Blog community…

Ako ste besni, nemojte širiti svoja osećanja oko sebe. Slušajte… S
Ako ste tužni, iz ko zna kog razloga, isplačite se dobro i slušajte… A
Ako se razočarate u partnera, zapitajte se da li treba da spolja zatvorite vrata i slušajte… M
Ako vas prijatelj napusti, uvredi, ogovara, razmislite da li je vredan vaše pažnje i slušajte… U
Ako deci predstavljate teret, ako ste im smor, ako vas mrze, razmislite da li treba da ih zalepite za zid i slušajte… E
Ako vam matori roditelji dele savete kao da ste malodobni i malumni, nemojte im zalupiti vrata, slušajte… L
Ako vas devojka ili momak napusti, nemojte padati u depresiju, slušajte… B
Ako vam je mala zarada, ne vredi vam da štrajkujete glađu, slušajte… A
Ako vam se draga osoba odselila 3000 km daleko, nemojte tugovati, slušajte… R
Ako ste gledali film u kojem je dete neizlečivo bolesno, budite srećni što se tako nešto nije desilo vašoj deci i slušajte… B
Ako vam je led potukao vinograd, možete psovati Boga, ali neće vam pomoći, slušajte… E
Ako bi otišli na Kosovao da “onim” pokažete kako se brani srpstvo, uzalud ćete ginuti, slušajte… R
Ako vam je došlo da se napijete, nemojte jer će vas kasnije boleti glava, slušajte.   A
Ako se nervirate zbog loše opštinske vlasti, nemojte, neće vas čuti, oguglali su, slušajte… D
Ako ljubavnica hoće da se uda, ali ne za vas, setite se da ste oženjeni i slušajte… A
Ako imate osećaj da ste smlavljeni, da je prešao autobus preko vas, pokušajte da uključite neki prijemnik i slušajte… Đ
Ako razmišljate o svojim godinama i mladim lepim ženama, shvatite: Panta Rei i slušajte… O
Ako ste stali i ne znate kako dalje da nastavite, ne brinite, izlaz je na vidiku i slušajte… Z
Ako morate da donesete odluku zbog koje će neko patiti, znajte da je život surov i slušajte… A
Ako gledate samrtne muke koje traju sporo i dugo, čovekovog najboljeg prijatelja, razmišljajte o eutanaziji i slušajte… G
Ako dobijete 7 na LOTO-u, nemojte biti previše srećni, jer ste jedan od malobrojnih, a milioni gladuju, slušaj… U
Ako niste bili na godišnjem već 5 godina, nemojte se nervirati, jer ima ljudi koji nikada nisu bili na godišnjem i slušajte… D
Ako počnete da razmišljate koliko ima lepih žena a koliko imate malo vremena, ne brinite, niste jedini kojeg muči takav osećaj, slušajte… A
Ako ste dobili batine, ne očajavajte, doćiće trenutak osvete i slušajte… Č
Ako shvatite da je sve prolazno, slušajte… E
Ako vam je iznenada umro neko blizak, setite se ljudi koji su poginuli 11. septembra i slušajte…

jer ćete doživet katarzu, shvatićete zašto je potrebno živeti, šta predstavljaju ljudi oko vas, da li postoji ljubav.. Naravno da muzika ne leči, ali smiruje i pomaže da nađete put.

Pokušajte.
Zaista vredi.
Možda ovaj adađo zahteva mnogo više reči, objašnjenja osećanja koje stvara. Ali svako ima pravo na svoje impresije, pa vas ostavljam u samoći da poslušate ovaj adađo.
Trudite se da ga slušate sami, bez voljene osobe pored sebe.

“Hej, imaš li vremena da dođeš i pogledamo kako joj stoji haljina?”
“Naravno”.
I, ako nisam otac, zašto da ne učinim plezir.

Prva haljina je, lepo stoji lepom detetu koje je lepo građeno. Dok je menjala hlajine, nalaktio sam se na gondolu i… hladno je, padala je kiša juna 1983. godine. Kako ćemo kada pada kiša? Sa kišobranima??!?! Nećemo moći obući šta smo kupili za Malu maturu. A, toliko smo čekali to veče. Kraj osmog. Ma niko nije bio značajni od nas, ni veći, ni bolji. Ma, ni oni iz “Vuka”. Njihove devojčice su trčale u naše društvo, pobeđivali smo ih u fudbalu, košarci… Bili smo prvi u opštinskom takmičenju u košarci. Posle Male mature, trebalo je ići u Veliki park. I, sada kiša da sve pokvari???!?!?

Ali, ipak smo imali sreće. Toga dana je prestala kiša, stidljivo se pojavilo sunce, mogli smo obući ono što smo izabrali. Ipak smo mi generacija koja je rođena ‘68.

Bilo je lepo, muzika sa razglasa koju smo voleli, brzo jedenje šampite bez ruku, takmičenje u plesu… Plesao sam sa najlepšom devojčicom iz razreda i bili smo drugi.

Cela zabava je trajala do 12, a potom fajront, pa je ekipa otišla u Veliki park.

Nas nekoliko je otišlo do trga, ali tamo je bilo dosadno. Ma, nije, jer je i ona bila. Ne ona najlepša sa plesa, već druga. Ali, šta sa njom da radim? Kako da joj stavim do znanja da želim da budemo jedno pored drugog? Samo da ne ode ranije. I nije. Kada smo svi skupa krenuli kući, pošao sam sa njom i odjednom smo ostali sami. Niko nije išao u njenom pravcu - osim mene. AU!!!!! Išli smo mnogo zaobilaznim putem do njene kuće. Mora biti da smo pričali nešto pametno, sa 15 godina.

I, stavio sam ruku na njeno rame. Nisam bio siguran da je osetila, pošto sam bio toliko uplašen da nisam ni spustio šaku, osećao sam samo njenu bluzu. A možda sam i spustio, ko će znati, strah je bio ogroman. Nije se bunila, nije sklonila moju ruku. Dobro je, prvi korak i.. preživeo sam. Noge su tu, stomak, takođe. Onda sam je zagrlio, kao što momak zagrli devojku.

Kako je dobar osećaj osetiti kuk o kuk dok hodamo. Brzo sam joj podigao glavu i poljubio je. Gde? Ne znam, obraz, usne, nos… Kako? Još manje. Munja je večnost u poređenju sa dužinom tog poljupca, a Supernova je mizerna u poređenju sa snagom poljupca.

Zar već njena kuća? Moramo se rastati. Da je poljubim? Da, kretenu, pa tako rade na filmu. Poljubio sam je. U usne!! 300 otkucaja srca u minutu sam imao. Ušla je u kuću, a ja… Ma, niko nije veći od mene!!!!!! Imam devojku!!!!!!! Poljubio sam je. Prvi pravi poljubac. Nije francuski, ali sam je poljubio. Nijedan jezik ne poznaje reči koje bi mogle opisati osećaj prvog poljupca. Kako onda opisati energiju, snagu, moć, veličinu u sebi? Kako spavati? “I…”?

Promućkao sam glavu… “Hej, dete, predivno ti stoji haljina. Kupićemo obe”.

A, ja sada (iako ti nisam otac) idem da kupim snajper. Ovo sam pomislio.

Pročitah da je bilo preko hiljadu mladih na koncertu Dženana Lončarevića. O, moj Bože.
Nekada smo za praznike, Božić i Uskrs organizovali prikladne koncerte koji su u skladu sa praznicima. Već godinama se tako nešto ne dešava u Ki, da bi se za ovogodišnji Uskrs organizovao koncert Dženana Lončarevića. Nije lokalna vlast organizovala koncert (ni ne ume, da ume ne bi skela stajala već dve godine ispred zgrade Opštine), ali ma ko da je organizator nije vodio računa o datumu, o značaju dana, o kvalitetu izvođača i onoga što izvodi. Pričaju da je koštao oko 5000 EURA. Za taj novac su mogli da dovedu Filharmoniju mladih “Borislav Pašćan” i da svima plate večeru. ali, organizatorima je bila bitna zarada od ulaznica i popijenog piva. Ovim možemo dobiti samo osrednjost. Kvalitet?

Baši ih briga za to kako će se omladina razvijati. Bitno je da “Pali me tvoje Tijelo” ili
“Znam da tebi dugo nisam onaj pravi
da se pitaš sta ti je to trebalo
znam i gde i kad mu ideš
kao spavam kad mi stignes
i ne krivim te zato nimalo…”
slušaju i da ostanu na tom nivou da bi im posle uvaljivali Acu Lukasa i slične.

Da li ste videli da napredak društva donosi turbo folk ili narodnjaci? Osetili smo na svojoj koži devedesete kada su harali, kada je bilo bitno ko zna više Cecinih hitova, kada su se narodnjaci pojavljivali na političkim promocijama SPS-a, radikala ili Arkana. Moda je bila narodnjaka, gangstera, fudbalera, oružja, kola, sponzorušica.

I taman kada sam pomislio da će se malo ovaj narod podići iz blata, ponovo imamo najezdu osrednjosti, fudbalera, huligana, narodnjaka, Grand Parade, Saše, Lee, Kopernikusa… Gde ste videli da ovakvi “kvaliteti” donose prosperitet? Rok je bio revolucionaran, rok je menjao svet, znanje je menjalo ljude, prosvećivalo ih je, nauka je ljudima donosila napredak, prosperitet. Narodnjaci su nam doneli osrednjost, ratove, raseljavanje, smanjenje države, sankcije, bombardovanje. I što je najgore, kažu preko 500.000 fakultetski obrzovanih mladih ljudi je otišlo. I dalje odlaze, a ostaju narodnjaci, fubaleri i sponzorušice.

E, zato Jeca već sa dva meseca dobija dozu dečijih pesama, Balaševića, Bajage, Bijelog dugmeta, Parnog Valjka, Čajkovskog, Mocarta, Šopena… i naravno, dobre stare narodne muzike. I naravno, “Uspavanku za dečaka”, mada je devojčica.

Grupa građana (GG) za… i onda izmisle nešto pompezno da bi se potencijalni glasač zalepio za tu “političku” opciju i glasao za njih. Ali koga oni predstavljaju? Ko ih kontroliše? Kome polažu račune? Odgovor je veoma jednostavan od strane GG - GRAĐANI. Međutim, kako građani mogu kontrolisati GG opciju? Možda neće glasati za njih na sledećim izborima!  Do sledećih izbora nijedna GG opcija nije izdržavala. Ili se raspadnu i svako ode u poneku političku stranku, ili cela GG pređe u političku stranku. I na sledećim izborima ta GG opcija više ne postoji. Pa kako onda i kome mogu položiti račun za svoj rad?

Koji je interes GG da vrše ili ucenjuju lokalnu vlast? Da bi neko od njih bio gradonačelnik? Da bi obezbedili poslove za svoje privatne firme? Da bi se zaposlili? Bilo mi je takođe interesantno na koji način će GG dobiti podršku od centralne vlasti za realizaciju neke ideje ili projekta. Na osnovu ozbiljnosti? Racionalnosti? Realnosti? Strateškog interesa? Sigurno.
Da je svako od nas neki faktor koji deli novac, kome bi ga prvo podelio: ljudima iz svoje stranke ili nekim nepoznatima? Ako se realizuje projekat koji zastupaju moji ljudi, mogu očekivati da ću i na narednim izborima dobiti dovoljan broj glasova da moja stranka i dalje vrši vlast. A, ako novac dam nekoj GG, ko će dobiti glasove na narednim izborima? Moja grupacija? Ne! GG može da ode u suparnički tabor koji će kao svoj uspeh prikazivati pojekat GG i moju podršku.

Ili pogledajte primer Zaječara. GG, pa onda u stranku regiona (ili kako se već zovu).
Na ovaj način razmišlja 90% ljudi u ovoj zemlji. Ili se GG pravi od poverljivih ljudi koji će kasnije, za određenu nadoknadu, podržavati onog ko ih je stvorio.

U svome političkom delanju imao sam prilike da se dva puta susretnem sa GG varijantom.
Prvi put je bilo 2000. godine. Tada je veliki broj nas koji smo bili kandidati za odbornike DOS-a imali “flastere”, tj po dve GG liste koje su ciljale na iste glasače kao i mi. Jednu listu su činili “razočarani” pojedinci, a drugu su činili ljudi koje je skupila….  o njima se ne priča.  Naravno da ništa nisu uspeli. Nisu dobili nijednog odbornika.

Drugi put je bilo 2004. godine. Tada nisam učestvovao na izborima, ali ponovo su postojali flasteri. I ponovo ista priča, “razočarani” i oni koji su skupljeni za nečiji interes. I ponovo nisu ništa uradili za sebe. Oduzeli su glasove strankama demokratske orijentacije, a sami nisu dovoljno skupili da bi ušli u lokalni parlament. E, tu razliku su dobili radikali i sećamo se kako su dobro vodili grad.

Sada čitam u “Kikindskim”, latiničnim, da jedan čovek razmišlja da formira GG. Pominje neku opštu priču o tome kako zamišlja ovu sredinu. Pa to svi zamišljaju. Po njegovoj viziji on je već ušao u lokalnu skupštinu i daje podršku naprednjaku, Tomiću. No nije baš tako rekao, ali šta se može izvući iz rečenice: “Mislim da je Tomić zasada jedino neokaljano lice SNS-a, koji ima potencijal i kome treba dati šansu”. Zaboravio je da treba prvo skočiti pa reći - HOP.

Nenad Čanak je jednom prilikom rekao: Ljudi, neću vam reći za koga da glasate, samo se setite šta je bilo ranije.

I ove godine, kao i prethodne isti problemi u Kikindi. Ne rešavaju se, samo se gomilaju. Barem nama, građanima, tako izgleda. A i zaista, kada prođete ulicama našeg malog uspavanog grada, vidite da se ništa ne menja.

I ove zime je isti problem sa parkiranjem kao i lani. Nisu počišćeni od snega. Kako i gde da se parkiram? Ako se parkiram doći će „kondor“ da mi zakači kaznu i doplatu. A na kom broju sam parkiran kada se ne vidi od snega? Imao sam priliku da vidim dvojicu momaka (ne znam čiji su pošto nisu imali nikakvo obeležje) koji kuhinjskoom solju, iz ruke, posipaju po malo spoj asfalta i parkinga. 

No, na to sam već otupeo.

Jedan novi biser se pojavio u glavama naših gradskih otaca. Projekat „Plekana garaža“. Za one koji ne znaju; postoje plekane garaže koje su postavljenje na parkinzima širom Kikinde, a koje su podignute sa ili bez saglasnosti.

Još 80-tih godina, prošlog veka, prošlog milenijuma, tadašnji SIZ je izdavao saglasnosti i dozvole za podizanje garaža. Ljudi te papire i ugovore su sačuvali do današnjih dana. Potom smo i mi, dok smo vršili vlast u Kikindi, pokušali da uvedemo red u podizanje plekanih garaža, ali smo naišli na veliki broj problema. Počev od tih ugovora do manjka novca za uklanjanje garaža i njihovo čuvanje. Može se reagovati na javnim površinama, ali ne i na privatnim. Celo Mikronaselje nije bilo imovinsko-pravno regulisano, zgrade nisu bile ucrtane, parcele su se vodile na privatna lica od kojih su otkupljenje 20 ili 30 godina ranije. Dvorišta u Braće Tatića su se vodila na IPP „Banat“, „Tozu Markovića“ i druge kikindske firme. Dvorište iza ZOIL-a se vodi na ZOIL i katastar. Osim toga, otkud nam pravo da nečiju imovinu uzmemo bez sudskog rešenja? Da li ste ikada čuli da je neko podneo prijavu protiv nekog zbog plekane garaže? Da li ste ikada čuli da je doneta neka presuda u vezi toga?

Problem zaista postoji.

Sada, kada su rešeni imovinski problemi u Mikronaselju, može se pristupiti i realizaciji „Plekane garaže“. Svaki stan ima svoje parking mesto. Barem bi trebao da ima. Da li sam ga kupio prilikom kupovine stana? Ako bih želeo da podignem garažu trebao bih da tražim uslove od nadležnog organa. Ne bih mogao da ih dobijem, jer svaka garaža zauzima najmanje 1,5 parkinga. Znači da, npr, na 16 parking mesta oko zgrade od 4 sprata sa po 4 stana, mogu se podići 12 plekanih garaža. Šta se dešava sa 4 vlasnika stanova koji nisu bili brzi, neće ili nemaju novca da podignu garažu? Gde će parkirati svog juga, ladu ili 10? Ispred tuđe zgrade ili na zelenoj površini? Kako će opštinski kontrolori znati čija je koja garaža? Na njima ne pišu imena vlasnika. Namestiće zasedu i čekaće. 

Zar će inspektori podnositi pekršajne prijave za štetu od 700 dinara? Treba više od 20 meseci da se pišu prijave protiv NN lica da bi se stigao limit od 15.000 dinara! Smešno ili žalosno? Ako se dovede ekipa da ukloni plekanu garažu, mogu da oštete imovinu koja se nalazi ispod nje. Jedna nova Korsa košta preko 10.000 evra. Samo da se ofarba, ukoliko se zagrebe, koštaće oko 500 evra. Ili 500 evra ili 700 dinara, pitanje je sad!

Kada uklonite garažu morate je negde odložiti. I za taj objekat koji nije u vašem vlasništvu, treba da platite zakup i čuvare koji će čuvati nečiju imovinu (da se ne desi da ih neko ne odnese, kao što je bio slučaj sa novogodišnjom rasvetom koju niko nije čuvao). A šta ćemo uraditi sa dvorištem ZOIL-a? To je sada privatna firma. Tu je i stambena zgrada. Na parkingu su postavljene i plekane i drvene garaže. Opština ne može da reaguje na privatnom vlasništvu ukoliko nema zahtev od strane vlasnika. Osim toga, toj stambenoj zgradi ne može prići vatrogasno vozilo ukoliko dođe do požara. Sa trga smeta zgrada ZOIL-a, iz Nemanjine ne može da prođe kroz prolaz koji je nizak, a na betonskom parkingu je postavljen metalni trougao koji onemogućava komunikaciju. Ključ ima jedan čovek koji živi u zgradi u Nemanjinoj. Ako je u stanu – odlično, brzo će otključati, ali ako nije u stanu, ili nije u Kikindi? A na parkingu u nastavku zgrade u Nemanjinoj stanari su postavili metalne šipke u beton (čuvaj svoja parkirališta od onih koji ne žele da plaćaju parking). Još jedna prepreka za vatrogasno vozilo. Da pišem o mogućoj šteti?

Postoji elegantno rešenje. Svi u gradu se slažemo da su plekane garaže ruglo i da ih treba ukloniti. Znači, uklanjamo plekane garaže i ne mogu da se postave nove. Svi vlasnici imaju npr. dva meseca da ih uklone o svom trošku. Za to vreme će „Parking servis“ (ili kako se god sad zvala ta firma) da podigne nekoliko montažnih, spratnih garaža (lokacije su već delimično ili potpuno privedene nameni) po Kikindi pa će svi vlasnici automobila moći da ih tamo parkiraju. Vozila će biti zaštićena od vremenskih uslova, krađa, oštećenja… Vlasnicima dobro, dobro „Parking servisu“ (imaju više posla, veću zaradu), više zaposlenih u gradu, više novca u opštinskom budžetu.

Neko treba da ima ideju, da planira, da od nekoliko ideja stvori najpovoljniju koja će se vremenom razvijati i osavremenjivati. Ali ko je taj od opštinskih otaca koji ima neku viziju? Vidite li nekoga?

Skela im skoro dve godine stoji ispred zgrade opštine - pa im ne smeta.

Jednog dana svratio sam do “Gusala”. Do mojih prijatelja sa kojima sam lepo sarađivao dok sam se aktivno bavio politikom. Uz kafu i čašicu razgovora, pretresli smo dobar deo aktivnosti “Gusala”, planova i naravno politike.

Najveći problem je novac za programske aktivnosti. U finansiranju programa i aktivnosti nije zatajilo Ministarstvo kulture, niti Pokrajnski sekretarijat, već lokalna samouprava. Frapantna činjenica je da je za programe od lokalne samouprave dobijeno u 2008. godini oko 1.100.000,00 dinara, 2009. oko 750.000,00 i 2010. godini oko 550.000,00 dinara. U istom periodu budžet opštine je bio 2008. oko 1.100.000.000,00 dinara a 2010. godine oko 1.400.000.000,00, a broj korisnika u kulturi se nije povećao.

Naravno da lokalna samouprava nije obavezna da finansira udruženje građana, ali Akademsko društvo za negovanje muzike “Gusle”, koje ove godine puni 135 neprekidnog rada nije neka organizacija koja traje dva leta. Svakog dana kroz “Gusle” prođe i edukuje se oko 500 dece plus odrasli (roditelji i ljudi koji se bave muzikom, kulturom, etnologijom…).

Drugi problem, ljudske prirode, je taj što ih niko od “opštinskih otaca” ne obilazi, a udaljenji su svega pet minuta hoda. Ne pojavljuju se ni na koncertima. Izgleda da je zimi “ocima” hladno, a leti vruće da se mrdnu iz svojih kancelarija.  Pišu se pisma, šalju se pozivnice, traže se sastanci, ali pukovniku nema ko da odgovori.

Zahvaljujući angažovanju Zorana Petrovića otvoren je u Pedagoškoj smer za tradicionalne igre. Društvo je dobilo prefiks - akademsko. Osvrnite se oko sebe pa izbrojte koliko akademskih kulturno - umetničkih društava ima u Srbiji. Ljudi rade kao crvi. Primećuje ih stručna javnost, roditelji, deca i oni koji  ih pozivaju da nastupaju. “Guslama” je ova mala Srbija odavno postala tesna. Vrhunac u igračkom delu su doživeli krajem 80-tih godina sa nastupom u Koreji, 90-te su bile sulude.

Početkom novog milenijuma, osmišljeno je više novih programa. Festival narodnih orkestara. Zamislite kako zvuči Balkanska etno filharmonija sa muzičarima iz Slovačke, Mađarske, Rumunije, Srbije, Makedonije, Bugarske, Turske… Na bini preko 100 muzičara sa instrumentima, bez struje! Zamišljeno je da se Etno Filharmonija institucionalizuje. Odrađena su dva koncerta u okviru Festivala i napisan projekat sa finansijskom konstrukcijom, ali došli su izbori 2004. i radikali su došli na vlast. Festival je nastavljen sa smanjenim sredstvima, a Etno filharmonija je ostala samo kao lep pokušaj. Pre radikala svet nije postojao. Sada su došle domokrate na vlast, ali se ponašaju prema kulturi gore nego radikali.

Etno kamp je počeo otprilike kada i festival, ali on je tvrdokorniji jer su potrebna mnogo manja sredstva za istraživanje kuture, etnologije, muzike na prostorima sva tri Banata. Studenti i muzikolozi obrađuju teren, skupljaju materijal od zaborava i….. ništa. Ostaje neobjavljeno, osim kao diplomski, master ili doktorski radovi. Sve dok se ne objavi publikacija o skupljenim i obrađenim materijalima, kao da niko ništa nije radio. Nema novaca.
Počelo je da se radi na kostimima. Godinama nisu izučavani i šiveni kostimi. Osavremenjen je depo, kupljena mašina za šivenje, angažovani su ljudi, materijali, srma… Ali, ponovo nema novca.

Putovanja. Da bi neko video njihov rad, mora se putaovati po zemlji i inostranstvu. I izvođačima je bitno da pokažu svoje umeće. Sada su putovanja svedena na minimum.
Već dve godine se nije uložila ni žuta banka u zgradu Kurije, gde se nalaze “Gusle”, Muzej, Arhiv, TO. Radikali su počeli sa radovima na zgradi. Jest’ da su radovi bili fuš, kroz nove prozore je duvala promaja, zidovi su pucali nakon pola godine, nakon krečenja fasade pojavile su se ogromne fleke, popločano je dvorište… Barem su nešto radili, a demokrate, sa ogromnim budžetom - ništa. A, da, jesu, uložili su milione u ženski rukometni klub, a od rezultata… To je neka druga priča.

I onda sam Zoranu Petroviću predložio da za Badnje veče spremi decu i da odu kod predsednika opštine na korinđanje. Potom da nameste maškare za poklade i da za Lazaricu zapale veliku vatru ispred opštine i neka je deca i odrasli preskaču. Tihi bunt i pritisak na one koji nipodaštavaju kulturu i tradiciju naroda sa ovih prostora.

“Gusle” su 29. decembra 2010. godine u sali Muzeja održale koncert Velikog orkestra i Ženske pevačke grupe sa Milanom Prunićem kao domaćinom. To je bio kao godišnji koncert. Od gradskih otaca koji bi trebali da po difoltu, formacijski budu prisutni nije bilo nikog. Ni predsednik opštine, ni njegov zamenik (zadužen za kulturu). Bile su dve članice UO u ime lokalne samouprave (nisu političarke), pomoćnik predsednika za, misli, razvoj ili tako nešto i član opštinskog veća za energetsku efikasnost (čovek koji je muzički obrazovan, a i supruga mu je aktivna u pevačkoj grupi).

Dok je trajao koncert u glavi mi se vrtio scenario gde održati koncert, kada, sa kojim zvanicama… Ali, ko će podržati takav koncert povodom 135 godina? Naravno da će podržati Ministarstvo i Pokrajna, ali lokal… E, to je enigma.
Počeo sam se plašim sebe da ću postati kulturni šovinista, banatski zilot. Onda je je Zoran Petrović rekao da je to moj odbrambeni mehanizam od loše lokalne kulturne politike… Sada mi je lakše.
Ali ipak, 135 godina…!!!!!

Da li je muškarac tokom evolucije napredovao ili nazadovao?

Da krenem od bajki. U nekim se pominju devojke, njihovi očevi i maćehe. Da li ste ikada primetili da se pominje dobra maćeha? Uglavnom su zle. I trude se da pastorku na sve načine udalje od očeva, tj. svojih muževa. Otmice, ubistva prodaje… Maćehe se na sve načine trude da zadrže ljubav svoga muža samo za sebe. U poćerkama vide rivalku, koja će njihovom muškarcu biti važnija. A kroz sve bajke se provlači materijalna osnova sukoba. Malo gde se vidi da se maćehe udaju iz ljubavi, obično je kuća, dvorac, imanje, lagodan život, odeća.. imperativ žensko-muških odnosa. I strah da će ljubav pobediti, a da će one ostati bez uslova za lagodan život. To su klišei kod bajki većine naroda, uglavnom evropskih.

Imamo situaciju očuha koji se pojavljuju u engleskoj književnosti XIX veka, ali samo kod pojedinih pisaca. Oni maltretiraju svoju mušku pastorčad. Ne pisci, već očusi. Ali taj mi odnos nije jasan, jer se pojavljuje u situacijama kada su očusi propali imućniji seljaci ili pak lihvari. Dok kod ostalih klasa nije izražen taj negativan muško-muški odnos. Da li su na taj način još više želeli da podstaknu gnev nad takvim pojedincima?

No, da se vratim prvobitnoj zamisli. Najosnovnija biološka funkcija žene i muškarca je produženje vrste. Monogamni brakovi su doveli do toga da se otac vremenom sve više veže za porodicu i podizanje podmlatka. Mužjaku nije svojstveno da se preterano vezuje za mladunce jer ga to sputava da bude glavni u čoporu, u zajednici, da bude dobar lovac ili šta drugo… “Prikolica” ga ometa. Majka je ta koja se na više načina vezuje za podladak. Od trudnoće, dojenja, prvih koraka, mirisa, govora do učenja o osnovim stvarima preživljavanja.

Muškarac se vremenom promenio. Nije više vođa krda, nije više ni vođa porodice. On je samo puki izvršilac želja ženskog dela njegovog okruženja. Vremenom, živeći sa svojom, usvojenom, tuđom decom, on će ih sve prihvatiti na podjednak način kao da im je svima biološki otac. Neće praviti razliku ni po jednoj osnovi.

Međutim, majke, pomajke su tokom vremena zadržale odnos prema deci. Najviše vole decu koja su izašla iz njihovog tela, dok sva ostala, usvojena, “dovedena”, “zatečena” deca će biti stavljena po strani. Jer će majkama biti najbitnije da se obezbedi egzistencija njenim potomcima, a za ostale… šta ostane. Biće one fine sa ostalom decom, ali samo kao “zabaviteljice”. I na tom nivou se završava ineteresovanje za tuđu decu.

Hm, ko je tu evoluirao? Žene ili muškarci? Da li su muškarci ostali mentalno nerazvijeni jer prihavtaju sve, čak i ono što nije njihovo? Ili su se izdigli iznad lične koristi i spoznali da svim malim bićima treba pomoći?

Ili su žene zaustavljene u razvoju jer brinu samo za svoje direktno potomstvo, a samim ti i za sebe?

Mnogo pitanja za raspravu bez kraja!

Pada sneg, hladno je, ne mogu da idem na vikendicu da nešto radim, a nema ni šta. Jedino da odem po jabuke. Ne mogu da odem da pogledam vino, jer ove godine ako smo ubrali desetak kilograma grožđa.

I onda u nastupu dosade, između čitanja knjiga, okrenem programe na TV. UŽAS!!! Rialiti, turbo folk, latinoameričke i turske serije. Ponešto se i može pogledati na Diskaveriju ili na Nacionalnoj geografili ili na HBO.

I onda se osvrnem malo oko sebe. Knjižare su nam prepune knjiga, a malo mušterija, biblioteka zvrji prazna, nemamo nijedne zglavne prodavnice CD, bioskop već 4 ili 5 godina ne radi, koncerti klasične muzike (šta je to - da li se to maže na hleb?), imamo dva kluba koji organizuju neke žive svirke…. U ostalim lokalima, grmi Dado i Šako Polumenta, Dunja Ilić, Aca Lukas, Ana Nikolić, Grand Parada…Kladinonice (dečaci postaju eksperti za jermensku ligu)…I kraj ponude.

Flober? Prever? Jakšić? Neruda? Golsvorti? Ficdžerald? Hemingvej? Remark? Tolstoj? Lorens? Dostojevski? Turgenjev? Lorka? Stern? Ljermontov? Krleža? Zola? Kami? Andrić? Ćopić? Petrović? Markes? Kapor? Miljković?…..
Joj matori, ko su ti? Da li igraju u drugoj norveškoj ligi? Ili…?
Internet!!!!!!! SPAS!!!!!!! Opasni namćor ponekad pogleda kako omladina provodi vreme na netu. Kad: 3% vremena se potroši na saznavanje informacija neophodnih za obrazovanje;
7% - moda (devojčice) - sport (dečaci);10% - novine, časopisi; 20% - You Tube; 60% - Facebook

Šta možemo očekivati od tinejdžera? Šta možemo očekivati od budućnosti?
Fudbalsku naciju? - Pa, nešto nam i ne ide fudbal.
Idavače za bogatu klijantelu? - Pa, tu ima perspektive.
Od onih 1% mladih koji obrnutim procentima koriste net možemo očekivati da što pre pobegnu na “truli zapad” i da njega razvijaju.
No, nisu mladi krivi, oni koriste ponudu koju imaju. Mi, matori smo krivi što smo im omogućili takvu sadašnjost. Vodimo računa o sebi, o svojim poslovima, novcu, ljubavnicama… Deca? Eno ih negde u svojoj sobi, nešto rade… Samo da me ne uznemiravaju.

Da li ste pogledali srednjoškolsku lektiru? Da li ste imali priliku da pogledate dečije radove iz književnosti ili srpskog jezika? I često se pitam da li deci treba usaditi vrednosti romantizma, klasicizma… onako lagano, nežno, suptilno? Da li treba decu izvačiti iz “blata” ponude? Da li treba ići na vetrenjače?
Možda će neko reći da maltretiram decu, da sam opasni namoćor, ali baš me briga! Daću deci i drugu mogućnost, neka vide, neka osete, a kasnije, kada postanu ljudi, odabraće put kojim će ići. “Od izvora dva putića, a nijedan nije pravi”.

Roditelji, idite do dečije sobe i pitajte ih šta rade, razgovarajte s njima, družite se. Decu rađamo iz ljubavi, pa nemojmo je uskraćivati.
Hajde da budemo diverzanti sadašnjoj instant kulturi!
MOLIM VAS!

Poblemi se rešavaju tako što se pravimo da ih nema, ili ih zagrizemo.

Lakše je da se pretvaramo da problemi ne postoje, jer se mirnije živi. Nema nerviranja pojedinca, nema nerviranja zajednice. Svi su srećni, jer ne postoji kritična masa koja će se suprotstaviti problemu.Nije postojala kritična masa u Italiji pa je nastao fašizam. Nije postojala kritična masa u Nemačkoj pa je nastao nacizam. Ne postoji kritična masa koja će maloletnicima ograničiti izlaz, cigarete, alkohol, džoint, droge…. Odgovor je: pa i drugi rade isto.

Da, i nadamo se da se neće desiti našoj deci. Kada se desi silovanje maloletnice – onda nam je kriva policija, društvo, škola… Tražimo krivca u drugim institucijama. Ne tražimo krivce u porodici, u nama samima, jer mi smo dozvolili da nam ćerke izlaze do 5 ujutro i da se oblače , tj da se svlače za večernji izlazak. A, roditelji uživaju što su im ćerke lepe ko upisane, ista Džema Džemison, ljubi je majka. Nema veze što je to izazovan i provokativan poziv koji kao da znači: SILUJ ME!!!! Niko o tome ne razmišlja. Bitno je da se svidi nekom bogatom mladiću sa kajlom, mercedesom, pištoljem….

Ponekad me i majke brinu. Ne toliko što ih drma klimaks, već što ne mogu da dočekaju da im ćerke postanu velike devojke. Kao da one uživaju da ćerke što pre izlože svoje atribute. Očevi nemaju prilike da vide kako se oblače i ponašaju njihove mezimice. Rade ili su pijani ili jure takve šiparice pa ćerke doživljavaju kao komad mesa koji će poslužiti nekom Baji … Sve su žene iste…

Da li je onda čudno što smo među prvima u Evropi po maloletničkim abortusima. Šiparice sa voljom ili bez volje stupaju u seksualne odnose. Pa i drugarice su, zašto ne i ja. Nije bitno ko je taj i da li postoje emocije, bitno je da se to uradi, da budem ista sa drugaricama i da Baja priča o meni. E, a kada postane kasno… onda tek imamo probleme. Niko ne zna da li će nakon abortusa ostati posledice u organizmu i na psihu mlade, već žene. Da li će se lako ili teško vratiti u normalan način života?

Onda roditelji podignu glavu iz peska i optužuju sve oko sebe. Nismo mi krivi! Sve smo joj dopuštali! Nismo joj ništa branili! Mi smo savremeni ljudi, evropskih shvatanja. Kasno. Ogromna šteta je stvorena. Nikada se više ništa ne može popraviti.
Terijer je budan, posmatra, uočava nepravilnosti i zagrize problem. Odmah se suočava sa problemima. To boli, sve, a najviše njega, jer sve vidi, sve čuje, zna sve. Ali je rešen da ćerku izvede na dva putića od izvora. A ćerka će odlučiti kojim će krenuti. Put škole, nauke, intelekta, uspešnog života sa ljudima sličnih interesovanja.

Znate li zašto malo šta dobro ide u ovom društvu? Priča se koliko je stotina hiljada mladih fakultetskih obrazovanih ljudi otišlo van države. Intelektualaca koji bi mogli doneti ogroman prosperitet da su ostali. Ko je ostao? Da nabrajam karakteristike? I ono malo obrazovanih ljudi koji ostaju ne mogu da dođu do izražaja od silnih ruku koje nas vuku u glib, korupciju, kriminal, kladionice, fudbal, drogu. Takvi terijeri bivaju neshvaćeni od sredine, proglašavani čudacima, izopšteni.

Noj je dobar za okruženje jer se ne buni, ne pravi probleme, ćuti kao buva u ovčijoj vuni.

Terijer je loš jer rešava probleme, izvlači se iz blata, iz osrednjosti, ne dozvoljava svojoj ćerci da bude samo običan komad.

„Balkanski tango uvek završi na trotoaru
Đavo je kredom upisao bod
A ona lagano niz ulicu staru
Tražeći sponzora punog ko brod
Dok klatno tašnice broji vreme
I dok je merkaju ko sveži but
U beli prah smrvi dan
I mrmlja refren od nekud znan“
Terijer sam i ne želim da se događaju stvari iz „Balkanskog tanga“

Ovih dana sam radio u blizini naše ili ASA-ine deponije (ili đubrišta). Par godina nisam išao na tu stranu sveta i nisam imao priliku da uživo vidim kako izgleda deponija. Moje nestručno oko je zapazilo da to nije deponija - to je najobičnije đubrište sa buldožerom koji nabija i ispustima za gasove.

To nije ni blizu onoga kako je bila zamišljena Regionalna deponija u Kikindi.

A zamišljeno je i napisano i deo isprojektovan.

Stara kikindska deponija je trebala biti zatvorena u drugoj polovini 90-tih godina, ali je produžavan njen vek eksploatacije. U međuvremenu je izrađen projekat nove deponije u Kikindi, ali da bi bila isplativa morala je prihvatati otpad od oko 200.000 ljudi. Samim tim ona je prevazilazila potrebe i mogućnosti kikindske opštine, pa je pokrenuta saradnja sa Čokom, Adom, Sentom, Novim Bečejom i Srpskom Crnjom. Sve opštine su bila saglasne za tako nešto i Kikinda je kao najveća opština i najzainteresovanija strana krenula u izradu studija i projekata.

Definisano je da se prva trijaža otpada radi u domaćinstvima, a druga u samom postrojenju za trijažu na deponiji. Zelene nevladine organizacije bi imale zadatak obuke stanovništva o prvoj trijaži otpada. Sa deponije bi se sekundarne sirovine lagerovale i prodavale zainteresovanim kupcima, dok je šut trebao da se presuje u neke geometrijske oblike i kao takav se odlaže u deponiju. Plastika, staklo, papir, karton, baterije, akumulatori… bi se odmah prodavali. Organski otpad, trava, lišće… bi se prodavalo proizvođačima lubrihumusa. Planirano je da se organizuje i Berza sekundarnog otpada. U Kikindi bi postojala Berza koja bi skupljala podatke o sekundarnom otpadu iz Vojvodine i zainteresovanim za preradu. Bila bi posrednik između deponija i prerađivača.

Za gume, automobilske, kamionske, traktorske je u kasnijoj fazi trebala da se uradi studija da se vidi ima li ekonomske opravdanosti graditi spalionicu koja bi proizvodila struju ili toplu vodu. Ovo su bile ideje koje je u Srbiji jedino Kikinda imala i gurala ih i postavljala neke standarde. Kikinda je prva tražila da se formiraju Regionalne deponije. Kikinda je tražila da se Regionalne deponije uvrste u prostorni plan Srbije.

I takvi projektni zadaci i projektna dokumentacija postoje u lokalnoj samoupravi. Međutim, kada su radikali došli na vlast, život je počeo od njih.Bilo im je najbitnije da ne nastave nijedan započet posao bez obzira koliko je ideja bila loša ili dobra.

Posledice njihovog “igranja” vlasti su bile:
Kikindska Regionalna deponija nije bila uvrštena u Prostorni plan Srbije!
Kikinda nema Regionalnu deponiju jer se otpad ne odlaže iz drugih opština!
Ceo otpad se lageruje i nabija, nema reciklaže, nema spalionice, nema prodaje sekundarnih sirovina, nema Berze!
Žitelji kikindske opštine plaćaju iznošenje smeća, a iz opštinskog budžeta plaća se određena suma jer “nema dovoljno otpada”. Tako direktno i indirektno dva puta plaćamo jednu uslugu a opštinari su imali mesta u upravi u kikindskoj ASA-i (verovatno plaćena).

A, sada? Ne smem da komentarišem.
Čitaoče, razmisli.