Blog community…

Možda Balkan nije stigao na Zapad, ali je zato Zapad stigao na Balkan. Ako to dosad niste primetili, verovatno ste gledali u pogrešnom pravcu. Očekivali ste industriju, proizvodne investicije, rast zaposlenosti, infrastrukture, a to zaista nije stiglo. Nije stiglo, jer to je prošlost. A vi ste gledali u prošlost.

Stigla je budućnost: digitalna tehnologija i nezapamćeno širenje tržišta i tržišne logike. Šta mislite da se danas krije iza termina “širenje tržišta”? Osvajanje novih geografskih područja za plasman proizvoda i usluga?
Nemojmo biti naivni. Tržište je stiglo u svaki tržišno platežni kutak još u vreme modernog, industrijskog društva. U vreme kad se proizvodilo radi zadovoljenja potreba proizvođača/potrošača. Danas se troši da bi se proizvodilo. Potrošnja je neophodna za očuvanje tekućeg nivoa proizvodnje i zaposlenosti na Zapadu. Novo tržište koje se danas osvaja je privatna sfera pojedinca i njegov identitet.

Strategija agresije na individualnu, intimnu sferu koristi kao metod - sedukciju (zavođenje), kao instrument (sredstvo) - digitalnu tehnologiju i medija, a za target ima nove potrošače, naročito one neoformljene, dakle mlade i najmlađe.

Metod je “soft”- koristi igrice, forume, chat room, okupljanje “obožavatelja” oko marke piva ili votke, ili modnog brenda, ili medijskog idola, ili životnog stila. Pravila u digitalnom prostoru su “neoliberal” - nema pravila! Odgovornost ne postoji. Svako je pokriven nick-om (nadimkom), ima svog avatara (grafičku sintezu identiteta), kad ne i Drugi Život (Second Life). Komunikacija je brza, protočna, sveobuhvatna, globalna u okupljanju oko najšireg izbora tema i predmeta obožavanja, koje promiču  tržišno poželjni “životni stil”.

Korisnici digitalnog prostora brzo uče šta je “in” (moderno), i šta je “out” (prevaziđeno).  Efekt emulacije (imitiranja) je zagarantovan. “Must” je sve ono što moraš imati, ili kakav moraš biti da bi ostao u grupi “obožavaoca” ili da bi uspešno socijalizazirao. Svaki “must” ima svoju cenu. Životni ciklus (vek trajanja) svakog novog stila je kratak, sve kraći! Kupi, obuci i baci! I spremi pare za nov.

Sećate li se da su nam punili uši “digital devide-om” (zaostajanjem siromašnog dela čovečanstva u digitalnoj tehnologiji)? Stvarni “digital devide” smo imali u našim domovima i u našim obrazovnim ustanovama: na jednoj strani digitalna deca, na drugoj predigitalni roditelji, učitelji i profesori. Dečici su se kupovali kompjuteri i mobilni koje predigitalni roditelji nisu znali ni koristiti. I dečica su se igrala na kompjuteru, razmenjivala poruke sa belim svetom, chatovala i formirala u prostoru lišenom svakog nadzora.

U školi upotreba mobilnog nije dozvoljena, ali za vreme nastave svi imaju u rukama ili pod klupom mobilni, koji s vremena na vreme kontrolišu. Pokazuju jedan drugom primljene poruke. Profesori se ljute.
“Pozvala me je mama. Mogu li izaći u hodnik da joj se javim?”
Može li se u školski dnevnik uneti pismena opomena mami koja je prekinula nastavu?

Učenik iz druge klupe je završio pismeni zadatak, krišom ga je snimio i poslao drugaru iz poslednje klupe.
Pametna mamina i tatina dečica! Znam. Nasmejali ste se.

Da li ste pokušali da pretražite najklikanije ključne reči na internetu? Ili da se ulogujete pod nickom na Netlog?
“Kurvice u školi”, “je..nje maloletnice”, …. i tako redom, da ne idem dalje, jer to možete i sami.

Na Netlogu potražite home - page dečaka i devojčica (iz kraja u kojem živite) i pregledajte upisane tekstove i priložene fotke. Šta mislite o kome se radi?

O maminoj i tatinoj dečici i o novom društvenom fenomenu – mikroprostituciji. Devojčice od tek 12-13 godina se snimaju u erotskim i “hard” pozama. Ove snimke prodaju drugarima uz vrlo povoljnu cenu od 5 evra. Drugar će ove snimke dalje prodati uz dodatni popust od recimo 20 %. Sve via MMS. U poslednjem krugu ovi snimci će završiti na internetu, gde će kružiti  besplatno i  gde će i ostati!
Ove vrste video poruka imaju i svoje ime: Sexting, - ukratko “sex plus text”! Text se sastoji iz cenovnika za različite nivoe “hard”-a.

Istraživanja pokazuju da na Zapadu jedna devojčica na svake četiri, dakle 25%,  praktikuje sexting u starosnom dobu od 12-13 godina.

Čemu služi ovako sakupljen “džeparac”?

Poboljšanju ličnog “imidža”,  kupovinom poslednjeg modela farmerki, nikica, sunčanih naočara “D&G”, “Marije” (kako iz milošte nazivaju marihuanu), pretplate na teretanu i slično.
Izabrani model identiteta (Internet ih nudi u lepom obimu i još brže ih obnavlja) se izgrađuje  fitnessom; gardarobom; kozmetikom; snifanjem koke, pušenjem kanabisa; konzumiranjem alkohola; izlascima u diskaće, kafiće, picerije; posećivanjem rok-koncerata i događaja; eventualno estetskom hirurgijom, itd. Svaki element ovog identiteta se kupuje na tržištu. I svake 2-3 sezone identitet se razgrađuje da bi se konstruisao/kupio novi.

To su novoosvojene teritorije tržišta – identitet i etos vaše dece.

I na kraju, kratka dopuna za one koji su se u jednom momentu ovde slatko nasmejali: ni onaj pismeni zadatak poslat drugaru via MMS nije bio dečja šala. Drugar ga je platio 10 evra. Text.

Film Džejmsa Kamerona je najveći komercijalni uspeh kinematografije svih vremena. To je mešavina spektakla (koji se najbolje doživljava u verziji 3D), avangardnih poruka i postmodernog senzibiliteta. Film ste verovatno već i videli i izvukli poruku, svako prema svom interpretativnom ključu, jer film sadrži stratifikaciju značenja i značajnog.

Osnovna ideja je konfrontacija dve epohe: moderne i postmoderne.

Ali pođimo od definicija. Modernizam je epoha industrijalizacije, tehnologije, napretka, racionalne misli i nauke, neograničenog ekonomskog rasta. Moderan čovek je racionalan, radan, organizovan, usmeren prema ciljevima, orijentisan na lični uspeh, individualista, savršeno uklopljen u produktivni sistem koji proizvodi profit i bolju bodućnost. Njegov prototip je homo oeconomicus: više će raditi i više će zarađivati i trošiti. Trošiće sve što mu je pod rukom: ambijent, prirodne resurse, vazduh, pijaću vodu, energetske izvore, šume, prašume, u antropocentričnom poimanju napretka i blagostanja. Odstrelio je i poslednjeg doda, poslednjeg sibirskog tigra, iscrpio je i poslednji izvor energije, ali se ne predaje: negde daleko preostao je još jedan izvor energije. Homo oeconomicus racionalno zaključuje da tu energiju mora osvojiti. Ekonomski ratio je poduprt masivnim militarnim mišićima, negovanim u teretani i pothranjenim dopingom. Ekonomska logika je imperativ, vojna sila nužnost. Svetlija budućnost je odavno odstreljena. Ostala je još samo borba za goli opstanak.

I tu stižemo u novu epohu koju mnogi nazivaju postmodernom. “No future”! Nema obećanja bolje budućnosti, živi se danas, prema zakonima Majke Prirode, jer priroda je neizreciva lepota i bogatstvo biljnog i životinjskog carstva, a čovek je tek deo te lepote. Carpe diem!

Senzibilitet postmodernizma prolazi kroz okupljanja, gregarizam, osećaj pripadnosti, koji se suprotstavlja individualizmu modernog čoveka. Linkovi na Internetu su ulazna vrata u svet postmodernizma “in fieri”, u čovečanstvo koje ispituje senzorijalne aspekte svog bića, sensibilitet ljudskog arhetipa duboko zakopanog racionalizmom modernizma. Homo ludens, postmoderni čovek se ne prepoznaje u mišićavom i dlakavom mužjaku, već u andrigenom biću.

Njegova racionalnost je obogaćena novim horizontima oniričnog, senzorijalnog i intuitivnog koje realnost pretvaraju u hiper-realnost.

U opštem globalnom okruženju i umreženju on je u suštini nomad, često i melez. Umrežavanje je ritualno kao i okupljanje oko mitova. To može biti rave-party ili “obožavanje” neke ličnosti iz estradnog iliti kulturnog života na Facebooku, ali isto tako to može biti neki predmet: Najkice ili farmerice “A&F” ili stoletni hrast.

Stoletna stabla koja su preživela najezdu modernizma su moćni arhetipi, pomalo kao Sveti Hrast u Didoni, iz grčke mitologije, ili zabranjeno Drvo Spoznaje iz Biblije. Obožavanje prirodne ravnoteže i pulsantno umrežavanje života svih kreatura u harmoniju zajedničkog međuzavisnog postojanja je himna postmodernizma. Radost življenja.

“Ovaj svet je pun. A svakoj stvari koja je puna ne može se ništa dodati!” (citat iz filma).

Bio jednom jedan Div koji je lutao svetom zaljubljen u zvuk i svetlost kristala. Mnogi koji su ga videli, a govori se da je jedne godine zalutao i u Njujork, tvrde da je bio visok koliko i najviši oblakoderi na Manhatanu. Imao je ogromne kristalne oči, a koža mu je bila zelena kao trava. Uvek je nosio kristalne rukavice i u hodu se oslanjao na ogroman štap u koji su bili ugrađeni raznobojni dragulji. Ovlaš obešena o jedno rame, na prsima mu je uvek bila harmonika sa kristalnim dirkama, na koju bi povremeno zasvirao. Njegova muzika bi pretvarala sve oko sebe u kaleidoskop zvuka i svetlosti neviđene lepote, i pretvarala i najskromnije stvari u blistave kristalne dragulje, koje je on ljubomorno sakrivao od ljudi i gomilao u magičnim podzemnim kristalnim sobama, u visokim planinama, daleko od ljudi.

Ali ljudi, radoznali i žedni lepote, krenuli su u potragu za njegovim kristalnim blagom. Divu nije preostalo ništa drugo nego da čuva ulaz u svoje, ne više tajno, skrovište i da nadzire magični  podzemni svet svojih dragulja.

Nadvio se nad brdom, i nekako se i sam, onako zelen, pretvorio u deo tog brda. Ruke su mu srasle uz padinu, a šake su se pretvorile u savršeni labirint visokog busenja u kojem se radoznali čovek može lako izgubiti. Divove velike, uvek budne, kristalne oči blistaju nad ulazom u podzemni trezor, koji je sakriven bradom, koju mi, obični ljudi, doživljavamo kao vodopad.

Pod brdom su kristalni holovi, 13 magičnih prostorija, a svi znamo da broj 13 nije slučajni broj.

Zašto vam ovo pričam? Zato što sam i ja predstavnik tog mnogoljudnog radoznalog sveta koji je krenuo tragovima Diva u želji da otkrije magični svet kristala i njegove tajne.

NASTAVAK PRILOGA »

Trndofle su starinsko ime za starinsko, banatsko, baštensko cveće, za mlađe čitaoce: pitomi slez, trandobilje. Trndofle su i naše lokalno, zaboravljeno ime za naše zaboravljeno cveće. U vreme kad ih je Zelinski slikao bile su sastavni deo banatskog pejzaža. Rasle su u baštama i u zelenom pojasu pred kućama. Cvetale su u  svim bojama: od bele, limun žute, ružičaste, crvene, ljubičaste sve do crne. Jer trndofla je  jedna od retkih biljaka u prirodi  čija jedna varijanta nosi gotovo crne cvetove. Rustične, otporne na sušu i jako sunce, krasile su domaćinstva koja nisu imala mnogo vremena da se bave baštovanstvom.

Negde u vreme kad je počela masovna  trka u osvajanju jeftinog, nabeđenog modernizma, nestale su i trndofle. Sve je počelo gubljenjem kritičnog uma: grabljenjem za „šuškavcima“, ‘talijanskim salonskim lutkama koje su stavljane na bračne krevete, noćnim lampama u obliku gondola, lupanjem starih klasičnih kredenaca u hrastovini i postavljanjem visećih kujni od iverice, preoravanjem baštenskih rundeli i čupanjem umetnički oblikovanog busenja buksije, sečom stogodišnjih stabala, istrebljenjem zasenjenih mesta gde je cvetao đurđevak i u tom naletu opšte supstitucije starog novim, na mesto trndofli je stigao travnjak, u najboljem slučaju, kad ne zabetonirana površina. Naše tradicionalne baštenske biljke: jorgovan, đurđevak, lale, zumbuli, visibabe, ljubičice, trndofle, mirisava i neugledna  noćna frajla, petunije, vrbina, jasmin i još mnoge druge  ustupile su mesto travnjacima i nepoznatom busenju. Izrodila se uprošćena, omasovljena i osiromašena verzija engleske bašte. Engleska bašta bez engleske ljubavi za baštu.

Ali iznad svega i pre svega naše sokake su krasile trndofle. Danas gotovo iskorenjene. Staromodne. Kojom logičnom stranputicom prolazi misao pre nego što završi u besmislu? Kako cveće postaje staromodno tamo gde bi bilo primernije i istinitije reći da je tradicionalno? Naše tradicionalno i tipično letnje cveće.

(Vladimir Zelinski, „Nokturno sa trndoflama“ - ulje na platnu, privatna kolekcija)

Uskoro će Nova Godina, i pripremila sam za Vas, čitaoce ovog bloga, novogodišnju razglednicu „Nokturno sa trndoflama“, rad našeg usvojenog slikara Zelinskog.

Topla, banatska letnja noć. Stara trščara je utonula u mrak, ali da li neko i spava? Šelukatra je otvorena. Vazduh je preplavljan mirisima razbuktale prirode, titrave boje rascvetalog leta blistaju kao dragulji u noći i stvar je trenutka kad će se prozorsko okno otvoriti pred tolikom lepotom.

Uz iskrenu želju da Vam  2010. godina bude raskošno lepa i vibrantna, sanjarska i harmonična, kao trndofle.

U zdravlje!

Opet! Neka egzotična izvozna firma? Kineska, valjda. I još jedan blog o globalizaciji? Preplavljeni smo stranim bankama, stranim import-export kućama, stranim tržišnim centrima, stranim deoničarima, stranim pametnjakovićima, stranim antirecesijskim merama.  Dosta nam je!  Dosta!

I imate pravo, pa i ja neću o tome, nego o prošloj globalizaciji. Jer Kikinda je bila globalna kad je svet bio lokalni.  Kikinda je bila nekad, kako bi to danas rekli, „One step ahead“. Bila je korak ispred prosečnog svetskog razvoja, danas je dosta koraka iza tog proseka.

A znate zašto?
Prvo su nam spustili „ Gvozdenu zavesu“ prema Istoku i Severu i Severni Banat je završio na slepom koloseku. Deda po majci mi  je bio železnički carinar na pruzi prema Žombolji. Kad bi mi o tome ponekad govorio, meni se činilo kao da mi priča preistoriju. Od te pruge u mom detinjstvu video se još samo nasip.
Dizorijentisani u novom “granitnom” okruženju naša lokalna umeća i naše tradicije gubile su smisao. I mi smo se izgubili. Izgubili smo memoriju i identitet i živeli smo od jeftinog pop-a, turbo-folka i etno-kulturnog klišea, kad ne i kiča: lale, sose, gibanice i  one ludaje na koje smo se poslednjih godina popeli i sa kojih ne kanimo da siđemo (molim da se postave lotre!).
I na kraju tog nasilnog, gotovo sedamdesetogodišnjeg procesa deglobalizacije rekli su nam cinično da Kikinda i nije grad.
E, jeste, velim ja ovde, ali prvo treba ući u tragove izgubljene memorije i otkriti naše autentične korene i stremljenja.

Predlažem da se krene od tavana, pa šta ko nađe.

Ja sam na tavanu našla mog dedu po ocu. Ne znam kako i zašto je bio iseljen iz “srednje” sobe, niti zašto je završio na tavanu. Zatrpan sobnim štenderima za cveće u Jugend-stilu u koje su se vremenom i nehatom uglavile gvozdene kuke za sušenje šunki zajedno sa silnom paučinom, ležao je podeblji komad kartona sa velikim ovalnim foto-portretom. “Hvala Bogu, neoštećen!”- govorim dok rukom čistim paučinu sa slike i, u oblaku prašine, dodajem: “Ej, dedika, sušara i šunke su ti zamalo došle glave!”
Posmatram ga pažljivo: mlad, crne, blago zatalasane kose, visokog čela, ovalnog lika, pomalo orlovskog nosa, savršeno pravilnih ružičastih usana koje tek nagoveštavaju osmeh pod kicoški uvrnutim tankim brkovima. “Dedika, lepši si mi od Dalijeve Mona-Lize, one sa brkovima!” -  zadovoljno mu tepam.

Mog dedu nisam nikad upoznala. Umro je negde 1940. u 87. godini života.
“Kad je ovaj foto-portret mogao biti urađen?”- pitam se.  Deda je na njemu bez ijedne bore, vitak, odeven u crni somotski sako obrubljen satenskim paspulom. Sako, ispod kojeg se nazire bela košulja, se zakopčava visoko na grudima, tik ispod široke svilene ešarpe vezane u raskošnu mašnu. Ešarpa je zelena sa smeđim i žutim karirom. Deda nije mogao imati više od 25 godina. Dakle, slikao se negde 1878. godine.

U boji? Fotografije u boji tada nije bilo.
Na pozadini kartona stoji “štambilj” – “Orient Express Haus”, a ispod njega, crnim mastilom i kaligrafski, napisano je “Uros Csavitz, Gr. Kikinda.” Godine nema.

Uros Čavić  je bio “piktorijalista”: prvo slikar, a tek onda fotograf, jer u to pionirsko vreme fotografije su bile redovno retuširane, a često, kao u ovom slučaju, i obojene. Fotografija na kartonu je bila tek podloga, skica na kojoj je Čavić oslikao bledo-ružičasti ten mog dede, zasenjene sivo-zelene oči, pomodnu kariranu ešarpu, u savršenom prirodnom slivu tonaliteta, kojima se na momenat zaigrao tek u ešarpi, nenametljivom rukom prefinjenog umetnika. Dakle, kakav je moj deda na Čavićevom foto-portretu? Rekla bih autoritativan u ideji i šeret u suštini. Ili je to bio Čavić? Veliki i zaboravljeni umetnik.

U ono vreme u Kikindu se išlo “na slikanje”: zbog avangardne tehnologije i velikog umeća (danas bismo rekli “know how”) umetnika – fotografa. Ime firme je bilo “globalno”, ali ljudi su bili lokalni i tu, da ne bude nesporazuma, moram dodati da je kulturno bogatstvo lokalnog stanovništva počivalo upravo na njegovoj etničkoj raznolikosti.
U kikindskom žargonu postoji i danas izraz “slikaj se!” koji se upućuje nepoželjnim osobama ili nepoželjnim zahtevima umesto mnogo direktnijeg i surovijeg “idi dođavola!”
Upotreba termina vodi u daleka, arhaična vremena, kad se verovalo da se reprodukcijom nečijeg lika i obličja hvata i njegova duša, i da ishod može biti fatalan. Od najimućnijih ljudi na početku su se fotografisali samo oni hrabriji i prosvećeniji, koji nisu verovali da im Đavo može odneti dušu.

Prvi kikindski fotografi su bili tehničari, tehnolozi, umetnici i prosvetitelji.  Ali oni su  tek jedan mali primer ondašnjeg naprednog  kikindskog preduzetništva.

Danas avanguardno preduzetništvo moramo ponovo otkriti, jer pred nama su nova stara vremena.
Granice prema Severu i Istoku će vrlo brzo ponovo postati protočne.
“Kad vetar promeni smer, neki podižu zidove, drugi grade vetrenjače”, govore Kinezi.
Mi bismo morali na tavan. Na tavanu leži, zatrpana paučinom i prašinom, naša stvarna geografska dimenzija i naš potencijal koji smo decenijama  vešto sakrivali od nas samih.
Temišvar nam je najbliža metropola. Temišvarski aerodrom nam je najbliži aerodrom, danas po robnom i putničkom prometu mnogo  veći  i značajniji od beogradskog.
Kikinda je gledala na Istok u vreme kad je iz palanke prerasla u grad. I njen uspon je bio “Express-ni”, direktan i brz.
Povratimo duh  Orient Express Haus-a.  A oni što su nam oduzeli status grada? “Neka se slikaju!”

PS.
Pretragom na Wikipediji o kikindskim istorijskim fotografskim ateljeima nigde ni reči, o Čaviću da i ne govorimo. Ko je bio „zvanični“ prvi fotograf u Vojvodini? Wikipedia navodi izvesnog Kneževića, uz dosta neizvesnosti:

„Započeo je fotografsku delatnost u Pešti (oko 1848). Prvi fotografski atelje otvorio u Novom Sadu septembra 1854. u Hlebarskom sokaku (kasnije je to Miletićeva ulica) kao prvi fotograf u tom gradu, gde je boravio još u dva navrata (1858, 1865-1875. u Hadžićevoj kući.[5]. Sudeći po podacima na poleđinama njegovih fotografija, K. je izrazito lutalačke prirode, delovao je kao fotograf u više gradova: Pešti, Novom Sadu, Velikom Bečkereku (1855), Budimu, Aradu (1856), Segedinu (1859), Subotici (1860), Pečuju (1861), Sremskim Karlovcima, Sremskoj Mitrovici, Lore kod Kovina, Šapcu, Zadru, i u dva navrata u Sarajevu.”

Knežević nije nikad “zalutao” u Kikindu, kako se iz teksta lepo vidi, jer je Kikinda već tad imala svoj stabilni fotografski atelje. Ali o tome na Wikipediji ni traga!

Ljudi, očistimo tavane i postavimo našu istoriju na internet!

Preliminarno, ja nisam nikakav “anti-vaxer” i držim da je neophodno vakcinisati se svaki put kad je rizik od nevakcinisanja veći od rizika vakcinacije. Jer vakcine, kao uostalom i svi lekovi, imaju uvek kontroindikativne i neželjene efekte, ponekad i fatalne. Ove neželjene efekte, graduirane po ozbiljnosti i verovatnoći, možete naći na svakom informativnom listiću koji prati konfekcijsku kutiju vakcine, kao i na Internetu farmaceutskih kuća koje su ih proizvele. Ni misterija, ni tajna, dovoljno je interesovati se. Konačno, potpis ćete morati staviti vi, i samo vi.

Dakle moje pitanje da li se vakcinisati protiv “svinjskog gripa” ili ne, vezano je za dva osnovna problema:

Prvo, koji je rizik vakcinacije protiv Novog gripa? Obzirom da je vakcina testirana na vrlo malom broju ljudi i u periodu od svega tri nedelje pre nego što je registrovana i puštena u promet, bojim se da niko ozbiljan ne misli da može dati odgovor na ovo pitanje, bar zasad. Znamo da je smrtnost od Novog gripa mnogo puta niža od smrtnosti regostrovane kod uobičajenog sezonskog gripa, ali ne znamo koji je rizik vakcinacije.

Drugo, vakcina mora sadržati antigen. Ali zašto trebamo da primimo i skvalen (adjuvant) i thiomerosal (konzervans)? Ovo dvoje poslednjih nisu neophodni sastojci vakcine.

Za skvalen već znamo da je u SAD-u apsolutno zabranjen i da je tamo uveliko u toku kampanja vakcinacije (vakcinom bez skvalena). Znamo i da je nemački nedeljnik “Der Spiegel” svojevremeno podigao skandal zbog 200.000 vakcina u monodozi koje je Ministarstvo unutrašnjih poslova poručilo od firme Baxter za vojsku, policiju i državne organe. Ova vakcina sadrži samo antigen, bez konzervansa i adjuvanta. Nakon skandala Nemačka vlada je “velikodušno” odlučila da ove doze nameni trudnicama.

Odgovor stručnjaka iz farmaceutskih kuća je da skvalen poboljšava stopu imunizacije stanovništva sa 65% na recimo 80%. Ali, pobogu, radi se o gripu a ne o kugi!

Uz to skvalen omogućava značajne uštede na skupljem antigenu, tako da se od iste količine antigena mogu proizvesti četiri puta veće količine adjuvirane vakcine. Skvalen je i lep adjuvant profita, kako se čini.

A thiomerosal?

Tu smo u sferi packaging-a. U monodoznim vakcinama njega nema, ali ga mora biti u multidoznim bočicama. Ove multidozne bočice sadrže vakcinu za deset osoba i pri svakoj vakcinaciji treba iglom ući u bočicu i podignuti dozu za jednu osobu. Pri toj operaciji u bočicu se iglom unose bakterije koje mogu kontaminirati preostalu vakcinu. Thiomerosol (organsko jedinjenje žive) je potentno antibakterijsko sredstvo koje sprečava kontaminaciju sadržaja bočice i koristi se u multidoznim bočicama već od 30.-tih godina.

Gde je, dakle, problem?

NASTAVAK PRILOGA »

Ove se jeseni mnogo govori o vakcini protiv svinjskog gripa, pa pođimo od vakcina. Obratite pažnju na to da se ne radi o jedinstvenom tipu vakcine, već u vakcinama različitih sadržaja i sastava namenjenim različitim nacionalnim korisnicima, a sve u cilju masovne vakcinacije protiv pandemičnog gripa.

Vakcina protiv svinjskog gripa sadrži primarnu supstancu koja je i najskuplja komponenta vakcine – antigen protiv virusa. Farmaceutske kuće ga proizvode u „bulk“-u, u velikoj količini koju čuvaju na odgovoarajućim temperaturama.

Kupci vakcine su nacionalne države diljem sveta koje su vakcine prethodno ugovorile pod klauzolom: „čim bude spremna“. Podrazumeva se da sve isporučene vakcine jednoj zemlji moraju odgovarati zdravstvenim standardima i zakonima iste zemlje.

Tako, primerice, švajcarski Novartis isporučuje Americi (SAD) vakcine bez skvalena, jer tamo skvalen u vakcinama nije dozvoljen (zabranom nadzorne ustanove Food and Drug Administration), ali će isti Novartis isporučiti u UE vakcine pod komercijalnim imenom FOCETRIA koja sadrži adjuvant MF59, dakle 9,75 miligrama skvalena po svakoj dozi, jer skvalen u Evropi nije zabranjen.

Dakle, šta je skvalen? Skvalen je steriod koji u malim količinama proizvodi svaki zdrav organizam i sastavni je deo njegove prirodne imunološke odbrane. Najveća količina skvalena u prirodi nalazi se u jetri ajkula (squalus, latinski). Ekstrakt ovog ulja koristi se u kozmetičkoj industriji, ili kao dodatak ishrani, zbog svog antioksidacijskog dejstva.

Naizgled dobroćudan sastojak, ali ne i kada se radi o vakcini. Bar tako misle u Americi.

Daleko od toga da želim tvrditi da Amerikanci sve bolje znaju, čitam da i u Evropi postoje autoritativna mišljenja da skvalen ubrizgan u organizam može da dovede do prejake imune reakcije, naročito tamo gde se radi o mlađim osobama, čiji je imunitarni sistem vrlo jak i reaktivan.

Ovo za razliku od imunitarnog sistema starijih osoba (onih preko 65. godina) gde je imunitarni odgovor organizma slabiji, i gde skvalen može da potpomogne (adjuvira) dejstvo antigena. Vakcine protiv sezonskog gripa već godinama sadrže skvalen, ali su uglavnom bile namenjene starijim osobama.

Najnovija vest je da ljudi stariji od 65. godina i ne treba da se vakcinišu protiv svinjskog gripa, jer su je najverovatnije već preležali u njenim ranijim naletima (1967. ili 1976.), te su već imunizirani.

Ali zašto su nam onda rekli da prednost u vakcinaciji imaju starije osobe i hronični bolesnici? Ali ne alergične osobe, ne predebeli ljudi, ne dijabetičari, ne ovi, ne oni…. Šta se uopšte tačno zna?

Vakcina nije regularno testirana, zbog nedostatka vremena. Smrtnost od vakcine je negde 1 na 10.000. Da li je to mnogo? Malo? Koja je smrtnost od svinjskog gripa? Koji su kratkoročni i dugoročni, posredni i neposredni neželjeni efekti? Da li se poznaju? Vakcina ne daje 100% pokrića protiv zaraza, već negde između 70%-90%. To znači da vakcinisani ljudi mogu da obole od svinjskog gripa u razmeri od 30 do 10 osoba na svakih 100 vakcinisanih lica.

Da li se trudnice mogu vakcinisati? A mala deca? Vrlo autoritativni akademici trvde da vakcinacija dece ispod 6 godina ne proizvodi efekte imunizacije. Drugi tvrde da ih zato treba vakcinisati dva puta u razmaku od 3 nedelje.

Naravno, sve je vrlo hitno! Epidemija hara. Mnogi su novi grip već odavno preboleli. Vakcine će naravno stići. Posle epidemije. Kome će tada trebati?

Farmaceutskim kućama, koje su ih odavno ugovorile i danas ih lagano isporučuju. Pravdaju se da kulture virusa (u jajima) rastu sporije nego što je bilo predviđeno (vis majus), što uzrokuje zastoje u isporuci. Ali ugovorene količine će biti isporučene i regularno naplaćene.

Hitno, ali bez žurbe.

Virus svinjskog gripa se vratio. Kad se prvi put pojavio 1918. to je učinio u više talasa. Prvi talas, u proleće 1918. je bio dobroćudan i ličio je na najobičniji grip. U međuvremenu je mutirao u letalni virus, koji je iste 1918. godine u dva naredna talasa odneo preko 50.000.000 života. Bile su to ratne godine gladi i nemaštine, te oslabljene imunitarne reakcije stanovništva, a nije bilo ni vakcine.

Pandemični virus svinjskog gripa je benigni, ali i danas kao i 1918. izaziva strah zbog realne mogućnosti njegove mutacije u letalni virus.
Verovatnoća mutacije je utoliko veća ukoliko je duži lanac transmisije: što veći broj obolelih, to je veća verovatnoća maligne mutacije.
Opšta vakcinacija stanovništva je jedina koja može prekinuti ovaj lanac eskalacije.

Na sreću, vakcina je proizvedena i prvi kontingenti vakcina su raspodeljeni. Zvanično u svetu je već vakcinisano 50.000.000 osoba. I to ohrabruje. Ako je nova vakcina sigurna koliko i ona protiv običnog sezonskog gripa, ne postoji nijedan razuman razlog zbog kojeg se ne treba vakcinisati.

Ali sa prvim vakcinama stigle su i prve sumnje!
Javno mnenje počinje da postavlja neka, da tako kažem,“operativna“ pitanja.

Zašto je potrebno potpisati „informisani pristanak“ na vakcinaciju? Vakcinacija protiv običnog, sezonskog gripa to ne zahteva. U čemu je razlika i gde je problem?

Medicinsko osoblje širom zapadnog sveta (lekari i bolničari) koji su izloženi visokom stepenu rizika zaraze i, što je mnogo gore, aktivnog prenosa virusa na svoje pacijente sa drugim, ozbiljnijim patologijama, masovno odbijaju vakcinaciju. Prevedeno u statistiku: na svakih deset lekara i bolničara njih šest odbija vakcinaciju. Da li trebamo biti svesniji od naših lekara i bolničara?

I konačno, da li svi govorimo o istoj vakcini?
Pored „masovne verzije“ vakcine postoji i jedna „klasna“ verzija, rezervisana za ekskluzivne primaoce (visoke državne funkcionere i najviši društveni soj i sloj). U Nemačkoj je već izbio skandal („Der Spiegel“): za parlamentarce, ministre i visoke državne funkcionere je proizvedena (po nalogu Ministarstva unutrašnjih poslova) „alternativna“ vakcina, bez dodatnih supstanci koje izazivaju neželjene kolateralne efekte - temperaturu i glavobolju u najboljem slučaju. Ovu vakcinu „prve klase“, pod imenom Celvapan je proizvela firma Baxter u ograničenom broju od 200.000 doza.
Vakcinu „za široke mase“ proizvode različite farmaceutske kuće: Novartis, Glaxo Smith Kline, itd. Svaka od ovih farmaceutskih kuća koristi sopstvene dodatne supstance (konzervante i “booster”-e, koji pojačavaju imunološku reakciju). Jedni koriste organsku živu (istu onu koja se koristi u plombiranju zuba), drugi skvalen, supstancu prvo optuženu i kasnije oslobođenu sumnje da izaziva psihičke poremećaje ( sindrom povratnika iz rata u Iraku), i tako redom, pa se “masovne” vakcine dosta razlikuju jedne od drugih, u zavisnosti od proizvođača (tj. ugrađenih dodatnih supstanci).

Zašto postoje dve verzije vakcine: eksluzivna i “narodna”?
Ministar za zdravstvo će se vakcinisati? Ili neće? I kojom vakcinom?
U vreme neizvesnosti se gleda na vladu i na znake koji otuda dolaze. Prof. Martin Extner, direktor Instituta za higijenu i zdravstvo Univerziteta u Bonu je izjavio: “Političari moraju biti prvi koji će se vakcinisati onom vakcinom koju drugima preporučuju”.

Primljeni signali nisu ohrabrujući.
Da li se vakcinisati ili pričekati odgovor na mnogobrojna postavljena pitanja?

(Ilustracije poslovnog uspeha)

  Ovih dana se mnogo govori o zatvaranju jedne naše poznate izdavačke kuće zbog dugova i nerentabilnosti. Ovaj dnevnik je protiv - primer jedne sasvim male izdavačke kuće koja je u tradiciji najobičnije sveske našla put na svetsko tržište i ključ izvanrednog tržišnog uspeha.

Počeću sa naizgled besmislenim pitanjem: „Da li se sećate svesaka i notesa iz, recimo, 50-tih godina?“ Ili, ako ste mlađi:„Da li ste ikad videli sveske i notese vaših očeva i dedova?“
Već čujem odgovor: „Koga to danas interesuje?“
Pogrešno! Jer mnoge počinje ponovo da interesuje.

Ali pođimo redom. Sveske iz tog doba su bile malog formata, sa 20, 40 ili 80 listova; na kvadrate, na linije ili „prazne“. Imale su korice od tankog plavog kartona i bile su povezane ručno, ušivanjem stranica jakim, svilenkastim koncem.
Dodaću, iako to ovde nije bitno, da su se sveske uvijale u plavi pakpapir i na njih su se lepile etikete sa imenom vlasnika i sa naznakom namene sveske ili notesa. Stranice su se cepale tek u krajnjoj nuždi, onda kad bi na njih kapnulo mastilo i proizvelo pozamašnu mrlju.

Ali vremena su se promenila, postali smo bahatiji, rasipniji i nabeđeno bogatiji. I sveske su se adaptirale opštoj viziji opulentnog društva. Promenile su format, postale su veće i deblje, glatkih listova i plastificiranih korica u svim bojama. Otisak industrijske obrade je bio najoučljiviji u povezu, gde je hefterica zamenila konac i ručni povez bodom „refe“.

Danas se ne kupuje sveska za, recimo, geografiju, nego sveska sa likovima iz „High School Musical“-a, ili likovima iz drugih TV serija. Listovi se cepaju bez naročitog povoda i za najrazličitije namene: anotacija bodova partije karata, zapisi brojeva lutrije, kratak obračun nekog dnevnog troška – bilo šta, jer listovi sveske nisu više privilegovano mesto sakupljanja misli, utisaka, iskustava, doživljaja ….
Na put se ne polazi sa notesom, nego sa telekamerom. Zalazak sunca nad Bosforom treba „uhvatiti“, snimiti sa suprugom i dečicom u prvom planu. Na povratku će se film pokazati prijateljima, koji će umirati od dosade ili od zavisti, svejedno. Film je dokaz efemerne materijalne egzistencije - na Bosforu, pod Ajfelovom kulom u Parizu, pred Nelzonovim stubom na Trafalgar skveru. Nema veze - film je corpus vivendi fizičkog bića. Materije. A misli, unutrašnji sadržaji, utisci, razmišljanja, gde su?
Nema ih.
Javio mi se poznanik e-mailom posle mnogo godina. Penzioner je. I šta radi? Hvali se da putuje. Po Grčkoj, po Turskoj, tamo-ovamo. I?
Bog zna! Verovatno snima sebe i okolinu: zamišljam njega i prijateljicu mu (razveden je) na Asunionu u podne. Ali ako čovek ne zna da je najlepši zalazak sunca na svetu upravo na Asunionu, on će se slikati do besvesti u bilo koje doba dana i ne daj Bože, može se desiti da ti to i pokaže!
Lord Bajron je na Asunionu napisao najlepše stihove. U rukama je imao svesku i lapis. Doduše, nije bilo kamera i lepota je bila u doživljaju. Bajron je pretočio zalazeće sunce nad Asunionom u poeziju - sveskom, olovkom, inteligencijom i osećajem. Druga vremena.

Prva stvar koju roditelji danas kupuju polaznicima u školu nisu sveske, nego mobilni. Onda im kreativne mame isheklaju personaliziranu futrolu. Nekad su mame uvijale sveske, ali danas je to nepoželjno, jer bi pokrilo šarolike slike na koricama. Nabijene u školski ruksak sveske već posle nekoliko dana dobijaju „uši“, stranice postaju izgužvane ili iscepane, korice izlomljene, i ishabana sveska poprima tužan izgled nevoljenog objekta.

I onda, obrt.
Digitalna tehnologija se s pravom pretvorila u svakom dostupno potrošno dobro i izgubila je aureolu statusnog simbola.
U eri globalne povezanosti, tercijarizacije, masifikacije, post-industrijalizacije, reinženjeringa, IT, hi-techa, računara, digitalnih medija, neko se setio starih, slavnih, tradicionalnih svesaka.
Među intelektualcima se proširila nova lozinka - Molskine: sveska koja je bila životni saputnik Van Gogha, Matissa, Picassa, Hemingwaya, Chatwina, i mnogih drugih.
Ova tradicionalna sveska, lična karta vrhunskih evropskih intelektualaca, nestala je iz prometa 1986. godine, kad se zatvorila i poslednja radionica koja je snabdevala pariske knjižare.
Tradicionalna sveska, koju je Chatwin nazvao Moleskin (doslovno „hrčkova kožica“, putopis „The Songlines“), se prodavala u najboljim pariskim knjižarama. Kako je izgledala?

Baš onako kako su izgledale stare sveske i notesi iz 50-tih godina: anonimne, zaobljenih uglova, povezane iglom i koncem, sa koricama od mekog ili tvrđeg kartona, crne, plave ili boje havana. Crni kartonski povez je bio dorađen voskom i poprimao je izgled kože. Ovi crni notesi malog džepnog formata kao i malo veće sveske, su se zatvarali elastičnom, gumenom trakom. Sve su imale mali kartonski džep prilepljen uz unutrašnju stranu korice i služile su čuvanju pribeleški. Ove sveske crnih korica su bile životni saputnik evropskih intelektualaca u gotovo 200 godina i onda su nestale.

Jedna mala izdavačka kuća u Italiji je 1998. pravovremeno predvidela da je vreme digitalne euforije bilo na izmaku i da bi jedna tradicionalna sveska visokog kvaliteta i ekološkog standarda mogla osvojiti tržišnu nišu rafiniranih intelektualaca. Koristeći ime koje je Chatwin svojevremeno dao ovim sveskama deponovala je i zaštitila marku „Moleskine“ i otpočela je proizvodnju tradicionalnih svesaka evropske intelektualne avangarde. Papir je bez hlora, listovi su povezani šivenim šavom, uglovi su zaobljeni, elastična traka zatvara svesku. Luksuznije komemorativne serije notesa imaju tvrde korice presvučene svilenim šantungom u najomiljenijim bojama Van Gogha.

Mala „prazna“ sveska u crnom povezu, model koji su koristili Van Gogh i Matiss za skice

Tržišni uspeh je bio zagarantovan evokacijom intelektualne tradicije naizgled banalnog proizvoda i selekcijom prodajnih punktova. Kao i onda, i danas se ove sveske mogu kupiti samo u najekskluzivnijim knjižarama širom sveta.
Moleskine je simbol kreativnosti, savremenog nomadizma, kosmopolitskog duha, kultni objekat intelektualca.

Moleskiner (Moleskinci), kako se zove populacija koja ove sveske koristi, rasti i širi se, na obostrano zadovoljstvo intuitivnog preduzetnika i rafiniranih potrošača.

Ovo je priča o jednom učeniku srednje škole. Zvaću ga Maks.

„Prošle nedelje je Maks skočio sa terase prvog sprata u dvorište, dok su ga njegovi drugovi snimali mobilnim“- žali mi se koleginica na studenta nad kojim je odavno izgubljena svaka kontrola.
I ja sam ga par puta uhvatila da ne silazi stepenicama, nego klizi uz ogradu.
„Da li direktor škole to zna? – pitam.
„Ja mu nisam rekla. To je videla i poslužiteljka, pa nek ide ona da mu referiše. Ne moram to uvek biti ja ta koja se žali na đake“, odgovara mi malodušno.
Zove poslužiteljku i ova potvrđuje.
Da se polomio odgovornost bi bila poslužiteljeva. Profesor je odgovoran za ono što se događa u razredu.
Maks, nizak rastom, mršav, lepuškast, pomodarac, je višestruki ponavljač. U školu dolazi jer se kući dosađuje. Za vreme časova igra se nekim glupim igricama koje zahtevaju cepkanje hartije na kvadratiće, te dok drugi vade knjige i sveske on vadi makazice i secka stranice na paramparčad, koje, pretvorene u  konfete, lete po podu.
Prvi ukor, drugi ukor, usmena, pismena, usmena i opet pismena opomena, i tako u nedogled. Došao je i roditelj na razgovor.
„Videćete da će se promeniti. Nećete ga prepoznati! Znam ja kako ću s njim!“, razuveravao je otac, više sebe nego profesore. Profesori su ga slušali sa neizmernim sažaljenjem. Ono što je svima bilo odavno jasno roditelj nije video. Otac i majka, skromni radni ljudi, su izgubili svaki autoritet i moć nad tinejdžerom.
S druge strane, direktor škole voli miran život i ne želi probleme. Profesori apatično gledaju nemoć roditelja i institucionalnu ravnodušnost i prilagođavaju se.  Uz to treba dodati da priliv javnih finansijskih sredstva zavisi od broja učenika, a ne od kvaliteta škole i nastave. Svaki isključen učenik umanjuje školski budžet i to pravilo važi kako u državnim tako u privatnim školama.

Ali zašto je skakao sa prvog sprata? Pitanje mi ne da mira. Prošle nedelje su se dvojica tinejdžera posula benzinom i zapalila, da bi ih prijatelji snimili i postavili na You-tube. Završili su u bolnici sa opekotinama trećeg stepena. Sve za momenat efimerne slave na Internetu.
Nisam veliki ekspert informatike, ali ipak krećem u pretragu Interneta, tražeći tragove Maksa. Našla sam ga brzo: ostavio je ime, prezime i nick. Ulazim anonimno u njegov sajt. Satanistička petokraka i Marilyn Manson, fotografije, Maksove i njegovih prijatelja sa demencijalnim porukama i „urlicima“, baš tako, urlicima! Na jednoj se vidi Maks na krovu nekog hangara u trijumfalnoj pozi, kao alpinista na Krovu Sveta.
Na sajtu Maks se ovako predstavlja publici: „Ja sam lep, simpatičan, iskren, društven, ali iznad svega sam LUD! Volim da radim baš ono što mi kažu da ne radim, rizikujem i život samo da bih preterao, i otkad sam otkrio parkour, još sam više motivisan (da rizikujem život)“…

Koji đavo mu je taj „parkour“ - pitam se.  Proguglavam termin.
Parkour (izgovara se parkur) je najnoviji ekstremni sport, praktično -  divlja trka s preponama, gde su prepone barijere urbane sredine. Ime onih koji upražnjavaju ovu disciplinu je „traceur“. Traceur skače: skače sa krova na zemlju, sa krova jedne zgrade na drugu, preskačući uže ulice na velikoj visini, penje se uz zidove zgrada, hoda po krovovima, vrti se i prevrće na svaki zamisliv i nezamisliv način, penje se na ograde stepeništa i silazi klizeći, ne koristi stepenište, hoda po zidovima, ogradama, balustradama terasa, baš kao mačka. Ali traceur nije mačka i rizik pada i povreda je izvanredno visok. Parkour je andrenalin u najčistijem koncentratu.
Ova „sportska disciplina“ je „osnovana“ u Parizu pre 15 godina i brzo se, preko You Tube-a,  proširila širom sveta. Ove godine je i zvanično stigla u Italiju sa prvim takmičenjem traceur-a u Rimu. Izvesni brandovi su brzo osetili puls mladih i krenuli putem sponzorisanja susreta i takmičenja PK (skraćenica za Parkour). Tu su već Honda, RedBull, KillerLoop, Adidas, Vibram, Duracel…

Gde je problem? Ovo je ulični, nekontrolisani sport. Nemoguće je osigurati vojsku amatera protiv lakših i težih povreda koje im se redovno dešavaju. Vrlo jeftin ulog za brandove. Najbolji traceuri će dobiti video promo, i postaće testimonial branda. Ostali će, kao psi, lizati rane u samoći.

I tako zaključujem da možda Maks i nije toliko lud dok koristi školsku urbanu strukturu za svoja „uvežbavanja“. Ako polomi noge, moći će uvek naći dva prijatelja - svedoka koji će potvrditi da je zapeo i da se survao niz školsko stepenište. Obavezno školsko osiguranje će mu platiti 35 evra za svaki dan u kojem je bio prinuđen da nosi gips, kao i sve specijalističke preglede i lekove. Direktor škole će odgovarati jer će dva svedoka tvrditi da je stepenište bilo klizavo. Odgovaraće i poslužitelj.
Tinejdžeri će se smejuriti i pričati kako su „nadigrali“ školu.

Razmišljam o preponama i skokovima koji roditelji ovog tinejdžera svakodnevno praktikuju da sastave kraj sa krajem. I razmišljam kako mu objasniti da je život već trka sa preponama, i da su najbolji traceuri upravo oni koje neće naći na Internetu. I da li je za to već kasno?