Blog community…

Prvi poznati slučaj ove vrste zbio se 2000. godine na groblju u Kelnu. Na grobu žene koja je preminula u 53. godini života postavljena je nadgrobna ploča u obliku Motorolinog mobilnog telefona. Definitivno, simbolički i stvarno, mobilni je počeo da prati svoje vlasnike i do večne kuće.

Prošle godine nepoznati počinilac, ili više njih, oskrnavili su tri sveža groba na Bajskom groblju u Subotici i od jednog pokojnika uzeli mobilni telefon.

Za vreme jedne sahrane u Poljskoj iz susednog groba začula se zvonjava mobilnog telefona. Mobilni pretplatnik zaista nije bio dostupan jer je umro i sahranjen prethodnog dana. U grobu mu je pravio društvo mobilni ljubimac. Ne zna se da li je slučajno sahranjen sa vlasnikom ili je reč o tome da je za svaki slučaj pri ruci ako se vlasniku pruži prilika da se sa onog vrati na ovaj svet. Na sahrani koja je bila u toku jedna žena je čuvši zvonjavu mobilnog iz susednog groba pala u nesvest.

Sahrana je bila u Gruziji a ucveljena ćerka pokojnika u Grčkoj. Oplakala je pokojnika putem mobilnog telefona koji je bio povezan sa velikim zvučnikom kraj mrtvačkog sanduka na groblju.

Prema anketama u Nemačkoj samo 45 odsto pretplatnika isključuje mobilni dok vodi ljubav. Većina se čak i za vreme tog delikatnog čina javlja ako im ljubimac zazvoni.

Na ovom svetu mobilni se ugurao između psa i mačke i dobio tretman „najboljeg prijatelja“. To je prouzrokovalo i veoma raširenu nomofobiju ili strah od ostajanja bez mobilnog telefona. Stručnjaci savetuju korisinike da ukolike žele da izbegnu nomofobiju treba da uvek imaju dovoljno kredita, da sa sobom nose punjač i pripejd karticu za hitne pozive.

Mobilni je stvorio privid da smo stalno sa porodicom, prijateljima, da smo u društvu…Radi se o instant zameni, kao u onom slučaju s kafom. Piješ je kao da je prava, liči – ali nije.

Ne može se osporiti da je mobilni telefon postao nužna potreba savremenog čoveka u svakodnevnom životu. Međutim, da li kao tehnološko dostignuće koristi samo dobrobiti ili je korak dalje u njegovom otuđenju?

Bilo kako bilo realnost je - mobilni do groba!

Nedavno sam sa oduševljenjem pročitao agencijsku vest o dilemi Engleza kako da restauriraju Šekspirov grob a da ne uznemire njegov duh. Naime, na podu crkve Svete trojice u Stratfordu na Ejvonu, ploča na grobu Vilijama Šekspira se polako haba, istrošena koracima miliona posetilaca koji su tokom vekova došli da mu se poklone. Na nadgrobnoj ploči je uklesan natpis “Neka je blagosloven svako ko poštedi ovu ploču. A neka je proklet svako ko pomeri moje kosti”. Šekspirove kosti štiti njegovo delo, delimično i natpis u kojem mnogi vide kletvu. Ali iznad svega osećanje poštovanja i zahvalnosti Engleza prema svom genijalnom sunarodniku.

Neki drugi genijalni ljudi iz kulturne istorije trećeg kamena od Sunca nisu imali takvu sreću. U sećanju su mi posmrtne sudbine nekolicine ljudi koji su zadužili svet, ali prema čijim zemnim ostacima se čovečanstvo ponelo varvarski, vređajući njihov duh.

“Mozak je veći od neba,” napisala je pesnikinja Emili Dikinson. Čovek za čiji mozak vrede reči Dikinsonove svakako je Albert Ajnštajn, utemeljivač teorije relativiteta, jedan od najinteligentnijih ljudi u istoriji čovečanstva, ličnost drugog milenijuma. Ajnštajn je umro 1955. godine od posledica prskanja aneurizme abdominalne aorte. Mnogi lekari, posebno neurolozi, želeli su da prouče njegov mozak i utvrde da li postoji stvarni anatomsko-fiziološki temelj njegove genijalnosti. Ajnštajn je oporukom ostavio svoj mozak nauci pa je obavljena obdukcija koju je vodio patolog Tomas Harvi.Mozak je smešten u staklenu posudu sa formalinom. Međutim, dotični doktor je prisvojio Ajnštajnov mozak i posudu sa mozgom držao više od četiri decenije u garaži. Novinar koji je video posudu je napisao “Ajnštajnov mozak je izrezan u stotine komada, tako da je posuda puna malih komadića, što moždanog tkiva, a što žilica i moždanih ovojnica. Na vrlo neukusan način, sve podseća na supu. Ne izgleda kao nešto pred čime biste osećali strahopoštovanje, nego kao nešto sto vas ispunjava žalošću.”

Morbidne doživljaje imali su i posmrtni ostaci velikog nemačkog i svetskog pesnika Johana Folfanga Getea koji je umro 1832. godine. Njegov sarkofag otvoren je u tadašnjoj Istočnoj Nemačkoj1970. godine s namerom da se njegovi ostaci pretvore u mumiju i izlože u staklenom kovčegu. Pošto je mumificiranje bilo nemoguće posmrtni ostaci su „očišćeni“ i vraćeni u sarkofag. Umesto već propalog lovorovog venca Geteova glava, tačnije lobanja, ovenčana je lovorovim vencem od plastike (kakva groteska!). Utvrđeno je da Geteu na levoj ruci nedostaje nekoliko koščica i pesnikov prsten. Naime, sarkofag su otvarali i američki vojnici 1945. godine u potrazi ko zna za čim a Geteovi prsti i prsten postali su nekome uspomena iz pohoda u staru Evropu.

Sedam dana posle početka agresije NATO na Jugoslaviju tadašnji američki predsednik Bil Klinton povukao se na odmor «u šumoviti predeo Kemp Dejvida sa svojim najboljim prijateljem, psom Badijem» (citat iz američke štampe).

Da je tadašnji prvi pas SAD imao memoare izvesno je da u njima ne bi naveo Klintona kao svog najboljeg prijatelja. Klinton je dao da se smeđi labrador retriver Badi kastrira, onemogućavajući tako i samu pomisao na neku moguću kučeću aferu Levinski. Tako je Badiju uskratio neka zadovoljstva kojima se sam rado predavao. U javnosti su dopirala i Klintonova vajkanja da «Badi nema političkog sluha» i da jednom dnevno ulazi u Ovalni kabinet tražeći da se igraju, iako on telefonom razgovara o važnim državnim poslovima. Prećutao je kako se gospođica Levinski na istom mestu, za vreme telefoniranja, «igrala» s njim.

Eventualni Badijevi memoari ne bi bili presedan. Barbara Buš, supruga bivšeg američkog predsednika Džordža Buša (Buš stariji), zaradila je 850 hiljada dolara tako što je napisala knjigu iz perspektive svog psa Milija. U Francuskoj su objavljena sećanja labradora Baltika na devetogodišnje druženje sa predsednikom Miteranom.

Prvi mačak SAD Soks dobio je konkurenciju u Badiju zbog Klintonovog političkog interesa da privuče naklonost bar dela od 58 miliona vlasnika pasa u SAD. Rezon njegovih savetnika bio je da će se oni «identifikovati sa predsednikom koji voli pse».

Kučeća istorija Bele kuće interesantna je ništa manje od predsedničke. Pse su imali predsednici Abrahim Linkoln, Džordž Vašington, Tomas Džeferson, Kalvin Kulidž, Hari Truman, Franklin Ruzvelt, Voren Harding, Lindon Džonson, Ričard Nikson, Teodor Ruzvelt, Džon Kenedi, Džimi Karter, Džordž Buš stariji.

Aktuelni predsednik Džordž Buš mlađi imao je kuju Spot, engleskog springer španijela, koja je uginula. Majka Spot je Mili, ljubimica bivšeg predsednika SAD Džordža Buša starijeg.Naklonost ljubitelja pasa Džordžu Bušu mlađem sada pribavlja škotski terijer Barni. Za svaki slučaj tu je i crna mačka po imenu Indija.

Franklin Ruzvelt i njegov čuveni psić Fala zajedno su ovekovečeni na spomeniku u Vašingtonu.
Godinu dana posle ubistva Linkolna njegovog psa Fidu nožem je usmrtio neki pijanac.
Džonu Kenediju Rusi su poklonili štene kučkice Strelke, jedne od poznatih sovjetskih psećih astronauta.
Voren Harding je ima psa po imenu Ledi Boj, koji je bio veoma popularan zbog umeća da gazdi nosi štapove za golf.

Slično 42. predsedniku SAD Bilu Klintonu i njegovim «poduhvatima» sa gospođicom Levinski zabavljao se i 29.predsednik SAD Voren Harding sa gospođicom Nan Britin. Ovaj drugi činio je to u toaletu od tri kvadratna metra u blizini Ovalnog kabineta, dok je Klinton napredovao i seksi seanse obavljao u najmoćnijoj kancelariji na svetu.

Svojevremeno presudna činjenica za tužbu egipatskog advokata Mohameda Badija protiv Bila Klintona, zato što je svom psu dao isto ime kao njegovo, bilo je to što prvi pas SAD nema testise. Nesrećni advokat postao je tema poređenja i ismejavanja. Razočarana je bila i čuvena glumica Doris Dej, koja je želela i tražila od Bele kuće Badijevog potomka. Učtivo joj je odgovoreno «da to neće biti moguće». Bilo je i dobronamernih predloga da se Badiju ugrade silikonski testisi - da se kuče ne kompleksira.

Kažu da između gospodara i psa uvek postoji izvestan stepen identifikacije. Tako je Badi platio testisima gospodarevu grešku u aferi Lavinski. Živeti bez tetstisa i sa mačkom Soksom. Zaista, bio je to pasji život prvog kučeta SAD. Pasji se i završio - pregazio ga je automobil posle isteka Klintonovog drugog mandata na mestu predsednika SAD.

Proteklih nedelja pažnju mi je privuklo nekoliko medijskih objava o psima i ljudima. Prva je  pismo francuske glumice i borca za zaštitu životinja Brižit Bardo (Tanjug, 2. novembra 2007.) koja je zatražila od nadležnih u Srbiji da se angažuju u zaštiti pasa lutalica u Novom Sadu. Bardo je s tim u vezi uputila pismo i predsedniku Srbije Borisu Tadiću jer je “iznenađena kako se u Srbiji postupa sa psima lutalicama, posebno što su takva ponašanja kažnjiva po zakonima o zaštiti životinja”. Druga je (“Politika”, 29. decembar 2007.) da je Mioljub Savić (60) iz sela Latković kod Ljiga prvi čovek u Srbiji koji će ići u zatvor (tri meseca) zato što je “vatrenim oružjem, sa umišljajem ubio psa (životinju)”. Treći je tekst o tome (Dnevnik, 4. januar 2008.) da je Emerencija Lošonc (1935) iz Bogaraša nadomak Sente umrla poslednjeg dana minule godine od posledica ujeda dva psa pit-bul terijera.

Mislim da razumem angažman Bružit Bardo u zaštiti životinja. Što se tiče čoveka koji ide u zatvor zbog neopravdanog i surovog ubistva psa, kojeg je kasnije vukao mrtvog vezanog za automobil, i treba da ide u zatvor. Što se mene tiče za zatvor je i vlasnik pasa koji su usmrtili nesrećnu ženu. Psi su poput dece, onakvi su kako ih vaspitate i školujete (dresirate). Ima neka falinka u ljudima koji bude i forsiraju krvožednost svojih pasa i time se hvale i ponose.

Ali sve ovo me je podsetilo da ispričam čudnu priču o sudbini jednog psa. Maja 1978. godine kambodžanski princ, kasnije kambodžanski kralj, Norodom Sihanuk poklonio je Josipu Brozu Titu, predsedniku SFRJ, prelepog škotskog ovčara po imenu Tuti. Pas je predat jugoslovenskoj ambasadi u Pekingu i čekala se pogodna prilika da bude prebačen u Jugoslaviju. U Pekingu se snimao neki film i Kinezi su zamolili da im se za te potrebe pozajmi Tuti. Pošto pas i posle više od mesec i po dana nije vraćen otišao je po njega čovek iz ambasade. Vratio se bled kao krpa – Tuti je poslužio kao glavno jelo na svečanosti povodom završetka filma. Tako Tuti nije video Tita.

Krajem oktobra 2007. godine, tačnije 28. oktobra, navršila se 121 godina od postavljanja Kipa slobode na ostrvu Bedlo u luci Njujorka. Priča o nastanku ovog simbola moći SAD i već više od veka simbola nade useljenika sadrži i neke detalje koji se u zvaničnim verzijama ne mogu pronaći.

Kip slobode je delo francuskog vajara Frederika Ogista Bartoldija, alzaškog protestanta, buržuja i masona. Dosta njegovih radova nalazi se po trgovima francuskih gradova. U Klermon-Feranu je statua Vercigentoriksa, vođe Gala u ustanku protiv Cezara, filozofa i enciklopediste Didroa u Langru, džinovskog lava u Belfortu.

Bartoldi je 1885. godine posetio Egipat, video piramide i Sfingu i očigledno impresioniran prigrlio ideju o spomeniku džinovskih razmera koji bi bio podjednako veličanstven.U vreme prokopavanja Sueckog kanala, završen 1869.godine, Bartoldi razrađuje ideju o kipu svetioniku kojeg bi postavio na ulazu u kanal koji spaja dva mora i razdvaja dva kontinenta. Kip svetionik, prema njegovoj viziji, imao bi lik žene koja u podignutoj ruci drži baklju, bio bi kolosalnih razmera i nosio bi simbolično ime- «Egipat koji obasjava Aziju». Bartoldi je uradio više modela tog kipa od terakote.

Međutim, u Francuskoj, domovini generala Lafajeta, dobrovoljca u američkom ratu za nezavisnost, bila je snažna želja da se Francuska priključi proslavi stogodišnjice američke nezavisnosti. Bartoldi je predložio podizanje alegorijskog kolosa, kojeg bi Francuska darovala SAD a koji bi bio finansiran dobrovoljnim prilozima.

NASTAVAK PRILOGA »

“Blog” je prema Meriam-Vebsterovom rečniku 2004. u svetu bila reč godine. To nije slučajan izbor jer počev od te godine blogovi su postali masovna pojava a na Zapadu su dobili i funkciju političkog sredstva, odnosno da se u političkim kampanjama upotrebljavaju za privlačenje glasova „blogerske populacije“.«Kondom» je bila je reč godine u svetu već daleke1987. godine jer je planetu obuzeo strah od nadolazeće pošasti SIDE. U nekoliko zemalja u svetu postoji višegodišnja praksa izbora reči godine. U Velikoj Britaniji, SAD (Američko udruženje za dijalektologiju), Nemačkoj ( Društvo za nemački jezik iz Visbadena, Nezavisni žiri jezičkih stručnjaka s Gete univerziteta u Frankfurtu) .

I površni uvid u tako nastao rečnik uverava da izabrane reči odražavaju neprekidne promene u ljudskoj civilizaciji. Ponekad ne na bolje.

U Velikoj Britaniji pre tri godine objavljena je knjiga “Izveštaj o jeziku” autorke Suzi Dent u kojoj se nalazi i spisak reči koje su obeležile svaku godinu u periodu od 1904. do 2004. Prema tom spisku 1906. obeležila je reč “medvedić”, 1910. “Sveta krava”,1912. “bluz”, 1925. “avangarda”, 1934. “pesticid”, 1935. “rasizam”, 1944. “DNA”, 1945. “mobilni telefon” (da, već tada, nije greška),1949 “Veliki brat” (“Big Brother”), 1951. “fast food”, 1952. “Generacija X”, 1956. “seksi, 1979 “karaoke”, 1982. “hip-hop”, 1992.”URL”, 1999. “Google”.

U SAD za reč 2001. izabran je izraz “9-11”, odnosno “11. 9.”, uključujući sve varijante tog izraza, kao što su “11. septembar” i “11. deveti”, ili pak 9-1-1, što je telefonski broj za hitnu pomoć. Ne treba podsećati da je reč o datumu udara Al Kaide na SAD.

U Nemačkoj 2003. reč godine bila je “stara Evropa”. Prvi je tu sintagmu izgovorio američki ministar odbrane Donald Ramsfeld u omalovažavajućem kontekstu, ali je u Evropi doživljena kao kompliment, kao oznaka samosvojnosti, dobivši tako potpuno suprotno političko značenje od onoga koje je pokušao da mu da Ramsfeld.

Šta bi mogla biti reč godine 2007. u Srbiji? “Kosovo”, “Partnerstvo za mir”, “Hag”, ”Veliki brat”, (ovaj naš televizijski, onaj Orvelov bio je reč godine u Britaniji još 1951.)? Intrigantna lingvistika!

Jedna od povremenih i prilično omiljenih tema u medijima su diktatori. Koliko je ko vladao, koliko je glava skinuo podanicima, koliko je imao žena ili ljubavnica, koliko je ukrao narodnih para i sl. Nedavno sam video jedan od takvih tekstova što me je podsetilo na epizodu o boravku diktatora ljudoždera u Beogradu.

Stara SFRJ bila je gostoljubiva zemlja a politički i ekonomski interesi bili su ponekad iznad moralnih skrupula njenog rukovodstva.Gost SFRJ bio je 1970. godine Žan Bedel Bokasa, čovek neprirodnih sklonosti i dela, francuski narednik s kompleksom Napoleona, predsednik Centralnoafričke Republike i samozvani car, otac 54 – oro dece, ubica i ljudožder. Doduše neke od njegovih sklonosti biće potpuno razotkrivene tek kasnije. Elem, te 1970. godine Bokasa je odseo u Belom dvoru. Sećajući se tih dana nekadašnji dvorski majordom je napisao: «Dedinje je čudno mirisalo. Tada nismo znali da je car Bokasa bio ljudožder, pa nismo ništa ni sumnjali. Tek kasnije smo saznali da je bio ljubitelj ljudskog mesa, posebno od dečaka. Kasnija saznanja potvrdila su naše sumnje da smo tada u sanducima videli istranžirano i osušeno ljudsko meso».
Sa tog puta u SFRJ Bokasa je odveo u Afriku i jednu od beogradskih «dama» s nadimkom «Bosanka». Kažu da je tri godine uspešno «rentirala» kod cara dopunjavajući 16 zakonitih žena i bezbrojne ljubavnice. Bokasa je bio u SFRJ i 1972. i 1975. godine kada se uveliko znalo da je nemilosrdni diktator i sumnjalo da je ljudožder. Tadašnja Jugoslavija dodelila mu je 1972. svoje najviše odlikovanje – Orden velike jugoslovenske zvezde.

Posle svrgavanja 1979. godine Bokasi je suđeno u odsustvu. Svedoci su tvrdili da su ga videli, ne samo kako lično muči i ubija decu, već i kako jede njihovo meso. U frižiderima carske palate nađeno je ljudsko meso, navodno neophodno za obavljanje tradicionalnih rituala crne magije. U presudi na smrt, između ostalog, navedeno je da se ona izriče Bokasi zbog «skrivanja leševa i antropofagije (ljudožderstva)». Bokasi se pripisuje odgovornost za smrt između 150 i 500 dece. Bivšem caru, koji je za svoje krunisanje 1977. godine potrošio četvrtinu budžeta siromašne zemlje, smrtna kazna je preinačena u doživotnu robiju a 1993. je pomilovan Umro je 1996. godine.

Kratki sadržaj novog i drugog po redu kućnog pornića estradne zvezde Suzane Mančić pristojnim rečnikom mogao bi se ispričati ovako: Simica predano ljušti svoju bananu i ona to snima. Zatim se zajednički prihvataju potrošnje banane na klasičan način, pri čemu ona stalno ponavlja na srpskom i stranim jezicima «tako volim bananu, hoću bananu» ili tome nešto slično.

Nakon pojave snimka u javnosti jedan dnevni list na prvoj strani donosi izjavu S.M. da film može da pokvari poslovne planove njenog verenika, «koji pregovara sa najvišim državnim organima u Srbiji». U tekstu u listu «državni organi» sa prve strane su evoluirali u «najviše državne strukture u Srbiji».

U svemu građani imaju pravo da brinu za svoje državne strukture a u «Plejboju» i dva privatna pornića Suzana je očigledno pokazala da zdušno ume da brine o sebi i da građani u tom pogledu ne treba da se trzaju.

Pravo pitanje je zašto bi pojava Simicine banane u filmiću pokvarila pregovore s «najvišim državnim organima». Da li je to strah od visoke moralnosti «državnih struktura» i bojazni da one u interesu opšteg društvenog morala ne odustanu od posla s nekim ko tako javno ljušti i troši bananu? Kome i koliko može da smeta što se jedan grčki bankar (verenik Simeon Okomokos poznat u javnosti kao Suzanin Sima i Simica) pokazuje i dokazuje kao Bananamen? Razume se ukusi su različiti, kao i stepen osetljivosti na javne akte trošenja (zabranjenog) voća i povrća.

Svojevremeno posle javnog obelodanjivanja prvog pornića S.M. oglasio se bogataš i političar u pokušaju Bogoljub Karić podrškom i porukom tipa «Radili ste ono što svi najviše na svetu volimo da radimo». Povodom drugog filma jedan tabloid primećuje da «danas aktuelni političari, očigledno, nemaju petlju da je podrže. Čak ni oni sa kojima njen bankar Simica trenutno vodi ozbiljne pregovore na najvišem državnom nivou».
P(r)ozvane državne strukture zasad ćute…

Ove godine, petog septembra, navršilo se deset godina od smrti Majke Tereze koja je 1979. godine dobila Nobelovu nagradu za mir. Tim povodom objavljena je knjiga njenih pisama pod naslovom „Majka Tereza: Dođi i budi moje svetlo” a magazin “Tajm” preneo je delove u kojima ona preispituje svoju veru. U svetskoj javnosti i dalje se prećutkuju istraživanja koja ozbiljno dovode u sumnju svetački lik i oreol Majke Tereze. Magazin “Lajf” svojevremeno ju je nazvao “Sveticom dobra” ali o njoj postoji i dokumentarni film pod naslovom “Anđeo iz pakla” koji je snimio novinar Kristifor Hičens.

Majka Tereza, rođena u Skoplju 1919. godine kao Agnes Kondža Bojadžiu, tokom jedne vožnje kroz Kalkutu “osetila je Božji poziv da pomogne siromašnima” i tako je 1950. godine nastao red “Misionara ljubavi” koji deluje u stotinak zemalja. Njegovi članovi moraju da se obavežu na siromaštvo i poslušnost i da neće sklapati brak. Red se prvenstveno stara o umirućima, siromašnima i bolesnima. Majka Tereza je posebnu brigu pokazivala za obolele od lepre. Stekla je planetarni ugled i slavu kao “svetica dobra”. Umrla je 1997. godine i sahranjena je u Kalkuti. Na Balkanu i deceniju kasnije još ima sporenja oko njene nacionalnosti i kome više ili manje pripada. Za Albance ona je najpoznatija Albanka na svetu, Makedonci su ponosni što je rođena u Skoplju, ne tvrde da je Makedonka ali prećutkuju da joj je otac Cincar, u Hrvatskoj ističu da se školovala u Zagrebu i da je imala “hrvatsku diplomatsku putovnicu”.

Spomenik Majci Terezi u Tirani

Novinari koji su istraživali život i delo Majke Tereze tvrde da je ona tvorevina medija. Britanski novinar Malkolm Mageridž snimio je 1969. godine dokumentarac o Majci Terezi pod naslovom “Nešto lepo za Boga”, koji je kasnije pretočio u knjigu. U jednom delu filma razgovor s Majkom Terezom obavljen je u mračnoj prostoriji. Mislilo se da snimak neće uspeti, ali je ispalo da prizor obliva - neobično lepo svetlo. Novinar Mageridž je medijima preneo da se radi o “prvom autentičnom forografskom čudu”. Niko nije slušao kamermana koji je objasnio da je u tim scenama isprobao novi i osetljivi Kodakov film za snimanje pri slabom svetlu. Glas o čudu proneo se svetom, a Majka Tereza je mudro ćutala.

NASTAVAK PRILOGA »

Oni koji veruju da smo se promenili i usvojili vrednosti rada i njegove rezultate kao putokaz u bolji život tvrde da je “Priča o četvorici udarnika” urbana legenda. Ovdašnjim strancima opet se čini da ponekad i ponegde još uvek sreću neke od njih. Bilo kako bilo ta priča glasi ovako: “Bila jednom četvorica po imenu Svako, Neko, Biloko i Niko. Trebalo je obaviti jedan vrlo važan posao i Svako je mislio da će ga Neko obaviti. Biloko je to mogao da uradi, ali Niko nije hteo. Neko se zbog toga naljutio jer je to bio posao za Svakoga. Svako je opet mislio da bi ga Biloko mogao obaviti, ali Niko nije shvatio da Neko ne želi da ga obavi. Na kraju je Svako krivio Nekoga jer Niko nije učinio ono sto je mogao da uradi Biloko.”

Druga priča kaže da kada je Rokfeler imao sedam godina išao je s majkom na pijacu. Prodavačica voća, koja ih je godinama poznavala, reče dečaku: - “Voliš li lešnike? Voliš? Evo, zahvati rukom iz ovog džaka”.
- “Hvala, ne mogu…”
- “Hajde, nemoj da se stidiš” – hrabrila ga je prodavačica. “Zahvati rukom koliko god možeš.”
- “Ali zaista ne mogu….” skanjivao se mali Rokfeler.
Prodavačica zavuče ruku u džak i napuni mu džep lešnicima. Kada su krenuli kući majka upita sina: - “Zašto nisi hteo da uzmeš lešnike i pravio si se stidljiv, mada nisi takav?”
- “Nije da nisam hteo lešnike mama” – odgovorio je budući američki milijarder – “želeo sam samo da ona zagrabi, njena ruka je duplo veća od moje!”

Treća priča govorio o tome da se ipak i magla može prodati. Preduzetnik Đorđo Valencinuci saznao da je njegov rodni Rivinjano mesto sa najviše vlage u Italiji i sinulo mu je kako na tome može da se zaradi. Svakog jutra skuplja maglu u šoljice za kafu, pečati ih i prodaje za tri evra komad.

Četvrta i najstarija priča, pokazuje i dokazuje da je sve u glavi. Amerikanac Žorž Grant, koji je ziveo u Londonu, razmišljao je kako da što brže dođe do bogatstva. I smislio je. Godine 1861. pročitao je u londonskom Tajmsu da je princ Albert neizlečivo bolestan. Obišao je sve prodavnice tekstila i na kredit pokupovao sve zalihe crnog platna. Kada je princ umro Grant je jedini imao i prodavao crno platno, naravno po vrlo visokim cenama i zaradio je gotovo milion dolara.

Da li će Svako, Neko, možda Biloko ili Niko shvatili naravoučenije druge, treće i četvrte priče?