Blog community…

Ulicama Tokija u sve većem broju promiču pažljivo doterani psi okićeni ne samo mašnicama i šnalama već i kapama i bedževima, obučeni ne samo u džempere i prsluke veći i u fudbalske dresove, kompletiće iz dva dela, pa i odela sa malom kravatom. Pas - panker, pas - sportista, pas - džentlmen, kuja - reperka, kuja - princezica… Stilovi su brojni a psi ne samo što su postali objekat na kojem vlasnici iskazuju svoju kreativnost i individualnost već i neka vrsta modnog detalja budući da često, umesto na uzici i lancu, putuju ulicama Tokija nošeni u torbama pod miškom, dok im se glavice okićene u boji odeće vlasnice, ili ofarbane u boju kose vlasnice, klimataju u ritmu njenih koraka.

Vlasnice pasa u Tokiju ponekad se upuštaju i u smele umetničke eksperimente kao što je pokušaj da se doberman ružičastom kapom i odećom pretvori u slatko stvorenje nalik pudlici ili ženke pekinezera pretvore u damice upotrebom nakita. Japance, i one starije, odlikuje ljubav prema stripovima, igračkama i ukrasima a novi modni talas u oblačenju i doterivanju pasa preplavio je Tokio nakon ogromnog uspeha proizvoda marke “The Dog” (Pas) koji su začas, u celoj zemlji, potisnuli slične proizvode sa likovima iz crtanaca i postali najtraženija roba među mlađim potrošačima.

Nalepnice, sveske, privesci, slagalice, šolje, majice i torbe sa fotografijama štenadi raznih rasa slikanih spreda s njuškom unetom u kameru tako da izgledaju kao da su im nos i oči veće od celog tela, kao i lutke štenadi sa predimenzioniranom njuškom, nalaze se u svakoj knjižari ili supermarketu u Japanu. I u seriji vrlo popularnih reklama jedne finansijske kuće glavni junak je simpatična dugodlaka čivava obučena u belu košulju i crni frak, sa kravatom, odnosno, u skijaškom kombinezonu sa sunčanim naočarima.
Većina Japanaca poseduje male pse kao što su čivave, pekinezeri, škotski terijeri ili domaći pas rase akita, dok se dobermani, vučjaci i haskiji izuzetno retko viđaju, naročito u velikim gradovima gde skučeni prostor za stanovanje, prenaseljenost, kao i briga za osećanja suseda, otežavaju držanje krupnijih, bučnijih i opasnijih pasa.

Nabaviti psa u Japanu uopšte nije lako jer mali, rasni, kućni ljubimci koštaju i po 2.500 dolara dok i obični mešanci mogu da dostignu cenu od oko hiljadu dolara. U gradovima, pa i onim manjim, ljubiteljima pasa je uzalud nada da će im neki pas prići, i ostati uz njih, te da će im time novčanik biti pošteđen, jer pasa lutalica uopšte nema. Uže i mračnije ulice japanskih gradova teritorija su kojom neometano vladaju mačke.

Neposredno uz motociklima, ljudima i robom zakrčenu, bučnu Staru četvrt Hanoja, gde se, stešnjene, prepliću stotine zanatlijskih radnji, malih restorana i hostela, leži mirno jezero Hoan Kiem, jedna od omiljenih destinacija stanovnika vijetnamske prestonice i brojnih stranih turista.

Lepi, starinski crveni most povezuje obalu jezera sa minijaturnim ostrvom na kojem se, okružen zelenilom, nalazi popularni hram Ngok Son koji je današnji oblik dobio polovinom 19. veka. U njemu su pohranjene statue prosvetitelja Van Ksuonga i velikog vijetnamskog heroja, vojskovođe Tran Hung Daoa koji je je krajem 13. veka ostvario brilijantnu pobedu nad moćnom mongolsko-kineskom armijom Kublaj Kana. Pored prilike da odaju poštu ovoj dvojici velikana, posetioci hrama, zahvaljujući ogromnoj prepariranoj kornjači od 200 kilograma koja je 1967.godine uhvaćena u ovom jezeru u srcu Hanoja, mogu da se podsete, odnosno, nauče legendu vezanu za važan trijumf vijetnamskog kralja Le Loja nad kineskim osvajačima iz doba dinastije Ming.

Most na jezeru Hoan Kiem (Foto: Ilja Musulin)

Vijetnamski vladar, koji je u seriji bitaka početkom 15. veka potukao kinesku armiju i obezbedio nezavisnost Vijetnama, po toj legendi, pre ustanka protiv stranih zavojevača dobio je magični mač od velike zlatne kornjače iz ovog jezera. Nakon oslobođenja Vijetnama, dok je kralj na brodu proslavljao trijumf nad Kinezima, iz vode je izronila ogromna kornjača i zatražila mu da u jezero vrati mač kojim je vodio svoju vojsku u boj. Le Loi je to i učinio i zatim odlučio da jezero, do tada poznato kao Zeleno jezero, preimenuje u Hoan Kiem (”Jezero vraćenog mača”).

Ovo jezero, pored hrama Ngok Son, krasi i “Toranj kornjače”, stara građevina nalik kapiji hrama koja se uzdiže sa još jednog ostrvca, lociranog u samom središtu jezera. Hvatanje žive kornjače dužine blizu dva metra i težine od 200 kg u jeku rata sa SAD, pokazalo je da viševekovna predanja stanovnika vijetnamske prestonice o tome da u jezeru obitava jedna ili više gigantskih kornjača nisu bila bez osnova. Velika kornjača trebalo je da bude raskomadana da bi njeno meso bilo prodato gladnim stanovnicima teško bombardovanog Hanoja, ali su lokalne vlasti saznale za taj događaj i naredile da se kornjača ostavi u životu. Na žalost, životinja je podlegla povredama zadobijenim tokom hvatanja, pa su njena koža i oklop iskorišćeni za prepariranje i izloženi u hramu Ngok Son na jezeru, gde u posetiocima izazivaju nemalo čuđenje i divljenje.

Prodavnica lutaka kakve se koriste u vodenom lutkarskom pozorištu (Foto: Ilja Musulin)

Na obali jezeri Hoan Kiem, u blizini spomenika borcima za oslobođenje od američkog jarma, nalazi se velika kulturna atrakcija Hanoja, čuveno pozorište lutaka na vodi “Tang Long” gde kolorit neobičnih, simpatičnih lutki i opojna melodija cimbala i bambusovih frula, koje prate bubnjevi, gong i zvona, zavode gledaoca duboko u svet mašte i fantazije. Drvene lutke, teške i do 15 kilograma, u malom, četvrtastom bazenu pomoću dugih štapova od bambusa pokreću ljudi koji iza kulisa stoje u vodi do pojasa. Narodne priče sa puno humora, koje veštom manipulacijom pripovedaju ovi lutkari, egzotičnom instrumentalnom muzikom i pesmom prati orkestar odeven u tradicionalne vijetnamske kostime, a njegove pevačice, pored toga što i same sviraju, povremeno preuzimaju ulogu naratora i uključuju se u dijalog sa drvenim junacima predstave na vodi.

I mada se može desiti da se posetioci “Tang Longa” u zadnjim redovima sa jeftinijom kartom osete uskraćeni dobrog pogleda na vodenu scenu a gledaoci u prednjim redovima, zbog iritacije koju prouzrokuje dim nastao upotrebom pirotehničkih sredstava tokom predstave, povremeno probude iz zanosa izazvanog bojom lutaka i kostima, mirisom vode i zvukom starih, misterioznih instrumenata, ovo pozorište lutaka, svojim neobičnim konceptom i višedimenzionalnim umetničkim izrazom, ostaje vredna i nezaobilazna stanica za sve ljude koji žele da upoznaju vijetnamsku kulturu.

Iako jedan natpis na steli iz 11. veka označava kralja Li Nan Tonga kao utemeljivača i pokrovitelja ove umetnosti, vodeno lutkarsko pozorište vekovima predstavlja izraz zemljoradnika i ribara, te se smatra da je ono zapravo nastalo još u desetom veku u delti Crvene reke na severu Vijetnama kao vrsta zabave koju su upražnjavali tamošnji seljaci tokom periodičnih poplava koje su zahvatale njihova naselja i polja pirinča.Teme ovog pozorišta su život seljaka: ljubav, rad, dečja igra, ali i istorijski dogadjaji poput borbe protiv kineskih i mongolskih osvajača, te legende i mitovi. Takmičenja i rivalstvo izmedju sela u tome ko će prirediti bolju predstavu u srednjem veku su dovela i do pojave tajnih tehnika u upravljanju lutkama i stvaranja scenarija koji su prenošeni samo ograničenom broju ljudi. Postoje i zapisi o tome da su u poznom srednjem veku postojale i profesionalne trupe koju su putovale i održavale predstave po selima na prostoru današnjeg  severnog i centralnog Vijetnama.

Spomenik kralju Le Loi-u koji je poznat i pod imenom Ly Thaito (Foto: Ilja Musulin)

Na Trang, grad od 350.000 stanovnika, najpoznatije letovalište u Vijetnamu, domaćin je ovogodišnjeg takmičenja Mis Univerzum čije se finale održava 14. jula.

Ovo naselje, 440 kilometara severno od najmnogoljudnijeg vijetnamskog grada Ho Ši Mina, opasano je plažom dužine sedam kilometara sa lepim plavim, pa i zelenim, nijansama mora. Svoju popularnost duguje i činjenici da je u njemu prosečna vlaga najniža u celom Vijetnamu, morska voda topla je tokom čitave godine tako da je kupanje moguće u svako doba. Osnovan tek početkom 20. veka odlukom francuskih kolonijalnih vlasti koje su administrativnim dekretom objedinile više sela u jedno naselje, Na Trang je mlad grad, ali demografi procenjuju da će se njegov rast nastaviti velikom brzinom i da bi već 2020. populacija mogla da dostigne cifru od pola miliona.

Iako blagosloven prirodnim lepotama kao što su more, plaže i više manjih ostrva u neposrednoj blizini, sam Na Trang, zbog prosečne, nezanimljive arhitekture nema magijsku, primorsku atmosferu kakvu poseduju najbolja svetska letovališta, a redovi građevina uz obalu u centru grada čak kvare utisak koji daje široka i duga peščana plaža. Ipak, ovaj grad nije u potpunosti lišen arhitektonskih i kulturnih atrakcija.

Statua “Belog bude” u hramu Long Son - Foto Ilja Musulin

Istorijski najvažniji lokalitet u Na Trangu je maleni kompleks hinduističkog hrama posvećenog prevashodno božanstvu Po Nagar koji su između osmog i 12. veka izgradili pripadnici naroda Čam. Ovaj hram sastoji se iz više minijaturnih svetilišta sa složenom, bogatom fasadom, koja donekle podsećaju na tornjeve, zbog čega je lokalitet poznat pod nazivom “Čam tornjevi”. Danas su sačuvana četiri od prvobitnih sedam ili osam tornjeva, a najstariji postojeći toranj podignut je 817. godine za vreme vladavine kralja Harivarmana. Tornjevima, koji su postavljeni na vrhu brega, posetioci prilaze kroz kolonadu stubova i uz strmo stepenište, čija je funkcija da posetioca fizički i mentalno odvoje od profane svakodnevice i usmere na duhovne vrednosti. Sa platoa na vrhu brega puca pogled na obližnju marinu na reci Kaj sa brojnim ribarskim brodićima koji su svi do jednog ofarbani u plavu boju i ukrašeni jarkim, crvenim linijama - likovni obrazac koji se može videti i u drugim delovima južnog Vijetnama.

Čam toranj - Foto Ilja Musulin

Narod Čam etnički pripada skupini malajskih naroda i u prošlosti je imao moćno kraljevstvo po imenu Čampa koje je trajalo više od petnaest vekova i na vrhuncu moći zahvatalo prostor centralnog i južnog Vijetnama i veliki deo današnje Kambodže.To drevno kraljevstvo, danas poznato po ruševinama kompleksa hramova u Mi Sonu u centralnom Vijetnamu i bogatoj zaostavštini fascinatnih kamenih statua, bilo je pod jakim kulturnim uticajem Indije i hindu kraljevstava u Indoneziji, te je kao svoju religiju usvojilo hinduizam sa akcentom na kultu Šive. Smatra se da danas oko 500.000 pripadnika ovog naroda živi u jugoistočnoj Aziji, od čega oko 100.000 u Vijetnamu, ali su oni sada listom muslimani, budući da su njihovi preci u poznom srednjem veku primili islam.

U Vijetnamu koji je prevashodno budistička zemlja, sa jakim konfučijanskim i taoističkim uticajima, brojnim katoličkim crkvama, snažnim prisustvom vijetnamske sinkretičke religije “Kao Dai” i plemenima sa animističkim verovanjima u planinskim predelima na severu, islam naroda Čam upotpunjuje neverovatno raznovrsni religijski mozaik, koji prosto navodi na pitanje da li u ovoj komunističkoj zemlji uopšte ima ateista.

Spokojno lice statue Bude na samrti iz hrama Long Son - Foto Ilja Musulin

Još jedna nezaobilazna odrednica za posetioce Na Tranga je kitnjasta budistička pagoda Long Son izgrađena krajem 19. veka, u kojoj, u dnu brda, pridošlice dočekuju mozaici koji prikazuju zmajeve sa dugim brkovima. Dublje u hramu nalazi se velika statua Bude na samrti, koji leži na boku i sa spokojnim izrazom na licu očekuje kraj svoje egzistencije, odnosno, prema budističkom verovanju, oslobađanje od kruga rađanja i smrti i uranjanje u večnu nirvanu. Uske, duge stepenica posetioca dalje vode do još veće statue Bude, koji, ovog puta, sedi na postolju u obliku lotosa u stavu za meditaciju. Ova statua visoka 14 metara se uzdiže sa betonskog platoa na vrhu brda i može se videti iz celog grada. Plato i statua sagrađeni su 1963. u znak sećanja na borbu budističkih monaha i vernika protiv religijske diskriminacije koju je krajem pedesetih i početkom šezdesetih, do svog neslavnog pada, sprovodio katolički režim Ngo Din Diema, prvog predsednika tadašnje države Južni Vijetnam.

Omiljena destinacija stranih turista željnih intimnog uvida u vijetnamsku kulturu i svakodnevni život je studio i galerija svetski priznatog umetničkog fotografa Long Tana koji je uvažavanje svojih kolega iz čitavog sveta stekao crno-belim fotografijama iz tradicionalnog života vijetnamskih seljaka, portretima staraca i dece, ali i slikama raznorodnih pejsaža u toj zemlji.

“Pasterov institut” u Na Trangu, koji je pre više od 100 godina osnovao čuveni franacusko-švajcarski bakteriolog Aleksander Jersin, koji je otkrio bacil uzročnika kuge i bio višegodišnji stanovnik Na Tranga, u naučnom smislu je ponos ovog vijetnamskog primorskog grada.

Na Trang, koji je već ugostio lepotice iz 80 zemalja, imaće priliku da se u svetskim razmerama afirmiše kao turistička destinacija 14. jula kada bude održan finalni događaj takmičenja za Mis Univerzuma koji će biti prenošen u 180 zemlja širom zemaljske kugle.

(Film “Jasukunji” i hram Jasukunji).

  Dokumentarni film “Jasukunji” kineskog režisera Li Jinga, posvećen istoimenom japanskom hramu, Meki japanskih desničara i militarista, izaziva veliku buru u Japanu u poslednja dva meseca, provocirajući japanske nacionaliste, te izazivajući glasne proteste demokratske javnosti protiv pritisaka koji su doveli do povlačenja tog ostvarenja iz jednog broja japanskih bioskopa. Strukturno vešto ukomponovani film, čija je potka kritika japanskog kulta mača i smrti, kombinuje razgovor sa starim kovačem Naođi Karijom, koji je tokom rata izrađivao “Jasukunji mač”, deljen japanskim oficirima na frontu, snimke procesije i molitvi militantnih desničara tokom obeležavanja šezdesetogodišnjice završetka Drugog svetskog rata u Tokiju, te fotografije i dokumente o japanskim ratnim zločinima u kojima prevashodno figurira mač.

Pored činjenice da je bivša Japanska carska vojska u filmu prikazana kao okupatorska snaga koja nije prezala da počini zverstva, a ne kao oslobodilac Azije od zapadnog kolonijalizma kako bi to oni voleli, ono što posebno ljuti danas malobrojne ali agresivne japanske ultranacionaliste je to da se jedan kineski autor “drznuo” da u prikazu istorijskih događaja vezanih za Jasukunji dotakne temu poseta ovom hramu najviših japanskih političara, uključujući tu i bivšeg premijera Đunićira Koizumija, ali i samog cara Hirohitoa koji je bio na prestolu od 1926 do 1989. godine. Zbog pretnje nasiljem i drugih vrsta pritisaka ultranacionalista “Jasukunji” je skinut sa repertoara tri bioskopa u Tokiju, ali se na njegovo prikazivanje, ipak, odvažilo deset, te je on, sa nešto zakašnjenja, doživeo premijeru u Japanu početkom maja ove godine.

Pogled na prostoriju u muzeju sa bombarderom Okom i Kaitenom - Foto: Ilja Musulin

Tomomi Inada, poslanik vladajuće Liberalno-demokratske partije (LDP) u japanskom parlamentu kritikovala je Jingovo ostvarenje kao “anti-japanski” film, dok je poslanik Haruko Arimura, takođe iz LDP-a, izjavila da Naođi Karija, najstariji kovač mačeva u Japanu, zahteva povlačenje scena u kojima se on pojavljuje. I mada razgovor reditelja Jinga sa kovačem Karijom na momente izgleda neprirodan u smislu da Jing na trenutke očigledno pokušava sagovornika da navede da mu da odgovor koji želi, sama ideja da se za osnovu dokumentarca uzme svedočenje sada već 92-godišnjeg Karije, iz čije je kovačnice tokom rata izašlo 8.000 mačeva, od kojih su neki iskorišteni za najgnusnije zločine, nesumnjivo je odlična. Snimci ogrubelih ruku, znojavog i izboranog lica Karije koji u svojoj devedesetoj godini u skučenoj, klaustrofobičnoj radionici u tišini i tami koju razvejava samo svetlost vatre iz peći mlati metal maljem kao što to je to činio u proteklih gotovo 70 godina i prikaz celog procesa izrade mačeva savršene oštrice daju filmu izvesnu dozu egzistencijalne težine i predstavljaju metaforu japanskih vrlina kao što su fantastična zanatlijska veština, predanost radu i beskrajna upornost, od kojih je ova poslednja, na neki način, i doprinela neverovatnom razaranju istočne i jugoistočne Azije te, konačno, samog Japana.

NASTAVAK PRILOGA »

Emir Kusturica i orkestar Zabranjeno pušenje održali su 26. juna 2008. godine izuzetno uspešan koncert u centru Tokija u prepunoj dvorani “JCB”.  Visokim ritmom i zaraznom energijom bend je uspeo da od prvog do poslednjeg trenutka koncerta održi preko tri hiljade posetilaca na nogama. Živa i energična kombinacija roka, srpske i romske etno muzike, virtuoznost pa i  akrobatika u muziciranju, začinjena humorom u kišovitoj i prohladnoj noći zagrejala je srca i tela ne samo Japanaca, već i nekoliko stotina poklonika filmskog i muzičkog dela Emira Kusturice i orkestra Zabranjeno pušenje iz Bugarske, Italije, Čilea, Australije i drugih zemalja.

Oduševljeni Japanci na koncertu “Zabranjenog pušenja” - Foto: Ilja Musulin

Frontmen orkestra Nenad Janković, alijas Dr. Nele Karajlić, svojom energijom, čestim ulascima u parter, obraćanjem publici na japanskom i svojim čuvenim humorom, začarao je inače rezervisanu i stidljivu japansku publiku i u potpunosti je uključio u zanimljivi vrtlog dinamične pesme, žestokog plesa, ali i antiglobalističkih poruka i klicanja Srbiji. Dr. Nele je osim na engleskom i srpskom, povremeno pevao i na romskom, nemačkom i italijanskom, podučavao publiku srpskom jeziku i plesnim koracima. Orkestar je izveo svoj dobro poznati repertoar kompozicija iz Kusturičinih filmova i pesama Zabranjenog pušenja.Ove numere bile su prošarane i srpskim kolima u koja su se, na čuđenje male srpske zajednice u Japanu, na bini i u parteru uplitali i obično povučeni Japanci.

Snimak za uspomenu: Ilja Musulin i Emir Kusturica

Odgovarajući nakon koncerta na moje pitanje, proslavljeni režiser Emir Kusturica prokomentarisao je veliki entuzijazam japanskih posetilaca rečima da je “glavni pokretač publike upravo fantastični ritam srpske muzike, odnosno, ritam kola.”
Dr. Nele Karajlić je, aludirajući na napornu svetsku turneju svog benda, rekao: “Ovo je bio koncert u sklopu velike turneje ‘Srbija do Tokija’ “. Izražavajući zadovoljstvo tokijskim koncertom, koji je ocenio kao jedan od najboljih na ovoj turneji zgusnutog programa, Dr. Nele je na pitanje o uzroku fantastičnog uspeha ovonedeljnih koncerata njegovog i Kusturičinog benda u Južnoj Koreji i Japanu izjavio: “Muzika koju sviramo dotiče čoveka ne u površinu duše, već u dubinu njegovog bića i tako ga pokreće.” Zamoljen da otkrije tajnu o tome šta njega samog pokreće, Karajlić je, uz osmeh, kratko odgovorio: “Pivo”.

Violinista i vokal u popularnoj pesmi “Mesečina” Dejan Sparavalo smatra da je ključ uspešnog koncerta. poput tokijskog, u tome da “čovek uradi svoj posao bez razmišljanja o tome kakva će biti reakcija publike”, te da upravo takav miran um i dobro raspoloženje na bini “proizvodi energiju koja se prenosi publici i potom umnožena vraća na binu.”

Snaga muzike i energija u nastupu Emira Kusturice i orkestra Zabranjeno pušenje, koji pozivaju publiku da živi punim plućima, kao i njihov humor naišli su na pozitivan odziv japanske publike. Ono što je zbog jezičke barijere ili neupućenosti u događaje i kulturu na Balkanu možda promaklo delu publike bila je satira Kusturice i Karajlića, kroz reči pesama i naglašavanje pojedinih muzičkih elemenata do grotesknosti, usmerena prema kulturnim ikonama Zapada i svetskim centrima ekonomske i političke moći, ali i prema našim, odnosno, balkanskim običajima.

Snimak za uspomenu: Ilja Musulin i dr. Nele Karajlić

Japanska publika mogla je na koncertu da čuje alternativu islandskoj pevačici Bjork, koja je u februaru ove godine, tokom svog koncertu u Tokiju, pozdravila nezavisnost Kosova, jer je Dr. Nele na srpskom skandirao: “Ne damo Kosovo” i publiku podučio simbolici uzdignuta tri prsta.

Japanski Crveni krst krajem maja je na Sajmu bezbednosti i zdravlja u Tokiju predstavio široj javnosti mobilni kontejner za pomoć unesrećenima za koji se očekuje da u budućnosti odigra važnu ulogu u spašavanju života i zbrinjavanju većeg broja lakših ranjenika u slučaju prirodnih katastrofa. Kontejner čiji je pun naziv “Jedinica za odgovor na domaće vanredne situacije” sadrži veliki šator, lekove, operacioni sto i drugu medicinsku opremu, ali i za ugroženo stanovništvo korisne artikle poput ćebadi, čepova za uši i prekrivki za oči koji se dele građanima evakuisanim iz domova u javne objekte kako bi im se olakšao boravak u prostorijama sa velikim brojem ljudi.

Mobilni kontejner, poznat i pod skraćenicom “d-ERU”, staje na laki kamion nosivosti tri tone, a za njegovo montiranje na mestu nesreće je potreban jedan čas. Tim od 14 ljudi: lekara, farmaceuta, medicinskih tećničara i administratora duži jedan kontejner, a oprema i veličina šatora omogućavaju pregled, ukazivanje prve pomoći i izvođenje lakših operativnih zahvata na 150 osoba sa lakšim i srednjim povredama dnevno, i to u periodu od tri dana, nakon čega je potrebno popunjavanje zaliha.

Foto: Ilja Musulin

Mobilna jedinica “d-ERU” razvijena je zahvaljujući iskustvima stečenima nakon razornog zemljotresa koji je oktobra 2004. zadesio prefekturu Njigata na obali Japanskog mora, kada je poginulo 39, povređeno više od 3.000 a evakuisano oko 100.000 ljudi. Ova mala, lako prenosiva poljska bolnica trenutno se uvodi u regionalne centre japanskog Crvenog krsta širom zemlje, a jedan broj kontejnera stavljen je na raspolaganje kineskim vlastima nakon katastrofalnog zemljotresa koji je prošlog meseca u toj zemlji usmrtio više od 60.000 ljudi.

Foto: Ilja Musulin

Sajam bezbednosti i zdravlja u Tokiju je događaj na kojem se pored dostignuća u oblasti razvoja medicinske opreme i unapređenja javne higijene, izlažu gas maske, radni kombinezoni, signalizacioni uređaji i mašine i alati koji doprinose bezbednosti u radu i saobraćaju. Ove godine na sajmu je izlagalo 75 firmi i organizacija uz niz propratnih događaja kao što su seminari o zdravlju stanovništva i prezentacije o nacionalnoj politici u oblasti bezbednosti na radu. Kuriozitet je da se kompanija Honda ove godine na sajmu predstavila ne samo simulatorima za vožnju automobila i motora, nego i bicikla, koji je svojom strogošcću, čini se, iznenadio brojne radoznale (i preterano samouverene) posetioce, tako da je na njemu bio zabeležen najvecći broj saobraćajnih prekršaja. Još jedan neobičan proizvod predstavljen na sajmu bila je gumena rashladna navlaka za suzbijanje temperature obolelih, koja izgleda kao kruna sa pridodatom dečjom portiklicom, odnosno istovremeno obavija glavu i pokriva vrat ispod brade.

Lubenica težine osam kilograma prodata je 6. juna 2008. godine na aukciji u Japanu za čak 6.300 dolara (650.000 jena). Luksuznu lubenicu sorte “Densuke”, koja se uzgaja samo na ostrvu Hokaido na severu zemlje, kupio je neimenovani biznismen. Nakon što je potrošio najveću svotu novca za jednu lubenicu u istoriji Japana, a moguće i celog sveta, misteriozni kupac je novinarima izjavio da mu je motiv bila želja da pomogne lokalne poljoprivrednike. Ove godine, zahvaljujući neobično visokim temperaturama u aprilu i maju, lubenice na Hokaidu su rodile vrlo dobro i imaju visok sadržaj šećera.

U Japanu lubenice se i inače smatraju luksuzom te se prodaju u samoposlugama i supermarketima isečene na režnjeve, pri čemu jedna osmina prosečne lubenice obično košta oko četiri i po dolara. Manje lubenice se u običnim prodavnicama takođe mogu naći i u komadu, po ceni od preko 20 dolara, ali su tada najčešće pakovane u lepu kutiju, pa mogu poslužiti i kao poklon. Na etiketi koja ide uz lubenice, pored regije iz koje potiču, obavezno se upisuje i koliko je ta lubenica slatka, što se određuje pomoću jednostavnog i brzog metoda za merenje u kojem se uzme uzorak soka iz jednog primerka koji predstavlja sve lubenice sa određene parcele. Koliko lubenica sadrži šećera opisuje se skalom na kojoj je maksimalna vrednost 13 stepeni.

Luksuz je nešto do čega je naročito stalo robnim kućama koje se međusobno utrkuju u tome da, pored kvalitetnih i originalnih proizvoda iz oblasti mode i kozmetike, mušterijama ponude i voćne artikle vrhunskog kvaliteta u pakovanjima unikatnog dizajna. Tako krupne, tamnozelene “Densuke” lubenice, koje se zbog takve boje često nazivaju “crnim”, zavisno od težine i količine šećera koji sadrže, dostižu cenu između 180 i 280 dolara po komadu, zbog čega krase samo rafove robnih kuća i boljih supermarketa. Stručnjaci procenjuju da će ove godine biti ubrano 9.000 lubenica te sorte, a ona prodata za 6.300 dolara, bila je prva koja je izneta na aukciju iz prvog ovosezonskog kontingenta od 65 komada.

Najskuplja lubenica Japana, međutim, jeftin je zalogaj u poređenju sa par dinja sorte “Jubari” iz istoimenog mesta sa ostrva Hokaido, koje su u maju zajedno prodate za 2,5 miliona jena (24.000 dolara). Gradić Jubari poznat je u Japanu po ovim ukusnim dinjama, za koje japanski mediji ponosno ali i sa čuđenjem ističu da, kao delikatesa prve vrste, zauzimaju posebno mesto na trpezi severnokorejskog lidera Kim Il Džonga, ali u poslednje vreme dobija i sve više pažnje u medijima kao tužan primer mesta koje je preambiciozno ušlo u ekonomski razvoj i medijsku kampanju, doživelo bankrot i sada izumire. Naime, ovaj gradić osnovan krajem 19. veka sve do pre petnaestak godina je živeo od rudarstva. Tada je zatvoren poslednji ugljenokop, što je prouzrokovalo povlačenje većih firmi i smanjenje broja stanovnika. Lokalne vlasti pokušale su da otvaranjem skupih sportskih i zabavnih objekata izvrše preorijentaciju na turizam ali su time samo dodatno produbile ekonomsku krizu koja je zahvatila njihovo mesto. Aukcija “Jubari” dinja u maju, stoga je nesumnjivo imala, slično onoj lubenica u junu, funkciju da ukaže na probleme lokalnih stanovnika i finansijski ih pomogne.

Krvavi pir u nedelju 8. juna 2008. godine na ulicama Tokija u kojem je rastrojena osoba usmrtila sedam a ranila deset ljudi izazvao je ogromno zgražavanje u japanskoj javnosti zbog velikog gubitka života, ali ne i posebno iznenađenje jer, na žalost, nasumični napadi nožem na  nevine prolaznike postaju dobro poznati obrazac nasilja u ovoj ostrvskoj državi.

Takahiro Kato (25), žitelj mestašca Susano u prefekturi Šizuoka, u  nedelju se dovezao iznajmljenim kamionom u tokijski kvart Akihabara i u vozilu uleteo u masu ljudi u pešačkoj zoni, smesta pregazivši tri osobe. To podivljalom Katou nije bilo dovoljno, pa je, po svedočenju  očevidaca, nasrnuo na pregažene ljude i izbo ih velikim vojnim nožem oštrice dužine tridesetak centimetara. Zapanjeni posmatrači zdali su  se u stampedo kada je Kato urlajući krenuo nožem na njih, nasumično  udarajući svakoga koga je mogao da dohvati. Pre nego što ga je policija savladila Kato je uspeo da izbode ukupno 17 ljudi oba pola i uzrasta od 19 do 74 godine, od kojih je sedam preminulo, a pre nego što je  položio svoje monstruozno oružje pod pretnjom policijskih pištolja, on  se upustio u pravi mačevalački dvoboj nožem i pendrekom s jednim pripadnikom reda i zakona.

Veća tragedija sprečena je zahvaljujući praksi japanske policije  koja na svakih nekoliko stotina metara ima male ispostave sa po dvoje ljudi, a koje naročito postoje u delovima grada gde je veliki protok ljudi. Akihabara, deo Tokija u kojem se dogodio masakr popularno je stecište ljubitelja elektronske opreme, stripova i kafića, te nezaobilazna stanica za strane turiste. Vikendom u Akihabaru se sliva, bukvalno, desetine hiljada ljudi u potrazi za kompjuterima, mobilnim telefonima, muzičkim uređajima i kućnim aparatima, jer se u ovom kvartu, poznatom širom Azije, jedna do druge nalaze desetine prodavnica elektronike. Poslednjih godina u Akihabari je otvoreno i puno klubova u kojima nastupaju mladi, još neotkriveni muzički i glumački talenti, obično ženskog pola, te mnoštvo kafea sa kolekcijama stripova i knjiga, zbog čega je ovaj kvart ne samo Meka za kupce električnih uređaja, već i za one koji tragaju za zabavom.

U periodu od 1997. do 2007. godine u Japanu je zabeleženo 67 nasumičnih napada nožem na počiniocu nepoznate osobe, nevine prolaznike na ulici - pojava za koju Japanci već imaju posebnu reč koja u bukvalnom prevodu znači: “Demon u prolazu” ili u slobodnijem prevodu “fantomski napad na prolaznike”. Ovu vrstu zločina “u prolazu” ne treba mešati sa ciljanim masakrom kakav je počinio poremećeni Mamoru Takuma koji je, ironično, na isti datum, 8. juna, ali 2001. ušao u jednu školu u  Osaki i nožem pobio osam i ranio petnaestoro osnovaca - trauma koja je  ostala duboko zabeležena u kolektivnoj svesti japanskog naroda.

Masakr u Akihabari desio se svega dva i po meseca nakon sličnog slučaja u gradiću Cućiura, nedaleko od Tokija, gde je Masahiro  Kanagava (24) nožem nasumice izbo osam nepoznatih osoba na železničkoj stanici, ali je tada, srećom, samo jedna osoba podlegla zadobijenim povredama. Taj slučaj izazvao je buru kritika medija i javnosti jer  je Kanagava, koji je već na svom zločinačkom kontu imao jedno ubistvo, policiji koja je za njim tragala unapred najavio da namerava da izvede nasumični napad na prolaznike, te je u železničkoj stanici gde se napad odigrao bilo raspoređeno osam policajaca u civilu koji, međutim, nisu uspeli da zločinca prepoznaju i na vreme ga zaustave.

Tako Japan, jedna od tradicionalno najbezbednijih zemalja sa najmanjom stopom teških zločina u svetu kao što su ubistva i krađe, sada polako ali sigurno gubi taj status i počinje da, bar po nasumičnim serijskim ubistvima, podseća na pojedina društva na razvijenom Zapadu koja obiluju nasiljem. Porast broja “fantomskih napada” sigurno će prisiliti japanske građane da sa više opreza izlaze na ulice svojih gradova a možda i doneti veliki profit do sada malo poznatoj japanskoj kompaniji “Madre” koja od maja 2004. prodaje specijalnim materijalom ojačane jakne i majice namenjene civilima za zaštitu od napada nožem. Takve jakne za odrasle koštaju čak 400 dolara, ali, očigledno, to može biti mala cena u poređenju sa gubitkom života ili ozbiljnim ranjavanjem. Treba takođe reći da je mudrost japanskih zakonodavaca, koji su doneli stroge zakone u vezi nabavke i posedovanja vatrenog oružja, zbog čega je u njihovoj zemlji takvo oružje legalno dostupno samo  registrovanim lovcima, nesumnjivo bila od presudnog značaja u sprečavanju masovnih ubica poput Katoa i Takume da oduzmu još više nevinih života.

• NASTAVAK PRILOGA »

Dok topli proletnji vetar u Tokiju vije opale cvetove trešnje, putem promiče mercedes otvorenog prozora kroz koji sa suvozačevog sedišta viri, po svemu sudeći, jedna bogata njuška.Ovaj pripadnik više klase, obučen u skupo odelo u čiju su izradu prste upleli najčuveniji svetski kreatori, potpuno smireno prihvata radoznale poglede stranih studenata i dahćući isplaženog jezika odlazi u zalazak sunca.  I, zaista, čudni su oni koji zure jer “pasji život”, poznato je već izvesno vreme, u Japanu a i drugde, predstavlja sinonim za, dobrom hranom i lekarskom negom, zaštićen život u toplom.

Uostalom, Japan je ne samo ekonomski već i modni lider u Aziji pa je sasvim prirodno da psi u ovoj zemlji nose odeću, kaiševe i ukrase Tifani, Prade, Hermesa ili Luj Vitona. U prodavnici “Dog end ket džouker”u Tokiju svesni su potreba ljudi i kućnih ljubimaca današnjice pa nude fantastični asortiman od preko 10,000 hiljada odela za kuce. Ni najbolje krpice, međutim, neće vam poslužiti za sticanje kontakata i obagaćivanje  društvenog života u Japanu ako nemate vizit kartice, oruđe koje poseduje i svaki osamnaestogodišnji student. Otud kompanija “Pet media” štampa vizit kartice za kućne ljubimce, opcionalno sa njihovim foto portretom, a obavezno sa imenom vlasnika koji se označava kao “tata” ili “mama”, ne samo zbog velike privrženosti koju ljudi osećaju prema svojim ljubimcima već i stoga što neko ko poseduje biznis karticu, po definiciji, ne može biti ničije vlasništvo već samo slobodni subjekt. Logično.

Za 140 dolara koliko košta elektronski pasji prevodilac, uređaj po imenu „Baulingval” koji proizvodi kompanija “Takara”, “mama i tata” mogu i da saznaju šta “dete” misli o odeći koju su mu kupili. Elektronski prevodilac rezultat je višegodišnjeg proučavnja glasova koje puštaju psi raznih rasa u različitim psihofizičkim stanjima kao što su tuga, radost ili glad, a prvi put se pojavio na tržištu 2002. Za svaki tip laveža ili režanja koje registruju zvučni senzori a prepoznaje čip,  u “Baulingvalu” postoji odgovarajući, unapred snimljeni ljudski izraz koji se emituje kroz zvučnike i saopštava vlasniku osećanja i želje psa. Što se vizit kartica tiče, čini se da ih većina kučkova pozdravlja kao dobrodošli i korisni medij za sklapanje poznanstava sa pripadnicima suprotnog pola.

U Japanu čak 19 miliona domaćinstava drži pse i mačke ali u ovoj zemlji nabavka kućnog ljubimca za ljude u velikim gradovima može biti prava noćna mora jer psi lutalice ne postoje a rasni psi koštaju nekoliko hiljada dolara. Već izvesno vreme u Tokiju vlada ogromno interesovanje za čivave koje zbog toga dostižu i cenu od 5,000 dolara, a da industrija vezana za kućne ljubimce nije ni malo za podcenjivanje govori i podatak da se u njoj godišnje obrne oko 9,5 milijardi dolara.
Rešenje, međutim, može da se nađe i za one koji ne mogu sebi da priušte psa, one koji tek povremeno doživljavaju izlive nežnosti prema životinjama ili se prosto opredeljuju za lukavu taktiku prilaska osobi suprotnog pola, pa tako dve specijalizovane firme u šoping i zbavnom parku “Odaiba” u Tokiju iznajmljuju kućne ljubimce na 30 minuta po za svačiji džep pristupačnih 7 dolara.

Uprkos svim čudima koje danas ljudi čine za svoje kućne ljubimce (decu) najveći japanski obožavalac pasa je figura iz prošlosti. Reč je o petom šogunu iz porodice Tokugava, Cunajošiju koji se rodio u drugoj polovini 17. veka u godini Psa, činjenica koju je on, izgleda, uvažavao do te mere da se njegovim podanicima činilo da su psi privilegovaniji od ljudi. Ovaj šogun uveo je zakon po kojem je povređivanje pasa tretirano kao kriminalni prestup i o državnom trošku prikupio i na sigurno smestio oko 100.000 lutalica.

Japan je po mnogo čemu fascinantna zemlja a naročito čudesni su ekonomski podaci i statistika koji ponekad čine da strani novinar koji o njima izveštava izgleda kao osoba
suviše bujne mašte. Marko Polo, prvi zapadnjak koji je ostavio zapis o Japanu za koji je čuo tokom svog boravka u Kini, po povratku sa svojih putovanja u Italiji je stekao podrugljivi nadimak “Milion”, jer je tu reč, smatrali su njegovi skeptični sunarodnici, prečesto upotrebljavao pri opisivanju stanovništva, razdaljina i bogatstva koje je video u Aziji.

Podatak da u Japanu ima 5,520,600 automata za prodaju može se učiniti kao izmišljotina preterano maštovitog uma, ali je, zapravo, činjenica od velike ekonomske važnosti s obzirom da ovi automati progutaju godišnje blizu 68 milijardi dolara kovanog i papirnog novca. Mada su velike, kabaste i ružne, ove mašine čine život ljudi udobnijim a razlog za veliki obrt koji postižu, osim toga što proizvode fizički približavaju potrošačima i štede im vreme za kupovinu, nalazi se u raznovrsnosti robe koju nude. U Japanu automati prodaju sve, od hladnih i toplih pića, slatkiša, karti za prevoz, instant kamera i igračaka, preko kišobrana i kabanica u zabavnim parkovima na čijim atrakcijama se možete pokvasiti, toalet papira i sapuna u pojedinim javnim toaletima, do instant supa, jaja i cveća - ma koliko to zvučalo neverovatno.

Japanci su mislili na sve, pa tako, na primer, studentkinje čuvenog privatnog univerziteta Kejo mogu u hodnicima svog fakulteta da kupe hulahopke a studenti donji veš. Još jedan razlog za sveopštu prisutnost mašina za prodaju u Japanu je i relativno niska stopa kriminala i dobra javna kultura, tako da one, osim u vrlo retkim slučajevima, nisu izložene obijanju i vandalizmu.

Sveprisutnost automata ima i svoju drugu, negativnu stranu, a to je narušavanje pejsaža i atmosfere na lokalitetima od istorijskog i religijskog značaja: automati se mogu videti i na treking stazama u šumi, u starim zamkovima i hramovima a kuriozitet je da su mašine za prodaju napitaka postavljene i na vrhu najviše japanske planine, ugašenog vulkana Fuđi.

Automat na vrhu Fuđija - foto Ilja Musulin

Najveći operater automata za prodaju u Japanu je američka Koka kola koja poseduje blizu milion mašina, od kojih noviji tip ne zahteva novac, već je plaćanje napitka moguće izvršiti prosto prinošenjem mobilnog telefona sa IC čipom blizu senzora mašine. Upravo je uvođenje tehnologije koja dodatno olakšava plaćanje i skraćuje vreme za kupovinu mera kojom proizvođači automata pokušavaju da ožive prezasićeno tržište. Na veliko zadovoljstvo industrije automata u Japanu je pre nekoliko godina promenjen dizajn i kvalitet novčanica što je mnoge korisnike automata navelo da kupe nove modele.

Prvi automat za prodaju pojavio se u Japanu 1890. i služio je za prodaju cigareta za razliku od svog američkog prethodnika, prvog komercijalnog automata na svetu koji je postavljen u njujorškoj želenici dve godine ranije da bi putnicima nudio žvakaću gumu. Najstarija sačuvana mašina u Japanu proizvedena je 1904. godine i prodavala je poštanske marke.