Blog community…

“Multitasking, znaš li šta je to?” - zapitao me je direktor jedne od najuspešnijih agencija u Srbiji u oblasti komunikacija i brendiranja (i moj mentor, u izvornom značenju te reči). „Korišćenje nekoliko medija istovremeno, danas je postalo sasvim uobičajena stvar. Dok radimo na računaru, koristimo e-mail ili četujemo sa nekim, u isto vreme nam radi radio ili televizor, javljamo se na telefon ili šaljemo poruke preko mobilnog telefona. To je multitasking!“

„Da, tačno tako“ – konstatujem tražeći uzroke i posledice ove pojave. Brzo, brže i još brže – razmišljam o protoku informacija, funkcionalnosti tehnike koja nam olakšava posao i život, pomaže u prevazilaženju granice vremena i prostora (i gle, apsurda, čini sve udaljenijim jedne od drugih), tehnologije koja nam „služi“ da bismo… Čekaj, ko tu kome ili čemu služi? Koliko, zapravo, robujemo svim tim stvarima koje bi trebalo da robuju nama i da li su nam sve te elektronske igračke nepovratno uzele slobodno vreme koje je nekada curilo između posla, obaveza, kuće, prijatelja? Ujutru, kada se probudim, najpre pročitam poruke na mobilnom telefonu, zatim proveravam elektronsku poštu na svom laptopu; odlazim u kancelariju čitam e-mailove, izlistavam poštu na jednoj adresi, drugoj, trećoj, telefoniram, šaljem faksove, molbe, zahteve, tekstove… Danas kada su svi u žurbi, frci, gužvi, nedostatku vremena, pitam se ko ima toliko vremena za svu tu e-poštu!? (Sreća te me nema ni na jednom od sajtova za predstavljanje/povezivanje/četovanje/ ili čemu već služe, inače bih bila zatrpana gomilom obaveštenja, slikama, ružama, medama, srcima, najavama za „pumpu i bicikl“ i zahtevima: „Budi mi prijatelj/ili uzmi me za prijatelja!“… ups, samo nabrajanje traje koliko i „Underground“).

U 17 popodne prestajem da se „multitaskingujem“ i odlazim na piće sa drugaricom i njenom ćerkom. „Da li si na facebook-u?“ – pita me ćerka moje prijateljice koja jedva kači 15 godinu. „Zamisli, moja mama nije! Ne mogu da joj objasnim da su sada svi tamo i da i ona treba da se registruje!“ Šta da radi, pitam se? Da se registruje? To zvuči užasno! Kao da se priključujemo na svemoćni „Univerzum“ koji će nam potvrditi postojanje. Dakle, da bi mi život dobio smisao trebalo bi da se registrujem, dobijem svoj bedž sa brojem: 07061979, prihvatim stotine prijatelja ili fanova – (svejedno je) sa kojima ću deliti sve što uradim, napišem, fotografišem, vidim, čujem! Ali ja već imam prijatelje, koji su, hvala Bogu živi i zdravi i koje ne stižem da viđam, zbog obaveza, poslova, sastanaka, snimanja, intervjua, četovanja, multitaskinga! Mene bi zaista grizla savest da četujem satima i da se, pritom stalno izvlačim na nedostatak vremena!

NASTAVAK PRILOGA »

Pare ili umetnost? Original VS kopija? Umetnost na tržištu, nekad i sad? Šta je smisao modernih dela: masovnost, publicitet, novac, delo ili kombinacija svega ovoga? Umetnost koja nije znala za masovnost, hiper-produkciju, niti publicitet i čiji se autori nisu opterećivali svakojakim tržišnim vrednostima i od svojih dela pravili kopije – ne samo da je ostala jedinstvena već u današnjem potrošačkom društvu (gle apsurda) ima najveću tržišnu vrednost! Baš takva umetnost koja je sama sebi cilj, ne samo da poseduje onu univerzalnu lepotu, već je i njen esperanto dostupan svima, bez obzira na obrazovanje, jezik ili veru. Najznačajnija dela svih vremena, nastajala su, uglavnom u tišini i bedi malih, slikarskih radionica u selima Holandije, Italije, Francuske, Španije… Bez velike reklame i pompeznih najava, kao što se to danas čini, stvarali su nove umetničke pravce majstori poput Moreta, Koređa, Gogena, Van Goga, Matisa! Iako je većina ovih umetnika umrla u bedi, prodavši tek nekoliko slika za života, njihova imena se i danas slave, jer su oni ostavili za sobom, ne samo svoja dela već i sebe same!

Danas je sve bitno drugačije. Stvaranjem globalnog tržišta, sve je roba, uključujući i umetnost. U „velikom selu“ novac je postao osnovno sredstvo komunikacije. Svuda se postavljaju etikete! Proizvode se kopije umetničkih slika, rade masovne reprodukcije, muzika se zapisuje na kompakt diskovima koji se prodaju u milionima primeraka, kao i knjige, filmovi, štampa, pa čak i mnogobrojna religijska obeležja.

Mass, mess, press!  To je kamen koji uz breg valja moderan svet? Sve ima svoju cenu, a zapravo sve je otišlo u bescenje! Život je postao žuta štampa, iako njoj više niko ne veruje. Ubrzani razvoj medijskog tržišta i svakodnevno bombardovanje porukama, doveli su društvo u smešnu situaciju: sve je informacija, a skoro ništa nije vest! U doba masovnih komunikacija sve je više nepismenih! Samo neka se štancuje i prodaje. Ono što je pre podne u izlogu, uveče je fišek za pola kile čvaraka. Umetnik je svako ko uspe svoj fišek “masno” da naplati. I sve je kopija kopije! Simulakrum simulacije! Što je manja dara, to je veća mera. Nedostatak talenta nadoknađuje se podizanjem fame i prašine. Sve je manje onih koji shvataju suštinu umetnosti.

Posle pljačkanja Hrista, u agoniji u vrtu, ostaju samo trivijalne potrage krompiraša! Nikad više, umetnik i njegov model.

Prve teorije o komunikaciji na televiziji, njenom delovanju i uticaju na društvo, pokušale su da promenama u komunikaciji objasne i promene u društvu, odnosno zakone i norme ponašanja društva. Tako Mek Luanova (McLuhan, 2004) teorija društvo deli prema dominirajućem mediju na: usmeno, pismeno i elektronsko.

Usmena društva odlikuju se predanjima i sposobnošću da podatke pamte i prenose kroz predanja, razvijajući na taj način, dobru memoriju. Komunikacija je direktna, licem u lice i svedena na manji broj ljudi. Usmeno društvo oslanja se više na značenje zakona, a manje na sam zakon.

Pismenim društvima vladaju pisani zakoni. Komunikacija je indirektno društvena, jer tekst se tumači na različite načine i dodatno se ne koriste gestikulacija i intonacija za objašnjenja. Pismena komunikacija povezuje veći broj ljudi, npr. državljane jedne zemlje i često se koristi za očuvanje vlasti (pisani zakoni). Više nije bilo potrebno da se pamti istorija, rodoslovi ili važni događaji koji su se ispevavali u desetercima.

Nastankom elektronskih medija (filma, radija, televizije i Interneta) komunikacija postaje masovna, globalna, verbalna i neverbalna, uglavnom glasovna i simbolička, posredna i jednosmerna, nekad manje, nekad više uspešna. Mediji crpe informacije iz društva, a potom ih obrađuju, analiziraju i prezentuju tom istom društvu koje se informiše o događajima u sopstvenom okruženju. Ne samo da „kolektivno“ pamćenje postaje kratko, već se i broj informacija povećava iz dana u dan, da čovekov mozak ne može ni da stigne sve da ih obradi. Tako je jedno istraživanje pokazalo je da prosečno dete u SAD-u odgleda više od 30.000 TV reklama godišnje, a odrastao čovek oko 86.500, odnosno oko 237 reklama dnevno (Lindstrom, 2007, 8). Živimo u vremenu kada je informacija sve, a skoro, ništa nije vest!

Ipak, televizija je više od svih drugih medija uticala na promene u društvu, jeziku, kulturi, pa i samoj komunikaciji, kako na lokalnom, tako i na globalnom nivou. Epitet masovnog medija, televizija dobija 70-tih godina XX veka, kada medijsko tržište postaje, zaista, masovno i globalno i kada radio i televizija dobijaju milionsku publiku. Osim toga, ovo je i vreme masovne proizvodnje mnogobrojnih tržišnih dobara i usluga, te pridev „masovan“ postaje obavezan dodatak uz skoro svaki proizvod na tržištu.

No, da li se za masovne medije može reći da su isto što i masovna komunikacija? Od 70-tih pa skoro do 90-tih, ova dva pojma su bila izjednačena, međutim poslednjih petnaestak godina nastaju bitne razlike u njihovom tumačenju.

Masovne komunikacije imaju šire i kopmleksnije značenje od masovnih medija, te se u masovne komunikacije mogu svrstati: religija, umetnost, politika i na kraju tržišne komunikacije sa svojom najizraženijom „monetom“: robnom markom.

Religija se može sagledati kao specifična vrsta komunikacije koja ima masovnu publiku rasprostranjenu na svim kontinentima. Hrišćanstvo, islam ili budizam – imaju svoja obeležja, obrede, ritualie, simbole i ikonografiju dobro poznatu njenim vernicima, ma gde oni živeli i ma kojim jezikom govorili. Religija se, u tom smislu koristi univerzalnim jezikom i komunikacijom koja je odrednicu: “masovna” zaslužila, mnogo pre medija, štampe, radija, filma, televizije ili Interneta.

Politika, kao ideologija koju prihvataju široke narodne mase i koja, opet, spaja različite ljude i kulture, još jedna je vrsta masovnih komunikacija. Socijalisti ili demokrate? Bez obzira na to kako se ove reči izgovaraju na španskom, srpskom ili kineskom – njihovo značenje će biti svima razumljivo. Politika je ideologija za koju žive ili, na žalost za koju umiru – mase ljudi na ovoj planeti.

Zatim, umetnost: slikarstvo, muzika, književnost… Boja, oblik, potez četkicom - impresionizam, kubizam, ekspresionizam – bez obzira na opredeljenje i pravac, umetnost i njenu lepotu će razumeti svaki umetnik. Isto tako, čovek ne mora biti talentovan za muziku da bi u njoj mogao da uživa.

I na kraju, dolaze tržišne komunikacije i robna marka.

Svet postaje globalno tržište, dok svaka roba dobija tržišnu vrednost. Proizvode se kopije umetničkih slika, rade masovne reprodukcije, muzika se zapisuje na kompakt diskovima koji se prodaju u milionima primeraka, kao i knjige, razna religijska obeležja, filmovi, štampa, itd.

Iako su svi ovi proizvode materijalizovani, najveću vrednost u potrošačkom društvu ima njen nematerijalan, komunikološko-imaginaran i veoma dominantan segment: robna marka.

Robna marka i sve što je čini prepoznatljivom postaju svojevrsna poruka koja je istovremeno ima vrednost životnog stila. Prodaja se događa u reklami i komunikaciji, više nego u činu kupovine.

Potrošači kupuju znakove i značenja robe, identitete, obeležja i poruke koja ona nudi u svim vidovima reklame. Oni kupuju sve drugo, a najmanje sam proizvod i spremni su da, prema imaginarnim vrednostima robe i reklamnoj filozofiji robne marke - oblikuju svoje želje i ciljeve i grade životne vrednosti.

Na ovaj način, robna marka, postaje najpopularnija ikona modernog društva i dobija najveću tržišnu i komunikološku vrednost u potrošačkom društvu, medijima i sistemu masovne komunikacije.

Ako ste mislili da je ovo dramatična ispovest o mojim izgubljenim i nestalim prijateljima, prešli ste se! Svi moji prijatelji su, hvala Bogu, živi i zdravi! Naslov, naravno, ima veze sa tekstom, mada sam ga više birala da bih vam skrenula pažnju i na vaše prijatelje – životinje!

Ja ne ubijam i ne jedem svoje prijatelje – životinje. Vegeterijanac sam, priznajem to sa zadovoljstvom, iako me svakodnevno pitaju zašto i kako se hranim i ne prestaju da se čude! Čude se oni, čudim se i ja! Zašto je danas, u XXI veku neobično NE jesti meso drugih bića? Zašto je čudno NE podržavati ubijanje životinja i birati bolji i zdraviji način ishrane, primeren čoveku? Čovek po prirodi nije predator, ni mesožder, već biljojed koji jede i plodove voća i povrća! Ne samo da čovek nije lovac po rođenju i da mu je ceo organizam, posebno sistem za varenje, prilagođen drugoj vrsti hrane, već je uz meso postao agresivniji, oslabio je sopstveni imuni sistem, „zaradio“ dosta bolesti, ubrzao starenje. Evo i dokaza za to:

• Čovek pripada grupi primata i nekada je, baš kao i oni živeo na drvetu i hranio se biljem i plodovima sa drveta. Ovo potkrepljuje činjenica da imamo dosta sličnosti sa našim precima uključujući i palac koji je odvojen od ostalih prstiju šake, radi lakšeg penjanja po drvetu, tj. prihvatanja grana i ubiranja plodova. Čovekova vilica se može kretati gore-dole, levo i desno, kao kod svih biljojeda. Mesožderi je pokreću samo gore-dole.
• Čovek nije predator predodređen da lovi i ubija, jer mu priroda nije dala „oruđe“ za lov, kao ostalim životinjama - lovcima! Čovekovi zubi su predviđeni za mlevenje, a ne seckanje ili davljenje; čovek nije brz, kao divlje mačke predatori; nije ni dobar plivač, poput ajkule, kita ili drugih vodenih lovaca; ne puštamo otrov da bismo paralisali žrtvu, a nemamo ni kandže za lov. Čovek NEMA čime da lovi! Njegovi lovački pohodi krenuli su od ledenog doba, kada su ga klimatski uslovi ostavili bez hrane. Homo sapiens je, najpre, lovio manje i slabije životinje. Opkoljavao ih je u grupi, prepadao uzvicima i bukom i tako preplašene i dezorijentisane ubijao. Počeo je da pravi oruđa za lov i od tada do danas, svo oružje koje je napravio, napravio je za ubijanje ili životinja ili sopstvene vrste! Konzumirajući meso, čovek je postajao sve agresivniji i suroviji prema drugim bićima. Počeo je da ubija iz besa, hira, ludosti, ZADOVOLJSTVA?! To ni jedna životinja ne čini.
• Otkud tolika agresija u čoveku? Životinje, kao i ljudi, umiru u strahu i panici od nasilne smrti. Zbog toga se u njima luči hormon STRAHA kojim ostaje zatrovan ceo leš i koji čovek unosi u sebe konzumirajući životinjsko meso. Većina ljudi ovaj hormon meša sa adrenalinom, što je pogrešno. Hormon straha nalazi se i u ribi, jer i one umiru nasilno.
• Bolesti sa životinja prelaze na čoveka, dok sa biljaka ne mogu. Uz hranu životinjskog porekla, čovek je dobio i neke nove bolesti, parazite i bakterije… Sve i da sami gajite svinje, nikad ne znate od kojih su parazita zaražene i koje su sve bolesti prošle kroz njih. Istraživanja sprovedena u Rusiji pokazala su, da se u jednom gramu bifteka nalazi 1.500. 000 bakterija, u svinjskoj jetri ih ima 95.000.000. Uzorci mesa uzeti su sa sedam pijaca i prodavnica. Ako mislite da visoka temperatura može sve da uništi, odakle trihineloza? Uostalom, šta prvo uradite kada se posečete? Isperete ranu alkoholom da se ne bi inficirala, zar, ne? Meso ubijene životinje se, napre čisti, zatim seče, pakuje, transportuje do mesara, restorana, frižidera, onda, opet seče, sprema, peče i najzad, servira za jelo!
• Čovekov sistem za varenje, na štetu svih mesoždera, podešen je za biljnu hranu. Naime, mesožderi imaju creva 3 do 5 puta veća od sistema za varenje, kako bi meso što pre napustilo njihov organizam, jer je, kao i svaki leš, podložno truljenju, tj. oslobađanju toksina i otrovnih materija. Čovekova creva su 12 puta veća od njegovog sistema za varenje! To znači da se meso u čoveku dugo vari i raspada i da se toksini i otpadne materije dugo zadržavaju u organizmu i nagomilavaju u organima za izlučivanje.
• Mnogobrojna istraživanja pokazala su da vegetarijanci imaju više energije, da su brži i pokretljiviji, sporije stare, duže žive, za kraće vreme se više naspavaju i odmore nego mesožderi (dobar primer za to je lav, koji može da spava i po 20 sati). Zahvaljujući izboru hrane, dokazano je da ni jedan vegetarijanac ne boluje od šećerne bolesati, niti artritisa, a ređe obolevaju od: bolesti srca i krvnih sudova, pre svega angine pektoris i infarkta, osteoporoze, šloga, hipertenzije, gojaznosti, alergije i bolesti imuniteta, kamena u žučnoj kesi i bubrezima dijabetesa – tipa 2. Vegetarijanstvo se, kao metod lečenja koristi za maligna oboljenja, artritis, hipertenziju, probleme sa štitastom žlezdom, zatvore, akne… Zatim kao prevencija kod kancera debelog creva, pluća, dojke, pankreasa, prostate, mokraćne bešike, itd.
• „Vegaterijanci ne unose dovoljno gvožđa, kalcijuma, aminokiselinai belančevina; meso daju snagu, a ne bilje; takav način ishrane je skup, a ta hrana je neukusna“ - neki su od prigovora upućienih na račun vegetarijanstva. Zar priroda može da pogreši? U hrani koja je svojstvena našem organizmu, nalazi se sve što nam je potrebno. Tako, npr. mahunarke i orašasto voće sadrže čak 4 do 6 puta više gvožđa od mesa i ribe! Ove biljne vrste su, uz kikiriki, pečurke i krompir odlični izvori proteina. Aminokiseline se nalaze u soji, polenu, orašastom voću, mahunarkama i celom zrnu žitarica. Meso daje snagu? Da li znate da su gladijatori u Rimu, sedam dana pre borbi jeli SAMO heljdinu kašu! Voće i povrće je hrana koja se lako vari, brzo apsorbuje, posebno ako je sirovo, daje najviše energije i najbrže oporavlja organizam. Da bi organizam svario meso potrebno mu je mnogo energije i vremena (oko 4 sata, u proseku!) zato vam i ne ostaje energije ni za šta drugo, osim za spavanje. Skupo je? Izračunajte koliko možete da kupite voća i povrća za kilogram mesa i da li je moguće da neko nema novca za pasulj ili grašak? To su najjeftiniji proteini! Neukusno? Zar jagode mogu biti neukusne, lubenica, maline, paradajz, paprike, brokoli, peršun… Da bi meso „dobilo“ ukus, potrebno ga je ispeći, posoliti, začiniti i servirati uz salatu, povrće ili hleb! Uostalom, probajte samo sedam dana da budete vegetarijanac i shvatićete i sami u čemu je razlika!
• I na kraju ostaje i etičko pitanje: zašto ubijamo druga živa bića? „Životinje su moji prijatelji, a ja svoje prijatelje ne jedem“ rekao je jednom prilikom nobelovac Džordž Bernard Šo. Da li imate kućnog ljubimca? Da li biste njega ubili i pojeli? Ne, to ne biste mogli, to nije u redu! Zašto je opravdano ubijati druge životinje koje su do juče, kao i vi danas, jele, hodale i disale? Ko je čoveku dao pravo da oduzima život drugom biću? Danas se govori o zdravoj hrani i lagodnim uslovima životinja u EU, a ipak se i one na kraju ubijaju elektrošokovima, maljem, nožem i umiru u najstrašnijim mukama.
• Poznati vegetarijanci: Mojsije, Jovan Krstitelj, Soktrat, Leonardo da Vinči, Pitagora, Nikola Tesla, Kant, Isak Njutn, Tolstoj, Džordž Bernard Šo, Kafka, Šopenhauer, Gandi, a danas su to: Leni Kravic, Bred Pit, Šarliz Teron, Pamela Anderson…

Dvorske zabave u Srbiji 19 veka spadale su u kategoriju zvaničnih dvorskih ceremonija. Bile su dostupne uskom krugu ljudi: ministrima i njihovim suprugama, savetnicima, visokim oficirima, dvorskim damama, uglednim privrednicima i stranim diplomatama.

Tradicija održavanja slovenskih balova, koji su po veličini i glamuru bili jednaki carskim balovima, počela je 40-tih godina XIX veka. Godine 1846, održan je prvi Svetosavski bal u Beču. Po nalogu kneza Miloša Obrenovića, poznati austrijski kompozitor Johan Štraus mlađi, komponovao je »Srpski kvadril« specijalno za ovaj bal. Iz glavnog grada Austrije ova svečanost je preneta u Srbiju zahvaljujući dinastiji Obrenovića. Kako je sezona balova uglavnom bila od decembra do marta, Srbi iz Beča su, po ugledu na beogradske balove, izabrali Svetosavski bal kao centralnu zabavu ove vrste. Najotmenija dama na bečkim balovima, bila je Mina Karadžić. Mina je volela srpske libade obrubljene srmom, obavezno je nosila pojas, suknju i čipkom vezenu košulju. U srpskoj nošnji, Mina je bila prava modna atrakcija na austrijskim dvorovima.

Od svih zabava najsvečaniji bili su veliki dvorski balovi, koji su imali stroga pravila. Na ulazu za “veliki bal”, koji je počinjao u 22 časa, svaka dama dobijala je knjižicu sa spiskom i redosledom igara, pored kojih je upisivala imena kavaljera. Strogo se pazilo da dame ne ostaju dugo bez partnera, a ukoliko bi se to i dogodilo, uvek je bilo rezervnih džentlmena koji su priskakali u pomoć. Obično je izvođeno 11 igara. Bal je obavezno počinjao kolom kralja Milana, zatim se sviralo kolo kraljice Natalije i kraljice Drage, a potom su se igrale polka, mazurka, valcer, pa opet kolo, najčešče Srbijanka.

Kraljica Natalija postavila je osnove modela ponašanja i života na dvoru. Ona je posebno držala do modnih trendova, najviše pariskih, te je  i odevanje u protokolarnim prilikama i na značajnim zabavama tog vremena postalo važan deo ceremonije. Na svakoj pozivnici za svečanost bila je tačno naznačena  i vrsta odeće. Žene su u takvim prilikama nosile balske toalete ili “srpsko” - građansku nošnju. Muškarci su nosili frak, belu maramu i dekoracije sa lentom. Vojna lica dolazila su u paradnim uniformama, dugačkim pantalonama, ešarpom, perjanicom i stranim ordenjem. Žene koje su odlikovane nosile su ordenje preko balske haljine. Obavezno duge haljine, uglavnom su šivene od svile, ripsa, atlasa, moarea ili svilenog somota, retko kad od čipke.

Balske toalete sa šlepom nosile su isključivo udate žene. Najotmenija boja bila je nijansa ljubičaste, tj. lila. Svile za večernje haljine donosili su trgovci iz Venecije i Pariza. Status i bogatstvo muža najbolje su se videli po otmenosti i raskoši ženine toalete. Takmičenje i rivalstvo zahtevali su pomne pripreme za svaku balsku sezonu. Osim raskošnih toaleta i specifičnog ponašanja koje se podrazumevalo u takvim prilikama, grupa okupljena oko dvora izdvajala se svojim položajem i obrazovanjem. Ona je imala sva obeležja koja su je činila elitom srpskog društva.

Natalijinu ulogu, početkom 20 veka, preuzela je kneginja Olga. Ona je bila uzor mode u Srbiji. Dame na balovima nestrpljivo su čekale da vide njenu toaletu, jer tek ono što Olga obuče, kao modni trend, obeležiće celu godinu. Krojači svečanih odela za gospodu i balskih haljina za dame, tvrde da su najviše posla imali za vreme Nikole Pašića, kada su radikali došli na vlast. Naime, dok su bili opozicija, nisu prisustvovali ovakvim ceremonijama, te nisu ni imali dovoljno svečanih odela.

Balovi, kao svojevrsna modno-statusna ceremonija u kojoj prisutni pokazuju svoja igračka, ali i pregovaračka umeća i sposobnosti, polako su počeli da se gase posle Drugog svetskog rata. Ceremoniju ovakve vrste, danas, izgleda da neguje jedino Ruski dom u Beogradu. Osim toga i moda je, kao večiti »zamajac« potrošačke kulture, donela neka nova pravila i trendove u odevanju. Raskošne toalete, posebno ženske, danas se retko viđaju na zabavama i skupovima, dok tradiciju starog srpskog odevanja neguju jedino pevačka i folklorna društva u Srbiji.

U vreme kada se „spasavalo“ nesrpsko stanovništvo na Kosovu i bombama “sprečavala” velika humanitarna katastrofa i etničko čišćenje, daleko od srpske pokrajine u Istočnom Timoru, specijalne indonežanske jedinice činile su baš to protiv čega su se borile NATO snage na Balkanu - etničko čišćenje.

Jedinice Kopasusa, poznate po surovosti i svirepim ubistvima u novembru 1998. godine (bombardovanje SR Jugoslavije planirano je najpre, za novembar 1998) ušle su u Istočni Timor i počela ubijanja. Ovo siromašno, tropsko područje okupirala je strana vojska koja na to nije imala prava, ali je imala podršku velikih sila, da bi sprečila otcepljenje, odnosno zastrašila lokalno stanovništvo da ne izađe na referendum. Njihov ulazak poklopio se sa krajem obuka koje su u Indoneziji tajno izvodili američki oficiri u okviru Klintonovog programa: Gvozdeni balans. O ovom programu pisalo se u Evropi, Engleskoj i Kanadi, ali u SAD-u se to skrivalo od javnosti, jer je program bio protiv američkog zakona, kako je naveo Noam Čomski u radu Propaganda i javno mnjenje.

Početkom februara 1999. godine, bombardovanje Jugoslavije opet postaje aktuelno, a specijalne snage komandosa počinju Operaciju čišćenja u Istočnom Timoru. Krajem marta SR Jugoslavija ulazi u surov propagandno-medijski rat koji je, u ovom slučaju služio i kao “medijski paravan” za događaje u Istočnom Timoru. Naime, ono što se događalo na Kosovu, neposredno pre bombardovanja, tokom bombardovanja i posle potpisivanja Rezolucije 1244, detaljno se objavljivalo u medijima, izveštajima i dokumentaciji Stejt departmenta, NATO-a, OEBS-a, Organizacije za evropsku bezbednost i sardanju, itd. I dok je ceo svet pratio događaje na Kosovu, osuđujući Srbe ili Miloševića, na drugoj strane planete događaji u Istočnom Timoru su potpuno ostali u senci bombardovanja zemlje na Balkanu. Za razliku od Istočnog Timora, NATO je iz vlastitih razloga, u slučaju Kosova, insistirao da ono ostane deo Srbije. Bombardovanje SR Jugoslavije počelo je, kako je tada rečeno, da bi se sprečio progon i ubistva nesrpskog stanovništva.

Može li se ratom doći do mira i da li postoje neke bombe koje su humanitarnog karaktera? Međutim, izvrtanjem činjenica, manipulisanjem javnosti i promovisanjem nekih zapanjujućih propagandnih floskula, vojnu intervenciju su podržala sva zapadna, demokratska društva, na čelu sa svojom intelektualnom elitom, iako je to bilo protivno svakoj logici i racionalnom objašnjenju! No, vreme je bilo za medijski spektakl – novi reality show! Tokom tri meseca bombardovanja Jugoslavije, slike rata su se prikazivale u udarnim terminima američke televizije, ali i ostalih televizija i medija u svetu (baš kao što su i koju godinu kasnije, prenosili rat u Avganistanu i Iraku), da bi se, ubrzo potom, pojavile i animirane igre sa istom tematikom, kao zabava za najmlađe!

A šta se u to vreme događalo u Istočnom Timoru? Progon civilnog stanovništva, zverska mučenja i masovna ubistva bespomoćnih ljudi. Crkva Istočnog Timora objavila je da je u prvoj polovini 1999. godine ubijeno između tri i pet hiljada ljudi! Indonežanska vojska je pretila da će uništiti čitavu zemlju, ako referendum u avgustu ne ispuni njihova očekivanja. Nažalost, to se i dogodilo kada je 30. avgusta ceo Istočni Timor izašao na referendum (kakva hrabrost!) na kojem je čak 80% stvanovništva glasalo za otcepljenje! Indonežanska vojska je tada proterala oko 750.000 ljudi (prema izveštajima Ujedinjenih nacija) na svoju teritoriju u Zapadni Timor i smestila ih u koncetracione logore, a ostatak je izbegao u planine, gde je dosta napaćenog sveta poumiralo od gladi ili bolesti (veći deo teritorije bio je uništen, a pitka voda je bila puna leševa i zatrovana hemikalijama). Zašto Amerika nije intervenisala i u ovom slučaju, kada je bilo toliko očigledno da Istočnom Timoru preti PRAVA HUMANITARNA KATASTROFA?

Najpre su kupci bili samo kupci (do 1950.tih godina XX veka), potom su (od 1950-tih do 1990-tih) postali potrošači - konzumenti (lat. consumere – upotrebiti) i na kraju, kupoholičari (od 1990-tih). Šta je kupoholičar i koja je razlika između kupca i potrošača?

Kupcem, smatram osobu koja se snabdeva isključivo robom koja joj je potrebna i u kojoj vidi, uglavnom, upotrebnu vrednost, ne razmišljajući o identitetu proizvoda, niti o zadovoljenju sopstvenih potreba kroz komunikološka ili emocionalna svojstva robe. Dakle, kupac ne „konzumira“ proizvod, tj. ne zadovoljava svoje psihološke, ideološke i sociološke potrebe kupovinom ili upotrebom robe.

Kada kupac počinje da bira robu koju će da „troši“, kada kupuje i ono što mu nije potrebno, u trenutku kupovine ne može da odoli proizvodima, veruje da su mu oni zaista potrebni, kupac postaje potrošač ili konzument. Kada potreba za kupovinom postane manična i nekontrolisana, a potrošač postane zavisnik od kupovine, doživljavajući u tom trenutku „ekstazu“ i oslobađanje frustracija i tenzije, dolazi do poremećaja prisilne kupovine. Trenutak zadovoljstva, sličan katarzi, potrošač oseća od trenutka kada odluči da kupi određeni proizvod do čina kupovine. Kada se kupovina završi, potrošač oseća nezadovoljstvo i prazninu koju mora da popuni novom kupovinom. On je u stalnoj trci za novim proizvodom, modnim pravcima i brendovima (Kodelupi/Codeluppi, 1995) i njegov životni moto je: kupiti, upotrebiti, baciti i tražiti nov proizvod. Kupovina postaje obavezni deo svakodnevice, jer donosi višestruko zadovoljstvo, uključujući i zadovoljstvo koje potrošač oseća kada njegov proizvod „komunicira“ sa ostalim proizvodima, potrošačima i društvom.

Danas se postaje potrošač rođenjem. Potrošači-roditelji svoju decu uče da govore, hodaju, jedu, brinu o sebi, rastu i žive kao potrošači. U početku, deca nisu svesna značenja koje nose robna marka i proizvodi, ali vremenom, počinju da uočavaju razlike i prihvataju tuđe vrednosti. Robna marka postaje vredna za dete, ako je vredna za roditelje ili za njegove/njene drugove/drugarice. Drugim rečima vrednost jednog objekta, odnosno njegova sposobnost da nametne čežnju subjektu, stvaraju i ugovaraju različiti akteri u okviru narativnog procesa (Hajilbrun/ Heilbrunn, 2003). Kada nauče da čitaju poruke koje im svakodnevno šalju vršnjaci, roditelji i društvo, postaju deo potrošačkog društva.

Tinejdžerska faza ili faza konstrukcije identiteta karakteristična je i po tome što vršnjaci i masovni mediji imaju veći uticaj na decu od njihovih roditelja. Tragajući za identitetom, oni pokušavaju da saznaju ko su i šta su, dok se druže, gledaju TV program i „upijaju“ reklamne poruke.

Dve petine svetske populacije čine mladi ljudi do dvadeset godina i na njih računaju kompanije globalne zabave (Barlou, Robertsonova, 99.). Oni izlaze u neke klubove u kojima se sluša neka muzika, ispijaju neka pića, i sve to im preporučuju neki mediji i reklame. Osim toga, važno im je da nose Najki (Nike) patike, imaju mobilni telefon marke Samsung (Samsung), farmerke Tomi Hilfinger (Tommy Hilfinger), slušaju muziku sa Ajpoda (iPod), hrane se u restoranima brze hrane Kej-Ef-Sija (KFC) i važno im je da budu potrošači! Nastajemo najpre kao tržišna ideja, potom se personifikujemo kao „priča“ koja „komunicira“ s drugim „pričama“, da bismo, naposletku, sjedinivši svoj privatni i javni (poslovni) život, emocije i razum, konačno postali jedno – protagonista –potrošač vizuelnih vrednosti nekakvog sveopšteg sveta spektakla (Vuksanović, 2007: 106).

Kada je osamdesetih godina prošlog veka, reklamna industrija optužena za manipulaciju, jer previše ubeđuje potrošače da kupuju, stručnjaci za reklamu, odlučili su da promene stav i postanu „humaniji“ u nastupu i obraćanju. Iako su se u reklamama čule parole: budi svoj, to je samo tvoja odluka, vi birate ili izbor je vaš… Istina je bila daleko od toga. Naime, tehnike ubeđivanja i komunikativno-psihološka strana reklame postale su finije, dok su potrošači, potpuno nesvesni toga, izgubili slobodu izbora!

Događanja koja prate snimanje filma, ponekad mogu biti zanimljivija ili, na žalost, tragičnija od same filmske priče. Najtragičniji događaj jeste nerazjašnjena smrt Brendona Lija, sina čuvenog Brus Lija, takođe, nesrećno nastradalog. Brendon je poginuo na snimanju filma »Vrana«, jer je pištolj kojim je pucano u njega bio napunjen pravim, umesto lažnim mecima. Zvanična istraga još nije otkrila pravog krivca.

Na listi filmskih nezgoda našao se i događaj sa snimanja filma »Kill Bill«, kada je Uma Turman, pokazujući svoje samurajske sposobnosti, slučajno posekla ruku kolegi Dejvidu Karadinu. Međutim, on je, naviknut na povrede i modrice koje je zadobijao tokom snimanja mnogobrojnih filmova, nastavio sa snimanjem kao da se ništa nije dogodilo.
Tokom snimanja drugog dela »Gospodar prstenova – dve kule«, Šin Astin je, zbog povrede stopala, hitno prebačen avionom u bolnicu. Dok je žurio preko reke sa svojim prijateljem Frodom, mladom Hobitu se zarilo parče stakla u meso, probivši njegov kostim – široko hobitsko stopalo.

Nikol Kidman je na snimanju filma »Mulen ruž« 2001. slomila rebro, a zatim povredila i koleno. »Pala sam sa stepenica dok sam snimala scenu u visokim štiklama i zgnječila hrskavicu«. Zbog ove povrede lepa Australijanka propustila je ulogu u filmu »Soba panike«.

Sećajući se uloge u filmu »X men 2«, Rebeka Romjin Stamos, De Palmina »Fam Fatal«, kaže da joj je najneprijatnija scena bila kada je bosa hodala po snegu na minus deset stepeni. »Stavili su pahuljice od krompira preko površine snega, jer su mislili da će mi to sačuvati stopala. Kada su se pahuljice krompira natopile snegom, postale su lepljive«.
S druge strane, neke komične scene koje nisu ušle u film, javnost je ipak, uspela da vidi.

Najsmešniji dubleti, koji se smatraju greškom, jer glumci nisu mogli da zapamte tekst, ili su pravili greške tokom izvođenja scena, sačuvani su za odjavnu špicu filmova: »Džangrizavi matorci 1 i 2«. I Džeki Čen je, smešne scene, ali i vratolomije u kojima se ozbiljno povređivao, sačuvao za odjavne špice filmova. Na snimanju »Oklopa Boga«, 1971. godine, imao jednu, skoro, fatalnu grešku, koja je ostavila trajnu uspomenu na njegovoj glavi. Talentovani karatista skočio je sa 8 metara visokih zidina jednog zamka u Jugoslaviji, promašio drvo i leteo naglavačke još desetak metara. Posle osam sati teške operacije glave, deo kosti ostao mu je u tkivu. A o ovom događaju Džeki Čen danas kaže, »Sada na toj rupi imam plastični poklopac koji štiti da nešto iznutra ne iscuri«.

Tokom snimanja filma »Poslednji samuraj«, Tomu Kruzu je najviše muke zadalo sedenje na japanskom tatamiju na kolenima, koje je morao da vežba čak nekoliko meseci! Međutim, slika koja je proputovala i nasmejala ljubitelje filma, jeste zapravo, scena iz filma »Vanila Sky«, u kojoj je Tom morao da se posluži hoklicom (koja naravno nije viđena u filmu) da bi bio na istoj visini sa filmskim partnerima.

Slične pehove imali su i Bred Pit u istorijskom spektaklu »Troja«, kada se u jednom trenutku iznad njegove glave, u kadru, našlo i moderno prevozno sredstvo XX veka, tj. avion, kao i Džoni Dep kome se, dok je snimao u kostimu »Pirata sa Kariba«, pojavila i etiketa sportske robne marke kojoj tu nikako nije mesto!

NASTAVAK PRILOGA »

(Amerikanizacija ili globalizacija?)

Koliko su Srbi daleko od Amerikanaca, kada je reč o prosečnom potrošaču i konzumentu industrije zabave, medija i kulture i da li bi bilo ispravnije da se globalizacija, zapravo, zove amerikanizacija? Da li se ta udaljenost može meriti u istim navikama ili u broju izgovorenih engleskih reči po glavi stanovnika? Ili se, ipak, globalizacija meri u farmerkama, filmovima, brzoj hrani, šoljama i kafi?

KAFA. Primećujete li, kako iz srpskih kuća, polako nestaje miris jake, pržene, crne kafe i sve više se sprema instant kafa u granulama, koju često zovemo imenom njenog proizvođača – NES. Uz crnu kafu odlaze i male šoljice, koje su nam u amanet ostavlile naše bake, a njima njihove bake i Turci. Uz drugi ukus kafe stižu i drugačije, velike šolje. Zanimljivo je da se i u praznoj šolji može videti sudbina osvajača! Otomanska imperija, dok je bila jaka, vladala je u svim segmentima života – zakonu, jeziku, kulturi, načinu života, ishrani, pa i u sitnim, svakodnevnim navikama, poput ispijanja kafe. Danas, sve više naginjemo anglosaksoncima u ekonomiji, jeziku, kulturi, načinu života, ishrani i kafi! Da li je i taj mali, dnevni ritual deo velikog procesa globalizacije?

FARMERKE. Svi ih imaju, zar ne? Više nego bilo koji artefakt, farmerke su uspele da razbiju sve barijere: demografske, sociološke, kulturne, modne i materijalne. Napravljene su u Americi, za kopače zlata, početkom prošlog veka. Dovoljno čvrsto tkanje i drugačija izrada pamuka, pokazala se idealnom za nošenje vredne rude. Od tada do danas, džins je postao omiljeni deo odeće u svim strukturama društva. Zadržao je vezu sa vesternom i Amerikom, prenoseći ideologiju Zapada na ceo svet.

FILMOVI. Hoćete da pogledate dobar film? Birate američki. Želite da vidite poznate i dobre glumce? Najpoznatiji su američki. Najbolji akcioni filmovi su… Opet američki, zar ne? Zar se niste umorili od Brusa Vilisa i drugih velikih heroja koji se bore sami protiv svih i uvek uspeju da pobiju sve negativce i spasu svet od velike katastrofe! Kako se dogodilo da postanemo zavisni od njihovih filmova? Reč je o izboru, mogućnostima i reklami. I na TV programima je opšta amerikanizacija! Nema više divnih ruskih serija, francuskih komedija, ciklusa drame ponedeljkom, ni horora petkom. Tradiciju neameričkih filmova, neguje jedino Jugoslovenska kinoteka, sa skromih stotinak mesta u sali.

NAČIN ŽIVOTA. Sve brži tempo života i rada, traži i brzu hranu - hamburgere i druge „mekove“, koje zalivamo koka-kolom ili sličnim gaziranim pićem. Na posao ne krećemo bez žvaka. Usadili su nam strah od problema sa karijesom, žutim zubima ili zadahom. Koje žvake su dobre? Naravno, američke ili one koje imaju američko ime. Uveče gledamo filmove uz brdo kokica ili drugih grickalica, baš kao i Amerikanci.

POTROŠAČKE NAVIKE. Robne marke koje se kod nas najviše prodaju, posebno za sportsku garderobu (veoma skupu, za naš standard) stižu nam iz LA, NW Kanade… Kopiramo njihov stil ili stil njihovih zvezda: nekada su devojke izgledale kao Madona, danas kao Rijana, Britni Spirs ili Paris Hilton. Nekada su muškarci nosili pilotske jakne, poput Toma Kruza u filmu Top Gan ili vijetnamke, kao američki vojnici, danas su im idoli Bred Pit, Džordž Kluni, Met Dejmon. I kupujemo kao blesavi, za keš, kartice, kredite, pozajmice – za sve pare! Toliko je velika potražnja da nemamo dovoljno marketa i prodajnih centara, već stalno niču novi, sve veći i luksuzniji.

JEZIK. A kroz sve segmenta života, prožimaju se jezik i kultura. Dok studiramo, radimo, jedemo, pijemo, kupujemo, provodimo se – mislimo i govorimo na tuđem jeziku. Više ne primenjujemo ideje, nego ih implementiramo, ne oblačimo se, već se „dreskodiramo“, šopingujemo u šoping molovima, umesto da kupujemo u tržnim centrima, hendlujemo, otvaramo nova radna mesta za office i accaunt manager-e.

Da li će svet postati globalno selo i hoćemo li svi biti klonovi Amerikanaca ili je pokušaj ukalupljivanja, ipak, slučajnost? Hoćemo li, kao i oni, živeti otuđeni jedni od drugih u rasturenim porodicama, zaboravljajući tradicionalne uloge i tražeći zadovoljstvo u kupovini, novim automobilima, skupoj garderobi, letovanjima, alkoholu, industriji zabave i slobodnog vremena…

A ako se to i dogodi Srbima, da li će svet zbog toga propasti ili će Srbi biti srećniji što mogu svima, iz inata, da uvedu vize?

Zdravlje ulazi na usta – govore nam. A bolest, zašto nam niko ne kaže da i bolest na usta ulazi? Zato što se o hrani i njenom štetnom dejstvu malo zna. Većina ljudi veruje da uzima hranu koja ih održava u životu, a ne otrov koji ih truje polako, godinama i koji može da prouzrokuje 90% bolesti organa za varenje, poremeti pritisak i holesterol, začepi krvne sudova, izazove alergije, maligna oboljenja, stvori probleme sa disajnim organima, kožom, prostatom, štitastom žlezdom… Na žalost, tek kada nastane problem, svaka peta osoba se zapita zašto se to dogodilo i šta bi trebalo promeniti?

Srbi, uglavnom, veruju da su tablete i operacije jedini pravi način lečenja. Neverovatno je koliko ne znamo da slušamo svoj organizam, a pametniji je od nas! Zato bi trebalo da naučimo da prepoznajemo informacije koje nam šalje. Naime, organizam se kroz nekoliko nivoa brani od onoga što ga ugrožava. Najčešće je to hrana koja mu ne odgovara, a kojom ga svakodevno opterećujemo. Stavlja nam to do znanja raznim simptomima i poremećajima: mučninom, gorušicom, bolom u želucu, cistom na jajniku… Pametan jeste, ali je i zlopamtilo! Do trideset pete godine sve nam prašta: masna i pržena jela, brzu hranu, beli šećer, belo brašno, mast, nepravilan način ishrane i pogrešno unošenje tečnosti. Ceh i kamata stižu posle trideset pete, kada počinje da „isporučuje račune“ za sav naš nemar. Jedan oštećen organ poremetiće i rad drugog organa, a drugi trećeg, itd.

Kada i zašto hrana postaje otrov? Odgovor na ovo pitanje ne može se dati u nekoliko redova. Svima koje, zaista, interesuje ova tema i koji bi radije da drugu polovinu života provedu, recimo, na interesantnim putovanjima, a ne po bolnicama i apotekama, preporučujem najpre knjigu «Čišćenje organizma» od Genadija Petroviča Malahova (izdanje Prometeja iz Zemuna), a potom i «Ishranu i hranu», «Lečenje dvesta najrasprostranjenijih oboljenja».

Ono što odmah možete da učinite za sebe i svoju decu jeste da izbegavate hranu u kojoj ima aditiva i emulgatora, jer ove supstance su veštačke tvorevine i organizam ne može ni da ih prepozna, a kamoli da ih apsorbuje. U našem telu, oni deluju kao toksini (otrovi) i veoma su kancerogeni. Na žalost, nalaze se u većini namirnica koje svakodnevno koristimo, pa čak i hlebu. Najviše ih ima u omiljenim dečjim poslasticama! Proizvodi sa štetnim dodacima zabranjeni su za upotrebu u Americi i razvijenim zemljama zapadne Evrope i zemljama članicama organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj.

To su razni veštački zaslađivači, boje za hranu, supstance za konzerviranje, ulepšavanje izgleda i ukusa prehrambenih proizvoda i imaju sledeće oznake:
1. Izazivači zloćudnih tumora: E1O5, E121, E123, E125, E126, E130, E142, E152, E210, E213-217, E24O, E330, E477;
2. Izazivači oboljenja želudačnog i crevnog trakta: E221-226, E 320-322, E338-341, E407, E450, E461-466;
3. Alergeni: E230-232, E239, E311-313;
4. Izazivači bolesti jetre i bubrega: E 171-173, E320, E322.

Slušajte svoj organizam i naučite da poštujete njegove potrebe. Zapamtite - ako ga povređujete i nanosite mu štetu, on će pronaći način da vas upozori. Oglušite li se o njegove molbe i zahteve, pronaćiće način i da vas kazni.