Blog community…

Čarobni svet je izgubljeni prostor čudotvornih sprega i nedokučivih tajni  prirode, u kojem, duboko ponorena svešću, počiva naša atavična memorija: sećanje straha od groma, od munje, od zveri, straha gonjene žrtve, ali i čara i lepote svega vidljivog i čudotvorno nevidljivog. Očarenje silom i lepotom prirode.
I to očarenje danas tražimo u planinama, u visokim, senovitim šumama, u brzim i bistrim planinskim rekama, na proplancima, u jezerima, ili opet, na obali mora, u tihim zatonima, na školjima, u mirisu bora i čempresa.
Na tim začaranim mestima osećamo treperenje vazduha, vibraciju svetlosti, miris i dah prirode. I u toplim letnjim noćima naši snovi i neizrečene želje dobijaju krila i u zanosu lete prema sazvežđu Kasiopeje, dok ih naš pogled pomno prati. I tako opijeni lepotom letnje noći i mirisom oleandra ostajemo na rubu vremena da čekamo zvezdu padalicu.
Ta čarobna odlazišta su ispunjena magijom prirode i zaštićena svetim zakonom moderne ekonomije. Ne diraj: Prirodni Turistički Resurs!

Sve ostalo je Svakodnevnica, gde se može rušiti, graditi, kvariti, ograđivati, pregrađivati…. U svakodnevnici „racionalni“ čovek ne traži  „očarenje“. Magija okrepljenja, ozdravljenja, ushićene sreće lepotom vaseljenja je negde drugde. Izvan njegove biti i, uglavnom, sve dalje od njega. Krepki dani i magične noći su u turističkoj agenciji, uvijene u šareni paket snova, na domaku svakog podubljeg džepa, čiji su san snovi odavno napustili.

Oniričan, začarani svet ne nastanjuje turističke pakete. On je oaza duše, mesto gde se spontane snage i tajne prirode upliću u našu bit, osvajaju naša čula i, u racionalno potpuno nedokučivim asocijacijama, dotiču tanane žice očarenja, pretvarajući se  u ushićenu sreću lepotom Vaseljenja.

Ali gde je to mesto?

Ono je u tebi. Otvori oči i srce i začarani svet će radosno ući da ti okrepi snagu i san. Nekad će to biti stoletni hrast, nekad drhtava vrba, ili tihi izvor „čudotvorne vode“, ili pak, soko u letu, čaplja u bari, gnezdo lastavica pod strejom.

Izvadimo ruku iz džepa i otvorimo vrata. Izađimo za trenutak iz Svakodnevnice.

Za početak, pođimo na Vodice, tu, na domaku ruke, uz samo ivicu grada.
Šta vidite?
Kapelu Ognjene Marije, mali lazaret za zbrinjavanje bolesnih, tihi izvor „čudotvorne vode“, stoletno drveće na brežuljku? Mistiku lepote  koju su za vas sačuvali  vaši dedovi.
I stasite jablanove koji se tiho njišu na toplom julskom vetru. Njihove krošnje šapuću jednu drevnu priču.

Oslušnite!    Jablan!

Koja je razlika između jezika i dijalekta? “Jezik je dijalekt sa pasošem i vojskom” (Avram Noam Chomsky, filozof, lingvista i teoretičar komunikacije, MIT, USA).

Jedinstveno srpsko-hrvatsko jezičko područje sa svojim dijalektima više ne postoji. Germanski koncepti Heimat-a (domovine) i Vaterland-a (otadžbine), kod nas oduvek korišteni kao sinonimi, su redefinisani na nižem nivou, na nivou domovine, praktično – kućnog praga. Nemački termin “Heimat”, neprevodiv u romanskim jezicima, je domovina, “mala otadžbina”, uža geografska oblast porekla, mesto domovanja, sa svim svojim specificitetima, no ipak samo oblast - domovina. “Vaterland”, latinski “Patria”, je otadžbina. Otadžbina je u germanskom jezičkom području prostor koje obuhvata brojne domovine ujedinjene zajedničkim jezičkim, kulturnim, političkim i ekonomskim interesima.  U skali idealnih vrednosti Vaterland je viši koncept od Heimat-a. Heimat se može i izgubiti, kao što se desilo brojnim nemačkim oblastima, Vaterland se ne sme izgubiti. Vaterland – Patria - Otadžbina su identitet, suština bića.

Ukidanjem ideala Otadžbine i, naravno, Otadžbine, praktično smo se lišili kulturnog identiteta i kulturne zaostavštine, zatvorili smo se u naše skučene domove, pretvorili smo vojnike u domobrane,  krajišnike, arkanovce, ultraše i otpočeli kulturnu diferencijacijaciju.
Ljudi koji su do pre par godina govorili srpsko-hrvatski danas govore samo srpski, ili samo hrvatski, ili bosanski ili crnogorski. Zmijski car nam je poklonio dar razumevanja balkanskih jezika, pod uslovom da nikom to ne priznamo. I naravno mi govorimo srpski, a oni hrvatski, ili bosanski, ili crnogorski i na međunarodnim sastancima i kongresima svi tražimo prevodioce. Inostrani mediji pišu o samitima na kojima su intervenisali delegati Srbije, Hrvatske, Bosne itd i koji su tražili prevodioca sa hrvatskog na srpski i, naravno, sa srpskog na hrvatski, i opet sa hrvatskog na bosanski, i obrnuto, itd, u svim mogućim kombinacijama. Sitne pare za prevodioce i veliko cerekanje na račun balkanskih “malih otadžbina”.

I tako dojučerašnji poluobrazovani kadar postaje “poliglota” i specijalista za balkanske jezike. Balkan  obiluje prevodiocima koji (proverite i sami na Internetu) govore srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski i nude svoje usluge međunarodnim organizacijama.

Moji prilozi za ovaj blog, koje pišem iz Italije, na strogo srpsko-hrvatskom jeziku i ekavski,  mogući su zahvaljujući “bosanskom latinskom pismu”, koje sam instalirala na mom kompjuteru. Bosanski jezik! Na filološkim fakultetima širom sveta postoje katedre za srpsko-hrvatski jezik. Da li će otvoriti i katedre za bosanski jezik? Eventualno i za crnogorski? Jer crnogorci danas govore crnogorski.

Ja sam to otkrila pre nekih pet-šest godina, kad sam, koristeći fondove  za razvoj obrazovanja, povela grupu italijanskih studenata na stažiranje u crnogorsko primorje. Crnogorsko turističko preduzeće koje je prihvatilo grupu studenata, upriličilo je obrazovni program uz praktičnu obuku koji je mogao biti izvanredan, da u izvesnom momentu nije bio pozvan kao relator izvesni “ekspert” iz Više Pomorske škole u Kotoru. “Ekspert”, redovni profesor, nije bio u stanju ni da pozdravi studente na engleskom. Odmah je izjavio da mu je potreban prevodilac, jer govori samo “crnogorski”. Brzo je angažovan plaćeni prevodilac sa “crnogorskog” na italijanski. Studenti, koji su očekivali predavanje na engleskom jeziku, su se u čudu gledali.

Sve do nedavno ovakve i slične epizode činile su mi se tragično balkanske. Pomalo kao oni krimići Agate Kristi, koja, tražeći bizarne ličnosti i još bizarnije ambijente za misteriozne atmosfere i intrige svojih romana, u više navrata koristi naše balkansko podneblje.

Ovog leta sam duže boravila u italijanskoj luci  Đoja Tauro (Gioia Tauro), jednoj od najvećih pomorskih hub-ova na Mediteranu. Gosti hotela u kojem sam bila smeštena bili su uglavnom ljudi koji se bave  pomorskim saobraćajem i lučkim poslovima: Japanci, Filipinci, Korejanci, Nemci, Englezi, Kinezi… Negde oko šest sati uveče, pre večere, okupljali bi se u manje grupe na terasi hotela, uz aperitiv i tiho razgovarali. Čuo bi se tek žamor glasova, sve dok se jedne večeri nije pojavio jedan vrlo krupan mlađi čovek sa pozamašnim trbuhom, koji je bio u društvu svog celularnog telefona. Telefonirao bi satima pre večere, govoreći veoma glasno i tu i tamo bi se gromoglasno smejao. Razgovarao bi sa ženom, prijateljima, roditeljima. Psovao je u celularni, rutinski, svake tri - četiri izgovorene reči. Psovke nisu bile izraz ljutnje, besa, negodovanja, nego prirodni izraz i karakterisanje njegovog maternjeg jezika. Psovka kao izraz afektivnosti, dobrog raspoloženja, povod za lagodnost i smeh. Psovka kao znak intimnosti i prijateljstva.
Sam, sa celularnim, unet u svoj etnos: “Jebote, viđe li Ratka? A koji k….  veli na to Đoko?”, nije primećivao diskretne opominjuće poglede prisutnih koje je bezdušno uznemiravao galamom koju je dizao.
I dok je  birao naredni broj ko zna kojeg po redu prijatelja ili rođaka okretoh se i upitah ga:
“To vi crnogorski?”
“Da. A zašto?”
“Radoznalost i ništa više. Izvinite.” Odgovorih, povlačeći se.

Ranije su Crnogorci govorili srpsko-hrvatski, ali ratne i posleratne godine su očigledno  proizvele jaku jezičku diferencijaciju. Imala sam priliku da posetim crnogorske srednje škole prvih godina novog milenujuma: prosvetni radnici su sistematski štrajkovali i školski časovi su trajali 20 minuta.  Verovatno je tako bilo i u drugim krajevima. Danas sam spremna da priznam da crnogorski jezik postoji i da zahvalno prihvatim prevodioca.

Ludaja je oduvek bila jedno do obeležja kikindskog etnosa. “Popni se na ludaju da vidiš Kikindu”. Kikindu utonulu u severnobanatsku pustu, po kojoj su se vile ergele čilaša. Kikinda sa slatinama gde su guske vođene na ispašu. Guske?!

U ono vreme kad je Kikinda bila grad bilo je i jata gusaka. Sećam se da sam volela da leta provodim u bakinoj kući u četvrtom “frtalju”. Moja kuća u centru grada je bila malogradski svet provincije. Iz nje se Kikinda nije videla. Ali, vratimo se na guske.Zar niste počeli da pišete o ludajama? Jesam, ali, prvo o guskama.

Guščar je leti redovno prolazio ulicom i prikupljao guske, koje su se pridruživale jatu i lagano gegale prema slatinskim ispašama i barama na ivici grada. Uveče se jato vraćalo i svaka guska se sama zaustavljala ispred kapije iz koje je tog jutra izašla, strpljivo čekajući da joj otvore. U jesen bi počelo kljukanje gusaka. Kljukanje gusaka je varvarski metod odgoja od kojeg su Francuzi napravili svetski biznis. Ali guščja džigerica je bila u to vreme i kikindska poslastica, bar u četvrtom “frtalju”. “Foie gras”, jedan od najskupljih i najcenjenijih specijaliteta u svetu, ja sam redovno jela u bakinoj kući.

U to vreme u letnji bioskop u bašti Gradske Biblioteke nije se ulazilo bez “fišeka” semenki od ludaje. Gledali su se istorijski kolosali uz masovno grickanje. I dok glavni junak živom silom kida okove (sećate li se Stiva Rivsa?), grickanje postaje nervoznije, žešće, paroksistično. Niko se ne osvrće, niko te ne opominje, nikom ne smeta. Posle predstave, plato bioskopske bašte morao je biti dobro očišćen od ljuski i bačenih papirnih fišeka. Vreme tolerancije.

Pokušajte da uletite danas u letnji bioskop (ako ga nađete) sa kesicom semenki u ruci. Gledali bi vas kao na majmuna pobeglog iz zoološkog vrta! Semenke grickaj kući! Napolju prljaš, pljuckaš, i naravno, uznemiravaš!

Ljudi su prekinuli da masovno posećuju bioskopske sale i, bar u kikindskom slučaju, to je dovelo do njihovog gašenja.
Druga vremena. Dok smo grickali semenke u bioskopu bili smo grad. Danas, bez bioskopa, smo palanka.

A ludaje?
Ludaje se i dalje vrtlare oko Kikinde. Doduše, u druge svrhe i u veoma ograničenom obimu. Pažljivo selektirano seme se neguje s ljubavlju i s pažnjom kao kultni predmet i eksponat za “Dane Ludaje”. Uređeni i komercijalno neobrađeni etno-događaj pretvara džinovske kikindske ludaje u koncept i povod slavlja jedne berbe koje više nema. Lokalna industrija kolača bi mogla iskoristiti događaj i lansirati packaging “Kikindske gibanice sa ludajom” u porodičnom formatu. Jedinstveno sezonsko etno-iskustvo uz certifikaciju kikindskog brenda. Ali gde naći ludaje?

Justitia et Misericordia: Pravda i Milosrđe su dva Božja atributa u večnom konfliktu.

Dualno ime Boga: Elohim (Bog Pravde) i JHVH (Jahveh - Bog Milosrđa) u judaističkoj tradiciji su dve karakteristike jedinstvenog Boga.
U Starom Zavetu ime Boga je uvek dualno: „Ovo su generacije Neba i Zemlje u vreme stvaranja sveta, onog dana kad je Gospod Bog (Elohim JHVH) stvorio Nebo i Zemlju“ (Geneza 11.4).

Prema rabinskoj Tradiciji, kad se Abram obraća Bogu rečima: „Sudija celog sveta neće suditi“ (Geneza, R, XXXIX, 6), on ne postavlja Bogu pitanje, nego izvodi logički zaključak: „ Ako hoćeš da svet postoji, ne možeš tražiti da bude pravde; ako hoćeš pravdu, ne može biti sveta“.

I, opet, velikodušnost Božja je mnogo jači Božji atribut od Božje pravde.
Kad je Bog otkrio svoje atribute Mojsiju, ovaj je pred njim prvo kleknuo, a potom se prostro po zemlji. Mojsije je kleknuo pred Božjom pravdom i prostro se pred Božjom velikodušnošću.
„Ereh apayim“, a ne „ereh af“.
„Ereh“ je strpljenje „af“ prema jednim, „apayim“ je dualna forma, „prema svima“.
Dakle, „ereh apayim“, Bog je strpjliv sa svima, dobrim i zlim.

I hrišćanska tradicija daje preminentnost obeležju Božjeg milosrđa i velikodušnosti. Čovek greši: mislima, delima, nedelima i moli oproštenje. Sam Isus je provokativno uzviknuo: „Ko je bez greha nek baci prvi kamen“ (kamenovanje nevernice). Niko se nije drznuo.

Ljudi mole Boga za milost, milosrđe, oproštaj i traže zagrljaj leve ruke Božje. Svako poznaje svoj greh. Božje desnice se svi boje.

Osim Srba. Srbi su jedini hrišćanski narod koji u svakoj prilici i neprilici priziva Božju pravdu. I Bog im odgovara – desnicom.

Ova školska godina, koja je upravo završena, prošla je u „A-style“-u.

Da im je neko uredbom propisao da dolaze u školu uniformisani, izbili bi masovni neredi i bojkotovanje školskih klupa. Ovako, po „ličnom“ nahođenju i u potpunoj „slobodi“ izbora, studenti su preplavili učionice sveskama, nalepnicama, T-shirt-ima, ruksacima, futrolama sa logom „A-style“- najluđe napisnog slova „A“: žuto polje sa crnim A i dve crne tačke na levoj strani.

Roditelji  kupuju deci školski materijal u najvećem poverenju: ako knjižara prodaje sveske sa crnim slovom A i dve crne tačke na žutoj podlozi, biće da je to poslednja moda, dizajn il marka. Pomalo, kao one sveske od reciklirane hartije ili inspirisane promocijom ekološki odgovornog ponašanja, zaštitu biljnog ili životinjsko sveta, itd.
Konačno,  slovo „A“ sugeriše prvoklasnost.

Ali, najčešće roditelji i nemaju vremena da razmisle.

U razgovoru sa nekim od njih pokušala sam da dokučim da li znaju šta znači simbol.
„Zar nije to marka modne linije?“ pitali su me jedni; „Zar ima i neko značenje?“, pitali su se u čudu drugi.

Vrlo je teško objasniti značenje simbola, a ostati pristojan. Dakle, kako pristupiti? Situacija je delikatna, ali konačno simbol su oni kupili, bilo da je to majica, ruksak, ili sveska. Dakle, krećem sa prvim objašnjenjem u  soft verziji: „ To je simbol jedne pozicije iz ’Kama Sutre’,“ ali roditelj me gleda upitno, čekajući da sve bolje objasnim. Naravno, treba računati i na to da ima roditelja kojima „Kama Sutra“ ništa ne govori, što zadatak komplikuje. Počinjem da se dovijam i da uvijam objašnjenje.
„Zamislite  umesto dve tačke - dve glave.“ Pokazujem simbol koji trijumfuje na majci moje studentkinje koja je dopratila oca na razgovor.
„Aaaa! Razumeo sam. A ja sam bio ubeđen da je to neka nova marka. Matora budala! Da ja kupim tebi takvu majicu! Zašto mi to niko nije rekao? – tu se obraća ćerci, koja se brani: „Ja to nisam znala! Svi to nose!“
„ Tvoja baka i tvoja majka su bile aktivistkinje pokreta za ravnopravnost žena. A ti?  Puziš!“
Moje je lično ubeđenje da je „šifrirana poruka“ upućena odraslim, a ne vršnjacima, ali nisam htela da produbljujem temu i konflikt.

Sve je počelo davne 1989. godine. Izvesni Marko iz Milana, specijalista za dizajn, obradio je grafičku sintezu date pozicije iz Kama Sutre, i odlučio da  svoj proizvod lansira kao transgresivni logo „A-Style“.
Marko je proizveo simbol, šifriranu poruku i ništa više.
Nije lako naći preduzeća spremna da usvoje novu marku. Lansiranje  nove marke zahteva velika ulaganja u reklamu. Marko, pomognut prijateljima, štampa veliki broj nalepnica sa simbolom „A-Style“ i kreće u  promotivnu fazu tipa „Uradi sam“.
Promocija simbola počinje od semofora: za nekoliko dana svi semafori u Milanu i Rimu nose crno-žutu nalepnicu A-style. Slede: London, Moskva, Majami, itd. Simbol oslikan sprejom se, preko noći, pojavljuje i na trotoarima, duž biciklističkih trasa, itd. Mediji počinju da se interesuju za misteriozan logo, koji je u međuvremenu bio pravno zaštićen. Nastaje lov na autora. Ko se krije iza simbola? Šta simbol treba da znači i šta predstavlja?

Marku je trebalo deset godina da afirmira svoj logo i da ga unovči.
Ali vreme je sazrelo i u pravom trenutku Marko izlazi na svetlost dana i objašnjava da je logo njegov, ali da iza loga ne postoji nikakav proizvod.
Javljaju se brojni preduzetnici spremni da kupe licencu i da koriste logo na svojim proizvodima: tako do juče anonimni i umorni proizvodi – školski pribor, majice, ruksaci, itd primaju novu limfu i  postaju „šifrirana poruka“ teenagera, koji se zaverenički smeškaju posmatrajući svet odraslih.

Šifra je  „provaljena“. Školska godina je završena. I ocene su u A- Stilu.

Osamdesetih godina Alvin Toffler je prvi upotrebio termin „Knowledge society“ (esej „Future shock“) da opiše društvo koje je nastajalo: novi svet zasnovan na znanju. Izvanredan progres tehnologije i nauke u poslednjih dvadeset godina potvrdio je korektnost njegovih predviđanja. Tehnološka, tehnička i naučna elita kosmopolitskih vizija i kosmopolitskog sastava je izmenila svet u kojem živimo i način na koji razmišljamo. Argentinski filizof Miguel Benasayag, koji živi i radi u Parizu, izvanredno opisuje ovaj kvalitativan skok modernog društva u poslednje dve decenije („Vreme tužnih strasti“- u mom „slobodnom“ prevodu).

Ljudi po prvi put u svojoj istoriji žive u svetu. A gde su dotad bili?

U ranijim istorijskim epohama ljudi su trajali svoj vek u religioznoj dimenziji, koja je bila „slika sveta“; imali su izvesnost bolje budućnosti, makar na onom svetu. Mehanizam je bio jednostavan: prošlost, sa svim počinjenim grehovima je bila zlo; sadašnjost – vreme ispaštanja, a budućnost – spas. Niče je prvi primetio da je Bog u međuvremenu umro. Oktobarska revolucija ga je proglasila i zvanično mrtvim.

Na svu sreću Bog je imao naslednike: Mesijanizam iluminizma i Utopiju komunizma i socijalizma.  Budućnost je i dalje mogla blistati obećanjima. Ovog puta u laičkoj formi, ljudi su nastavili da veruju i da žive i rade u svetu koji je optimistički gledao na budućnost. Budućnost kao obećanje veće sreće, boljeg života, pravednijeg društva.

Osamdesetih godina je nastalo buđenje, spuštanje na Zemlju.

Stohastika zakona fizike, teorija sistema, entropija, „butterfly effect“, potencijal računara, progres genetike i biofisike, relativitet. Ne dopada ti se boja kože? Možeš je promenuti.  Ne osećaš se  muškarcem? Budi žena! Jedina granica je tehnologija, ali ako pričekaš, moći će. Sve je stvar vremena. Tehnologija i nauka su u rukama moćnih multinacionalnih korporacija. U Evropi ne dozvoljavaju izvesna istraživanja iz bioinženjerije? Radiće ih filijale korporacije u Indiji ili Kini.

Nauka istražuje univerzum i njegove zakone, tehnologija ih primenjuje. Nauka ne sanja bolje društvo, ne sanja tvoju budućnost. Nauka ne sanja. Snovi nisu njen domen. Nauka ima sopstvene mehanizme planiranja i akcije. Racionalnost i ništa više!

O svojoj budućnosti ćeš se morati pobrinuti sam. Obećanja ti niko neće dati. Budućnost postaje oportunitet za spremne i pretnja za nespremne. Tako je za jedne počelo prestrojavanje globalnih dimenzija, pod parolom „što pre, to bolje“. Za druge bilo je to vreme bekstva u nacionalne mitove. Vreme sakrivanja straha od budućnosti i skrivanja sopstvene nespremnosti. Bekstvo iz sveta u „slike prošlog sveta“. U svet plemenitih careva i izgubljenog carstva.

(Konzlager I Narvik- Beisfjord)

12. jul 1942. - Stigla je u logor brojna nemačka oficirska inspekcija. Sa njima su bila i tri civilna lica. Obišli su logor, ali sa logorašima nisu pričali, niti su tražili tumača. Pred ambulantom  ta tri civilna lica su se dugo zadržala u razgovoru sa poručnikom SS, logorskim lekarom Dr. Groehne-om, ali niko od njih nije ulazio u bolesničke sobe, nego je samo provirivao s vrata.

“Kasnije,  u nekim izveštajima i dokumentima, napisano je da je norveški lekar Eldar Kato Kjoeling, koji je bio u službi u Narviku, sam proglasio da je u logoru  zavladao tifus. Međutim, na osnovu dosad prikupljene dokumentacije ne bi se to moglo i zvanično potvrditi. Pre svega, glavnu reč imali su oficiri SS, lekari. Drugo, doktor Kjoeling je 1946. godine, kao svedok bio u Jugoslaviji na suđenju nemačkim oficirima iz logorske komande, ali on lično nije terećen ni za kakve odluke.
Može se pretpostaviti da je doktor Kjoeling, sa još dva civila, bio u sastavu oficirsko-civilne inspekcije“ (Lj. Mlađenović).

 (Na suđenju u Beogradu  dr Kjoeling je izjavio da je lekova bilo, ali da obolele nisu lečili.)

14. juli 1942. - Brojno stanje na jutarnjem raportu: 882, zdravih 677, bolesnih 205. Ubijen jedan internirac u logorskom krugu.

15. juli 1942. - Zavodi se karantin u logoru. U logor neće više ulaziti lekar, sanitet i komandno osoblje. Namirnice za logorsku kuhinju će se doturati preko žice. Zabranjen je prilaz logorskoj ambulanti i komuniciranje sa bolesnim. Grupa interniraca izvedena je na rad uz spoljnu ogradu logora: kopa veliku jamu. Nemačka radna grupa čisti okolni teren i pobada kočeve oko jama. Straža na kulama je udvostručena. Ubijen jedan internirac u logorskom krugu.

16. juli 1942. - Brojno stanje na jutarnjem raportu: 878,  zdravih 618; bolesnih 260.
U toku dana umrla su dva internirca. „To su jedini umrli prirodnom smrću, od dolaska u logor. Umrli su od iznemoglosti i gladi“ (Mlađenović).

17. juli 1942. – Brojno stanje na jutarnjem raportu: 876, zdravih 566, bolesnih 310
Iz nepoznatih razloga jedan internirac je prešao u bolničke barake. Ubio ga je stražar Norvežanin.
Kopanje jama završeno oko 17 časova. Iskopane su dve jame po 7 metara dužine, 3 metra širine i 2 metra dubine. Nemačka radna grupa je prosekla prolaz na logorskoj ogradi naspram jama i na pobijene kočeve navila bodljikavu žicu. Logor je tako provizorno proširen i jame su ušle u logorski prostor. Iz ambulante Nemci puštaju grupu interniraca, koji se pridružuju zdravim. U bolničkim sobama ostaje 278 interniraca.
U 21 h počinje evakuacija zdravih interniraca. Kamionima ih odvode iz logora.

U 23 h počinje masovno streljanje. Ljudi su privođeni jami u grupi od dvadeset, tu su postrojavani duž jame i streljani. Mitraljezi su bili postavljeni jedan na stražarskoj kuli, drugi na krovu jedne od baraka. Pokošeni kuršumima ljudi su padali u jame. Posle svakog „novog“ kruga streljanja, oficiri su se približavali jamama i revolverima ubijali one koji su bili samo ranjeni. Zatim su „nekom belom tečnošću polivali streljanu grupu i zvali novu grupu. (Jedan svedok – „Bejsfjordska Tragedija“, Mlađenovic). Ubrzo nastaje tišina. Mnogi internirci iz ambulante su odbili da pokorno izađu i sarađuju na vlastitom umoru.

18. juli 1942. –  03 h: Nekoliko vojnika je donelo kante sa benzinom, koji su prosuli po barakama i ispod njih. Barake su upaljene. Ljudi su živi goreli. Oni koji su uspeli da izađu iz baraka bežali su po logoru tražeći zaklon. SS-ovci su bili u svom elementu: sa stražarnica su počeli ludačko takmičenje u „odstrelu“  zaplašene divljači sa Balkana. U pet sati ujutro masakr je bio završen.

Barake su se dimile još dva dana. Opor dim izgorelih tela širio se uskom dolinom Beisfjorda (prikupljena svedočanstva stanovnika Beisfjorda).

Po okončanju rata rake su otkopane i prebrojane su žrtve streljanja. Nedostajali su  posmrtni ostaci 100 interniraca. Onih izgorelih u Beisfjordskom paklu.

Statistike:
Za vreme II svetskog rata Norveška je imala 43 konclogora.
Sa ukupno 900 interniraca logori u Narviku su bili najveći logori srpskih interniraca u Norveškoj i najkraće su trajali - svega 4 meseca. Istovremeno ovi logori su bili i najkrvaviji logori u Norveškoj.
Internirci evakuisani iz Beisfjorda uoči noći masakra 17. jula 1942, odvedeni su u privremeni logor na planinu iznad Narvika (Bjernfjele – Medveđa planina), gde su ostali do septembra 1942, kad su bili vraćeni u Beisfjord.
Od 900 srpskih interniraca 748 je umoreno. Stopa smrtnosti logora u Narviku: 83,5 %.

Oktobra 1942. priživeli internirci su bili raseljeni u druge logore u Norveškoj.

Gde su bile „bolničke“ barake? Barake br. 15 i 16?
Gde je bila baraka broj 14 u kojoj su se Kikinđani smestili?
Zelenom ledinom fudbalskog igrališta vladala je duboka tišina. Nigde nikog. Koračam ivicom fudbalskog terena. U Ratnom Muzeju u Narviku, u jednoj staklenoj vitrini, izložena je maketa logora, ali bez orijentacionih oznaka Sever-Jug i bez metrične skale. U vitrini: jedna aluminijumska kašika, jedan metalni tanjir, jedna pocepana košulja, to je sve što je od logora ostalo.
Logor je bio opasan dvostrukom visokom ogradom od bodljikave žice duž koje su bile postavljene stražarske kupole, ukupno sedam. Nikakvog traga!
„Pored peskovite uzbrdice kraj logora mnogi su našli večito konačište.“ (svedočenje Kristian Gabrielsena iz Beisfjorda). Na kom mestu? Mestu na kojem je postavljen drveni krst?

Brod „Kerkplein“ iskrcao je u Narvik sredinom juna 1941. godine 900 interniraca. Oni su pod jakom stražom i uz udarce pendreka bili prisiljeni na dugi i iscrpni marš do logora. Na tom putu više njih je pobijeno ili streljano. Među njima i Luka Kosić iz Kikinde. Veruje se da je i Trnić Kosta iz Kikinde poginuo za vreme marša prema logoru, jer je po evidenciji trebao biti u logoru, ali se ne zna kad je i gde poginuo. „Sprovodilo nas je mnoštvo mrzovoljnih stražara. Stajali su na svakih pet do šest metara i kundakom nas požurivali. Među ovim stražarima koji su nas gonili, bilo je dosta i norveških kvislinga. Većih zlikovaca nisam video za sve vreme logorskog života. Ni Nemci im nisu bili dorasli u zanatu nasilja i sadizma“ (Slavko Vukić, Sećanja iz Norveške).

Pred ulazom u logor slavoluk: „Mit fleissige Arbeit – Weg in Freicheit“ (Marljivim radom u slobodu).

Internirci su bili smešteni u sedam baraka logora. „Još tri barake služile su za kuhinju, radionicu i perionicu, a jedna manja za magazin. U neposrednoj blizini prvih sedam baraka bilo je izgrađeno i tri provizorna poljska klozeta. Ova grupa je tako ispunila samo pola logora. Zato je logor skraćen i žicom pregrađen, pa je osam baraka ostalo izvan žica. U njih su se kasnije uselili norveški stražari (ukupno 40 lica), koji su bili u sastavu logorske komande“. (Ljubo Mlađenović: Beisfjordska Tragedija, Gornji Milanovac, Dečje novine, 1988).
Kikinđani su se smestili svi zajedno - Stube (soba) n. 16, Barake n.14: Konzlager I Narvik – Beisfjord:

Beisfjordska tragedija je i Beisfjordska misterija:
„Nije bilo ni jednog objekta, strategijski važnog za nemački Reich, zbog koga bi se reklo da je mogao biti povod da internirci prevale tako dug put preko cele Evrope. Očigledno internirci ovde nisu ni dovedeni da rade, već da bi bili uništeni“. (Ljubo Mlađenović: Beisfjordska Tragedija, Gornji Milanovac, Dečje novine, 1988)

NASTAVAK PRILOGA »

Posle samoproklamovane nezavisnosti Kosova Srbi na Kosovu redovno i disciplinavano protestuju u zakazan sat: 12:44.

Srbija ih podržava moralno i materijanlno.
O moralanoj podršci svi mediji uredno i opširno obaveštavaju.
O materijalnoj podršci se zna mnogo manje. Možda je vreme da se i o tome obavesti javnost?

Materijalna podrška Srbije Srbima u Kosovskoj Mitrovici je izvanredan primer visoke ekonomske žrtve koje građanstvo svakodnevno podnosi i o kojoj bi trebalo da bude pimerno obavešteno. Informacije su, naravno, dostupne i mogle bi biti i objavljene uz malo političke hrabrosti i doslednosti.

Ako je “Kosovo srce Srbije”, kome može da smeta podatak da je prosečan mesečni prihod Srba u Kosovskoj Mitrovici 900 evra?
Kome može da smeta što ti prihodi tri puta nadmašuju primanja njihovih sunarodnika u Beogradu ili Nišu?
Kome može da smeta što su zatrpani novcem koji im stiže iz Beograda?

(Podaci su objavljeni na stranicama italijanskog dnevnika “Corriere della Sera”, 18. februara 2008)
Dnevni list prilaže svedočanstva dvojice, pretpostavljam reprezentativnih, građana Kosovske Mitrovice: jedan je arhitekt, drugi je Italijan iz Kalabrije, oženjen Srpkinjom.
Arhitekt izjavljuje: “Odavde ne idem, jer ovde bar ne plaćam porez, voda i struja su besplatni, a za stan primam subvencije vlade.” Srce arhitekte bije jakim ekonomskim motivima.

Italijan je mnogo eksplicitniji: “Ima mnogo retorike oko srpske sirotinje u Mitrovici: dolaze ovde na studije i iz Crne Gore. Zašto? Reći ću vam: ovde se živi bolje nego u Kalabriji”.

Treba mu verovati.

Izvod iz članka obljavljenog u dnevniku “Corriere della Sera”, 18 februara 2008. (Francesco Battistini):
 ‘Mitrovica, per esempio: i serbi qui guadagnano 900 euro al mese, tre volte quello che vedono i loro connazionali di Belgrado o di Nis, sono una minoranza protetta come gli altoatesini e coperta di soldi da Belgrado. «Non me ne vado, perché almeno qui non pago tasse, acqua e luce sono gratis, per la casa ho le sovvenzioni del governo», è onesto l’architetto Mladen Vukicevic. Fare i panda nella riserva può essere un vantaggio. E come dice Ivano Macrì, 35 anni di Rosarno, l’unico italiano che da nove anni sia sposato in questa enclave, «c’è molta retorica sui poveri serbi di Mitrovica: vengono a fare l’università anche dal Montenegro. Perché ve lo dico io: si vive meglio che in Calabria». ‘

U 38 godina koliko je moja baka nadživela sina poginulog u konclogoru kod Narvika, nije nikad saznala istinu o njegovom stradanju. I nije nikad skinula crninu.

Niko je nikada nije pozvao da poseti mesto logora niti zajedničku grobnicu, a želja joj je bila da se bar jednom pomoli nad njegovim grobom. Bilo je, doduše, političkog bratimljenja i razmene studenata, putovanja tamo i ovamo, ali stvarnih podataka o logoru u njegovoj prvoj, najokrutnijoj fazi, kada je bio pod kontrolom SS-ovaca, nije bilo (period juni 1942 –mart 1943, kad je prešao pod kontrolu Wehrmachta). Od šestorice Kikindjana povratnika samo jedan se odlučio da ostavi pisano svedočanstvo, ali tek 1979. godine, kad je ostao jedini preživeli svedok logora (Slavko Vukić: „Sećanja iz Norveške“, Komuna, 1979).

Niko od preživelih nije hteo da zna ili nije mogao ili nije znao kako je poginuo Miloš. Čak ni da li je poginuo. Sećam se da sam kao desetogodišnje dete po bakinom diktatu pisala pisma Švajcarskom Crvenom Krstu s molbom da je izveste o njegovoj sudbini.

Onda je neko u Kikindi rešio da su tridesetšestoro Kikinđana istrebljenih u logoru kod Narvika našli smrt streljanjem, kako piše na spomeniku koji su im podigli kod pijace. Streljanje je politički podobnija smrt u perspektivi dugoročnih komemoracija i prijatnog druženja pobraćenih gradova.

Obećaj mi da ćeš otići u Narvik i da ćeš se pomoliti nad mestom njegovog stradanja. Obećaj mi da ćeš to učiniti za mene, molila me je, tada već teško bolesna. Nekoliko godina kasnije je umrla.

Miloš Teofanov (Banatsko Aranđelovo, 1920 – Narvik, 1942) slika sa tabloa maturanata Kikindske Gimnazije

Prvi istoričar se javio tek 1988., mnogo godina posle njene smrti. (Ljubo Mlađenović: „Beisfjordska Tragedija“, Gornji Milanovac, „Dečje novine“, 1988), a potom i jedan putopisac (Đoko Stojičić: „Norveški Dnevnik“, „Dečje novine“, Gornji Milanovac, 1991). Drugih izvora nema, ako se isključe neobjavljeni dokumenti Državne Komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača FNRJ i Vojnog suda FNRJ iz 1946 i1947 godine.

Ja sam prilježno dobavila i pročitala svu raspoloživu dokumentaciju, kupila avionske karte za mene i sina, stavila ušteđevinu u džep i krenula za Norvešku u leto 1997 godine.

Narvik je mali gradić u strateškoj poziciji. Živi od industrijske luke i komemorativnog turizma. Leti grad vrvi od Amerikanaca, Engleza i Nemaca koji dovode sinove i unuke na čas porodične istorije (Bitka za Narvik je odnela na dno Ofotenfjorda čitave flote vojnih brodova i aviona zaraćenih strana).

Smešten u dubinu jednog od najvećih norveških fjordova, čije vode nikad ne zamrzavaju, Narvik je utovarna luka gvozdene rude koja se dovozi železničkom prugom iz Kirune u Švedskoj. Ofotenbahn ili, kako je još zovu, „Gvozdena pruga“, uspinje se od luke prema Bjernfjelu, „Medveđoj planini“, prolazi kroz najseverniji nacionalni park „Abisko“, vijugajući uz planinske strmine, obilazeći nebrojena jezera, presecajući šume jela i breza i visinske ledine pokrivene crnim bazaltom i mahovinom. Prema izvesnim izvorima logoraši su trebali da održavaju prolaznost te pruge, značajne za opskrbljavanje nemačke ratne industrije gvožđem.

Očekivalo bi se da logor bude u blizini pruge, imajući u vidu da putevi koje danas vidimo nisu ni postojali 1942. godine.

Ali, nije tako. Logor je bio nekih 15 kilometara južno od Narvika, dok pruga ide od Narvika prema severoistoku. Neekonomično i neracionalno čak i za nacističko ludilo.
Logor je dakle bio u Beisfjordu, u to vreme zaseoku sa nekoliko domaćinstava, koji je bio povezan uskim, makadamskim putem sa Narvikom.

Ušli smo u lokalni autobus koji održava redovnu liniju Narvik-Beisfjord. Priupitali smo vozača gde je spomen obeležje žrtvama logora i gde treba da siđemo. Vozač, lep mladić koji je dobro govorio engleski, ostao je zabezeknut: „Kakav logor? Ne znam ni za kakav logor u Beisfjordu“, odgovorio je. Jedna starija gospođa je prišla u pomoć objašnjavajući da postoji neki spomenik pri sportskom centru. Gledala je u nedoumici buket crvenih ruža koji sam držala u rukama.“Ako tražite fudbalsko igralište, onda je to sledeća stanica“ - rekao je vozač suvo.

Sišli smo odmah posle mosta preko zahuktane planinske rečice i oslušnuli. Po Vukićevom svedočanstvu do logora je dopirao žubor vodopada koji smo i mi vrlo dobro čuli. Ali gde je fudbalsko igralište? Osvrnuli smo se i pitali jedan stariji bračni par koji se u liegenštulima odmarao u bašti jedne od mnogobrojnih vila. Uputili su nas prema obližnjoj zatravljenoj ledini. Dakle, tu je bio logor, između rečice i brda koje se izdizalo iz proplanka. U neverici smo obilazili teren.

Lokalne gradske vlasti nisu postavile ni najbedniju spomen ploču. Ispod par jela, na mestu gde proplanak prelazi u kosinu, naišli smo na istruo drveni krst u čijem su se podnožju bokorila dva žbuna divljih ruža. Da li su tu bile jame u koje su ubacivali streljane i pomorene?

Malo dalje skromni mermerni kamen-spomenac iz 1949. govori o palim Jugoslovenima, „do groba vernim svojoj otadžbini FNRJ“. Istoričar Ljubo Mlađenović navodi da su žrtve logora u Beisfjordu bile uglavnom Srbi.

Koji korak dalje je spomenik u realsocijalističkom stilu koji je SSSR podigao svojim palim internircima, koji su izgradili logor u Bejsfjordu. U nacističkim dokumentima zvanično ime logora je: „Koncentracioni logor I Narvik – Beisfjord“ (Ljubo Mlađenović, Beisfjordska tragedija, Gornji Milanovac, „Dečje novine“, 1988).

SSSR i FNRJ – dve otadžbine kojih više nema. Delegacije pobraćenih gradova i dalje šetaju gore-dole. Gde polažu venac poginulim u Beisfjordskom logoru?

Osvrćem se u neverici, dok mi naviru suze.
Gde su pobratimi?
Gde da položim ruže?
Kako da ispunim zavet?

Moja baka bi izabrala drveni krst. Golim rukama, grcajući u suzama, kidam visoku travu i spuštam ruže u podnožje krsta.
Klečeći se molim „Oče naš iže jesi na nebesjah…“
I na kraju, na nogama, poluglasno intoniram: „Večnaja pamjat“.
Moj sin, koji je stajao koji korak iza mene i ćutke posmatrao prizor, me je kasnije zapitao: „Zar to ne bi trebalo da učini jedan pravoslavni sveštenik?“
„Trebalo bi. Ali političke delegacije su uvek pretrpane. Za sveštenike nema mesta.“