Blog community…

U vreme kada se „spasavalo“ nesrpsko stanovništvo na Kosovu i bombama “sprečavala” velika humanitarna katastrofa i etničko čišćenje, daleko od srpske pokrajine u Istočnom Timoru, specijalne indonežanske jedinice činile su baš to protiv čega su se borile NATO snage na Balkanu - etničko čišćenje.

Jedinice Kopasusa, poznate po surovosti i svirepim ubistvima u novembru 1998. godine (bombardovanje SR Jugoslavije planirano je najpre, za novembar 1998) ušle su u Istočni Timor i počela ubijanja. Ovo siromašno, tropsko područje okupirala je strana vojska koja na to nije imala prava, ali je imala podršku velikih sila, da bi sprečila otcepljenje, odnosno zastrašila lokalno stanovništvo da ne izađe na referendum. Njihov ulazak poklopio se sa krajem obuka koje su u Indoneziji tajno izvodili američki oficiri u okviru Klintonovog programa: Gvozdeni balans. O ovom programu pisalo se u Evropi, Engleskoj i Kanadi, ali u SAD-u se to skrivalo od javnosti, jer je program bio protiv američkog zakona, kako je naveo Noam Čomski u radu Propaganda i javno mnjenje.

Početkom februara 1999. godine, bombardovanje Jugoslavije opet postaje aktuelno, a specijalne snage komandosa počinju Operaciju čišćenja u Istočnom Timoru. Krajem marta SR Jugoslavija ulazi u surov propagandno-medijski rat koji je, u ovom slučaju služio i kao “medijski paravan” za događaje u Istočnom Timoru. Naime, ono što se događalo na Kosovu, neposredno pre bombardovanja, tokom bombardovanja i posle potpisivanja Rezolucije 1244, detaljno se objavljivalo u medijima, izveštajima i dokumentaciji Stejt departmenta, NATO-a, OEBS-a, Organizacije za evropsku bezbednost i sardanju, itd. I dok je ceo svet pratio događaje na Kosovu, osuđujući Srbe ili Miloševića, na drugoj strane planete događaji u Istočnom Timoru su potpuno ostali u senci bombardovanja zemlje na Balkanu. Za razliku od Istočnog Timora, NATO je iz vlastitih razloga, u slučaju Kosova, insistirao da ono ostane deo Srbije. Bombardovanje SR Jugoslavije počelo je, kako je tada rečeno, da bi se sprečio progon i ubistva nesrpskog stanovništva.

Može li se ratom doći do mira i da li postoje neke bombe koje su humanitarnog karaktera? Međutim, izvrtanjem činjenica, manipulisanjem javnosti i promovisanjem nekih zapanjujućih propagandnih floskula, vojnu intervenciju su podržala sva zapadna, demokratska društva, na čelu sa svojom intelektualnom elitom, iako je to bilo protivno svakoj logici i racionalnom objašnjenju! No, vreme je bilo za medijski spektakl – novi reality show! Tokom tri meseca bombardovanja Jugoslavije, slike rata su se prikazivale u udarnim terminima američke televizije, ali i ostalih televizija i medija u svetu (baš kao što su i koju godinu kasnije, prenosili rat u Avganistanu i Iraku), da bi se, ubrzo potom, pojavile i animirane igre sa istom tematikom, kao zabava za najmlađe!

A šta se u to vreme događalo u Istočnom Timoru? Progon civilnog stanovništva, zverska mučenja i masovna ubistva bespomoćnih ljudi. Crkva Istočnog Timora objavila je da je u prvoj polovini 1999. godine ubijeno između tri i pet hiljada ljudi! Indonežanska vojska je pretila da će uništiti čitavu zemlju, ako referendum u avgustu ne ispuni njihova očekivanja. Nažalost, to se i dogodilo kada je 30. avgusta ceo Istočni Timor izašao na referendum (kakva hrabrost!) na kojem je čak 80% stvanovništva glasalo za otcepljenje! Indonežanska vojska je tada proterala oko 750.000 ljudi (prema izveštajima Ujedinjenih nacija) na svoju teritoriju u Zapadni Timor i smestila ih u koncetracione logore, a ostatak je izbegao u planine, gde je dosta napaćenog sveta poumiralo od gladi ili bolesti (veći deo teritorije bio je uništen, a pitka voda je bila puna leševa i zatrovana hemikalijama). Zašto Amerika nije intervenisala i u ovom slučaju, kada je bilo toliko očigledno da Istočnom Timoru preti PRAVA HUMANITARNA KATASTROFA?

Najpre su kupci bili samo kupci (do 1950.tih godina XX veka), potom su (od 1950-tih do 1990-tih) postali potrošači - konzumenti (lat. consumere – upotrebiti) i na kraju, kupoholičari (od 1990-tih). Šta je kupoholičar i koja je razlika između kupca i potrošača?

Kupcem, smatram osobu koja se snabdeva isključivo robom koja joj je potrebna i u kojoj vidi, uglavnom, upotrebnu vrednost, ne razmišljajući o identitetu proizvoda, niti o zadovoljenju sopstvenih potreba kroz komunikološka ili emocionalna svojstva robe. Dakle, kupac ne „konzumira“ proizvod, tj. ne zadovoljava svoje psihološke, ideološke i sociološke potrebe kupovinom ili upotrebom robe.

Kada kupac počinje da bira robu koju će da „troši“, kada kupuje i ono što mu nije potrebno, u trenutku kupovine ne može da odoli proizvodima, veruje da su mu oni zaista potrebni, kupac postaje potrošač ili konzument. Kada potreba za kupovinom postane manična i nekontrolisana, a potrošač postane zavisnik od kupovine, doživljavajući u tom trenutku „ekstazu“ i oslobađanje frustracija i tenzije, dolazi do poremećaja prisilne kupovine. Trenutak zadovoljstva, sličan katarzi, potrošač oseća od trenutka kada odluči da kupi određeni proizvod do čina kupovine. Kada se kupovina završi, potrošač oseća nezadovoljstvo i prazninu koju mora da popuni novom kupovinom. On je u stalnoj trci za novim proizvodom, modnim pravcima i brendovima (Kodelupi/Codeluppi, 1995) i njegov životni moto je: kupiti, upotrebiti, baciti i tražiti nov proizvod. Kupovina postaje obavezni deo svakodnevice, jer donosi višestruko zadovoljstvo, uključujući i zadovoljstvo koje potrošač oseća kada njegov proizvod „komunicira“ sa ostalim proizvodima, potrošačima i društvom.

Danas se postaje potrošač rođenjem. Potrošači-roditelji svoju decu uče da govore, hodaju, jedu, brinu o sebi, rastu i žive kao potrošači. U početku, deca nisu svesna značenja koje nose robna marka i proizvodi, ali vremenom, počinju da uočavaju razlike i prihvataju tuđe vrednosti. Robna marka postaje vredna za dete, ako je vredna za roditelje ili za njegove/njene drugove/drugarice. Drugim rečima vrednost jednog objekta, odnosno njegova sposobnost da nametne čežnju subjektu, stvaraju i ugovaraju različiti akteri u okviru narativnog procesa (Hajilbrun/ Heilbrunn, 2003). Kada nauče da čitaju poruke koje im svakodnevno šalju vršnjaci, roditelji i društvo, postaju deo potrošačkog društva.

Tinejdžerska faza ili faza konstrukcije identiteta karakteristična je i po tome što vršnjaci i masovni mediji imaju veći uticaj na decu od njihovih roditelja. Tragajući za identitetom, oni pokušavaju da saznaju ko su i šta su, dok se druže, gledaju TV program i „upijaju“ reklamne poruke.

Dve petine svetske populacije čine mladi ljudi do dvadeset godina i na njih računaju kompanije globalne zabave (Barlou, Robertsonova, 99.). Oni izlaze u neke klubove u kojima se sluša neka muzika, ispijaju neka pića, i sve to im preporučuju neki mediji i reklame. Osim toga, važno im je da nose Najki (Nike) patike, imaju mobilni telefon marke Samsung (Samsung), farmerke Tomi Hilfinger (Tommy Hilfinger), slušaju muziku sa Ajpoda (iPod), hrane se u restoranima brze hrane Kej-Ef-Sija (KFC) i važno im je da budu potrošači! Nastajemo najpre kao tržišna ideja, potom se personifikujemo kao „priča“ koja „komunicira“ s drugim „pričama“, da bismo, naposletku, sjedinivši svoj privatni i javni (poslovni) život, emocije i razum, konačno postali jedno – protagonista –potrošač vizuelnih vrednosti nekakvog sveopšteg sveta spektakla (Vuksanović, 2007: 106).

Kada je osamdesetih godina prošlog veka, reklamna industrija optužena za manipulaciju, jer previše ubeđuje potrošače da kupuju, stručnjaci za reklamu, odlučili su da promene stav i postanu „humaniji“ u nastupu i obraćanju. Iako su se u reklamama čule parole: budi svoj, to je samo tvoja odluka, vi birate ili izbor je vaš… Istina je bila daleko od toga. Naime, tehnike ubeđivanja i komunikativno-psihološka strana reklame postale su finije, dok su potrošači, potpuno nesvesni toga, izgubili slobodu izbora!

Događanja koja prate snimanje filma, ponekad mogu biti zanimljivija ili, na žalost, tragičnija od same filmske priče. Najtragičniji događaj jeste nerazjašnjena smrt Brendona Lija, sina čuvenog Brus Lija, takođe, nesrećno nastradalog. Brendon je poginuo na snimanju filma »Vrana«, jer je pištolj kojim je pucano u njega bio napunjen pravim, umesto lažnim mecima. Zvanična istraga još nije otkrila pravog krivca.

Na listi filmskih nezgoda našao se i događaj sa snimanja filma »Kill Bill«, kada je Uma Turman, pokazujući svoje samurajske sposobnosti, slučajno posekla ruku kolegi Dejvidu Karadinu. Međutim, on je, naviknut na povrede i modrice koje je zadobijao tokom snimanja mnogobrojnih filmova, nastavio sa snimanjem kao da se ništa nije dogodilo.
Tokom snimanja drugog dela »Gospodar prstenova – dve kule«, Šin Astin je, zbog povrede stopala, hitno prebačen avionom u bolnicu. Dok je žurio preko reke sa svojim prijateljem Frodom, mladom Hobitu se zarilo parče stakla u meso, probivši njegov kostim – široko hobitsko stopalo.

Nikol Kidman je na snimanju filma »Mulen ruž« 2001. slomila rebro, a zatim povredila i koleno. »Pala sam sa stepenica dok sam snimala scenu u visokim štiklama i zgnječila hrskavicu«. Zbog ove povrede lepa Australijanka propustila je ulogu u filmu »Soba panike«.

Sećajući se uloge u filmu »X men 2«, Rebeka Romjin Stamos, De Palmina »Fam Fatal«, kaže da joj je najneprijatnija scena bila kada je bosa hodala po snegu na minus deset stepeni. »Stavili su pahuljice od krompira preko površine snega, jer su mislili da će mi to sačuvati stopala. Kada su se pahuljice krompira natopile snegom, postale su lepljive«.
S druge strane, neke komične scene koje nisu ušle u film, javnost je ipak, uspela da vidi.

Najsmešniji dubleti, koji se smatraju greškom, jer glumci nisu mogli da zapamte tekst, ili su pravili greške tokom izvođenja scena, sačuvani su za odjavnu špicu filmova: »Džangrizavi matorci 1 i 2«. I Džeki Čen je, smešne scene, ali i vratolomije u kojima se ozbiljno povređivao, sačuvao za odjavne špice filmova. Na snimanju »Oklopa Boga«, 1971. godine, imao jednu, skoro, fatalnu grešku, koja je ostavila trajnu uspomenu na njegovoj glavi. Talentovani karatista skočio je sa 8 metara visokih zidina jednog zamka u Jugoslaviji, promašio drvo i leteo naglavačke još desetak metara. Posle osam sati teške operacije glave, deo kosti ostao mu je u tkivu. A o ovom događaju Džeki Čen danas kaže, »Sada na toj rupi imam plastični poklopac koji štiti da nešto iznutra ne iscuri«.

Tokom snimanja filma »Poslednji samuraj«, Tomu Kruzu je najviše muke zadalo sedenje na japanskom tatamiju na kolenima, koje je morao da vežba čak nekoliko meseci! Međutim, slika koja je proputovala i nasmejala ljubitelje filma, jeste zapravo, scena iz filma »Vanila Sky«, u kojoj je Tom morao da se posluži hoklicom (koja naravno nije viđena u filmu) da bi bio na istoj visini sa filmskim partnerima.

Slične pehove imali su i Bred Pit u istorijskom spektaklu »Troja«, kada se u jednom trenutku iznad njegove glave, u kadru, našlo i moderno prevozno sredstvo XX veka, tj. avion, kao i Džoni Dep kome se, dok je snimao u kostimu »Pirata sa Kariba«, pojavila i etiketa sportske robne marke kojoj tu nikako nije mesto!

NASTAVAK PRILOGA »

(Amerikanizacija ili globalizacija?)

Koliko su Srbi daleko od Amerikanaca, kada je reč o prosečnom potrošaču i konzumentu industrije zabave, medija i kulture i da li bi bilo ispravnije da se globalizacija, zapravo, zove amerikanizacija? Da li se ta udaljenost može meriti u istim navikama ili u broju izgovorenih engleskih reči po glavi stanovnika? Ili se, ipak, globalizacija meri u farmerkama, filmovima, brzoj hrani, šoljama i kafi?

KAFA. Primećujete li, kako iz srpskih kuća, polako nestaje miris jake, pržene, crne kafe i sve više se sprema instant kafa u granulama, koju često zovemo imenom njenog proizvođača – NES. Uz crnu kafu odlaze i male šoljice, koje su nam u amanet ostavlile naše bake, a njima njihove bake i Turci. Uz drugi ukus kafe stižu i drugačije, velike šolje. Zanimljivo je da se i u praznoj šolji može videti sudbina osvajača! Otomanska imperija, dok je bila jaka, vladala je u svim segmentima života – zakonu, jeziku, kulturi, načinu života, ishrani, pa i u sitnim, svakodnevnim navikama, poput ispijanja kafe. Danas, sve više naginjemo anglosaksoncima u ekonomiji, jeziku, kulturi, načinu života, ishrani i kafi! Da li je i taj mali, dnevni ritual deo velikog procesa globalizacije?

FARMERKE. Svi ih imaju, zar ne? Više nego bilo koji artefakt, farmerke su uspele da razbiju sve barijere: demografske, sociološke, kulturne, modne i materijalne. Napravljene su u Americi, za kopače zlata, početkom prošlog veka. Dovoljno čvrsto tkanje i drugačija izrada pamuka, pokazala se idealnom za nošenje vredne rude. Od tada do danas, džins je postao omiljeni deo odeće u svim strukturama društva. Zadržao je vezu sa vesternom i Amerikom, prenoseći ideologiju Zapada na ceo svet.

FILMOVI. Hoćete da pogledate dobar film? Birate američki. Želite da vidite poznate i dobre glumce? Najpoznatiji su američki. Najbolji akcioni filmovi su… Opet američki, zar ne? Zar se niste umorili od Brusa Vilisa i drugih velikih heroja koji se bore sami protiv svih i uvek uspeju da pobiju sve negativce i spasu svet od velike katastrofe! Kako se dogodilo da postanemo zavisni od njihovih filmova? Reč je o izboru, mogućnostima i reklami. I na TV programima je opšta amerikanizacija! Nema više divnih ruskih serija, francuskih komedija, ciklusa drame ponedeljkom, ni horora petkom. Tradiciju neameričkih filmova, neguje jedino Jugoslovenska kinoteka, sa skromih stotinak mesta u sali.

NAČIN ŽIVOTA. Sve brži tempo života i rada, traži i brzu hranu - hamburgere i druge „mekove“, koje zalivamo koka-kolom ili sličnim gaziranim pićem. Na posao ne krećemo bez žvaka. Usadili su nam strah od problema sa karijesom, žutim zubima ili zadahom. Koje žvake su dobre? Naravno, američke ili one koje imaju američko ime. Uveče gledamo filmove uz brdo kokica ili drugih grickalica, baš kao i Amerikanci.

POTROŠAČKE NAVIKE. Robne marke koje se kod nas najviše prodaju, posebno za sportsku garderobu (veoma skupu, za naš standard) stižu nam iz LA, NW Kanade… Kopiramo njihov stil ili stil njihovih zvezda: nekada su devojke izgledale kao Madona, danas kao Rijana, Britni Spirs ili Paris Hilton. Nekada su muškarci nosili pilotske jakne, poput Toma Kruza u filmu Top Gan ili vijetnamke, kao američki vojnici, danas su im idoli Bred Pit, Džordž Kluni, Met Dejmon. I kupujemo kao blesavi, za keš, kartice, kredite, pozajmice – za sve pare! Toliko je velika potražnja da nemamo dovoljno marketa i prodajnih centara, već stalno niču novi, sve veći i luksuzniji.

JEZIK. A kroz sve segmenta života, prožimaju se jezik i kultura. Dok studiramo, radimo, jedemo, pijemo, kupujemo, provodimo se – mislimo i govorimo na tuđem jeziku. Više ne primenjujemo ideje, nego ih implementiramo, ne oblačimo se, već se „dreskodiramo“, šopingujemo u šoping molovima, umesto da kupujemo u tržnim centrima, hendlujemo, otvaramo nova radna mesta za office i accaunt manager-e.

Da li će svet postati globalno selo i hoćemo li svi biti klonovi Amerikanaca ili je pokušaj ukalupljivanja, ipak, slučajnost? Hoćemo li, kao i oni, živeti otuđeni jedni od drugih u rasturenim porodicama, zaboravljajući tradicionalne uloge i tražeći zadovoljstvo u kupovini, novim automobilima, skupoj garderobi, letovanjima, alkoholu, industriji zabave i slobodnog vremena…

A ako se to i dogodi Srbima, da li će svet zbog toga propasti ili će Srbi biti srećniji što mogu svima, iz inata, da uvedu vize?

Zdravlje ulazi na usta – govore nam. A bolest, zašto nam niko ne kaže da i bolest na usta ulazi? Zato što se o hrani i njenom štetnom dejstvu malo zna. Većina ljudi veruje da uzima hranu koja ih održava u životu, a ne otrov koji ih truje polako, godinama i koji može da prouzrokuje 90% bolesti organa za varenje, poremeti pritisak i holesterol, začepi krvne sudova, izazove alergije, maligna oboljenja, stvori probleme sa disajnim organima, kožom, prostatom, štitastom žlezdom… Na žalost, tek kada nastane problem, svaka peta osoba se zapita zašto se to dogodilo i šta bi trebalo promeniti?

Srbi, uglavnom, veruju da su tablete i operacije jedini pravi način lečenja. Neverovatno je koliko ne znamo da slušamo svoj organizam, a pametniji je od nas! Zato bi trebalo da naučimo da prepoznajemo informacije koje nam šalje. Naime, organizam se kroz nekoliko nivoa brani od onoga što ga ugrožava. Najčešće je to hrana koja mu ne odgovara, a kojom ga svakodevno opterećujemo. Stavlja nam to do znanja raznim simptomima i poremećajima: mučninom, gorušicom, bolom u želucu, cistom na jajniku… Pametan jeste, ali je i zlopamtilo! Do trideset pete godine sve nam prašta: masna i pržena jela, brzu hranu, beli šećer, belo brašno, mast, nepravilan način ishrane i pogrešno unošenje tečnosti. Ceh i kamata stižu posle trideset pete, kada počinje da „isporučuje račune“ za sav naš nemar. Jedan oštećen organ poremetiće i rad drugog organa, a drugi trećeg, itd.

Kada i zašto hrana postaje otrov? Odgovor na ovo pitanje ne može se dati u nekoliko redova. Svima koje, zaista, interesuje ova tema i koji bi radije da drugu polovinu života provedu, recimo, na interesantnim putovanjima, a ne po bolnicama i apotekama, preporučujem najpre knjigu «Čišćenje organizma» od Genadija Petroviča Malahova (izdanje Prometeja iz Zemuna), a potom i «Ishranu i hranu», «Lečenje dvesta najrasprostranjenijih oboljenja».

Ono što odmah možete da učinite za sebe i svoju decu jeste da izbegavate hranu u kojoj ima aditiva i emulgatora, jer ove supstance su veštačke tvorevine i organizam ne može ni da ih prepozna, a kamoli da ih apsorbuje. U našem telu, oni deluju kao toksini (otrovi) i veoma su kancerogeni. Na žalost, nalaze se u većini namirnica koje svakodnevno koristimo, pa čak i hlebu. Najviše ih ima u omiljenim dečjim poslasticama! Proizvodi sa štetnim dodacima zabranjeni su za upotrebu u Americi i razvijenim zemljama zapadne Evrope i zemljama članicama organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj.

To su razni veštački zaslađivači, boje za hranu, supstance za konzerviranje, ulepšavanje izgleda i ukusa prehrambenih proizvoda i imaju sledeće oznake:
1. Izazivači zloćudnih tumora: E1O5, E121, E123, E125, E126, E130, E142, E152, E210, E213-217, E24O, E330, E477;
2. Izazivači oboljenja želudačnog i crevnog trakta: E221-226, E 320-322, E338-341, E407, E450, E461-466;
3. Alergeni: E230-232, E239, E311-313;
4. Izazivači bolesti jetre i bubrega: E 171-173, E320, E322.

Slušajte svoj organizam i naučite da poštujete njegove potrebe. Zapamtite - ako ga povređujete i nanosite mu štetu, on će pronaći način da vas upozori. Oglušite li se o njegove molbe i zahteve, pronaćiće način i da vas kazni.