Blog community…

Primećujem, bez polemike, da se sa stranica ovog bloga uručuju (sa priličnim zakašnjenjem) pisma američkom pilotu, koji ih nikad ne može pročitati i još manje razumeti. Nacionalni jezici, ma šta vi o tome mislili, su stvoreni da ljude drže daleko jedne od drugih. Engleski jezik je samo „interface“, posrednik u međunacionalnoj komunikaciji koji rešava “tehničke probleme“ tamo gde je sveopšte razumevanje poželjno. Za sve ostale slučajeve neanglofonski subjekti se služe ekskluzivnim maternjim jezikom.

Alternativa pisanju na za primaoca nerazumljivom jeziku je vizuelna umetnost. Dobra umetnička slika govori sve jezike sveta. Pokušajmo da se predstavimo svetu našim slikarima, postavimo ih na internet, otvorimo virtualne on-line galerije, pokažimo svetu ko smo. Prevaziđimo našu urođenu skromnost, ničim neopravdan osećaj niže vrednosti, i krenimo učinkovitijim stazama „imidža“, koji moramo naučiti da negujemo. I ne samo zbog tamo nekog pilota, već zbog razvoja kulture, turizma, kulturnog identiteta i iznad svega u interesu odgoja novih, samosvesnijih generacija. I u tom povodu, ja, koja nikad nisam volela voditi korespondenciju i pisati pisma, jedno ću ipak ovde napisati.

Dragi Tibore,

Uobičajeno je početi pismo prigodnom frazom. Ja je nemam.

Pisati školskom drugu posle dugih decenija ćutnje bi moglo ličiti na nostalgični čin, na „žal za mladost“. Ni nje nema.
Dakle, šta je u ovom pismu pobudno?

Ideja da smo se rasturili na sve četiri strane sveta i da nismo ostavili ništa, ama baš ništa, sredini koja nas je podigla. Pokupili smo svako svoje „krpice“ i otišli. Odneli smo u svet naše znanje, našu kulturu, našu iskonsku snagu i našu mladost. Sebično, kako to samo mladost zna i ume. Danas, kad se svako za sebe izmerio u velikom svetu, danas kad znamo koliko smo snage imali, koliko truda utrošili, danas kad konačno možemo meriti naš lični uspeh, možda bi trebalo vratiti deo onog što smo svojevremeno sa sobom odneli.

Jer smo u naš putni kofer spakovali mnogo toga što i nije samo naše – sećanja na mnoge vrsne Kikinđane i njihova dela. Bila bi nam dužnost to osvedočiti, podeliti sa građanstvom. Sačuvati od zaborava.

Naša lična kultura, Tibore, nije naš lični proizvod. Ona je proizvod opštenja u sredini koja nas je podigla, razmene mišljenja, primljenih poticaja: ona nam dolazi od bibliotekarke Tinke, od profesora muzičke škole Schlesingera, od profesora filozofije i matematike (sećaš se Borovca, Heldriha i Birdića?).

Ti si bio izvanredan matematičar i pijanista. Složićeš se sa mnom da nije dovoljno roditi se u kući sa klavirom. Treba mnogo više od pukog klavira da se postane pijanista, da se zavoli kvalitetna muzika. Treba imati „spin“, kulturni podstrek koji duge sate provedene nad Černijem pretvaraju u zadovoljstvo. Prava muzika je tek na kraju puta, „ dulcis in fundo“ – Šopen kao nemerljiva premija i priznanje.

Deo tvog rafiniranog izbora je bilo i prijateljstvo sa Sinišom. Muzika i slikarstvo imaju tajnovite, zajedničke niti. Bili smo oboje Sinišini prijatelji. Voleli smo njegovu umetničku osetljivost, njegovu krotku narav, njegovu velikodušnost, njegovu nenametljivost, stidljivost, skromnost. Siniša je prošao kroz život na vrhovima prstiju, gotovo neprimećen. Pun obzira i bojažljivosti da nekom ne zasmeta.

Siniša Momčilov: Portret Julijane Mirkov, 1976,  tempera na platnu, 70cm x 85cm

Da li smo mu šta dužni? Da li smo šta dužni sredini koja nas je odgojila? Moja je procena da imamo veliki dug. U današnjoj eri interneta, oživeti sećanje na Sinišu i na njegov slikarski opus je tehnički lako izvodljivo. Dovoljno je digitalizovati slike i poslati ih uredništvu ovog bloga (urednika verovatno i lično poznaješ iz gimnazijskih dana).
Sigurna da ćeš se odazvati mom pozivu , šaljem ti iskreni prijateljski zagrljaj.

(Zaboravljeni Kikinđani)
Zaboravljamo. Brzo. Često i definitivno. S druge strane gledano, sećanje obavezuje. Traži napor i vremenski ulog. Zaboravljeni veliki i mali Kikinđani su duboko zatrpani pod arhivskom građom i čekaju. Neko će ih pre ili kasnije otkopati i urediti u krasnu publikaciju: zaboravljeni „Kikindski slikari“, zaboravljeni „ Stari zanati“, zaboravljeni „Ljudi i običaji“,…

I publikacije će ostati u arhivi - zaboravljene. U zemlji sa sedam i po miliona stanovnika izdavački posao ne može cvetati. Nema kritične tržišne mase, pogotovo kad se radi o stručnim publikacijama. I konačno šta će napisati? Da je slikar taj i taj rođen ovde, studirao tamo, a živeo tamo i ovamo, slikajući, naravno.

Slike su deponovane u muzeju. Možda. Za izlaganje prostora i nema. Na internetu ga ima, ali nećemo valjda raditi „džabe“?
Na netu Istorijski arhiv tu i tamo postavi promotivnu naslovnu stranicu i autora neke publikacije, bez kratkog rezimea (uobičajeni „abstract“ u izdavačkoj delatnosti kojim se ukazuje dužna pažnja potencijalnoj čitalačkoj publici). Kod nas je to još uvek APSTRAKT! Tek tu i tamo iz arhive procuri poneka istorijska informacija koja završi na netu. Zahvaljujem Istorijskom arhivu za ove stidljive korake socijaliziranja naše gradske istorije: jedan mali izuzetak koji mi je pobudio daleko, bolno i dužno sećanje. Moje, a nadam se i vaše.

Našla sam da je 1898. godine izvedena prva zvanična denominacija ulica u Kikindi: ulica u četvrtom frtalju u kojoj se nalazila kuća moje bake nazvana je „Ulica Zelenog drveta“. Otada je par puta menjala ime, ali čar bujnog zelenila je uvek sačuvala.

Ulični drvoredi su parali nebo, njihove krošnje su se nadvijale nad niskim kućama od naboja, zavirivale su preko kapija i zidova u bašte i velika seoska dvorišta, moćno korenje je mrvilo pociglani trotoar i prva zapovest je bila „Pazi da ne zapneš!“. Male ulične drvene klupice, a imala ih je gotova svaka kuća, hvatale su večernju hladovinu i sitni komšijski tračeraj. Ja sam bila gradsko dete koje se redovno i dragovoljno leti selilo u frtalj, kod bake, zajedno sa hrpom druge gradske dečurlije koja je provodila letnji raspust u ulici Zelenog drveta. Tu su bili Seka iz Beograda, pa Cana iz Pančeva, pa Siniša, koji se kao i ja iz centra selio u frtalj…

Za sve nas letnji raspust se sastojao iz obavezne ispomoći u bakinoj kući i slobodnom vremenu provedenom u igri i zabavi.

Buđenje je bilo tačno u šest ujutro: „Pile moje, daj, obuci se, treba ići po mleko“. To je bio lakši deo posla. Sa „cincikom“ u ruci (da li još znate šta je „cincika“?), tek umivena, odlepršala bih do komšinice Čubre, koja je imala veliku paorsku kuću baš na rogalju. Raskošno zeleno drveće je pevalo glasom hiljadu gugutki. Momenat je bio uvek veseo.

U pet popodne bi to, međutim, izgledalo ovako: „Pile moje, ostavi igru, vreme je da odeš po kiselo mleko“. Ovčije kiselo mleko su najbolje pravili Kosićevi. Imali su ogromno paorsko gazdinstvo na kraju ulice Zelenog drveta, prema Malom Bedemu, negde treći ili četvrti „ćošak“ od bakine kuće. Taj deo obaveze sam manje volela, ali to nikad nikom nisam rekla. Važila sam za hrabrije i odvažnije dete i nisam mogla priznati da me je često na tom kratkom putu hvatao panični strah. Baka bi mi obukla čistu cicanu haljinicu i bele čipkane zoknice, na vrh glave bi mi vezala veliku belu mašnu, u ruke bi mi stavila „ceger“ sa dva prazna zemljana lončića i novčiće da platim kupovinu. Ispraćala bi me do ulične kapije uz obavezno „Pazi da ne zapneš!“ i često bi sela na klupicu, čekajući da se vratim. Izgovarala se „Da malo odahnem“, ali meni se činilo da je slutila moju nelagodnost, ako ne i moj strah.

Ulica Zelenog drveta je poprečna ulica, i kao sve kikindske poprečne ulice ima kratke „ćoškove“. Ali nekako idući prema periferiji meni su oni izgledali sve duži, drvoredi sve gušći, senke sve dublje, hladovina sve hladnija….Visoke krošnje su zaklanjale nebo, bujno korenje i kiše su izlokale ciglani trotoar. Gazilo se po goloj utabanoj zemljanoj stazi iz koje su izvirivali komadi polomljene cigle. Polumrak je čučio pod dugim nabojnim gruntovnim zidovima i strejama naherenih štala. Ušorenih kuća je bivalo sve manje. Iza velikih ozidanih gazdinstva lajale su kere, odgovarajući na moje korake. „Da nisu puštene? Da li su kapije dobro zatvorene?“ Ulicom nije bilo gotovo nikog. Uz izvesno olakšanje bih stizala do Kosićevog gazdinstva. S kapije bih oprezno pitala: „Jel’ kera vezana?“ Istrčavala bi Sinišina baka: „Svako popodne je vezana, samo ti slobodno uđi“. Ogromni „Žućov“ je bio na lancu i besno je lajao. Ja sam ulazila u veliko dvorište tek malo zasenčeno jednom šljivom, koja se podvijala pod bogatim rodom. Činilo se da lišća i nije imala, bila je modro plava.
U stopu sledeći Sinišinu baku odlazila sam do ostave na dnu dvorišta, gde je na sveže izribanom ciglanom podu ležalo stotinak zemljanih lončića, punih i praznih.

„Koliko lončića?“

„Danas dva“, odgovarala bih, pružajući u zamenu prazne lončiće i novčiće koje je moja baka već pažljivo odbrojala.
U senci šljive, na maloj šamlici, sedeo bi Siniša i ćutljivo bi me posmatrao. Uvek je bio sam i setan. Rekla bih tužan. „Zašto ponekad ne ostaneš da se igraš“, pitala bi me njegova baka. Siniša bi u protestu okrenuo glavu na drugu stranu i nekim prutom, koji mu je uvek bio u ruci, počeo bi da šara po dvorišnoj prašini.

„Zdravo“, rekla bih mu koji put, i on bi ponekad odgovorio, drugi put bi ustao sa šamlice i pošao u kuću i ne gledajući me. Siniša je bio tek godinu ili dve stariji od mene. U našoj tajnovitoj ulici Zelenog drveta niko ga nikad nije video da se igra. Samotnjak, možda i namćor, govorila su ulična dečurlija. Ni meni, moram priznati, nije se dopadao. Plašila sam se tog lutajućeg pogleda, tmurne ćutljivosti, možda i ćudljivosti, a najviše onog pruta koji je uvek držao u ruci i kojim je parao utabano zemljano dvorište. Uvek sam žurila da što pre izađem iz kuće Kosićevih i da što hitrije stignem kući. Baka bi me dočekivala u hladovini ulične klupice.

„Zar te Kosićevi nikad nisu pozvali da se igraš sa Sinišom?“, pitala bi me.

„Jesu“, odgovarala bih, „ali meni se Siniša ne sviđa. Uvek je prljav, bosonog, škraba prutom po prašini, a nos briše rukavom! Siniša se ni sa kim ne igra. Siniša ne ume da se igra!“

„Da, da“, potvrđivala bi zamišljeno moja baka, „Siniša je tužno dete razvedenih roditelja“.

Jedina Sinišina igračka je bio onaj prut, kojim je po ceo dan parao prašinu, a posle ju je ravnao bosom nogom.
Tako je to išlo svakog leta, dok mi deda nije umro, a baka nije prodala kuću. Od tada dugih pedeset godina nisam imala snage da se vratim u Ulicu Zelenog drvata. Arhaični svet preiskonske magične snage za mene je bio definitivno izgubljen. Mnogo godina kasnije Siniša je postao moj veliki drug i prijatelj. Po smrti svoje bake ni on se više nije vratio u ulicu Zelenog drveta. I to bolno sećanje izgubljenog raja podelili smo družeći se. Ne dugo. Jer Siniša je umro mlad. Ostavio je za sobom najtanovitiji deo sebe: svoje slike.

Siniša Momčilov, na Google – u neindeksirani kikindski slikar - boem je odavno zaboravljen.

Stidljivo, ćutljivo, uplašeno, koštunjavo, bosonogo dete na maloj šamlici prutom je paralo prašinu i crtalo prizore svog samotnog detinjstva. Nismo ga razumeli. I bojim se da smo ga odavno zaboravili.

Neću ga imenovati. To ne zaslužuje. Nomina sunt odiosa. Zatrovan lokalizmom, savladan strahom pred emigrantskom plimom, hipohondrični čuvar „rasnog“ mu DNA, dijalektički gubitnik, odstreljao je negde oko osamdeset svojih vršnjaka i zemljaka bez trunke sućuti. I traži javni proces koji namerava da pretvori u svoju ideološku tribinu.

Hirde je ime norveških legionara, desne ruke SS, koji su tokom Drugog svetskog rata bili odgovorni za vođenje 43 konc-logora u Norveškoj. Nakon rata tek mali broj ovih ljudi je bio osuđen, i to na simbolične kazne. Sitnica pred zlom koji su proizveli tokom ratnih godina. Danas govorimo o njihovim unucima i o novom zlu koji izrasta iz starih, neistrgnutih korena nacističke ideologije.

Objektiv je preusmeren sa Jevreja i komunista na islamsku zajednicu i socijaliste, ali suština se ne menja: ona je bila i ostala poznata, konklamantna netolerancija.

Da je imao crne oči i crnu kosu ne bi mogao biti hirde. Da je bio nizak rastom i tamnoput opet ne bi mogao biti hirde. Kakva je to ideologija koja zavisi od boje očiju?

„Moj fizički aspekt je gotovo savršen. Sretan sam; moj moral je na vrhuncu, jer sve pripreme teku bez problema. Otpočeo sam novi ciklus steroida da bih uvećao mišićnu masu; nadam se da ću prevazići mojih 90 kg i stići do 100 kg, ili bar do 95 kg.“…

„Operacija treba da se odvija dok sam pod ciklusom steroida i pod efektom efedrina. To će omogućiti porast moje agresivnosti, fizičke efikasnosti i koncentracije za 50% - 60% , a možda i za 100%. Ako bude potrebno iPod ću postaviti na maksimalno ozvučenje da mi pomogne da savladam strah…“ (iz dnevnika on-line).

Mladić je dobro situirani poljoprivredni preduzetnik i ta aktivnost će mu omogućiti da legalno uveze izvesne hemijske supstance neophodne za pripremu bombe, letalnih projektila i finansiranje pripremnih radnji. Pride je osigurao dodatna finansijska sredstva prodajom vrednih slika iz privatne zbirke, retkih flaširanih vina iz svog vinskog podruma i skupocenog servisa za ručavanje Versace Rosenthal (40 komada za 5.000 evra), ali nije imao srca da se rastane od svog luksuznog sata Breitling Crosswind (7.000 evra), koji je poštedeo. I naš hirde ima srce!

Naročitu pažnju je posvetio projektilima, čiji je mehanički razorni učinak obogatio hemijskim učinkom čistog nikotina. Ranjena žrtva bi podlegala efektu letalnog nikotina koje je ušpricao u svaki metak (3-4 kapi). Nikotin čistoće 99% je kupio on-line od jednog kineskog dobavljača (50 ml). Hirde je svoje duboke brige oko ove dobavke poverio svom dnevniku: „Vrlo sam zabrinut zbog eventualnih carinskih problema, jer je kod nas nikotin u čistom stanju ilegalna supstanca. U najgorem slučaju carinik može otvoriti paket, odliti koju kap na kožu i umreti… Zato sam dao specifične instrukcije kineskom dobavljaču da paket pošalje preko kurira na ime mog preduzeća, uz naročite instrukcije i upozorenje da se radi o hemijskoj supstanci.“

Dnevnik se završava molitvom: „Danas sam se po prvi put dugo molio. Objasnio sam Bogu, da ako ne želi videti islamsku Evropu… …mora osigurati uspeh moje misije, mora inspirisati stotine konzervativnih revolucionara/nacionalista, antikomunista, antiislamista!“

I onda je izašao i poubijao masu Norvežana! Onih koji ne misle kao on.

Koliko muke i nedoumice. Da li koristiti evropski format (Europass CV) ili slobodan format? Da li ga poslati e-mailom ili redovnom poštom? Da li priložiti fotografiju ili ne? Na koja preduzeća ga uputiti? Za koju vrstu posla se kandidovati? Da li će ko odgovoriti?

Posle desetine poslatih curricula i posle dugih meseci nade i iščekivanja–ništa se nije promenilo. Niko nije odgovorio. Nastupa period obeshrabrenja, ogorčenosti, gubljenja samopoverenja. Čovek se oseća gubitnikom, prevladava ga osećaj poraženosti. Često ovako obeshrabren posao više i ne traži.

Citiram životnu mudrost Fernanda Pessoa: „Nosim ožiljke svake bitke koju nisam hteo da vodim“. Ako je pogubno ne primiti odgovor, još je pogubnije odustati od bitke. Prva stvar koju treba učiniti je izmeniti pristup problemu. Ako su vaši CV završili u košu, ne znači da ste Vi završili u košu!

Ko vam garantuje da je vaš CV neko uopšte i pročitao? Ko vam garantuje da je osoba koja je vaš curriculum eliminisala razumni subjekat, koji štiti interese svog preduzeća? Kako možete uopšte biti sigurni da je vaš profesionalni i dijalektički profil baš onaj koji preduzeće traži? Ko vam garantuje da bi vam se dopalo da radite baš u tom preduzeću?

Na polju regrutovanja osoblja nema gubitnika, već samo rezultata – pozitivnog ili negativnog ishoda selekcije. Grešaka ima. Često „dobitnik“ ne uspe da uspešno prebrodi probni radni period, jer je selektor pogrešio u proceni. Ponekad sam „dobitnik“ napušta radno mesto, jer mu se ne dopada radni ambijent. Ili je našao bolje plaćeni posao.

Ispričaću vam jednu ličnu andegdotu iz perioda kad sam tražila moj prvi posao u Italiji.

Nisam nikad verovala u CV i u njegove čudotvorne efekte, ali sam ipak poslala CV sa propratnim pismom na nekih pet-šest preduzeća. Što bi rekli naši „da otaljim red“ i da udovoljim savetu mog muža. S druge strane, balkanski lukavo sam prišla problemu i otpočela pažljivu selekciju preduzeća sa jakim uvozno-izvoznim sektorom. Bila sam na početku radne karijere i morala sam izvući moje najjače karte – dobro poznavanje stranih jezika. Tim preduzećima nisam nikad poslala CV. Telefonirala sam, tražeći kontakt sa odgovornim licem. U dva slučaja sam uspela da zakažem termin za radni intervju. Oba preduzeća, zvaću ih firma A i firma B, su u tom periodu tražile personal sa dobrim poznavanjem stranih jezika. Firma A je bila manja, ali u centru grada i bliža mom stanu, dok je firma B, veliki industrijski kompleks, bila u industrijskoj zoni grada. Logistički gledano meni je više odgovarala firma A, iako je firma B davala izglede na sigurniju dugoročnu zaposlenost.

U firmi A me je primio poslodavac. Uz njega je bio jedan mladić, koji se predstavio kao Dr.XY.( U južnoj Italiji sa „dottore“ se titulira svako iole pismenije lice). Nakon kolokvijuma rekli su mi da će mi rezultate saopštiti naknadno.

U firmi B su mi odmah rekli da je rezultat kolokvijuma pozitivan i da mogu početi da radim u roku od tri dana. Ja sam poziv prihvatila. Radila sam na izvozu metalmehaničkih proizvoda na Nemačko tržište puna tri meseca, kad je stigao poziv iz firme A. Nisam im rekla da sam posao već našla i da radim. Tražili su novi razgovor, ali ovaj put sam ja zakazala termin, nakog mog radnog vremena, koje se završavalo u 17,00h. Bilo mi je sasvim jasno da imaju neki ozbiljni problem sa osobljem. Počela sam da postavljam pitanja koja se ranije nisam usudila da drznem: ekonomski tretman i termin ulaska u radni odnos –mesec dana nakon potpisivanja ugovora. Mladi Dr XY koji je i ovog puta prisustvovao razgovoru se osećao nelagodno. To što sam tražila i dobila je bilo više od onog što je on primao.

Nakon par dana dala sam otkaz firmi B. Na moje radno mesto je došao novi referent – Dr.XY iz firme A! I dok su nas predstavljali, prsnuli smo u smeh. „Zar se poznajete?“ – pitali su. „Kako da ne!“ – odgovorili smo u jednom dahu, bez daljih objašnjenja.

Oboje smo bili i dobitnici i gubitnici u prethodnoj selekciji. Ja sam dobila firmu B, a htela sam firmu A! Predpostavljam da je za Dr.XY slučaj bio dijametralno oprečan. Ali upornost i slučaj često dovedu stvari na pravo mesto.

I u zaključku, obe firme odavno više ne postoje. Propale su. Ja sam odavno iz njih otišla. Promenila sam i vrstu posla, ali i dalje radim. Nisam nikad verovala da je dato radno mesto zauvek, niti da je ono čovekova sudbina. Nemojte ni vi.

Znam da naslov nije mnogo elegantan. Mogla sam postaviti anglosaksonski termin „binge-eating“, što je isto, uz razliku da ga mnogi ne bi razumeli. U svakom slučaju radi se o kapitalnom grehu, ali nisam tu da podučavam katehizam. Podstaknuta sam  jednim reklamnim spotom koji se dugo vrteo na našim TV ekranima:

Tip proždire masnu gibanicu krupnim pohlepnim zalogajima, dok mu  niz bradu curi ulje i kaplje po odeći. Jede golim rukama i punim ustima ushićeno  izgovara „catch“ (seduktivna fraza u marketingu): „ko domaća!“ Degutantno. Ko će tu gibanicu kupiti? Samo lica koja još jedu golim rukama, govore punim ustima i ne mare da se prejedu i izmaste kao svinje. To je sadržaj reklamiranog proizvoda – obilan nutricionalni i neestetski učinak masnih komponenata. Proizvod treba da komunicira sadržaj i smisao. Sadržaj je premastan i to je jasno, ali kakav smisao može dati „ulje koje curi niz usta“? Poruka je prežderavanje!

Verovatno su marketari imali na umu tradicije dobre srpske gibanice, ali to nisu umeli i da izraze. Tajna dobre gibanice je u obradi i umeću. Kratki promo pripremne faze sa finalnom sekvencom gibanice  u tradicionalnij tepsiji bi sigurno dozvolio bliži i prisniji komunikacioni kontekst i približio potrošača  proizvođaču.

Od potrošača je ostala samo niša velikih, gojaznih proždrljivaca. Ostali su pobegli.

Istina je da se nekad govorilo „Što je masno, to je krasno“, ali su to bila druga vremena. Glad je harala, a sa njom bolest i smrt. Hrana, ona mrsna,  je bila nedostupna širokim  narodnim masama. Gojaznost je bila luksuz. Renoar je slikao adipozne ženske figure obilnih krivina. „Lepa, pa debela“ je bio apelativ bogatih udavača po Vojvodini, a verujem i drugde. Prosečan čovek je naporno radio i slabo se hranio. Prežderavanja je bilo tek o velikim praznicima. Mrsilo se dva puta nedeljno, četvrtkom i nedeljom, kad i gde se moglo. Uskršnji post je bio ozbiljna stvar – 40 dana hleba, barenog povrća, sušenog i dunstovanog voća uz pregršt oraha ili lešnika.

Gojazni su nastanjivali samo visoke društvene slojeve. Hronike su zabeležile istorijski prve smrtne slučajeve prežderavanja. Engleski kralj Henri I (1100 – 1135) je obožavao jednu vrstu jegulja, vrlo masne i teško svarljive ribe. Na francuskoj Atlantskoj obali ova riba obiluje. Tu se poslednji put i prežderao. Umro je zdrav i čitav. Ubila ga je jegulja.
I Papa Martin IV je gajio neutoljiv apetit za jegulje, naročito one iz alpskog jezera Bolsene. Pripremane su mu po specijalnom receptu: prvo marinirane u belom vinu, a potom pržene na roštilju. Posle poslednjeg prežderavanja, predao je Bogu dušu, a Dante ga je smestio u „Čistilište“ ( „Božanstvena komedija“).

Pun stomak je bio hiljadugodišnji san najvećeg dela čovečanstva. Ovaj san se i ostvario u poslednjih 50 godina. Glad nas više ne ubija, ubija nas hrana. Već danas je u svetu broj gojaznih lica veći od broja gladnih. Gojaznost uzrokuje dijabetes, visoki pritisak, srčana obolenja, srčani udar, astmu, artritis, žučna obolenja i rak.

Neumerenost u ishrani mnogih je business za proizvođaće  jeftine hrane i jeftine restorane. Poslednji hit je „Jedi koliko god možeš“! Tu su prvi stigli Kinezi sa lancem „Wokmania“:  ulaznica u restoran je 11.90 funti sterlinga i daje pravo na slobodno prežderavanje u trajanju od dva sata. Zatim su stigli Indijci sa lancem „Spicemania“, pa Italijani sa“ Pizzamania“.
Publika u tim lokalima ima ogromne, ispupčene stomake, teško hoda pod balastom sala koje je obavija i obilato se znoji u naporu da smaže što više hrane po vremenskoj jedinici.

(Paradoksi postmodernog doba) 

Složila sam postmoderno poređenje prideva „mnogo“. Nekad je to izgledalo ovako: mnogo, više,  najviše, ali „najviše“ je u međuvremenu ukinuto. „Najviše“ je limit, gornja granica - opasna za društvo čiji  je imperativ sve veća potrošnja. Potrošnja kao motor ekonomije.

Superlativ „najviše“ je relativiziran. Imelda Markos (sećate li se lepe supruge Filipinskog diktatora?) je imala preko 3.000 pari cipela, kad su je nasilno iselili iz velelepne rezidencije. Ali najlepši par cipela je bio uvek onaj koji još nije imala. I ona je nastavljala da gomila cipele. Najlepši par nije nikad našla.

Mi, koji ne živimo u rezidencijama imperijalnih dimenzija, čistimo stanove od starih, neistrošenih stvari, i pravimo mesta za nove kupovine. Rashodovani otpaci iz naših ormana se gomilaju na gradskim smetlištima. Industrija obrade smeća  je najunosnija i najbogatija privredna grana postmodernog društva. Mi proizvodimo smeće.

Kako smo stigli do te tačke u razvoju?

I nismo stigli, bar ne u razvoju. Mi smo ostali sa našim pleistocenskim hipotalamusom koji nas podsvesno  ili, ako više volite, nesvesno vodi u gomilanje svega i svačega. Naš racionalni, moždani korteks, koji se od  tada pa do danas razvio, opslužuje naš pleistocenski hipotalamus tražeći „a posteriori“ razumna objašnjenja za nerazumne, impulsivne  akcije. Porodica Flintstone se preselila u 21 vek.

Hipotalamus je vodio pleistocenskog nam pretka kroz  svakodnevne životne prilike i neprilike (u periodu od 130.000 do 200.000 godina p.n.e.).

Zamislimo  tog pretka koji po prvi put vidi veliku kornjaču. Hipotalamus hemijski reaguje i proizvodi adrenalin. Naš predak oseća strah. „Kakvo je to čudo? Koliko je opasno? Šta mi se može desiti ako ga šutnem?“ Ustukne korak unazad. Oprezan je. Ali glad ga tera  na hrabriji pristup. Konačno se odlučuje i jakim zamahom noge obrće kornjaču na leđa. Kornjača je nemoćna. Naš predak vidi meki trbuh i novi izvor hrane. Hipotalamus ga nagrađuje lučenjem dopamina, koji ga ispunjava zadovoljstvom i seratonina, koji ga oslobađa straha i brige. Zadovoljan i srećan deli ručak sa pleistocenskom mu familijom.
Moždani korteks u povoju nije ni slutio postojanje hipotalamusa. Impulsivne srećne akcije (bilo je i onih manje srećnih – koje su pridonele prirodnoj selekciji vrste) hipotalamus je uvek nagrađivao blaženim osećajem zadovoljstva. Racionalni korteks je sebi prepisivao zasluge.

Tako se kroz milenijume hipotalamus skrivao iza naših „racionalnih“ izbora, kroz opcije  adrenalin/seratonin/dopamin. Naši preci vođeni osećajem straha ili zadovoljstva ili blaženstva su delovali, a tanka moždana korica je bila tu da izbor „racionalno“ objasni.

Hipotalamus nam je pomogao da prebrodimo par ledenih doba, milenijume gladi i oskudice, hemijski  nagrađujući naše pravilne izbore.

Srećno smo prebrodili teška vremena i stigli u doba izobilja. Naš moždani korteks  nam je omogućio da učimo i rasuđujemo. U isvesnom smislu je kroz feed- back prevaspitao i naš hipotalamus, koji nas nagrađuje i kad uspešno položimo ispit, ili kad rešimo teži matematički problem.

Ali impulsivno gomilanje je preživelo i  preraslo u sistem. U doba oskudice to je bila potreba, danas je problem, koji tek indirektno priznajemo kad govorimo o eko-održivom razvoju. Tako selimo problem sa nas na ekonomiju.
Prihvatamo duge radne dane, ali i to je još uvek, kako verujemo,  izvan nas i hetero – određeno.

Ali zašto su nam potrebna  dva - tri mobilna telefona?  Zašto svakodnevno gledamo televiziju par sati?  Zašto imamo par e-mail adresa? Zašto nam je mobilni uvek u ruci? Zašto na svaki bip kontrolišemo primljeni tekst? Šta očekujemo?
John Naish u svojoj izvanredno lucidnoj knjizi „Enough“ (Dosta) odgovara da smo u večitom iščekivanju „magičnog bit-a“, koji će nam promeniti život i učiniti ga srećnijim. Jer sistem gomilanja odavno više ne proizvodi trajni osećaj sreće i zadovoljstva. Racionalni korteks nam govori da nedostaju  elementarne pretpostavke oskudice.

Sa 21. vekom smo postali i info-žderi. Gomilamo nepotrebne informacije. Istraživanja su pokazala da svako od nas u budnom delu dana primi oko 3.500 informacija,  jednu svakih 15 sekundi. U tom info-zasićenju, naš dizorijentisani mozak pokušava da uvede red – tražeći dodatne informacije! „Overcommunication“ izaziva nemogućnost racionalne kontrole informacija, i jedno vreme je bio ozbiljan problem i za reklamnu industriju i marketiranje. Neuromarketing  taj problem naučno rešava i uspešno servisira velike industrijske korporacije. Eksperti neurologije su na novim zadacima: kako prodreti do hipotalamusa. Mnogo stvari je već otkriveno. Prodavnice ne treba otvarati pored banaka,  jer će prodaja slabije ići. Hipotalamus voli gomilanje, ali i štednju - nagomilano treba da posluži za opstanak u teškim danima. Pomalo kao što siti pas zatrpava komad hleba. Pored banke ljudi nisu skloni „shopping-u“.

Slepi test Coca-Cola/Pepsi – Cola je završen u korist Pepsi-Cole, ali sa otvorenim očima i etiketama pobeđuje Coca-Cola. Stvar je u crvenoj boji packaging-a. Hipotalamus bolje reaguje na crveno nego na plavo! Crveno je krv one kornjače koju su naši pleistocenski preci u slast pojeli! Naš izbor nije određen racionalnim kriterijom kvaliteta, već ansestralnom preferencijom hipotalamusa.

Reklama je kradljivac našeg vremena - ubija vreme onog ko je prati, voljan ili nevoljan. Kroz naše info-žderstvo  ona ulazi sa svih strana i traži najpovoljnije mesto u našem korteksu i hipotalamusu. Uništava našu memoriju - briše onu korisnu i smešta se na njeno mesto.

Šta raditi?

Neki su već prihvatili TECH-NO opciju.  Radi se o info-dijeti: pola sata TV/Internet  vesti dnevno, selektivni izbor filmova i programa „no-trash“; bez celularnih telefona, a često i bez e-mail adrese. Peter Higgs, Profesor teoretske fizike na Univerzitetu u Edinburgu, teoretičar elementarne kvantne čestice „bozona“, po njemu nazvane Higsov bozon,  na čijim tragovima  je cela ekipa CERN-a u Ženevi, ne poseduje TVaparat niti ima e-mail adresu.

Poslednja predviđanja računaju se da će za par godina ova populacija porasti i  postati „COOL“. Ne živimo da bi bili bilo čiji target ni po ličnom dohotku, niti po starosnoj grupi, niti po obrazovnom nivou, ni po etničkoj pšripadnosti,  niti po životnom stilu. Niti smo tu da nam drugi harače naš najskupoceniji i neobnovljivi  resurs - naše vreme. Dovoljno je prihvatiti da u datom  momentu moramo reći „Dosta“. Koji je to momenat, to mora svako za sebe odlučiti.

A ekonomija? A radna mesta?

Istorijski gledano Prva i Druga industrijska revolucija su se završile redukcijom radnog vremena. Zašto bi Treća industrijska revolucija, u čijem vremenu živimo,  trebala da dovede do drugačijeg ishoda?

(Postmodernizam) 
- Počeću od zlopamćenja, samouništavajućeg osećaja koji crpi snagu iz  poremećenih  međuljudskih odnosa. Tu je uvek prisutan akter, onaj ko ponižava i pasivni subjekat koji je ponižen i koji gaji duboki osećaj više ili manje nemoćnog, neizrečenog i neizrecivog besa i nade da će  osveta pre ili kasnije stići, ako ne drukčije, bar od dobrog Boga.

Termin je stari. Zlopamtila je oduvek bilo. U solidarnom premodernom, a kasnije i  u modernom, industrijskom društvu, ljudi su poznavali važnost dobrog komšiluka, dobrog prijatelja, uzajamnog ispomaganja, uzajamnog poštovanja i uvažavanja; poniziti pojedinca je bio izuzetak u društvenom kodeksu. Poniženih je doduše oduvek bilo, ali se radilo o društvenim staležima i klasama – nadničarima, slugama, ponekad i o etničkim manjinama…., mnogo ređe pojedincima. To masovno usmereno nipodaštavanje se doživljavalo kao društvena nepravda i u konačnici je dovodilo do organizovanog kolektivnog responsa i bunta. Ali to je istorija.

U postmernom društvu staleži i klase, onako kako smo ih upoznali iz udžbenika istorije, nestaju. Industrijski i finansijski kapital su tek slamčice koje se povijaju pred moćnim vetrom promena koje nam donosi novo društvo  „tumača simbola“ – eksperta informatike, komunikacije, bioinženjerije, genetike, business management-a,  marketinga…. kosmopolitska elita „ZNANJA“. Ušli smo u doba „Knowledge society“, društvo visokokotiranog znanja i umeća. Sigurno ste primetili da je i politika, zajedno sa političarima, izgubila raprezentativnost, da političkih ideja više i nema. I ako vas to može utešiti, fenomen je globalan.

Vudi Alen je to novo duhovno stanje ovako sažeo: „Bog je mrtav, Marks je mrtav, a i ja se danas ne osećam baš najbolje“. Osvojili smo svakolike lične slobode, oslobodili smo se verskih i ideoloških  stega. Pali su staleži i klase. Pred nama se otvorio svet bezbrojnih mogućnosti u okruženju gole stvarnosti.

Zašto smo tu? Jednostavno: tu smo da budemo eliminisani. Zakon prirode na jednoj strani  i konkurencije na drugoj. Naše je da taj momenat što duže odložimo. Život je pretvoren u arenu gladijatora. Suština  se svodi isključivo na  individualnu sudbinu. Da li ste se zapitali zašto “Veliki Brat“ već godinama drži primat najgledanijih emisija u celom svetu?  Ako ostavite na stranu manje ili više degutantne ili pikantne epizode i bolje pogledate, videćete da je „Veliki Brat“ gola borba za opstanak. Reality TV. Strategije učesnika  - savezništva, podrška, solidarnost  - su finalizirane na egoističko preživljenje  pojedinca. Lični interes na uštrb saveznika: opstati još jednu nedelju, odložiti eliminaciju. Cilj nije ukinuti eliminaciju, već njeno odlaganje, i ne radi se o igri, nego o nama. Igra se svodi na odlaganje eliminacije jednog učesnika i njeno usmeravanje na druge učesnike.“ Isključivanje“ učesnika je mnogo više od golog pravila igre, ono je nova ideologija. De te fabula narratur! I upravo tu leži ključ uspeha „Velikog Brata“ – naša svakodnevnica  projektovana  na malim ekranima.

Nismo više društvo, jer nam nedostaje koheziona sila solidarnosti. Svedeni smo na manje ili više brojnu masu lica koja odlažu, svako za svoj račun i sa manje ili više uspeha, momenat „isključenja“. Baš kao učesnici „Velikog Brata“.  Poniženja koja trpimo su isključivo lična i ne dotiču naše dojučerašnje prijatelje, niti  poznanike, niti komšije, niti saradnike, niti kolege. Individualna sudbina „isključenja“ je samo  neprijatno lično iskustvo. Opako, jer je uvek  negacija dostojanstva, ali tek individualnog. Društveno-ekonomski gledano pred nama je samo igra prirodnih sila i slučaja.

Masa lica koja su pretrpela lični neuspeh i isključenje  nema organizaciju. Nema partiju. Nema sindikat. Statistički je irelevanta. Stohastički,  nepovezani procesi su  nesposobni da proizvedu bilo kakav politički rezultat niti posledicu. Iza i  ispod te naizgled neorganizovane površine stihijskih prirodnih i ekonomskih tokova čuči prikrivena nova ideologija individualnosti: svako za sebe,“svaka vaška baška“. Konzervativna, darvinistička, uperena na plebiscitarno usvajanje „prirodne“ podele ljudi na uspešne i neuspešne. Društvene klase i slojevi su istorijski prevaziđene kategorije. Nova ideologija ne traži velike učitelje, čitatelje i erudirane filozofe. Ne traži  ni političke agitatore. Dovoljan joj je “ Veliki Brat“ i ljudska glupost.

Problem ostaje u zlopamćenju. Ono što je nekad bilo gorko i retko lično iskustvo prerasta u masovno iskustvo. Zlopamćenje je neumitna,  prirodna reakcija na poniženje. Moja baka je uvek govorila da uvređena osoba teško trpi i duboko pati. I uvek mi je savetovala: „Ako baš mora biti,  bolje je da se drugi ljute na tebe,  nego ti na njih“. Teško mi je verovati da je moja baka, Bog da joj dušu ’prosti,  bila ideolog „Velikog Brata“. Vremena su bila drugačija. Solidarnost i poštovanje su bili pravilo, uvreda izuzetak.

Ne usuđujem se ni da zamislim šta bi mi danas savetovala. Iz dubine svesti mi navire  ona  proverbijalna kikindska „levča“ koju je povremeno pominjala.

Sigurno vam poznato zvuči. Asocira na onaj drugi, plemenitiji i poznatiji slogan iz vremena Francuske revolucije “Liberté, Egalité, Fraternité!” (Sloboda, Jednakost, Bratstvo – 1789.), koji je pokrenuo mase i postavio temelje modernim demokratskim državama širom zapadnog sveta. U ime tih principa ostvarena su socijalna prava građanstva i utemeljena je pravda. Društvena kohezija je jačala, a sa njom i snaga nacionalnih država koje su postale garant istih prava.

Generacije su podizane na ovim principima: neospornim, jasnim i univerzalnim. Industrijska revolucija je u protekla dva veka poduprla ideale Francuske revolucije i podigla životni standard stanovništva i  ukupno društveno i individualno blagostanje.

Ali, Đavo ne spava. Industrijska revolucija, zasnovana na progresu mehanike, se definitivo završila krajem osamdesetih godina prošlog veka, a sa njom i svet svetlih principa i ideala. Digitalna revolucija i IT (Information Technology) je dala  svim ekonomskim i društvenim procesima jako ubrzanje i učetvorostručila tromo međunarodno tržište,  nasleđeno iz vremena industrijalizacije. Do 1990. god. svetsko tržište je opsluživalo jednu milijardu svetskog stanovništva. Posle Konferencije WTO (World Trade Organization)  1994. u Maroku svetsko tržište je prošireno na 4 milijarde ljudi, i tu ne treba razumeti samo tržište robe i usluga, već pre svega tržište kapitala i tržište rada.

Digitalno doba buja pod novim sloganom : Globalité, Marché, Monnaie! (Globalizacija, Tržište, Novac – čitati: globalite’, marše’, mone’). Nagli kvalitativni i kvantitativni skok je postavio nove zahteve pred sve privredne aktere: visoku kompetitivnost uz raspoloživost energenata i sirovina. Energenti i sirovine su osnovni problem na tržištu koje se učetvorostručilo za samo 20 godina, a  koje u perspektivi treba da uključi preostalo svetsko stanovništvo (2 milijarde ljudi).

Pred ovako jakim zahtevima koje postavlja novo ekonomsko okruženje, nacionalne države polako napuštaju visoke principe Francuske revolucije i okreću se goloj računici.

Prvi i najlakši potez je  bio “make-up” (šminkanje) radnih ugovora: manje radnih ugovora na neodređeno vreme, više fleksibilnog rada u fantastičnim i dotad neslućenim verzijama: job-sharing, part-time, weekend-job, rad po pozivu i potrebi (job on call), itd. Sve to u kombinaciji sa dužim radnim vremenom, kraćim godišnjim odmorima, dužim obaveznim radnim stažom, nižim penzijama, nižim radnim dohotcima, umanjenim sindikalnim pravima, pojednostavljenim procedurama upošljavanja i otpuštanja, po šemi “hire & fire” (uposli i otpusti kad hoćeš)…

Za onaj drugi potez – kako obezbediti energiju i svakoliku sirovinu nacionalnoj  industriji – je  trebalo  imati jače mišiće. Male države su imale slabe šanse. A ako ih je Bog ili Alah podario energentima ili sirovinom ili strateškom logističkom pozicijom, krupni “profesionalci demokratije” su brzo uskakali u tržišne mehanizme. Tekuća međunarodna praksa je pokazala da  je “izvoz demokratije” konvertibilna moneta kojom se kupuju energenti i retke sirovine diljem globalizovanog sveta.
Marše!

(Ilustracija poslovnog uspeha)
  Ova priča počinje krajem šesdesetih godina u istom  momentu u kojem se jedna druga završava.
Tih godina mi smo zabeležili i poslednju, odlučujuću  ideološku pobedu  nad kvalitetnim zanatstvom i sitnim privatnim preduzetništvom. Pobeda je bila besprimerna i beskompromisna. Od ideološkog neprijatelja nije ostao ni ubogi trag. Nestao je rafinirani muški krojač  Gosp. Vanbah, pa G.đa Beške Kemenji, specijalizovana krojačica za midere, ženski donji veš i kupaće kostime, pa modistkinja koja je pravila ženske šešire, pa Gosp. Stojanović, šeširdžija, i na kraju i Gosp. Mirkonj, poslednji kikindski šuster, a sa  njima  i potencijalni šegrtski podmladak. Krznar Dragin je nekako preživljavao krpeći stare bunde. Ko je još kupovao bunde? Kupovali su se uvozni šuškavci! Sitni preduzetnici i zanatlije su bila sumnjiva lica  – petokolonaši kapitalističke ideologije,  samodovoljne, samomisleće, samozapošljavajuće osobe,  preindustrijki relikti, ideološka retrogarda. Kome je to više trebalo? Mi smo se definitvno uselili u industrijski svet socijalističkog političkog nazora  i lukavo porušili za nama sve mostove. Bolje ne bi umeo ni krvni nam neprijatelj.

Krenuli smo u  udarničke  poduhvate, između prve, druge, treće, četvrte i pete kafe-pauze.

I baš u to vreme kad je Kikinda izgubila i poslednjeg šustera koji je znao da cipelu i napravi, u planinama iznad Vićenze, u regionalnom okrugu Veneto, postavilo se pitanje kako osigurati preživljavanje duge zanatske tradicije finog kožarskog zanata u novom, industrijskom okruženju.

Dva dalekovida  preduzetnika su okupila oko sebe poslednje zanatlije, angažovali su prvoklasne modne dizajnere i otpočeli su zanatsku proizvodnju tašni, cipela i odevnih predmeta, uglavnom od kože. Tako je 1966. god. nastala “Bottega Veneta”.
Pogrešno bi bilo zaključiti da “Bottega” proizvodi generične  italijanske  cipele, tašne i odevne predmete. Te artikle proizvodi industrija. “Bottega Veneta “ proizvodi luksuz. Tek radi primera,  nema tašne ispod  1.000 evra. Visoko kvalitetne zanatski proizvedene tašne od isprepletenih kožnih traka su brzo postale jedan od najeksluzivnijih proizvoda na svetskom modnom tržištu.

Etos firme je nenametljivi, diskretni, rafinisani  luksuzni proizvod koji ne skiči i ne vrišti. Na proizvodima  nisu utisnuti logo firme, niti njeni inicijali.  Moto firme  je “When your own initials are enough!” (praktično poruka je upućena kupcima: “dovoljni su vaši  inicijali”). Japanski turisti, koji naročito cene finu, zanatsku obradu, rafinirani dizajn i diskretni luksuz obavezno planiraju  i posetu jednoj od prodavnica monomarke u Italiji: tek pet konceptualnih prodavnica (Rim, Firenca, Milano, Venecija i Kapri). Ostale su rasute po belosvetskim metropolama, gde vrhunski kvalitet i visoke cene  susreću  visokoplatežnu potražnju za luksuzom eksluzivne zanatske obrade i umetničkog dizajna.

Danas je Bottega u vlasništvu modne kuće Gucci, koja nastavlja da neguje tradicije kožarskog zanata. Bottega je otvorila i (da je tako nazovem) šegrtsku školu namenjenu obuci podmladka, kao i obuci i upošljavanju nezaposlenih odraslih žena.

“Bottega” ne strepi od konkurencije kožarske industrije, po najmanje kineske. Ona slobodno otvara nove konceptualne prodajne punktove  po  najrazvijenijim i najbogatijim gradovima Kine, jer Botega je   virtuoznost  zanatstva i rafiniranosti.
Tek da napomenem, ako to dosada nije postalo jasno,  ” Bottega” na italijanskom  znači  banalno i jednostavno  “zanatska radionica”. Danas velika i skupocena retkost koju je trebalo brižno negovati.

(Postmoderna digresija) 

Reči nastaju, poneke nestaju, druge ostaju. Mnoge mutiraju, evolviraju ili involviraju, devalviraju, odajući naš zajednički prilaz vrednostima i pogledu na svet.
Reči nas izdaju. Na rečima se spotičemo. Na njima se opasno ljuljamo u ogoleloj  civilizacijskoj krošnji kojoj je ideološka realsocijalistička bujica davno počupala korene.
Duge decenije nesuvisle prisilne apstinencije od kritičke javne misli izopačile su našu percepciju korisnog, vrednog,  dostojnog i pretvorile su naš lagodni kutak u ekonomsku i kulturnu pustaru.

Pođimo za kojim raprezentativnim primerom antropološke mutacije proizvedene indoktrinacijom  i podruštvljenjem proizvodnih sredstava.
Uporedimo dva glagola: delovati i raditi, kao i izvedene im imenice i prideve: delatnik, delatnost, delotvoran  na jednoj strani i rad,  radnik, radan  na drugoj.

Zanatlije i šegrti su bili delatnici, ali ih odavno više nema.  Delatnost nije bilo koja aktivnost, nego samo ona koja je usmerena na postizanje krajnjeg cilja, efekta, rezultata koja se manifestuje u ostvarenom delu. Delatnik je delotvoran samo ako ostvari svoje  delo. Ako je šuster, to delo će biti zanatski obrađena cipela po meri. Delatnost podrazumeva odgovornost za kvalitet rezultata i stručnu pripremu. Delatnik odgovara moralno i materijalno za svoje delo.

Kod nas su delatnici listom nestali. Na njihovo mesto su stupili radnici: kvalifikovani, nekvalifikovani i polukvalifikovani. Radnik treba da obavi posao, da izvrši radni  zadatak, ali nije odgovoran za rezultat. Radnik mora biti radan, ali u tom radu nije sadržan princip odgovornosti za krajnji rezultat proizvodnog procesa.
Radnik mora biti plaćen čak i ako proizvodi rezultat (robu ili usluge) koji nema tržište. Rad je lišen principa odgovornosti za krajnji efekat, rezultat rada.

Ova antropološka involucija se ogleda u degradaciji termina „Šuster“ i „Šloser“, nekad elitarne privatne delatnosti.
Šusteri i šloseri su danas priučeni radnici. Još češće se isti termin koristi u prenosnom značenju da označi ljude koji nestručno ili bahato obavljaju svoj posao – popločavanje kupatila, molovanje stana, farbanje stolarije, ali i vađenje i „plombiranje“ zuba, izradu proteza, asfaltiranje puteva, održavanje vodovodne mreže, itd. Bahatost, šlamperaj, javašluk, nehat, šloseraj.  Nijedna od ovih reči nije naša! Govorimo o nama jezikom koji nije naš. Jezikom kojim su nam se drugi obraćali ocenjujući naš rad. Tih reči se nismo nikad oslobodili. I, što je još gore, nismo našli domaće suragate. O našim manama čekamo da drugi progovore. I ako su dovoljno glasni, a naročito ako su dovoljno jasni (a gazda je uvek jasan bilo kojim jezikom da govori), mi ga razumemo.

Da li je to uvek bilo tako?
Rekla bih da smo u jednom momentu naše istorije počeli da shvatamo da možemo postati sami svoje „gazde“. Učili smo zanate, bili šegrti i kasnije postali čizmari, šusteri, krojači muških odela, šloseri, tesari, stolari finog zanata, krznari,…..

Moj deda je bio vrsni čizmar i, ukazom Austrijske Monarhije, zvanični dobavljač Habzburške vojske. Ali to je bilo davno, kad su se zanati učili svakodnevnom praksom i kad je rad zanatlije uživao društveni ugled.
Kikinda je imala i izvanredne šustere, one koji su znali napraviti cipelu po meri. Poslednji kikindski šuster u najplemenitijem i izgubljenom značenju te reči  bio  je Vlada Mirkonj, koji je godinama svojim savršenim zanatlijskim umećem herojski prkosio masovnom  zaglupljivanju i pravio meke, rukom šivene cipele od najfinijeg nubuka.

Znate li šta je nubuk?

Naš „treći, samoupravni put“ u industrijalizaciju i narodnu svojinu se brzo otresao ideološki nekompatibilnih vrednosti lične odgovornosti, vrsnog umeća i sitnog privatnog preduzetništva. Komunistička mama je odgojila generacije „podobnih“ građana koji danas ne  razlikuju nubuk kožu od sintetičke kože, rukom šivenu cipelu od lepljene, industrijsku cipelu od cipele po meri, jeftinu ordinarnu italijansku cipelu od cipele „Fratelli Rossetti“.  Niti misle da im može biti korisno da to znaju. Cipela je cipela, pogovoto ako je italijanska i nova!

Prva pronađena cipela je stara 12.000 godina, ali se zna da je već paleolitski čovek nosio cipele. Dokazi za to nisu u cipelama, koje nisu nađene, nego u kostima stopala. Cipela deformiše stopalo i ove deformacije su pronađene na paleolitskom čoveku koji je živeo pre 30.000 godina.
Cipela uvek deformiše stopalo, ako nije po meri i kvalitetna. Tokom godina ove se deformacije prenose na ukupnu skeletnu strukturu, umnožavajući bolne posledice.
Poslednji kikindski šuster, Vlada Mirkonj, je pored radionice imao malu pomoćnu prostorijuna čijim policama  je čuvao fino ispolirane drvene kalupe stopala svojih stalnih mušterija. Za svakog stalnog klijenta poručivao je kod tesara model stopala po meri, levo stopalo – desno stopalo. Dobar šuster je bio ortoped!
Klijent je birao model i vrstu kože (sued ili nubuk), boju kože (isključivo bojenu prirodnim biljnim pigmentima, jer sintetičke boje često izazivaju dermatitise i alergije) i odlazio je bar jednom na probu. Cipela šustera Mirkonja uz malo pažnje i održavanja trajala je doživotno.
Ali  poslednji Kikindski šuster  nije imao šegrta i njegov zanat je u Kikindi definitivno zamro šesdesetih godina.

Omladina nije išla na zanat. Pred sobom je imala zacrtanu svetliju budućnost: škola i fabrika.
Onda je spirala istorije učinila veliki zaokret, fabrike su se automatizovale, ili su zatvorile, i našli smo se preplavljeni nezaposlenim radnicima nesposobnim da samostalno deluju.
Dobili smo neke kroz kurseve priučene molere, nabeđene krojačice, zakrpljivače,…… Umetnost zanata niko više nije poznavao. Čak ni oni koji bi trebali da oforme zanatlije.

Nedavno sam u Londonu u Oxford Street-u kupila cipele: od nubuk kože, šivene rukom, bojene biljnim pigmentima, ali još uvek serijske. Proizvedene u Vijetnamu za englesko tržište, piše na certifikatu. Serijska, industrijska  proizvodnja cipela se iselila iz bogatih zemalja i otišla je put Vijetnama, Indonezije, Kine, Indije…. Ali ne i zanatska proizvodnja cipele po meri. Ta je tradicija ostala u Engleskoj i ljubomorno se neguje. Par cipela po meri kod Londonskog šustera staje danas od 4.000 do 8.000 funti u zavisnoti od modela. Klijenti su kraljica sa užom i širom porodicom, engleska i belosvetska aristokratija, kosmopolitska inteligencija i bogati preduzetnici iz celog sveta, uključujući italijanske.

Status simbol do juče, style status danas, ostala  je ručno šivena cipela, pogotovo ako je po meri!

Da je pokojni Vlada Mirkonj danas živ gde bi nam bio kraj? Uz malo konverzacije na social networku otvorile bi nam se najekskluzivnije i najplatežnije niše svetskog tržišta. Jer de-skilling, gubitak zanatskog umeća i kvalitetne zanatske delatnosti, je pogodio ceo industrijalizovani svet, i samo malobrojni nisu pošli za zavodljivim i laskavim sirenama „modernog doba“ i lakšem životnom putu neodgovornosti doživotnog radnog mesta.

Danas, kad je modernizam na zalasku, a nova postmoderna era pred nama, morali bi ponovo otkriti ono što su naši dedovi oduvek znali: prvo - zanat i  znanje u ruke  i, drugo - etika odgovornosti za rezultate.

Semiologija nam može mnogo pomoći u razlučivanju epohalnog prevrata u kojem živimo, a koji ne  razumemo. Trebaju nam nove reči za novo doba. Tejlorizam, Fordizam, radnik, masovna proizvodnja, mass-media, Kotlerov koncept marketinga, status simbol, i još mnogo toga,  su prohujali zajedno sa industrijalizacijom i modernizmom.

Postmoderno doba je doba individualnosti, umrežene globalne konverzacije i novih ideja i delatnosti. Delatnosti iznad svega. Delatnosti u gore opisanom semiološkom smislu i značenju.