Blog community…

Neke igre nikada ne zastarevaju i za njih ne postoje ograničenja u godinama, polu ili rasi. One su bezvremenske ili svevremenske; svačije i ničije. Tuđe su, isto koliko i naše. Niko nema ekskluzivno pravo na njih, a zapravo, imamo ga svi. Kad se malo zagrebe ispod površine “savršenog” homo sapiensa – retko ko bi priznao da ih igra – jedni zbog stida, a drugi da ne pokvare sliku “savršenog” bića!

Ne, nije reč o lepšoj i kreativnijoj strani našeg bića, već o onoj koju opasni kerberi čuvaju čak i od svog gospodara i njegove savesti. Nije to ni odbijanje da se odraste, niti dosada (mada je dosada važan faktor u igranju igara), reč je o igrama koje vodi naš ego (ili sujeta – kao sastavi deo ega). Ponekad je to nesigurnost, nedostatak samopouzdanja, previše izraženo JA ili ko zna koji problem podsvesti?

S druge strane, te igre izgledaju kao programi koji se aktiviraju u određenim situacijama i koji pokreću najčešće, iste emocije, stanja ili ubeđenja. Sve ide po istom redosledu, uz slične ili iste vremenske razmake i reakcije koje se, zapravo, daju predvideti kao okidači budućih događaja (da, uvek postoji dosta pravilnosti i sličnosti u igranju, naizgled, različitih igara).

Igre odraslih uključuju sve elemente igara dece: kaznu, nagradu, pravila ponašanja (koje se tek postavljaju ili koja postoje od ranije), a često i nivoe prolaznosti, pri čemu se svaki novi nivo otvara kada saigrač reši zadatke iz prethodnog nivoa. Dogodi se i da protivnik ispadne iz igre ako ne reši zadatak sa nižeg nivoa. Neobično je reći “protivnik”, jer često je to biće sa kojim se deli isti prostor u kući, kancelariji ili čak spavaća soba! Da li je to biće sa kojim se deli i želja za pobedom!?

Igre odraslih, nisu uvek transparentne kao igre dece. Saigrač se, ponekad ne poziva u igru, već se, jednostavno, “namami” nekim trikom. Čudno je koliko odrasli žele da budu zreli i odgovorni i da poseduju osobine koje ih razlikuju od dece, ali još čudnije je što se, skoro svi, upecaju na trikove sedmogodišnjaka ili šesnaestogošnjaka! Ipak, za razliku od deteta kojem su svest o okruženju i doživljaj drugih najčešće, uprošćeni i bez loših slika - odrasli teže da manipulišu drugima i njihovim osećanjima, ne bi li izazvali konkretne rekcije ili emocije.

Jedino što je zajedničko igrama odraslih i igrama dece je želja za pobedom. Kod dečjih igra, kraj jedne, znači početak nove igre, a svaku od njih prate pozitivne emocije. Igre odraslih mogu da izazovu bes, gnev i ljutnju, a nastavak počinje kad protivnik poželi osvetu. Treba uzvratiti istom merom, da bi se igra nastavila! Ta prećutna pravila kojima robuju odrasli ubijaju svaki smisao iskrenosti, razumevanja i saosećajnosti.

Pravila ruše osećanja, jer nastaju zbog igre, a ne humanosti.

Pravila traže od igrača da čine ono što se od njih očekuje, da bi igra trajala.

Pravila su ono što se “mora”, iako to ponekad nema nikakvog smisla u kontekstu pravih vrednosti!

Kada izgube saigrača, neki ljudi nastavljaju da igraju igru - vodeći sebe i svog “protivnika” kroz nekoliko faza: svođenja računa ili analizu događaja i mogućih poteza, kritikovanja, ogovaranja i etiketiranja.
Svođenje računa je neophodno da bi se odredila jasna pozicija, analizirala sopstvena i tuđa taktika napada i odbrane i da bi se utvrdio položaj “neprijatelja”. To se čini ne samo zbog mehanizama odbrane od krivice, griže savesti, bola ili straha, već i da bi se razradila taktika za neke druge, slične situacije ili igre.

Kritikovanjem se aktivira jedan od najčešćih odbrambenih mehanizama – negacija: “Ne, nije moja krivica, tvoja je. Ne, nisam ja ništa pogrešio/pogrešila, ti si. Svi ostali su grešni, iskompleksirani i loši, jedino sam JA bezgrešno savršenstvo!” Kako to smešno zvuči kad čovek uspe da se distancira od svega i pogleda šta je ostavio za sobom!
Na kraju, dolaze dve ružne faze i usta puna gorčine i žuči: ogovaranje i etiketiranje. Kombinacija negacije i projekcije, besa, bola, razočarenja, mržnje, sujete… Posle njih šahovsko polje postaje minsko. Tu više nema ni igre, ni hoda, ni povratka. I bolje je da na njega niko nikad ne kroči!

“Moj lovac je pojeo tvog topa” – govorile su njegove plave oči, dok mu se desni brk podizao u pobedonosni osmeh.

“Da, vidim to, samo… Zar je sve ovo bila igra?

“Vidiš da jeste!” Njegovo lice je i dalje sijalo od radosti, dok se meni grčila jetra. Da li da plačem ili da urlam? Da li da se smejem ili da bežim? Zar je sve to bila samo igra? A gde su tu iskrenost, poverenje, odanost i empatija?

“Znaš li, predatoru, da si u ovoj “partiji”, upravo izgubio kraljicu?” – zacvilela je moja progonjena duša…

“Ovo nije kraj!” – zaškripao je zubima iznenađen obrtom. Za nekoliko trenutaka razbuktao se novi plamen u njegovim očima. Želja za pobedom, vođena besom i povređenim egom rušila je sve pred sobom!

“Bolji sam od tebe! Ovo je moja igra, upala si u klopku!”

“Da, u pravu si, pobeda je tvoja. Neka tako i ostane, Piru. Uzmi svoje, oružje, značku i krunu da se njima okitiš kad ti bude teško. Tužna je ljubav koja se vodi kao rat! Tužan je kralj koji rastura svoje kraljevstvo zarad jednog ordena!
Shvatićeš to i sam, jednom, kad odrasteš… Ali ne brini, u tvom slučaju to neće biti uskoro.”

“Čovek u životu treba da bude pametan samo dva puta: prvi put kad bira zanimanje, a drugi put kad bira bračnog partnera. Onaj ko pogreši oba puta, mora da bude pametan ceo život!” Na prvi mah zvuče smešno, ali kad se bolje razmisli, ove reči Duška Radovića itekako imaju smisla!

Izgleda da je danas sve više parova koji se uče na greškama onih kojima je “zafalilo” pameti pri drugom izboru, pa ili odustaju od braka ili se ne usuđuju ni da ga “probaju”. Sve je više i razvoda i parova koji žive nevenčano (sa decom ili bez njih). Novine su pune i tužnih i srećnih ljubavnih priča, usamljenih, neshvaćenih, prevarenih… Evo, štampani mediji baš prate sudbinu para Ikodinović – Bekvalac ili Bekvalac – Ikodinović (različite su interpretacije “ko kosi, a ko vodu nosi”). Kome će pripasti dete, da li je ona prvo prevarila njega, a on joj vratio ili je samo on taj koji je šarao… “Žuti život”! Iskreno, žao mi je tih ljudi, zar baš svi moraju da znaju šta su jedno drugom pisali u porukama, da li su se posvađali, ili su psovali, vikali jedno na drugo, lupali nameštaj po kafani ili stanu?! Što bi rekao Džoni Dep (za Anđelinu i Breda, koji, ipak imaju više telohranitelja nego dece, a koje mediji prate u stopu): “Jadni ljudi, nemaju ni svoj privatan život”!

Sve više parova se izjašnjava za vanbračnu zajednicu (kao da je razlika toliko velika i kao da je mnogo komplikovano uzeti izvod iz matične knjige rođenih i dovesti dva svedoka na zakazano mesto); drugi su za otvorenu vezu (zajedno su, ali dozvoljavaju partneru da povremeno bude i sa drugim osobama), ima i onih koji nemaju vremena za ozbiljnu vezu i praktikuju kombinacije - kao povremeni vid rekreacije. O bigamiji se, još niko ne izjašnjava - bar ne javno!

Mene, zapravo, zanima šta se dogodilo sa brakom? Zašto se on toliko “srozao” u društvu? I kako? Nekada je brak nazivan “institucijom”, potom je postao “ravnopravna zajednica dvoje ljudi”, a završio kao “obično parče papira”! Za njega se, izgleda, veoma srčano bore još samo homoseksualci i matičari! Prvi jer im nije dozvoljen, a drugi jer žive od njega! Možda homoseksualci veruju u sve te vrednosti koje proklamuju bračno pravo, zakon i tradicija? Oni, koji ne mogu da imaju porod (jer priroda, očigledno, nije htela da bude tako) očajnički žele da ozvaniče vezu i dobiju sva bračna prava kao i heteroseksualci (kojima je to passé): zajednički život pod istim krovom sa usvojenom decom, letovanja, zimovanja, nedeljni ručak u krugu porodice…

Kada su roditelji ugovarali brak deci, malo ko je znao za razvod (mada, to je izgleda druga krajnost). Dugo je brak ”imao” svoje zlatno vreme i sve je bilo podređeno toj svetinji. Crkva je imala veliki uticaj na društvo, poštovali su se zakoni, tradicija i stvorene društvene vrednosti. Čak je i umetnost bila puna porodičnih portreta i ljubavi u okviru porodice koja je cvetala u filmovima, pesmama, knjigama… Vanbračne zajednice su bile sramotne, a razvodi tuga i bruka, ne samo za par, već i za celu familiju!

Svuda su se “ostavljale” ljubavne poruke koje su pisali i idoli i obožavaoci. Tako je jedno jutro na stepeništu ispred vrata Đorđa Marjanovića osvanula poruka: “Đorđe, oženi me”. Filmovi su bili puni romantike, glavni likovi lepi i privlačni (on i ona), novine su bile pune slika sa venčanja, a Tom Džons (koji je godinama bio u stabilnom braku) zavodnički je njihao kukovima, ostavljajući za sobom mase onesvešćenih obožavateljki, ne samo zbog pojave i nastupa, već i zbog neodoljivo muževnog glasa na kojem bi mu i danas (iako je pregazio šezdesetu) pozavidela polovina muškaraca ove planete! Takve su bile sedamsedete i deo osamdesetih, a devedesetih godina počeli da se pričaju vicevi protiv braka: “U braku imamo jednog razapetog više i jednu devicu manje”; “Ako ne možete da živite jedno bez drugog, venčajte se, pa ćete moći!”

Kad nešto ozbiljno postane tema vica – tad je svima jasno da je - kasno!

U celoj priči, mi pomalo kaskamo za modnim tokovoma u svetu, ne samo za Amerikom, već i za drugim zemljama Evrope, gde se duže već promovišu razni vidovi “zajedništva”, a najmanje bračna zajednica. Oni su mladi, lepi, manje ili više uspešni, žive sami ili sa cimerima i cimerkama u iznamljenim stanovima, menjaju partnere i partnerke – to je poruka koju šalju serijali: “Melrose place”, “Prijatelji”, “Will & Grace”…

Neko vreme u i Srbiji su instant brakovi bili pomodarstvo. “Treba se dobro udati roditi dete i onda “dobro” razvesti!” - govorile su predstavnice poslednjeg modnog pravca, čineći upravo, to! Finta je naći nekog ko će bogato izdržavati “samohranu” majku. One nisu protiv braka, ali nisu ni za brak! Taj “papir” im mnogo znači, jer im daje garanciju da će dobiti nešto od njegove imovine i da će bivši izdržavati nju i dete, do kraja… školovanja (njenog i/ili detetovog?).“ Osim, ako nije neki skot od čoveka, da izbegava alimentaciju za sopstveno dete!”

Čak i kad se razvedu, one nisu pogrešile kao oni koji su se razveli, a nisu to hteli. Ne, one su upravo to i htele, jer brak za njih nije cilj, već sredstvo!

I na kraju, kakav svet ostavljamo onima koji dolaze? Generacije rođene devedesetih imaju raznolike uzore među slavnima: venčane i nevenčane, razvedene, slobodne, udovice, muškarce koji se nikada nisu ženili (a onda su se, u pedeset i nekoj zabrinuli za svoju lozu i počeli da prave decu), one koji se javno izjašnjavaju da su protiv braka, zatim homoseksualce, biseksualce, “aseksualce”… Moj prijatelj psihijatar kaže da mu dolazi sve više dece koja su zbunjena, jer ne znaju kako da se ponašaju, u kakvoj vezi da budu i kim: sa suprotnim, sa istim ili sa oba pola?

Hm, zavisi, da li planiraju brak ili vanbračnu zajednicu!?

Hrana, alkohol, tablete ili kupovina? Za čim poseže većina Srba u lečenju depresije, tuge i nezadovoljstva? Šta najbrže otklanja stres i brige i donosi zadovoljstvo? Izbor zavisi od mogućnosti, vaspitanja, ali i genetike, porodičnih navika, okoline… Stvar je izbora (stila) za čim prvo posegnuti, ali, pre ili kasnije, svako se odluči za jedan od ovih «nezvaničnih lekova».

Žene obično posežu za hranom, muškarci za pićem. Neki biraju i jedno i drugo. Ima i onih koji traže pomoć psihologa ili psihijatra ili postanu zavisni od antidepresiva. Tek manji broj svoju depresiju zatrpava garderobom, etiketama i maničnom kupovinom.

Hrana. Postoji li nešto dostupnije, a ukusnije što toliko brzo donosi zadovoljstvo u nesreći, samoći ili napuštenosti? Nisu potrebni recepti lekara, a ni raspored dežurnih apoteka. Dovoljno je otvoriti vrata frižidera i polako prazniti policu po policu… To je metoda smirivanja, opuštanja, lečenja depresije i emotivnih problema, ljubavnih jada, usamljenosti, tuge…

Nekontrolisano (a nesvesno) uzimanje hrane, predstavlja zadovoljenje bioloških, ali i psiholoških potrebe. Da li moja hrana može da zadovolji sve moje želje? Direktno ne, ali emotivno i psihički – da! Hrana je odličan supstitut za druge potrebe koje se u datom trenutku ne mogu zadovoljiti. To ugodno, čulno i oralno uživanje slično je halapljivom gutanju mleka u prvim mesecima odojčeta. Donosi olakšanje i mir kao što neposredni kontakt sa majkom novorođenčetu daje osećaj sigurnosti i bezbrižnosti. Kao nekada u njenom toplom zagrljaju, nestaju panika i bol, nervni sistem se smiruje, a disanje postaje ujednačeno i usporeno. «Treba mi ljubav u velikim količinama, pažnja drugih osoba, njihova brižnost i nežnost, gladna sam ljubavi i zato ću uzeti hranu (supstitut za partnera, posao, blisku osobu), uživaću u gomili hrane (kao da uživam u ljubavi) - to mi niko neće i ne može oduzeti (najzad, sigurnost - hrana nema noge da ustane od stola i ode, neće spakovati kofere posle svađe, neće me ostaviti na cedilu, neće me naterati na suze i patnju, neće me povrediti; uvek će biti tu, kad je poželim, da me usreći kad posegnem za njom)!»

Vremenom potreba za zadovoljstvom koje hrana donosi postaje svakodnevna navika i hleb nasušni organizma, ali pre svega, nervnog i emotivnog sistema. To je krug sličan onome koji prolaze zavisnici od alkohola, duvana i tableta. Lako se ulazi, ali se teško i dugo izlazi iz njega, jer zavisnik nesvesno odbija da prekine loše navike i koristi svaki izgovor za održavanje takovog stanja.

Alkohol. Počinje se od jedne čaše i prvog pijanstva - trenutka u kojem se treba sučiti sa gubitkom drage osobe, partnera, posla (statistika kaže da su to najčešći razlozi depresije i tuge). Momenta kada treba prihvatiti promene i početi drugačiji život. Strah od promena, neizvesnosti i nesigurnost deo su pitanja od kojeg se većina ljudi užasava: “Šta donosi sutra?” Nekada se čovek suočavao sa vidljivim problemima i njegov strah je bio zbog konkretne opasnosti od divlje životinje, napada drugog plemena, prirodne nepogode… Problemi su se, najčešće, rešavali fizički. Telo je, u tom slučaju, reagovalo lučeći hormone čija je funkcija «odbrana» i spremnost na borbu. Moderan čovek suočen sa irealnim strahovima koji se ne savlađuju fizičkom, već intelektualnom borbom, suočava se sa istim reakcijama organizma, koje ostaju bez konkretnog fizičkog odgovora, što uzrokuje disbalans hormona i reakciju koja nije primerena rešenju problema već izazivanju novih nevolja.

Strah od promena, jedan je od najvećih ljudskih strahova. Dovoljno velik za stres i anksioznost. Da li alkohol rešava problem? Alkoloh ništa ne rešava, ali može da «udalji» muku od svesti čoveka i sučavanja sa činjenicom da smo nemoćni da išta promenimo. Neki događaji postaju smešni posle nekoliko pića, rugamo im se i podsmevamo da bismo umanjili njihov uticaj na sopstveni život. Pijemo zbog tuge i radosti, pijemo da bismo zaboravili, da bismo lako utonuli u san, da bi život brže prošao, da ne mislimo, ne volimo, ne mrzimo, da lakše podnesemo dan, mesec, godinu…

Slično uživanju u hrani i alkohol vodi u jednu drugu strast: strast (zavisnost) od njega samog. I priča ima poznat kraj! Od navike do zavisnosti, neprilagođenosti, odbačenosti… Da li je to bio gol za hranu? 1:0?

Tablete? Istraživanja govore da je, prema broju prodatih antidepresiva u Srbiji, svaki drugi stanovnik ove zemlje na bensedinima, a da se među milionima izdatih recepata na trećem mestu nalaze najrazličitije vrste tableta za smirenje. Jedni ih koriste protiv stresa, drugi protiv straha, treći da bi mogli da spavaju, a ima i onih koji su odavno zaboravili prave razloge jer su postali zavisnici od njh. Hrana, alkohol, tablete? Šta je najmanje zlo?

Za pojedine srećnike, nekada sa punim novčanikom, a danas samo sa dozvoljenim minusom i kreditnom karticom, postoji još jedna mogućnost da jedne potrebe zadovolje kroz radnje koje nemaju nikakve veze sa «spornim» potrebama. Manična kupovina! Uživanje u tom trenutku (kratkom, ali veoma efektnom) donosi zadovoljstvo slično katarzi. Kompulzivno - opsesivna kupovina je, kažu Britanci, postala ozbiljan problem koji se brzo širi, obuhvatajući sve veći broj „kupoholičara“ bez obzira na pol, starost i platežnu moć! Ovo je bolest, nastavljaju zabrinuti stručnjaci, koju treba lečiti! Kupoholičarstvo je problem? Zašto, ako se time niko ne ugrožava, čak ni kupoholičar i ako društvo od toga može imati koristi? To je dijagnoza?

Pa šta! Kupovina ne goji, ne stvara mamurluk, ne briše memoriju. Niko vam se neće rugati zbog toga što ste potrošili novac, niti će vas odbaciti, naprotiv! Kupoholičarstvo je društvena igra koja pokreće čitavu ekonomiju i podiže ego do granica sreće i zadovoljstva! Ta igra podseća na monopol: umesto kućica i hotela koriste se brendovi kojima se obeležava ekonomska moć i status. Taj orden na grudima (logo) znači sve: ime, prezime, poreklo, zanimanje i uspeh u životu. To je znak koji svi prepoznaju i, uglavnom, ne tumače naglas, zar ne?

E, to je hrana, piće i lek za depresiju, ali i… EGO!

Ima znakova i znakova… Neke vidimo i protumačimo. Tumačimo ih kao: dobar znak za putovanje, loš znak za posao, povoljan za selidbu, odličan za ljubav… Zavisi šta nam je u tom trenutku važno, koliko oko sebe imamo pozitivne ili negativne energije, koliko sreće, volje, ljubavi, vere, a najviše umeća da čitamo znakove.

Druge znakove nikada ne vidimo, pa makar svakog dana prolazili pored njih!
Ako ih propustimo, da li smo propustili sudbinu? Ako ih promenimo, da li smo promenili sudbinu? Ne, jer to je naša sudbina.

Zašto nema istih sudbina? Naša sudbina zavisi od nas samih i naše sposobnosti da čitamo znakove!

Bezbroj ljudi je prošlo pored svetog hrama, ali samo jedan čovek je sreo svoju dragu, pet godina posle njihovog rastanka i pomislio: “Nisam je sreo slučajno, baš ovde, posle toliko godina!” On je taj susret mogao protumačiti i drugačije kao: susret dva stara prijatelja, dva poznanika, susret dve “propuštene šanse”…
Ali nije, jer sam je izabrao svoju sudbinu!

Šta je sa ljudima koji ne umeju da tumače znakve? Njihova je sudbina ispisana nekim drugim “sistemom znakova”, recimo, jakim unutrašnjim osećajem ili instinktom. Možda intuicijom? Odsustvom volje, a prisustvom principa? A možda je njihova sudbina ubeležena u mapu koju umesto puteva i reka čine predrasude i ubeđenja: “Ovde je moja granica, dalje ne mogu, jer ne zaslužujem bolje”; “Ne, ona nije za mene, jer ne želi pored sebe čoveka kao što sam ja.” I oni žive svoju sudbinu i birali su je sami - svesno ili nesvesno.

Svako od nas sam nosi svoj krst i on je težak onoliko koliko mi to možemo da izdržimo. Od greha do kanjanja - samo se u jednom pravcu može ići. Na tom putu prošlost i budućnost sede jedna pored druge. Tu nema života, ni radosti, jer kajanje ne dozvoljava budućnosti da postoji i da bude drugačija od prošlosti. Ono što je prošlo nikada više ne može biti promenjeno, a ono što dolazi je neizvesno. Ni prošlost, ni budućnost, zapravo, ne postoje. Jedino naše, realno i stvarno je ovaj trenutak sada – trenutak koji živimo i dišemo.

Kada se udruže greh i kajanje taj trenutak postaje zrno, samo zrno peska u pustinji sumnje i neizvesnosti. A tamo gde sumnja ulazi na vrata, tamo ljubav izlazi kroz prozor. Kakav je ljubav apsurd! Jedino u ljubavi sumnjamo u ono u šta najviše verujemo!

Tamo gde nema vere, nema ni svetlosti, sunca, ni dana. Tamo je večiti mrak u kojem, kao slepi miševi nad glavom, vise naglavačke svi naši strahovi. U mraku se ne može dobro videti i tada, ono što jeste – nije, a ono što nikad nije bilo – biće. Tu samo strah govori dok širi svoje halapljive ruke tražeći još! “Još predrasuda, zabluda, obmana i strepnji! Još, još!”

Jednom na raskrsnici, drugi put, treći i ko zna koliko još puta …Uvek možemo ići samo jednim putem, a kada ga izaberemo nikad više nećemo saznati kuda bi nas odvele druge ulice. Tog trenutka svi drugi znakovi postaju neko čudno pismo kojem nas niko nije naučio, ni da ga čitamo niti razumemo.

A možda je ovo samo trenutno tumačenje rasporeda planeta u ovom delu galaksije?
Verovatno to nikada neću saznati.

Šta ste tačno proslavljali 14. februara? Svetog Valentina ili Svetog Trifuna? Većina stanovnika katoličkih zemalja, a posebno mlađe populacije, učestovala je u »ljubavno-potrošačkoj euforiji« kako bi svoju lepšu ili jaču polovinu, obradovala nekim romantičnim poklonom i lepo upakovanom porukom koja podseća na ljubav, vernost, pažnju…

»Dan zaljubljenih« se, na ovaj način proslavlja već šest vekova. Iako je sveštenik Valentin na dan svog pogubljenja, 14 februara 269. godine ostavio poruku tamničarevoj kćerki: »Voli te tvoj Valentin«, tradicija slanja ljubavne poruke, na ovaj dan, počela je mnogo kasnije - u 15 veku. Prvi je to učinio pesnik Šarl d’ Orlean, brat francuskog kralja. Na dan smrti svetog Valentina, Šarl je iz londonskog zatvora poslao čestitku svojoj ženi u Francusku. Nekoliko vekova kasnije, uz ljubavne kartice i čestitke, dovitljivi parovi, a još više trgovci, počeli su da upakuju bombonjerice, srca, anđelčiće, čestitke, cveće, nakit ali i razne druge poklone. Čitavih 100 godina kasnije, u 16. veku, u »pravopisnom rečniku ljubavnika«, nastaće i jedan međunarodni, nezvanični znak, a to je znak X koji predstavlja poljubac. X kao simbol uspeo je da se održi vekovima, najpre zbog svoje jednostavnosti, jer su u ono vreme mogli da ga koriste čak i nepismeni, dok se danas, njime služe milioni korisnika modernih sredstava komunikacije, u sistemu SMS, MMS ili E-mail poruka, gde je skraćeni oblik pisanja poželjan, zapravo, neophodan.

Istog dana kada se prema katoličkom kalendaru, obeležava Sveti Valentin, pravoslavna crkva proslavlja dan Svetog Trifuna, zaštitnika vinogradarstva, polja, poljoprivrednih useva, voća i esnafa. Za razliku od Valentina, ime Svetog Trifuna vezuje se za blagoslovenu, tj. dozvoljenu ljubav, krunisanu brakom i porodicom. Naime, Valentin je pogubljen jer je tajno venčavao regrute uprkos zabrani rimskog cara Klaudija Drugog Gotskog. Zbog širenja hrišćanstva pogubljen je i Sveti Trifun za kojeg se verovalo da je imao i isceliteljske moći koje je koristio za lečenje svakojakih bolesti, čak i duševnih. Zahvaljujući ovom daru Sveti Trifun je postao zaštitnik i zdrave prirode, odnosno, svega što cveta i buja.

Pošto je Sveti Trifun jedan od praznika koji se ne obelažavaju uz veliku pompu, ukrase, cveće i čestitke (kako nas uče da bi trebalo da proslavimo »Dan zaljubljenih«) stiče se osećaj, da se i Srbija priklonila običaju kupovanja i darivanja ljubvnih drangulija i da, zapravo, većina proslavlja praznik Svetog Valentina, a ne Svetog Trifuna. Mlađim generacijama u Srbiji, koje vešto barataju modernom elektronskom tehnikom, surfuju po Internetu, druže se na raznim svetskim društvenim mrežama na kojima vazda mogu da »naše« uporede sa »njihovim«, ideja konzumerizma svakako je bliža nego starijim generacijama koje se vešto opiru materijalnoj eksploataciji »ljubavi«. »Kupiti, upotrebiti i baciti« geslo je koje važi za način funkcionisanja kupoholičara, a koje se, u nekoj meri može primeniti na ovaj ili na slične praznike koji podstiču potrošnju roba i usluga. Poslednjih dvadesetak godina Sveti Valentin je postao prava atrakcija u celom svetu. U Velikoj Britaniji organizuje se »Vikend Svetog Vallentina« za zaljubljene; u Francuskoj se održava festival ljubavnih filmova na kojem se služi razna »valentinska hrana«, poput paštete »Valentin«. Dan zaljubljenih, ipak, najveselije obeležavaju Tajlanđani koji su pristali da budu bračnu zakletvu i sudbonosno »DA« izgovore zajedno sa hiljadu drugih parova na, verovatno, najvećoj masovnoj svadbi u svetu.

Ipak, kao i u većini drugih »masovnih« događaja», tako i u obeležavanju ovog praznika, prednjači Amerika. Nijedan voditelj, bez obzira na kom mediju radi, neće zaboraviti da, bar u jednoj rečenici, spomene praznik i da, ukratko, podseti na »pravila ponašanja«. Oni koji zavise od oglašivača, ovom danu posvećuju čitave emisije, muzičke događaje, serijale, debate… Koliko ste buketa cveća prodali na SV. Valentin iz vaše cvećare; koji je najzanimljiviji poklon koji ste isporučili iz vaše juvelirnice; koliko kurirskih službi ste angažovali da bi uručile sve čokoladice, bombonjere i druge slatke đakonije na »Dan zaljubljenih« - samo neka su od pitanja u reportažama sa lica mesta kojima će se dovitljivi američki novinari (i producenti) nadmetati u stvaranju najzanimljivije »ljubavne« priče.

Kako »ljubavni zov« proizvođača potrošačima postaje sve jači, tako nastaje i sve veći broj ideja koje treba lepo upakovati i prodati zajedno sa »crvenim srcem«. Poslednja u nizu koja je našla svoje mesto na svetskom tržištu jeste ideja o »Valentinskom turizmu«. Živimo u potrošačkom društvu i gledano iz ekonomskog ugla, trebalo bi što više eksploatisati ljubav, zaljubljenost, pripadanje i sve ostale emocije koje se mogu iskoristiti za neku reklamu, slogan ili robnu marku. Trebalo bi što više iskoristiti osećanja potrošača i njihovu »slabost« na ovaj i bilo koji drugi praznik: Božić, Novu Godinu, Uskrs, 8. mart, ST. Patrick, Imendan…

»Ako ste usamljeni – kupujte!«
»Ako niste dovoljno voljeni – kupujte!«
Ako ste odbačeni – kupujte!«

Ako nemate želju da kupujete, ne znate šta biste kupili, ne uzbuđuje vas kupovina, ne dajete ni pet para za »potrošačke praznike«, sačekajte neko vreme, pritisak će biti sve jači i jači i ubrzo ćete shvatiti da je teško pripadati onoj »neposlušnoj« nepotrošačkoj manjini, već ćete sve češće otkrivati u sebi neke nove potrebe, nove zadovoljstva, nove želje za raznim stvarima i drugačijim načinom života…
»Vi samo treba da zaradite novac i to je vaša jedina briga!«

“Multitasking, znaš li šta je to?” - zapitao me je direktor jedne od najuspešnijih agencija u Srbiji u oblasti komunikacija i brendiranja (i moj mentor, u izvornom značenju te reči). „Korišćenje nekoliko medija istovremeno, danas je postalo sasvim uobičajena stvar. Dok radimo na računaru, koristimo e-mail ili četujemo sa nekim, u isto vreme nam radi radio ili televizor, javljamo se na telefon ili šaljemo poruke preko mobilnog telefona. To je multitasking!“

„Da, tačno tako“ – konstatujem tražeći uzroke i posledice ove pojave. Brzo, brže i još brže – razmišljam o protoku informacija, funkcionalnosti tehnike koja nam olakšava posao i život, pomaže u prevazilaženju granice vremena i prostora (i gle, apsurda, čini sve udaljenijim jedne od drugih), tehnologije koja nam „služi“ da bismo… Čekaj, ko tu kome ili čemu služi? Koliko, zapravo, robujemo svim tim stvarima koje bi trebalo da robuju nama i da li su nam sve te elektronske igračke nepovratno uzele slobodno vreme koje je nekada curilo između posla, obaveza, kuće, prijatelja? Ujutru, kada se probudim, najpre pročitam poruke na mobilnom telefonu, zatim proveravam elektronsku poštu na svom laptopu; odlazim u kancelariju čitam e-mailove, izlistavam poštu na jednoj adresi, drugoj, trećoj, telefoniram, šaljem faksove, molbe, zahteve, tekstove… Danas kada su svi u žurbi, frci, gužvi, nedostatku vremena, pitam se ko ima toliko vremena za svu tu e-poštu!? (Sreća te me nema ni na jednom od sajtova za predstavljanje/povezivanje/četovanje/ ili čemu već služe, inače bih bila zatrpana gomilom obaveštenja, slikama, ružama, medama, srcima, najavama za „pumpu i bicikl“ i zahtevima: „Budi mi prijatelj/ili uzmi me za prijatelja!“… ups, samo nabrajanje traje koliko i „Underground“).

U 17 popodne prestajem da se „multitaskingujem“ i odlazim na piće sa drugaricom i njenom ćerkom. „Da li si na facebook-u?“ – pita me ćerka moje prijateljice koja jedva kači 15 godinu. „Zamisli, moja mama nije! Ne mogu da joj objasnim da su sada svi tamo i da i ona treba da se registruje!“ Šta da radi, pitam se? Da se registruje? To zvuči užasno! Kao da se priključujemo na svemoćni „Univerzum“ koji će nam potvrditi postojanje. Dakle, da bi mi život dobio smisao trebalo bi da se registrujem, dobijem svoj bedž sa brojem: 07061979, prihvatim stotine prijatelja ili fanova – (svejedno je) sa kojima ću deliti sve što uradim, napišem, fotografišem, vidim, čujem! Ali ja već imam prijatelje, koji su, hvala Bogu živi i zdravi i koje ne stižem da viđam, zbog obaveza, poslova, sastanaka, snimanja, intervjua, četovanja, multitaskinga! Mene bi zaista grizla savest da četujem satima i da se, pritom stalno izvlačim na nedostatak vremena!

NASTAVAK PRILOGA »

Pare ili umetnost? Original VS kopija? Umetnost na tržištu, nekad i sad? Šta je smisao modernih dela: masovnost, publicitet, novac, delo ili kombinacija svega ovoga? Umetnost koja nije znala za masovnost, hiper-produkciju, niti publicitet i čiji se autori nisu opterećivali svakojakim tržišnim vrednostima i od svojih dela pravili kopije – ne samo da je ostala jedinstvena već u današnjem potrošačkom društvu (gle apsurda) ima najveću tržišnu vrednost! Baš takva umetnost koja je sama sebi cilj, ne samo da poseduje onu univerzalnu lepotu, već je i njen esperanto dostupan svima, bez obzira na obrazovanje, jezik ili veru. Najznačajnija dela svih vremena, nastajala su, uglavnom u tišini i bedi malih, slikarskih radionica u selima Holandije, Italije, Francuske, Španije… Bez velike reklame i pompeznih najava, kao što se to danas čini, stvarali su nove umetničke pravce majstori poput Moreta, Koređa, Gogena, Van Goga, Matisa! Iako je većina ovih umetnika umrla u bedi, prodavši tek nekoliko slika za života, njihova imena se i danas slave, jer su oni ostavili za sobom, ne samo svoja dela već i sebe same!

Danas je sve bitno drugačije. Stvaranjem globalnog tržišta, sve je roba, uključujući i umetnost. U „velikom selu“ novac je postao osnovno sredstvo komunikacije. Svuda se postavljaju etikete! Proizvode se kopije umetničkih slika, rade masovne reprodukcije, muzika se zapisuje na kompakt diskovima koji se prodaju u milionima primeraka, kao i knjige, filmovi, štampa, pa čak i mnogobrojna religijska obeležja.

Mass, mess, press!  To je kamen koji uz breg valja moderan svet? Sve ima svoju cenu, a zapravo sve je otišlo u bescenje! Život je postao žuta štampa, iako njoj više niko ne veruje. Ubrzani razvoj medijskog tržišta i svakodnevno bombardovanje porukama, doveli su društvo u smešnu situaciju: sve je informacija, a skoro ništa nije vest! U doba masovnih komunikacija sve je više nepismenih! Samo neka se štancuje i prodaje. Ono što je pre podne u izlogu, uveče je fišek za pola kile čvaraka. Umetnik je svako ko uspe svoj fišek “masno” da naplati. I sve je kopija kopije! Simulakrum simulacije! Što je manja dara, to je veća mera. Nedostatak talenta nadoknađuje se podizanjem fame i prašine. Sve je manje onih koji shvataju suštinu umetnosti.

Posle pljačkanja Hrista, u agoniji u vrtu, ostaju samo trivijalne potrage krompiraša! Nikad više, umetnik i njegov model.

Prve teorije o komunikaciji na televiziji, njenom delovanju i uticaju na društvo, pokušale su da promenama u komunikaciji objasne i promene u društvu, odnosno zakone i norme ponašanja društva. Tako Mek Luanova (McLuhan, 2004) teorija društvo deli prema dominirajućem mediju na: usmeno, pismeno i elektronsko.

Usmena društva odlikuju se predanjima i sposobnošću da podatke pamte i prenose kroz predanja, razvijajući na taj način, dobru memoriju. Komunikacija je direktna, licem u lice i svedena na manji broj ljudi. Usmeno društvo oslanja se više na značenje zakona, a manje na sam zakon.

Pismenim društvima vladaju pisani zakoni. Komunikacija je indirektno društvena, jer tekst se tumači na različite načine i dodatno se ne koriste gestikulacija i intonacija za objašnjenja. Pismena komunikacija povezuje veći broj ljudi, npr. državljane jedne zemlje i često se koristi za očuvanje vlasti (pisani zakoni). Više nije bilo potrebno da se pamti istorija, rodoslovi ili važni događaji koji su se ispevavali u desetercima.

Nastankom elektronskih medija (filma, radija, televizije i Interneta) komunikacija postaje masovna, globalna, verbalna i neverbalna, uglavnom glasovna i simbolička, posredna i jednosmerna, nekad manje, nekad više uspešna. Mediji crpe informacije iz društva, a potom ih obrađuju, analiziraju i prezentuju tom istom društvu koje se informiše o događajima u sopstvenom okruženju. Ne samo da „kolektivno“ pamćenje postaje kratko, već se i broj informacija povećava iz dana u dan, da čovekov mozak ne može ni da stigne sve da ih obradi. Tako je jedno istraživanje pokazalo je da prosečno dete u SAD-u odgleda više od 30.000 TV reklama godišnje, a odrastao čovek oko 86.500, odnosno oko 237 reklama dnevno (Lindstrom, 2007, 8). Živimo u vremenu kada je informacija sve, a skoro, ništa nije vest!

Ipak, televizija je više od svih drugih medija uticala na promene u društvu, jeziku, kulturi, pa i samoj komunikaciji, kako na lokalnom, tako i na globalnom nivou. Epitet masovnog medija, televizija dobija 70-tih godina XX veka, kada medijsko tržište postaje, zaista, masovno i globalno i kada radio i televizija dobijaju milionsku publiku. Osim toga, ovo je i vreme masovne proizvodnje mnogobrojnih tržišnih dobara i usluga, te pridev „masovan“ postaje obavezan dodatak uz skoro svaki proizvod na tržištu.

No, da li se za masovne medije može reći da su isto što i masovna komunikacija? Od 70-tih pa skoro do 90-tih, ova dva pojma su bila izjednačena, međutim poslednjih petnaestak godina nastaju bitne razlike u njihovom tumačenju.

Masovne komunikacije imaju šire i kopmleksnije značenje od masovnih medija, te se u masovne komunikacije mogu svrstati: religija, umetnost, politika i na kraju tržišne komunikacije sa svojom najizraženijom „monetom“: robnom markom.

Religija se može sagledati kao specifična vrsta komunikacije koja ima masovnu publiku rasprostranjenu na svim kontinentima. Hrišćanstvo, islam ili budizam – imaju svoja obeležja, obrede, ritualie, simbole i ikonografiju dobro poznatu njenim vernicima, ma gde oni živeli i ma kojim jezikom govorili. Religija se, u tom smislu koristi univerzalnim jezikom i komunikacijom koja je odrednicu: “masovna” zaslužila, mnogo pre medija, štampe, radija, filma, televizije ili Interneta.

Politika, kao ideologija koju prihvataju široke narodne mase i koja, opet, spaja različite ljude i kulture, još jedna je vrsta masovnih komunikacija. Socijalisti ili demokrate? Bez obzira na to kako se ove reči izgovaraju na španskom, srpskom ili kineskom – njihovo značenje će biti svima razumljivo. Politika je ideologija za koju žive ili, na žalost za koju umiru – mase ljudi na ovoj planeti.

Zatim, umetnost: slikarstvo, muzika, književnost… Boja, oblik, potez četkicom - impresionizam, kubizam, ekspresionizam – bez obzira na opredeljenje i pravac, umetnost i njenu lepotu će razumeti svaki umetnik. Isto tako, čovek ne mora biti talentovan za muziku da bi u njoj mogao da uživa.

I na kraju, dolaze tržišne komunikacije i robna marka.

Svet postaje globalno tržište, dok svaka roba dobija tržišnu vrednost. Proizvode se kopije umetničkih slika, rade masovne reprodukcije, muzika se zapisuje na kompakt diskovima koji se prodaju u milionima primeraka, kao i knjige, razna religijska obeležja, filmovi, štampa, itd.

Iako su svi ovi proizvode materijalizovani, najveću vrednost u potrošačkom društvu ima njen nematerijalan, komunikološko-imaginaran i veoma dominantan segment: robna marka.

Robna marka i sve što je čini prepoznatljivom postaju svojevrsna poruka koja je istovremeno ima vrednost životnog stila. Prodaja se događa u reklami i komunikaciji, više nego u činu kupovine.

Potrošači kupuju znakove i značenja robe, identitete, obeležja i poruke koja ona nudi u svim vidovima reklame. Oni kupuju sve drugo, a najmanje sam proizvod i spremni su da, prema imaginarnim vrednostima robe i reklamnoj filozofiji robne marke - oblikuju svoje želje i ciljeve i grade životne vrednosti.

Na ovaj način, robna marka, postaje najpopularnija ikona modernog društva i dobija najveću tržišnu i komunikološku vrednost u potrošačkom društvu, medijima i sistemu masovne komunikacije.

Ako ste mislili da je ovo dramatična ispovest o mojim izgubljenim i nestalim prijateljima, prešli ste se! Svi moji prijatelji su, hvala Bogu, živi i zdravi! Naslov, naravno, ima veze sa tekstom, mada sam ga više birala da bih vam skrenula pažnju i na vaše prijatelje – životinje!

Ja ne ubijam i ne jedem svoje prijatelje – životinje. Vegeterijanac sam, priznajem to sa zadovoljstvom, iako me svakodnevno pitaju zašto i kako se hranim i ne prestaju da se čude! Čude se oni, čudim se i ja! Zašto je danas, u XXI veku neobično NE jesti meso drugih bića? Zašto je čudno NE podržavati ubijanje životinja i birati bolji i zdraviji način ishrane, primeren čoveku? Čovek po prirodi nije predator, ni mesožder, već biljojed koji jede i plodove voća i povrća! Ne samo da čovek nije lovac po rođenju i da mu je ceo organizam, posebno sistem za varenje, prilagođen drugoj vrsti hrane, već je uz meso postao agresivniji, oslabio je sopstveni imuni sistem, „zaradio“ dosta bolesti, ubrzao starenje. Evo i dokaza za to:

• Čovek pripada grupi primata i nekada je, baš kao i oni živeo na drvetu i hranio se biljem i plodovima sa drveta. Ovo potkrepljuje činjenica da imamo dosta sličnosti sa našim precima uključujući i palac koji je odvojen od ostalih prstiju šake, radi lakšeg penjanja po drvetu, tj. prihvatanja grana i ubiranja plodova. Čovekova vilica se može kretati gore-dole, levo i desno, kao kod svih biljojeda. Mesožderi je pokreću samo gore-dole.
• Čovek nije predator predodređen da lovi i ubija, jer mu priroda nije dala „oruđe“ za lov, kao ostalim životinjama - lovcima! Čovekovi zubi su predviđeni za mlevenje, a ne seckanje ili davljenje; čovek nije brz, kao divlje mačke predatori; nije ni dobar plivač, poput ajkule, kita ili drugih vodenih lovaca; ne puštamo otrov da bismo paralisali žrtvu, a nemamo ni kandže za lov. Čovek NEMA čime da lovi! Njegovi lovački pohodi krenuli su od ledenog doba, kada su ga klimatski uslovi ostavili bez hrane. Homo sapiens je, najpre, lovio manje i slabije životinje. Opkoljavao ih je u grupi, prepadao uzvicima i bukom i tako preplašene i dezorijentisane ubijao. Počeo je da pravi oruđa za lov i od tada do danas, svo oružje koje je napravio, napravio je za ubijanje ili životinja ili sopstvene vrste! Konzumirajući meso, čovek je postajao sve agresivniji i suroviji prema drugim bićima. Počeo je da ubija iz besa, hira, ludosti, ZADOVOLJSTVA?! To ni jedna životinja ne čini.
• Otkud tolika agresija u čoveku? Životinje, kao i ljudi, umiru u strahu i panici od nasilne smrti. Zbog toga se u njima luči hormon STRAHA kojim ostaje zatrovan ceo leš i koji čovek unosi u sebe konzumirajući životinjsko meso. Većina ljudi ovaj hormon meša sa adrenalinom, što je pogrešno. Hormon straha nalazi se i u ribi, jer i one umiru nasilno.
• Bolesti sa životinja prelaze na čoveka, dok sa biljaka ne mogu. Uz hranu životinjskog porekla, čovek je dobio i neke nove bolesti, parazite i bakterije… Sve i da sami gajite svinje, nikad ne znate od kojih su parazita zaražene i koje su sve bolesti prošle kroz njih. Istraživanja sprovedena u Rusiji pokazala su, da se u jednom gramu bifteka nalazi 1.500. 000 bakterija, u svinjskoj jetri ih ima 95.000.000. Uzorci mesa uzeti su sa sedam pijaca i prodavnica. Ako mislite da visoka temperatura može sve da uništi, odakle trihineloza? Uostalom, šta prvo uradite kada se posečete? Isperete ranu alkoholom da se ne bi inficirala, zar, ne? Meso ubijene životinje se, napre čisti, zatim seče, pakuje, transportuje do mesara, restorana, frižidera, onda, opet seče, sprema, peče i najzad, servira za jelo!
• Čovekov sistem za varenje, na štetu svih mesoždera, podešen je za biljnu hranu. Naime, mesožderi imaju creva 3 do 5 puta veća od sistema za varenje, kako bi meso što pre napustilo njihov organizam, jer je, kao i svaki leš, podložno truljenju, tj. oslobađanju toksina i otrovnih materija. Čovekova creva su 12 puta veća od njegovog sistema za varenje! To znači da se meso u čoveku dugo vari i raspada i da se toksini i otpadne materije dugo zadržavaju u organizmu i nagomilavaju u organima za izlučivanje.
• Mnogobrojna istraživanja pokazala su da vegetarijanci imaju više energije, da su brži i pokretljiviji, sporije stare, duže žive, za kraće vreme se više naspavaju i odmore nego mesožderi (dobar primer za to je lav, koji može da spava i po 20 sati). Zahvaljujući izboru hrane, dokazano je da ni jedan vegetarijanac ne boluje od šećerne bolesati, niti artritisa, a ređe obolevaju od: bolesti srca i krvnih sudova, pre svega angine pektoris i infarkta, osteoporoze, šloga, hipertenzije, gojaznosti, alergije i bolesti imuniteta, kamena u žučnoj kesi i bubrezima dijabetesa – tipa 2. Vegetarijanstvo se, kao metod lečenja koristi za maligna oboljenja, artritis, hipertenziju, probleme sa štitastom žlezdom, zatvore, akne… Zatim kao prevencija kod kancera debelog creva, pluća, dojke, pankreasa, prostate, mokraćne bešike, itd.
• „Vegaterijanci ne unose dovoljno gvožđa, kalcijuma, aminokiselinai belančevina; meso daju snagu, a ne bilje; takav način ishrane je skup, a ta hrana je neukusna“ - neki su od prigovora upućienih na račun vegetarijanstva. Zar priroda može da pogreši? U hrani koja je svojstvena našem organizmu, nalazi se sve što nam je potrebno. Tako, npr. mahunarke i orašasto voće sadrže čak 4 do 6 puta više gvožđa od mesa i ribe! Ove biljne vrste su, uz kikiriki, pečurke i krompir odlični izvori proteina. Aminokiseline se nalaze u soji, polenu, orašastom voću, mahunarkama i celom zrnu žitarica. Meso daje snagu? Da li znate da su gladijatori u Rimu, sedam dana pre borbi jeli SAMO heljdinu kašu! Voće i povrće je hrana koja se lako vari, brzo apsorbuje, posebno ako je sirovo, daje najviše energije i najbrže oporavlja organizam. Da bi organizam svario meso potrebno mu je mnogo energije i vremena (oko 4 sata, u proseku!) zato vam i ne ostaje energije ni za šta drugo, osim za spavanje. Skupo je? Izračunajte koliko možete da kupite voća i povrća za kilogram mesa i da li je moguće da neko nema novca za pasulj ili grašak? To su najjeftiniji proteini! Neukusno? Zar jagode mogu biti neukusne, lubenica, maline, paradajz, paprike, brokoli, peršun… Da bi meso „dobilo“ ukus, potrebno ga je ispeći, posoliti, začiniti i servirati uz salatu, povrće ili hleb! Uostalom, probajte samo sedam dana da budete vegetarijanac i shvatićete i sami u čemu je razlika!
• I na kraju ostaje i etičko pitanje: zašto ubijamo druga živa bića? „Životinje su moji prijatelji, a ja svoje prijatelje ne jedem“ rekao je jednom prilikom nobelovac Džordž Bernard Šo. Da li imate kućnog ljubimca? Da li biste njega ubili i pojeli? Ne, to ne biste mogli, to nije u redu! Zašto je opravdano ubijati druge životinje koje su do juče, kao i vi danas, jele, hodale i disale? Ko je čoveku dao pravo da oduzima život drugom biću? Danas se govori o zdravoj hrani i lagodnim uslovima životinja u EU, a ipak se i one na kraju ubijaju elektrošokovima, maljem, nožem i umiru u najstrašnijim mukama.
• Poznati vegetarijanci: Mojsije, Jovan Krstitelj, Soktrat, Leonardo da Vinči, Pitagora, Nikola Tesla, Kant, Isak Njutn, Tolstoj, Džordž Bernard Šo, Kafka, Šopenhauer, Gandi, a danas su to: Leni Kravic, Bred Pit, Šarliz Teron, Pamela Anderson…

Dvorske zabave u Srbiji 19 veka spadale su u kategoriju zvaničnih dvorskih ceremonija. Bile su dostupne uskom krugu ljudi: ministrima i njihovim suprugama, savetnicima, visokim oficirima, dvorskim damama, uglednim privrednicima i stranim diplomatama.

Tradicija održavanja slovenskih balova, koji su po veličini i glamuru bili jednaki carskim balovima, počela je 40-tih godina XIX veka. Godine 1846, održan je prvi Svetosavski bal u Beču. Po nalogu kneza Miloša Obrenovića, poznati austrijski kompozitor Johan Štraus mlađi, komponovao je »Srpski kvadril« specijalno za ovaj bal. Iz glavnog grada Austrije ova svečanost je preneta u Srbiju zahvaljujući dinastiji Obrenovića. Kako je sezona balova uglavnom bila od decembra do marta, Srbi iz Beča su, po ugledu na beogradske balove, izabrali Svetosavski bal kao centralnu zabavu ove vrste. Najotmenija dama na bečkim balovima, bila je Mina Karadžić. Mina je volela srpske libade obrubljene srmom, obavezno je nosila pojas, suknju i čipkom vezenu košulju. U srpskoj nošnji, Mina je bila prava modna atrakcija na austrijskim dvorovima.

Od svih zabava najsvečaniji bili su veliki dvorski balovi, koji su imali stroga pravila. Na ulazu za “veliki bal”, koji je počinjao u 22 časa, svaka dama dobijala je knjižicu sa spiskom i redosledom igara, pored kojih je upisivala imena kavaljera. Strogo se pazilo da dame ne ostaju dugo bez partnera, a ukoliko bi se to i dogodilo, uvek je bilo rezervnih džentlmena koji su priskakali u pomoć. Obično je izvođeno 11 igara. Bal je obavezno počinjao kolom kralja Milana, zatim se sviralo kolo kraljice Natalije i kraljice Drage, a potom su se igrale polka, mazurka, valcer, pa opet kolo, najčešče Srbijanka.

Kraljica Natalija postavila je osnove modela ponašanja i života na dvoru. Ona je posebno držala do modnih trendova, najviše pariskih, te je  i odevanje u protokolarnim prilikama i na značajnim zabavama tog vremena postalo važan deo ceremonije. Na svakoj pozivnici za svečanost bila je tačno naznačena  i vrsta odeće. Žene su u takvim prilikama nosile balske toalete ili “srpsko” - građansku nošnju. Muškarci su nosili frak, belu maramu i dekoracije sa lentom. Vojna lica dolazila su u paradnim uniformama, dugačkim pantalonama, ešarpom, perjanicom i stranim ordenjem. Žene koje su odlikovane nosile su ordenje preko balske haljine. Obavezno duge haljine, uglavnom su šivene od svile, ripsa, atlasa, moarea ili svilenog somota, retko kad od čipke.

Balske toalete sa šlepom nosile su isključivo udate žene. Najotmenija boja bila je nijansa ljubičaste, tj. lila. Svile za večernje haljine donosili su trgovci iz Venecije i Pariza. Status i bogatstvo muža najbolje su se videli po otmenosti i raskoši ženine toalete. Takmičenje i rivalstvo zahtevali su pomne pripreme za svaku balsku sezonu. Osim raskošnih toaleta i specifičnog ponašanja koje se podrazumevalo u takvim prilikama, grupa okupljena oko dvora izdvajala se svojim položajem i obrazovanjem. Ona je imala sva obeležja koja su je činila elitom srpskog društva.

Natalijinu ulogu, početkom 20 veka, preuzela je kneginja Olga. Ona je bila uzor mode u Srbiji. Dame na balovima nestrpljivo su čekale da vide njenu toaletu, jer tek ono što Olga obuče, kao modni trend, obeležiće celu godinu. Krojači svečanih odela za gospodu i balskih haljina za dame, tvrde da su najviše posla imali za vreme Nikole Pašića, kada su radikali došli na vlast. Naime, dok su bili opozicija, nisu prisustvovali ovakvim ceremonijama, te nisu ni imali dovoljno svečanih odela.

Balovi, kao svojevrsna modno-statusna ceremonija u kojoj prisutni pokazuju svoja igračka, ali i pregovaračka umeća i sposobnosti, polako su počeli da se gase posle Drugog svetskog rata. Ceremoniju ovakve vrste, danas, izgleda da neguje jedino Ruski dom u Beogradu. Osim toga i moda je, kao večiti »zamajac« potrošačke kulture, donela neka nova pravila i trendove u odevanju. Raskošne toalete, posebno ženske, danas se retko viđaju na zabavama i skupovima, dok tradiciju starog srpskog odevanja neguju jedino pevačka i folklorna društva u Srbiji.