuto urezati avetne obrise monstruma, svako prema svojoj umetničkoj viziji i interpretaciji. Pred noć će sveće, unutar izdubljenih ludaja, treperiti zloslutnim, jarkim, crveno-narandžastim odsjajima. I počeće velika, luda noć zabave, muzike, šale i smeha.

I profesorka veronauke je u vanrednom, mobilizacionom stanju. Dan mrtvih po katoličkom kalendaru namenjen je obilasku groblja, komemoraciji mrtvih i kupovini hrizantema za grobove. Za cvećare oko groblja je prilika da udesetostruče cene hrizantema. (Praktični savet: nemojte nikad pri poseti italijanskoj porodici poneti buket hrizantema. Prestrašićete ih. Za Italijane hrizanteme su isključivo cveće mrtvih). Profesorka intenzivira svoj psiho-pedagoški rad u nameri da sačuva nove generacije od napuštanja vekovne tradicije. Ona argumentovano objašnjava da je Halloween tuđ kulturni model koji podriva temelje katoličke kulture, ali ne uspeva da objasni zašto je bolje na taj praznik plakati i tužiti, nego pevati i igrati.

I ja verujem da je uvek bolji onaj model koji ti se više dopada. I tu se slažem sa mojim studentima. Ali još uvek neke stvari ne razumem.

Ako su ludaja i bundeva leksički gledano sinonimi, to još nije dovoljno da kikindska ludaja postane bundeva. U mojoj kući nisam nikad čula da je neko, čak i nehotice, izgovorio reč „bundeva“. Da ne govorimo o kući moje bake! A, hvala Bogu, pravile su se odlične gibanice sa ludajom. Gibanice sa ludajom, ne bundevara!

Ta jezička inovacija je kulturno spoticanje! Gubljenje identiteta! I, ako hoćete, brenda! Ekskluzivna Kikindska Gibanica sa Ludajom postala je generična „bundevara“, koju može svako da napravi (osećate li grubu asonancu suglasnika „bndv“, koja „para“ uši?). To što mnogi izvan Vojvodine ne znaju šta je gibanica sa ludajom nije dobar razlog da joj menjamo ime. To ime je naš brend i ključ naše kompetitivne prednosti. Onima koji to ime ne poznaju može se uvek lepo objasniti da je Ludaja specijalna, Kikindska bundeva! Reklama je zato tu!

Ali vratimo se na noć ludaja i slepih miševa.

Pokušajte da ukucate na Google-u reči: „slepi miš“.

Dobićete, redom: Opera Johana Štrausa - dvd, divx; zatim vest o slepom mišu koji je uletao u brushalter; i onda vest o nekoj vokalnoj solistkinji koja peva nogama okačenim o prečke i suknjom koja joj pada preko glave; o kadrilu iz istoimene opere igranim pod kišobranima na gradskom trgu; zatim priču izvesne književnice koja piše: „Nećeš verovati: u sobu nam je ušao slepi miš. Sama pomisao na to gnusno biće…..“

I meni je pre neki dan uleteo slepi miš u sobu. Uleteo, ne ušao! Slepi miš u sobu ne ulazi, nego uleće, ali to je tek terminološka konfuzija i sitno zaplitanje logičkog aparata. Velika greška je nazvati slepog miša „gnusnim bićem“. Na svu sreću napred navedeni prozni prilog je na sajtu „ex-yu književnost“, tako da je razumno nadati se da je i to samo ex, ex, ex…..neznanje.

Kulturna obrada slepog miša zavisi od podneblja.

	Naslovna strana prvog izdanja romana”Drakula”

U Kini slepi miš je simbol sreće. Dva slepa miša su simbol dvostruke sreće. Simbol petostruke sreće - dugovečnosti, zdravlja, bogatstva, ljudske vrline i prirodne, bezbolne smrti - je dugobradi starac obavijen krilima pet slepih miševa.

U opereti Johana Štrausa slepi miš je maškara vedre i bezbrižne habzburške mladeži u noćnim lumperajkama.

“Die Fledermaus”, opereta Johana Štrausa II prvi put izvedena 1874. god, sadrži nisku najlepših bisera balske muzike: valcera, polki i kadrila. Slepi miš je u njoj uvređena goliardična maškara koja se veselo sveti.

Na zapadu slepi miš je protagonista gotičkih romana. On je oduvek bio simbol mrtvih duša i vampira, koje i danas srećemo u horor žanru na ekranima i u knjigama.

Heidegger je rekao da čovek živi u senci smrti, Kant da je čovek vremenski ograničeno biće.

Halloween pomaže da se ta istina veselo preživi.

Ovih dana mnogi su se duboko zamislili nad sopstvenom ekonomskom perspektivom u najnovijem globalnom ekonomskom okruženju koje se ozbiljno drma.

I ja trljam oči da skinem prašinu hiperkapitalizma, proizvodnih i distributivnih networka, difuznog partecipativnog akcionarstva, privatnih penzijskih fondova, investicionih fondova, tehnofinansija, fuzija i merdžera, … i šta vidim?

Nećete verovati: vidim moju baku sa tri razreda osnovne škole koja setno klima glavom i komentariše: “Dug je zao drug”.

Baš tako - u dve reči.

Mi koji smo živeli u Titovoj Jugoslaviji vrlo dobro znamo o čemu se radi. Crv nacionalnog razdora uvukao se kroz naš spoljni dug. Zapad nas je izdašno finansirao da bi nas držao daleko od Varšavskog pakta. I mi smo se uljuljkivali našim “uspešnim” nesvrstanim putem u socijalizam: radnim mestima na kojima se više kafenisalo i konferisalo nego radilo i godišnjim odmorima u sindikalnim odmaralištima na moru i u planinama. Štedeli smo za šoping u Trstu i za kupovinu novih kola dok su nam stan davali država ili preduzeće. Razvili smo visoki stepen samosvesti i vere u našu stratešku važnost i ulogu u tada bipolarnom svetskom političkom i ekonomskom poretku i na tim krhkim primesama smo odgojili generacije nenaviknute na kompetitivnost, na radnu disciplinu i na odricanje.

I kad je kohezija Varšavskog pakta počela da popušta i bipolarni svet da nestaje pod pritiskom rastuće ekonomske snage Kine, Indije i zemalja Indokine, nama su naši poverenici spremno ispostavili račune za dospele i neisplaćene dugove. Preko noći iz prodavnica je nestalo jestivo ulje zajedno sa mnogim drugim osnovnim prehrambenim proizvodima: počela je mučna faza vraćanja duga. Narodno nezadovoljstvo i osiromašenje je u našim uslovima bilo vešto kanalisano: ko je više potrošio treba i više da vrati. Ta logika je brzo prerasla u nacionalnu netrpeljivost i razdor, što je poštedelo stare, beskrupolozne, nepodobne političare Titove Jugoslavije od pada i gubljenja lične vlasti i moći. Račun je platio narod ekonomskom bedom i ratnim žrtvama, dok se stara državna vlast prepakovala i reciklirala u osamostaljenim republikama. Osnovne vrednosti rada i lične odgovornosti za sopstveno blagostanje, vrednost truda i zalaganja, vrednost namenske štednje i investicionog ulaganja su lagano i mučno osvajale pravo gradjanstva u jednom društvu naviklom na blaženstvo neodgovorne potrošnje i političkog pokroviteljstva.

Ali to je već stara priča koja više nikog ne interesuje, ali može da poduči.

U multipolarnom globalnom svetu Bogom dati primat političke, ekonomske i finansijke dominacije postoji samo u iluzijama i snovima o veličini i moći. Strateška važnost je relativni koncept koji se može ostvariti samo rigoroznim poštovanjem načela osnovnih ekonomskih funkcija: proizvodnje, razumne i odgovorne potrošnje i štednje uz negovanje kulturnog humusa rada, truda, znanja i zalaganja.

Hipertrofija funkcije potrošnje i kultura konzumizma kao motora ekonomije proizvodi neodgovornu potrošnju i zaduživanje potrošača preko njihove kreditne sposobnosti.

Kreditna disciplina banaka i finansijskih institucija se topila na vrelom suncu brzog i lakog profita. Hipotekarne banke su lako davale kredit kreditno nesposobnim licima (krediti “sub prime”), da bi masu tako nastalih kreditnih potraživanja pokrile emisijom obveznica koje su prodavale investitorima širom sveta. Ovaj proces prebacivanja kredita i kreditnog rizika sa banaka na investitore poznat je kao “securitization”. Kreditno nesposobna lica ne mogu isplaćivati kredit, a hipotekarna garancija postaje nedovoljna kad vrednost nekretnine opadne, što je i izazvalo krizu nelikvidnosti najvećih specijalizovanih kreditnih ustanova u Americi: Fani Me i Fredi Mek (Fannie Mae i Freddie Mac). Američka Centralna Banka (Fed) je priskočila u pomoć inekcijom likvidnosti i postala njihov glavni akcionar sa gotovo 80% učešća u kapitalu. Praktično ove banke su nacionalizovane i njihovi dugovi su pridodati javnom državnom dugu. O kojim se ciframa radi? Dakle, ukupni javni dug SAD pre ove operacije iznosio je 9.600 miliardi dolara. Dug dve banke sa imenima koja podsećaju na bezbrižne ličnosti iz Diznijevih filmova iznosi 5.200 miliardi dolara, od kojih su bar 1.700 miliardi dolara nepokriveni garancijama (sub prime). Zvanično, Centralna Banka nacionalizuje ( i socijalizira) “samo” 1.700 miliardi dolara. Ova operacija dovodi do porasta već visokog federalnog duga sa 67% na bar 80% ukupnog bruto društvenog proizvoda. Centralna Banka garantuje i preostale dugove u iznosu od 3.500 miliardi dolara, ali van bilansa!

Vesela inženjerija tehnofinansija je u poslednjih dvadeset godina razvila tržište finansijskih derivata koje možete zamisliti kao najveću kladionicu na svetu. Cena zlata će porasti u naredna tri meseca? Kreditna stopa će opasti? Akcije GM će porasti? Dolar će ojačati? Dolar će oslabiti? Berzanski indeksi će porasti? Ili opasti? Uložite vaš novac igrajući na kartu u koju verujete! Zaradite uz minimalna ulaganja! Ili opet, ako niste skloni riziku, nemojte rizikovati! Zaštitite vaša ulaganja, osigurajte vaš rizik!

U novi biznis se ubacilo i najveće osiguravajuće društvo SAD – AIG Corp. osiguravajući kreditni rizik najraznovrsnije klijentele ugovorima tipa “credit default swaps”. Lavina osiguranih i insolventnih kredita obrušila se na osiguravajuće društvo, čiji raspoloživi cash nije više bio dovoljan da isplati odštetu. Ali AIG Corp. ne sme bankrotirati. AIG Corp. osigurava penzije i zdravstvene usluge stanovništva, njihove automobile i domove, industrijsku opremu, itd. Fed je prisiljen da interveniše sa 85 miliardi dolara, za sada.

I državni dug nastavlja da raste. Već danas federalni bilans SAD, koji se pokriva emisijama državnih obveznica (Treasury bonds), zavisi od priliva stranog kapitala u dnevnim astronomskim količinama od 2 do 3 miliarde dollara.

Na pragu smo najveće ekonomske recesije od 1929. godine. Kako se ponašati?

Jedan Šekspirov junak je ovako savetovao sina: “Neither a lender nor a borrower be!” (Ne daj novac u zajam, niti traži zajam!)

Moja baka Đulijana bi to malo drukčije rekla, ali nažalost nije za objavljivanje.

(Ilustracije poslovnog uspeha)

Uspešna poslovna komunikacija i manadžment počivaju na poštovanju tri osnovna postulata:

Osvojiti srce potrošačke publike, Osvojiti srce potrošačke publike, Osvojiti srce potrošačke publike!

Dakle, uvek poći od potrošača, postojećih i potencijalnih. To je jasno, kako osvojiti to srce je već teže pitanje. Kako razumeti duh vremena – Zeitgeist i pretočiti ga u uspešnu poslovnu strategiju? Za to su potrebni oštri intelekt, dobro poznavanje klasične i moderne kulture, intuicija i genijalnost. Tu titule slabo pomažu: Dipl.oec, Dr, Mr, Prof su nedovoljne i često kontraindikativne. Case study, analiza praktičnih slučajeva, je dobar način poduke i ispomoći, premda je svaki slučaj - slučaj za sebe.

Za početak je dobro podsetiti se da danas tvoje preduzeće ne proizvodi robu i profit – prevaziđene koncepte ranog kapitalizma. Tvoje preduzeće proizvodi vrednost, ima viziju bolje budućnosti: ono ne proizvodi samo robu i usluge, ono promoviše borbu protiv rasne diskriminacije, protiv gladi i siromaštva, protiv SIDe, multipne skleroze, bori se za zdrav životni ambijent, štiti ekosistem i ugroženu floru i faunu, sponzoriše obnovu kulturnih spomenika,…

Jednom rečju tvoje preduzeće proizvodi i širi univerzalne ljudske vrednosti i vrlinu.

Zarada je merilo uspeha. Ali zarada i uspeh nisu samo za tebe, individualnog ili korporativnog preduzetnika (Stockholders). Mnogobrojni su nosioci interesa (Stakeholders): zaposleno osoblje (isplaćene plate), banke i finansijske ustanove (kamate), dobavljači (stalan pritok novih porudžbina, brza amortizacija i obnova opreme), klijenti (traženi kvalitet i ažurnost u isporukama - zakidanje na kvalitetu može jednokratno da uveća zaradu, dugoročno ono je ubitačno, jer klijenti ne pružaju „i drugi obraz“), naučno-istraživačke ustanove (naučno-istraživački rad na novim proizvodima i tehnološkim rešenjima, kupovina industrijskih patenta, u večitoj borbi protiv agresivne konkurencije), državna i lokalna administracija (plaćeni porezi, dozvole, koncesije i slično), lokalno stanovništvo (izgradnja sportskih igrališta, sponzorizacija kulturnih događaja, itd – lokalno javno mnenje može da ti „zatvori“ fabriku ako veruje da zagađuješ životnu sredinu), ciljano šire stanovništvo (stipendije za univerzitetske studente i doktorate u stalnoj potrazi za najboljim kadrovima), i tek na kraju ovog lanca interesa i raspodele dolaziš ti – preduzetnik/akcionar/Stockholder.

Ova piramida vrednosti počiva na naklonosti potrošača, na „živom pesku“: jedan jedini pogrešan korak i počećeš da toneš. Potrošač je stvarni gospodar tvog preduzeća.

Kako osvojiti njegovo srce i pridobiti njegovu lojalnost?

Zavisi mnogo od vrste proizvoda koje nudiš tržištu, ali još više od toga kako ih nudiš.

Pođimo od jednostavnog primera: industrije trikože, „labour intensive industry“ – mnogo nekvalifikovanih ruku i niski kapitalni ulog u mašine i opremu. Svi znamo da su se te industrije preselile u siromašnije krajeve sveta, gde je radna snaga jeftinija. Ono što možda ne znamo je da je „dodatna vrednost“ (Value Added) razloživa na četiri komponente, od kojih ću ovde ilustrovati samo dve: „form value“ (puka vrednost fizičke transformacije materije) i „possession value“ (vrednost koju tvom proizvodu daje potrošač, njegova želja da poseduje baš taj proizvod, baš tvoj proizvod – u slučaju odevnih predmeta ona je u modi i dizajnu, u sugestiji životnog stila, ali i u poruci koju tvoji proizvodi nude i koja prevazilazi prirodu samog proizvoda).

U odavno „zreloj“ tekstilnoj industriji vrednost stvorena pukom fizičkom transformacijom (u malim radionicama sa nekvalifikovanom radnom snagom i jeftinom opremom) je minimalna u odnosu na ostale komponente dodatne vrednosti. Stvaranje te vrednosti je prepuštena malim privatnim radionicama koje proizvode pod ugovorom (contractors) .

Fizička proizvodnja robe je puki, neophodni „incident“, propratna pojava u stvaranju vrednosti.

Misija, Strateška Vizija, Brand, Imidž i Inovacija su stvarni stvaraoci i nosioci uspeha. I naravno sposobnost da se sve to komunicira.

Dakle pođimo od konkretnog primera: Benetton, osnovana 1965. u Trevizu kao mala radionica trikotaže . Sestra Benetton je tada kupila „štrikaću mašinu“ i plela je lepe džempere, dok je brat Luciano na biciklu odlazio u nabavku vune i doturivao gotove džempere privatnim kupcima i radnjama.

Danas je berzanska kapitalizacija Benettona (suma tržišne vrednosti akcija preduzeća) 1.328.600.00 €.

Vrednost nije u opremi i mašinama, koja pripada uglavnom kontraktorima širom sveta, niti u blistavim izlozima i radnjama na najprometnijim potrošačkim raskrsnicama svetskih metropola, koje su u vlasništvu frančajzija, dakle privatnih trgovačkih radnji, nego u ljudskom resursu koji je Luciano Benetton uspeo da okupi oko sebe. Firma Benetton su: intuicija, intelekt i genijalnost – nedodirljivi resursi (intangible assets). Business je stvaranje „vrednosti posedovanja“ za kupce, što je i lavovski deo ukupno dodate vrednosti.

Geniji koji stoje iza Benettonovog uspeha su italijan Oliviero Toscani, fotograf i japanac Tadao Ando, samoučeni arhitekt.

Toscani je kreativan, provokativan, šokantan, antikonformista, anticipator i promoter novog društva „in fieri“.

1989: “Crno-beli kontrast”, promocija rasne jednakosti. SAD su zabranile ovu reklamu

NASTAVAK PRILOGA »

„Vaša dečica su porasla? Koliko godina imaju?“
„Velički su,  idu već u vrtić. Sin je napunio tri godine i već  pohađa kurseve plivanja. Oduševljen je! Ćerkica ima četiri godine. I ona ide na kurseve plivanja, a od ove godine  i  u baletsku školu.“ Tu ti vade iz džepa celularni i pokazuju seriju fotografija koje treba da dokažu  i pokažu prve uspehe naprednog podmlatka - sliku punačke devojčice u punoj baletskoj opremi sa velikim cvetom na glavi: „ To je sa završne predstave – ona je bila poljski cvet - bela rada“ – objašnjava ushićena majka. „Na jesen će poći u onaj novi, privatni vrtić gde se uči i strani jezik, engleski, ako uspemo da dobijemo mesto. Nećete verovati, svi se žale na krizu i besparicu, upisnina  je visoka, ali u vrtiću već danas nema mesta. Na svu sreću, uspeli smo da nađemo neku vezu.“
Otac se izvinjava, moraju požuriti da kupe neki poklon. Dečica su pozvana večeras na rođendansku žurku nekog dečurka iz vrtića. Odlaze presrećni, ispunjeni prijatnim roditeljskim obavezama.

Tako počinje. Igre su organizovane u vrtiću. Fizičke aktivnosti kontrolisane. Izbor aktivnosti ne zavisi od naklonosti deteta nego od modnih trendova – balet za devojčice, sport za dečake, kursevi engleskog za oboje. Sve u ludističkoj formi primernoj uzrastu. Da li su talentovani? Mamin sin i tatina ćerka su uvek talentovani. To je aksiom! Subotom i nedeljom – play station, filmići a go-go, TV. Deci nikad nije dosadno. Njihov dan je programiran do detalja i skandira organizovane aktivnosti i zabavu „around clock“.

Koju godinu kasnije će vam se žaliti da je učitelj, a kasnije i profesor,  nekompetentna ličnost: ne ume da zainteresuje decu, da podstakne njihovu radoznalost, slabo objašnjava i daje mnogo domaćih zadataka. Profesori ne razumeju decu i njihove potrebe i vanškolske obaveze. Tu je trening, sportsko takmičenje, baletska škola, muzička škola, igra, druženje, žurke, koje lagano od rođendanskih postaju tehno……prvo popodnevni diskać za juniore, a koju godinu kasnije noćni za srednjoškolce. Domaći zadaci će se od nekog prepisati u pauzi između časova. Važno je snaći se i svud stići.

Završna godina srednje ekonomske škole, subota ujutro: studenti stižu tek na drugi čas. Neispavani,  lome se po klupama.
Čas ekonomije preduzeća, bilansni indeksi, vežbanja, zapisuje profesor u dnevnik i postavlja prvi problem: ROE (Return on Equity) je 10%, čist dohodak 300.000 €, koliki je uloženi kapital preduzetnika? Praktično demencijalni problem. Studenti žmirkaju, jedan je na tabli i piše formulu: ROE= čist dohodak/uloženi kapital preduzetnika i ne ide dalje. Formulu zna. Osnove elementarne matematike ne poznaje. Nije se nikad merio sam sa sobom. Nije se nikad zamislio nad problemom neke jednačine, ili proporcije, niti osetio izazov, niti  samotni napor učenja i razumevanja.  -Progresivnog i laganog savladavanja prepreka. Nije okusio samozadovoljstvo i samopriznanje koje dobro i samostalno rešen zadatak sobom donosi.

Dečak pred tablom ima 18 godina, lepo isklesanu muskulaturu, stručno očupane i negovane obrve, i-pod oko vrata i mnogo samopouzdanja. Reći će da lekciju „nije razumeo“ i profesor će mu pomoći da „reši“ problem. Profesor zna da je za osnove matematike suviše kasno. To zna i student, ali konačno nije sve u matematici….. Naravno, naravno… Problemi su i u u logičkoj analizi i razumevanju teksta, ali to su već detalji. Školska lektira se ne čita, kao ni druga lektira. Dugi, sunčani letnji raspusti bili su posvećeni izlascima, „događajima“, diskotekama, kafićima i pabovima, vrućim kiflicama u svitanje, bazenima, plažama, kursevima pilatesa, bowlingu, igricama na play-stationu, Tv-trešu, i konačno, zasluženom odmoru.
Na jesen će na fakultet. Da se razumemo, ništa ambiciozno – političke nauke ili komunikacija, eventualno pravo. Važno je da nema matematike. Možda će i diplomirati – statistička verovatnoća je 40%. Sa tim profesionalnim profilom će ostati nezaposlen bar još 5-6 godina pod uslovom da savesno i redovno konkuriše. Ako ne diplomira naći ćete ga iza gajbica voća i povrća u nekom supemarketu.

Juriće bez predaha „must“ svakog momenta i sanjaće „Harley Davidson“, krstarenje po Karibima, efimerni uspeh prosečnosti i Velikog brata. Na kraju će osnovati svoju porodicu, imaće decu, kojoj će već od prvih dana kupovati najskuplju odeću marke „Walt Disney“ i sa nestrpljenjem će čekati da napune tri godine i da krenu u vrtić, na plivanje, na balet….

Uvučen u hiperanimirani život. Uhvaćen u vrtešku obaveza, stvarnih i umišljenih. Na beskrajnoj trkačkoj stazi koja nikud ne vodi. Život na tapis roulantu. U večitom bezdušnom bekstvu od sebe samog. Stranac u sopstvenoj koži.
Nec otium.
Ono što je u antičko doba bio termin za isključivo radne aktivnosti i obaveze – moderna tercijarizirana ekonomija i marketing su pretvorili u doživotni i neprekidni Negotium. Vreme života, ljudske egziztencije, poprima ekonomsku konotaciju: životni stil. Svaki životni stil ima svoj „must“ i svaki „must“ svoju tržišnu cenu.

Otium, kreativno slobodno vreme, onako kako su ga shvatali u antičkoj Grčkoj i u Rimu, je nestao. Otium kao vreme samotne kontemplacije u kojem se čovek susreće sa svojom unutrašnjom biti,   odmerava svoje snage, projektuje svoju budućnost, uči i razmišlja. Mnogi taj susret više ne žele i beže u hiljade aktivnosti koje tržište zabave nudi. Razbijanje glave  problemima matematike, logike, fizike malo ko je spreman da prihvati. Dugoročno to znači masovno gubljenje intelektualnog potencijala i pad u siromaštvo. Ali kako je cinično rekao jedan veliki ekonomista „In the long run we are all dead“ (Dugoročno gledano bićemo svi mrtvi) danas to nije važno.
Dakle, gratifikacija sad i odmah!

Kratkoročno, pad intelektualnog potencijala je inverzno proporcionalan porastu prihoda industrije zabave i slobodnog vremena.
Champagne!

Čarobni svet je izgubljeni prostor čudotvornih sprega i nedokučivih tajni  prirode, u kojem, duboko ponorena svešću, počiva naša atavična memorija: sećanje straha od groma, od munje, od zveri, straha gonjene žrtve, ali i čara i lepote svega vidljivog i čudotvorno nevidljivog. Očarenje silom i lepotom prirode.
I to očarenje danas tražimo u planinama, u visokim, senovitim šumama, u brzim i bistrim planinskim rekama, na proplancima, u jezerima, ili opet, na obali mora, u tihim zatonima, na školjima, u mirisu bora i čempresa.
Na tim začaranim mestima osećamo treperenje vazduha, vibraciju svetlosti, miris i dah prirode. I u toplim letnjim noćima naši snovi i neizrečene želje dobijaju krila i u zanosu lete prema sazvežđu Kasiopeje, dok ih naš pogled pomno prati. I tako opijeni lepotom letnje noći i mirisom oleandra ostajemo na rubu vremena da čekamo zvezdu padalicu.
Ta čarobna odlazišta su ispunjena magijom prirode i zaštićena svetim zakonom moderne ekonomije. Ne diraj: Prirodni Turistički Resurs!

Sve ostalo je Svakodnevnica, gde se može rušiti, graditi, kvariti, ograđivati, pregrađivati…. U svakodnevnici „racionalni“ čovek ne traži  „očarenje“. Magija okrepljenja, ozdravljenja, ushićene sreće lepotom vaseljenja je negde drugde. Izvan njegove biti i, uglavnom, sve dalje od njega. Krepki dani i magične noći su u turističkoj agenciji, uvijene u šareni paket snova, na domaku svakog podubljeg džepa, čiji su san snovi odavno napustili.

Oniričan, začarani svet ne nastanjuje turističke pakete. On je oaza duše, mesto gde se spontane snage i tajne prirode upliću u našu bit, osvajaju naša čula i, u racionalno potpuno nedokučivim asocijacijama, dotiču tanane žice očarenja, pretvarajući se  u ushićenu sreću lepotom Vaseljenja.

Ali gde je to mesto?

Ono je u tebi. Otvori oči i srce i začarani svet će radosno ući da ti okrepi snagu i san. Nekad će to biti stoletni hrast, nekad drhtava vrba, ili tihi izvor „čudotvorne vode“, ili pak, soko u letu, čaplja u bari, gnezdo lastavica pod strejom.

Izvadimo ruku iz džepa i otvorimo vrata. Izađimo za trenutak iz Svakodnevnice.

Za početak, pođimo na Vodice, tu, na domaku ruke, uz samo ivicu grada.
Šta vidite?
Kapelu Ognjene Marije, mali lazaret za zbrinjavanje bolesnih, tihi izvor „čudotvorne vode“, stoletno drveće na brežuljku? Mistiku lepote  koju su za vas sačuvali  vaši dedovi.
I stasite jablanove koji se tiho njišu na toplom julskom vetru. Njihove krošnje šapuću jednu drevnu priču.

Oslušnite!    Jablan!

Koja je razlika između jezika i dijalekta? “Jezik je dijalekt sa pasošem i vojskom” (Avram Noam Chomsky, filozof, lingvista i teoretičar komunikacije, MIT, USA).

Jedinstveno srpsko-hrvatsko jezičko područje sa svojim dijalektima više ne postoji. Germanski koncepti Heimat-a (domovine) i Vaterland-a (otadžbine), kod nas oduvek korišteni kao sinonimi, su redefinisani na nižem nivou, na nivou domovine, praktično – kućnog praga. Nemački termin “Heimat”, neprevodiv u romanskim jezicima, je domovina, “mala otadžbina”, uža geografska oblast porekla, mesto domovanja, sa svim svojim specificitetima, no ipak samo oblast - domovina. “Vaterland”, latinski “Patria”, je otadžbina. Otadžbina je u germanskom jezičkom području prostor koje obuhvata brojne domovine ujedinjene zajedničkim jezičkim, kulturnim, političkim i ekonomskim interesima.  U skali idealnih vrednosti Vaterland je viši koncept od Heimat-a. Heimat se može i izgubiti, kao što se desilo brojnim nemačkim oblastima, Vaterland se ne sme izgubiti. Vaterland – Patria - Otadžbina su identitet, suština bića.

Ukidanjem ideala Otadžbine i, naravno, Otadžbine, praktično smo se lišili kulturnog identiteta i kulturne zaostavštine, zatvorili smo se u naše skučene domove, pretvorili smo vojnike u domobrane,  krajišnike, arkanovce, ultraše i otpočeli kulturnu diferencijacijaciju.
Ljudi koji su do pre par godina govorili srpsko-hrvatski danas govore samo srpski, ili samo hrvatski, ili bosanski ili crnogorski. Zmijski car nam je poklonio dar razumevanja balkanskih jezika, pod uslovom da nikom to ne priznamo. I naravno mi govorimo srpski, a oni hrvatski, ili bosanski, ili crnogorski i na međunarodnim sastancima i kongresima svi tražimo prevodioce. Inostrani mediji pišu o samitima na kojima su intervenisali delegati Srbije, Hrvatske, Bosne itd i koji su tražili prevodioca sa hrvatskog na srpski i, naravno, sa srpskog na hrvatski, i opet sa hrvatskog na bosanski, i obrnuto, itd, u svim mogućim kombinacijama. Sitne pare za prevodioce i veliko cerekanje na račun balkanskih “malih otadžbina”.

I tako dojučerašnji poluobrazovani kadar postaje “poliglota” i specijalista za balkanske jezike. Balkan  obiluje prevodiocima koji (proverite i sami na Internetu) govore srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski i nude svoje usluge međunarodnim organizacijama.

Moji prilozi za ovaj blog, koje pišem iz Italije, na strogo srpsko-hrvatskom jeziku i ekavski,  mogući su zahvaljujući “bosanskom latinskom pismu”, koje sam instalirala na mom kompjuteru. Bosanski jezik! Na filološkim fakultetima širom sveta postoje katedre za srpsko-hrvatski jezik. Da li će otvoriti i katedre za bosanski jezik? Eventualno i za crnogorski? Jer crnogorci danas govore crnogorski.

Ja sam to otkrila pre nekih pet-šest godina, kad sam, koristeći fondove  za razvoj obrazovanja, povela grupu italijanskih studenata na stažiranje u crnogorsko primorje. Crnogorsko turističko preduzeće koje je prihvatilo grupu studenata, upriličilo je obrazovni program uz praktičnu obuku koji je mogao biti izvanredan, da u izvesnom momentu nije bio pozvan kao relator izvesni “ekspert” iz Više Pomorske škole u Kotoru. “Ekspert”, redovni profesor, nije bio u stanju ni da pozdravi studente na engleskom. Odmah je izjavio da mu je potreban prevodilac, jer govori samo “crnogorski”. Brzo je angažovan plaćeni prevodilac sa “crnogorskog” na italijanski. Studenti, koji su očekivali predavanje na engleskom jeziku, su se u čudu gledali.

Sve do nedavno ovakve i slične epizode činile su mi se tragično balkanske. Pomalo kao oni krimići Agate Kristi, koja, tražeći bizarne ličnosti i još bizarnije ambijente za misteriozne atmosfere i intrige svojih romana, u više navrata koristi naše balkansko podneblje.

Ovog leta sam duže boravila u italijanskoj luci  Đoja Tauro (Gioia Tauro), jednoj od najvećih pomorskih hub-ova na Mediteranu. Gosti hotela u kojem sam bila smeštena bili su uglavnom ljudi koji se bave  pomorskim saobraćajem i lučkim poslovima: Japanci, Filipinci, Korejanci, Nemci, Englezi, Kinezi… Negde oko šest sati uveče, pre večere, okupljali bi se u manje grupe na terasi hotela, uz aperitiv i tiho razgovarali. Čuo bi se tek žamor glasova, sve dok se jedne večeri nije pojavio jedan vrlo krupan mlađi čovek sa pozamašnim trbuhom, koji je bio u društvu svog celularnog telefona. Telefonirao bi satima pre večere, govoreći veoma glasno i tu i tamo bi se gromoglasno smejao. Razgovarao bi sa ženom, prijateljima, roditeljima. Psovao je u celularni, rutinski, svake tri - četiri izgovorene reči. Psovke nisu bile izraz ljutnje, besa, negodovanja, nego prirodni izraz i karakterisanje njegovog maternjeg jezika. Psovka kao izraz afektivnosti, dobrog raspoloženja, povod za lagodnost i smeh. Psovka kao znak intimnosti i prijateljstva.
Sam, sa celularnim, unet u svoj etnos: “Jebote, viđe li Ratka? A koji k….  veli na to Đoko?”, nije primećivao diskretne opominjuće poglede prisutnih koje je bezdušno uznemiravao galamom koju je dizao.
I dok je  birao naredni broj ko zna kojeg po redu prijatelja ili rođaka okretoh se i upitah ga:
“To vi crnogorski?”
“Da. A zašto?”
“Radoznalost i ništa više. Izvinite.” Odgovorih, povlačeći se.

Ranije su Crnogorci govorili srpsko-hrvatski, ali ratne i posleratne godine su očigledno  proizvele jaku jezičku diferencijaciju. Imala sam priliku da posetim crnogorske srednje škole prvih godina novog milenujuma: prosvetni radnici su sistematski štrajkovali i školski časovi su trajali 20 minuta.  Verovatno je tako bilo i u drugim krajevima. Danas sam spremna da priznam da crnogorski jezik postoji i da zahvalno prihvatim prevodioca.