Blog community…

„Neshvatljivo je da čovjek živi samo od svoje i tuđe nesreće. Da misli na svoju i priprema tuđu. On sigurno zna kako izgleda pakao“ ( „Derviš i smrt“ - Meša Selimović).

I zato ne mogu da slušam to zujanje vaših aviona koje me vodi iz jednog u drugi mrak. U mraku je slutnja. A ona je prvi nagoveštaj nesreće. Iskobeljajmo se iz tog ratnog gliba! Okrenimo vedriju stranicu života! Kao da se ti pa nešto pitaš. Svet ne bi bio ono što jeste, i tako lep da nema tebe i mene. Idemo dalje,  jer nekako s proleća oko mene sve buja i raduje se. Hoću da se radujem. Znaš šta najviše može da zaboli? Svet prepun ljudskih gluposti. Svet bez ljubavi. A lepo reče Dostojevski: „Lepota će pobediti svet“. Zato džoger u ruke i daj da počnemo sa brisanjem. Svega onog što sutra može da zaboli. Ti odozgo a ja dole. I onda se možemo gledati pravo u oči. Bez srama i stida.

Ali da ja tebi ispričam u ovom pismu još ponešto iz ovog mog kraja, dok ti ne doneseš svoju konačnu odluku. Tu gde je deda Žarkova kuća nabijača bili su i uredno posađeni bagremi. Kada to onako s proleća procveta i zamiriše onda pčele odrade svoj deo posla i eto nama meda. S druge strane, od tog mirisanja moraš da se zaljubiš - pa to ti je. Svaka ti se dlaka na glavi uzjoguni. I ne možeš da kažeš da ti nije ništa. To samo kao nešto zvrji. Ma sve mi zvrji - zvoni na uzbunu. Upomoć!

Elem, tu behu još nekoliko onako iroški nakrivljenih bagremova. To su oni bliže jendeku i na njih su se godinama naslanjali ljudi dok su divanili na sokaku. Tako se taj jedan zdravo nakrivio da su ga odsekli. Deo koji je prav i dugačak odnet je kolaru Dežeu za rudu. Meni je te godine Deže bači napravio sanke od istog tog bagrema. Kakav majstor. Kolar - drvodeljac po zanatu. Taj je imao zlatne ruke. Pominjao sam ti sankanje. To su bile moje prve sanke. One su bile ručni rad Mađara Dežea. Stanovao je tu u ulici Vojvode Mišića. Pored deda Mite koji je svirao begeš u orkestru sa mojim dedom Božom. Deda je svirao violinu i imali su, prvi u Kikindi, pevačicu koja je pevala sa  mikrofonom.

A šta misliš kako sam se sankao, ovde gde je sve ravno kao tepsija? Kad stariji reše pa uzmu velike saonice i upregnu konje, ja zakačim moje sanke za njihove i teraj kao pravi. Nos i obrazi bride od hladnoće a sneg samo pršti. Odmorni konji u kasu, kuvano vino i naravno harmonika i pesma. Pričao sam deci kako su mi na toj svežini prijatno mirisali prdeži konja – zimi su ih hranili suvom detelinom i kukuruzom. Kako li su se slatko smejala. I još bi ja tebi o tom bagremu ali nemam vremena, jer idem na trg. Kažu mi da ima neka svirka. Moj drugar Radica i Garavi Sokak. Nastavljamo sutra rano u jutro.

Svi smo zadovoljni onim što radimo ovih dana. Mislim na koje sve načine se protestuje i pokušava da se sakrije taj strah od noći i novih naleta aviona. Tu naravno mislim  na vas i vaše brundanje po nebu. Svakog dana Ti želim da odeš kući. Da se vratiš i napišeš mi koje pismo iz tvog kraja. Da mi javiš kako su tvoji, i da li te je devojka sačekala na aerodromu srećna, jer si se vratio živ i zdrav kući. Vojniče moj lepi. Hajde popij jedan 7UP. Lepa su i ova majska jutra. I sve je kao poklon životu za novi dan. Namrgođene su jedino fasade zgrada, jer ih već dugo nema na spisku za obnovu i ulepšavanje. Po njima se legu golubovi i čuje se jasno pištanje goluždravih golupčića. Sve je oko gnezda ukakano.

No idemo sa pismom dalje. Od ostataka onog bagrema napravljena je i nova klupa. Jako je bilo važno da se ima klupa pred kućom. Ona je značila da se može sesti i odmoriti. Značila je da se putnik namernik može osećati dobrodošlim, jer može sesti i upoznati domaćina. Popiti čašu hladne vode sa našeg bunara. Ovog puta ona je važna i zbog toga, jer se tih ranih sedamdesetih tu svašta moglo čuti. Sa prvim sumrakom, kada se stoka namiri i napoji, paori izađu na rogalj i onda padaju priče. Priča se ovog puta odnosila na čudna noćna bića koja posećuju mračne štale, tavane, kotarke i šupe. Vile i vilenjaci što upliću konjima grive. Te, sile mraka i duhovi u belom koji dolaze po nevaljalu decu. Razna čudovišta i utvare koje su se krile iza slame i tulaja…a to sve noću. Sve su to oni čuli od nekih ljudi – tako se prenosila priča. Pominjali su i nekakvog bozgara koji je posećivao usamljene žene. Pa sve do vampira kojima može nauditi samo glogov kolac, krst i venac belog luka.Stariji dečaci su se pravili važni – kao oni se ne plaše toga.

Nama klincima je bilo bitno da smo čuli deo priče o duhovima sa belim čaršavima. I naravno ideja je tu gde je moj drug Dragi. Samo nam treba noć i žrtva. On će da donese beli čaršav od baba Olge, jer ona nije mogla da ga u tome spreči. Bila je u invalidskim kolicima, a Dragi je bio čudo od deteta. Jedne noći u poznu jesen, oni stariji su dubili ludaje, unutra palili sveće pa nas time plašili – i ovde ima neki takav datum kao vaš Halloween. Kroz to smo valjda svi morali da prođemo pre no što odrastemo. Ali jednom, dogovorimo se nas dvojca mlađih da ispitamo tu njihovu hrabrost. U blizini naše kuće znaš da je bio bunar sa kojeg su svi vukli vodu za piće. Lepa voda, zimi topla a leti hladna. Pripremili smo beli čaršav i vrebali „žrtvu“. Nismo čekali baš dugo. Naišao je iz mraka moj brat Živica. Ide onako prema bunaru i zviždi iz sve snage onu melodiju „Marina, Marina, Marina“. On je bio deo te grupe koja je već počela da se momči. Pustili smo ga da napuni kantu, pa se uvijeni u onaj beli čaršav sakrijemo pod niski bagrem ispred naše kuće. Dragan se još malo popeo da bude višlji. Kad je Živica prišao na otprilike dva metra od nas, a mi sa onim čaršavom iskočimo pred njega urlajući. Mili bože te bežanije. Osta kanta , a Živica nesta. I sami smo se nakostrešili od njegovog vriska i panike. Ja sam i prdno od velikog uzbuđenja. Te sam noći dobro spavao.  Za kantu i šta sa njom bi javiću ti …

Srušili ste nam čujem i zgradu RTS-a. I još Boga pitaj šta ćete.???

(Dok smo još na terenu pozorišta)

- Kako ste glasni dok prelećete preko našeg parčeta neba. Mi sedimo u pozorišnom klubu i pijemo pivo. Slike i misli se roje kao u snu. Raspravljamo kako ko doživljava ova bombardovanja? Ima li u ratu mira* pitanje je sad? Kako se ko miri sa svim ovim događajima?

I naravno kada sedite u pozorišnom klubu i krene rasprava ne može a da vam tezu ne poturi gospodin Breht. Za nju hrabro zapnete i samo napred. Po Bertoltu Brehtu – Majka  Hrabrost – da, ima mira i u ratu. Listamo brehtovsko epsko pozorište, ne bismo li našli odgovor na ta pitanja?

Početak citata: Sveštenik: - „Rekao bih i u ratu ima mira, ima mirnih časova. Rat zadovoljava sve strasti. Među njima i miroljubive. Brinu se i tome inače ne bi moglo da se izdrži.U ratu možeš da kakiš kao u najvećem miru. A između dve bitke sleduje ti pivo. Čak i za vreme napredovanja zaslužiš san na laktovima. Možeš da zaspiš uvek u drumskom jarku. Za vreme juriša, doduše, ne možeš da se kartaš, ali i dok oreš, u najvećem miru, ne možeš. Posle pobede već ima mogućnosti. Desi ti se da izgubiš nogu. Onda u prvo vreme strašno galamiš., kao da to uopšte ima smisla, a onda se smiriš, dobiješ rakije i na kraju krajeva, opet nekako skakućeš.
I ratu nije ništa gore nego što mu je bilo. Ništa te ne sprečava da se pariš usred najvećeg klanja. Tamo negde iza hambara ili na drugom mestu. U tome, bogami, niko ne može da te spreči. I tako onda rat dobije svoje potomke i može sa njima da se nastavi. Rat uvek pronađe izlaz, kako bilo da bilo. Zašto bi onda prestajao?“ - kraj citata.

Tako i mi sada imamo vaše zujanje kao deo života. Radujemo se svakom novom danu koji se završi mirno i bez mnogo tragedija. Pitaš me da li radimo? Radi se nekako u tišini i preko dana. Da li će i koliko ovo da potraje? Da li nešto muvam i da li mi  ide? E, pa da ti kažem. Neko gubi a neko stiče. Nekom rat - nekom brat. Nismo svi isti, a nismo isto ni naučili od naših predaka. Znam samo da će nam trebati puno hrabrosti jednog dana, da jedni drugima pogledamo u lice, jer kad tad svačije se karte otvore i istina izađe na videlo.
Ali za mnoge izgleda mi danas kao i onda važi: „Parola - snađi se“.

Isto kaže i Majka Hrabrost:
„Ne dozvoljavam da mi ogadite rat. Kažu da slabe proždire. Ali oni su izgubljeni i u miru. Samo kad bi rat bolje hranio svoje ljude“ -  i peva :

Tebe prosto kod pobede nema,
Kad je vojna iznad tvoje moći.
Rat je jedna vrsta trgovine,
Mesto mleka - olovo se toči.

Citat Brehtovih reči iz pogovora J. Ćirilova:
…„Bertolt Breht sa ponosom navodi mišljenje jednog mladog glumca koji je došao do zaključka da Majka Hrabrost nije u stanju da shvati da nju rat upropašćuje. Da gubi svoju decu .Ona mu se jednostavno raduje kao izvoru novih prihoda. Majka Hrabrost živi u takvim istorijskim okolnostima kada malograđanin nije sposoban da uoči klasne odnose i nije spreman da menja stvarnost koja se da menjati“. Kraj citata

Zato je uvek bio i biće topovska hrana. To isto važi i za nas danas. Stradaju najsiromašniji. Moj dragi tast uvek kaže: „Siromah je ko pameti nema, i sa takvima se najlakše manipuliše“. Tako kaže i pesma koju peva poslednji puk u prolazu dok Majka Hrabrost odlazi sa  svojim kantina kolima.
„Sa srećama i nesrećama
ovaj rat se lud oduži.
Potrajao već sto leta.
Siromašak sve mu pruži.
Već govno grize, prnje nosi.
Pola plate puku daje,
al čudo može da se desi.
Bitka još traje!
Sneg se topi, mrtav snuje.
Hrišćani, proleće tu je!
Što još nije pošlo u smrt,
Sprema se sada u taj vrt.“

Sve ove okolnosti govore da i danas imperija vlada na svetskoj pozornici. Samo se na današnjoj sceni drugačije igra. Mnogo se više razlikujemo, jer ste nas tehnički i tehnološki u mnogo čemu prevazišli. A bogami  nas je malo, da bi i dalje ginuli uzalud. Naša je pamet ućutkana i rasuta po svetu. Budale se kod kuće bave politikom. A fukare se bogate…(ovo je Ivo Andrić)

Popili smo pivo. Stolice nam više nisu tako neudobne i tesne kao na početku. Mirišu kokice. Ovde u centru i na korzou je puno mladih ljudi koji su se sjatili odasvud od kad je ovo počelo.  Nešto smo vala naučili večeras o sirotinji i brehtovskom epskom pozorištu. Svi smo nekako samouvereni i iskreni posle ovih piva u svojim pozama. O hrabrosti da i ne govorim. Pali svetlo, predstava je završena. I opet po ko zna koji put vam kažem cenjeni publikume loši smo đaci, jer ništa od majke istorije nismo naučili!
O čitanju literature i to da vi kao niste imali Brehta za lektiru danas nećemo.
- - - - - - -
*Sa  Brehtom sam se upoznao zahvaljujući knjizi „MAJKA HRABROST I NJENA DECA“ Hronika iz tridesetogodišnjeg rata;  koju je pored Tatjane Šenk preveo i pogovor za nju napisao naš Kikinđanin Jovan Ćirilov.

(Pismo američkom pilotu 5)

  Kako da opišem jučerašnji dan a da ne budem smešan? Kome da poklonim cvet? Kome reč da kažem a da ne bude otrcana? Koga da zagrlim a da to stvarno bude od srca a ne preko one stvari? Koje probleme da ostavim za neka bolja vremena? Možda je baš sada pravo vreme za sve ovo što pobrojah? Sada je pravo vreme. Danas je baš taj dan.  Sada bi nešto valjalo oživeti. Ako ništa drugo, ono bar slike  iz našeg sokaka. I dok  ti zujiš po nebu i rasturaš bombe sve sa osiromašenim uranijumom, ja ti nudim toplu kafu u našoj bašti. Hajde da se družimo. Da se ogledamo u pravljenju zmajeva. Ko je bolji majstor rep da napravi. A kantar na sredinu. Dvesto metara kanapa i  kada ih vetar ponese u bistrinu i visinu plavog neba, da nekog pozdravimo.

Znaš*, nama su naši stariji drugari priređivali pozorišne predstave i priredbe. Oni su već uveliko išli u školu. Šesti, sedmi i osmi razred osnovne škole. Neki i stariji. Oni su kao takvi bili veoma brižni prema nama i trudili su se da nas nečemu nauče. Među njima je bilo dobrih i darovitih fudbalera, plivača, strelaca, gimnastičara, izviđača i svi su imali neki hobi uz to. Najčešće su to bili zanati kojim se bavio neko u porodici ili zemljoradnja.

Mlađi Karči sem što je majstorski pravio rumbe i kifle bio je odličan fotograf, kinooperater i strelac.Imao je vazdušnu pušku. Emil je svirao gitaru. Bože kad se setim kako je bio samostalan, svoj, zlatnih ruku i nesebičan. On je pravio najmoćnije zmajeve od suve trske i flis papira. Lepljeno je lepkom od vode i brašna. Zato je vrlo bitno da se naglasi, da je većina dece u ovom kraju iz porodica zanatlija. Oni su bili vredni, vešti i svaki od njih imao je pored toga i neki svoj hobi. Bilo je ljubitelja raznih umetnosti. Recimo muzike, filma, fotografije, slikarstva i poezije. I naravno u tome su bili veoma dobri i nesebično su to prenosili i na nas mlađe. Te su priredbe često posećivali i naši roditelji. Stariji su đaci to svoje umeće prikazivali sa željom da svima pokažu šta su naučili u osnovnoj školi. Sva znanja i veštine tako su izlazile na videlo. Svako je bio maestralan u nečemu, a to se nagrađivalo dugim i burnim aplauzom cenjenog publikuma.

Tako su nedeljom dok su se kod Karčike pekara pekli kolači, s višnjama i makom, u  dvorištu kod Bešlin Jokija, preko puta od mog brata Laze organizovane priredbe i pozorišne predstave.To je bilo lepo,veliko dvorište. Iz dva dela. Sa onim gde je kao cveće i bašta u jednom i ekonomski sadržaj u drugom delu.Uvek nedelja pre podne, jer su tada i subote bile radni dan. Publike je bilo puna četiri reda. Tada je bilo dosta dece u tom delu Masarikove, ulici Đure Daničića i deo ulice Nikole Francuskog od Žarka Zrenjanina do Janića pekara. Preko šezdesetoro, i svi jedni drugima do ušiju. Bilo nas je srpskog, mađarskog, nemačkog pa čak i rumunskog porekla. I svi nedeljom na pozorišnu predstavu!

Igrala se Crvenkapa. Razvučena ćebad preko štrika za veš  kao zavesa. Drvene klupe i daske na ciglama. Sve je to uredno raspoređeno i svako je imao svoje mesto. Mi kao zapete puške čekamo da predstava počne. Svi kao nešto tapšemo, vrpoljimo se i time pozivamo glumce da počnu sa igrom. Pre početka predstave bismo dobili po bombonu. Laza ili Duma bi nešto odsvirali na harmonici. Novica recitaciju. Pokloni se i počni. Recitovalo se na srpskom, mađarskom, nemačkom i engleskom jeziku. Igrao se valcer, fokstrot, čarlston i kolo. Zavesa se podiže uz aplauz malih ručica.

Predstava se pratila u tišini sve dok se nije pojavio vuk. Svi smo se uplašili kada smo videli vuka. Neki su vikali Crvenkapi da ne ide u šumu, i da je to vuk koji će je pojesti. Feri jedan od Galčikove devetoro dece jedva je dočekao kraj pa da zapečatimo vukovu sudbinu u bunaru. Bunar sa đermom je bio na sred dvorišta. Svi smo navijali za lovca Luku. Bila nam je to prelepa zabava nedeljom. I tako sve dok nismo počeli da idemo u lutkarsko pozorište. Ono je bilo tu gde je bio bioskop Radnički. To je bilo leto šezdesetprve godine. Naše pravo „siromašno“ pozorište. A siromasi moraju biti hrabri, inače su izgubljeni. U to vreme je u Opolju (jugozapadna Poljska), uveliko radio  Teatar laboratorijum Jižija Grotovskog. Eh, da je znao šta rade momci i devojke iz drugog frtalja u Kikindi. Iz Kikinde je i čuveni svetski teatrolog i pisac Jovan Ćirilov. Možda je i on baš tako zavoleo pozorište.

A moja prva predstava u pravom pozorištu, ondašnjem Narodnom amaterskom bila je u sezoni šezdeset četvrte, Makarenkova „Pedagoška poema“ u režiji D.Jovića. U originalu se komad zvao“Besprizorni“, i u izvođenju kikindskog glumačkog ansambla. Sava Savin pedagog, Laza Popović poslužitelj i đaci Dule Felbab Baba, Bata buraz,Ćira iz grafikinog dvorišta, Matvej debeli, Tale…Na tu predstavu nas je vodila naša draga učiteljica Milica Santovac.

Navodim ti sve ovo da bih ti približio lepotu života koji ćeš razbucati baciš li bombu na nas i naš grad.

*Hiljadu devetsto sedamdeset i šeste godine pođoh u Grčku auto stopom. Već u Beogradu me strašno zaboleo zub. Vratim se u Kikindu odem u školski dispanzer  kod teta Katice i ona mi ga zacementira. Tada mi je rekla: „Znaš,obavezno kad se vratiš da mi se javiš“. Znam, javiću se. Ovo ti pišem zato što mi se to toliko dopalo, da mi  je na tom putovanju svaka druga reč bila „znaš“.

Danas čitam „Vođu“ Radoja Domanovića ne bih li otkrio gde će Srbija još stradati? Prija mi ta njegova satira koja je napredovanjem njegove bolesti bivala sve oštrija i žešća. Umro je od tuberkuloze 1908. u trideset petoj godini.

(Pismo američkom pilotu 4)

  Stvarno misliš da Nato „objašnjenja“ o katastrofalnom bombardovanju i Milosrdnom Anđelu nisu čist eufemizam? Kao ne udaram te po glavi gvozdenom šipkom, već je to drvena palica. I gde nađoste kolateralnu štetu? Pitam se samo kako ? Čudu se čudim i zašto? Iz kog izvora informacija se napaja vaša savest? Koja su to opravdanja za kolektivno kažnjavanje mostova na rekama? Na hiljadu zašto - nema odgovora. Ostaće nema linija života i smrti. Reč i eho istine se neće čuti. I opet po ko zna koji put istoriju će pisati pobednici. U jedno sam siguran da ne grešim. Svet ne počinje i ne završava se ni sa mnom, ni sa tobom. Sada ću prekinuti pisanje, jer svetla neće biti do sutra pre podne. Evo odlaze novinari iz redakcije „Kikindskih“. Vozdra „Dištrikt“ pozdravlja Miomirka Mikanović iz Sarajeva. I ja tebi „kikindske“. Do sutra…vozdra…

„ E, pa pođimo ti i ja sada,

Dok niz nebo veče spušta se i pada “ … (sigurno si čitao T.S. Eliota ).

Idemo nazad u moje detinjstvo. Da prelistamo još malo one stranice koje se žive u oblacima i kratkim pantalonama. Arterski bunar i voda koja tu teče godinama koristio je svim živim bićima moje, i još nekoliko ulica u drugom frtalju. Pili smo je i kupali se njome. Bila je čista. U kanalu je bilo i sitnih riba i malih žaba. Ponekad zalutaju i pijavice. Jednom smo plašili Mikijevog sina Tomu sa njima. Njih su koristili protiv visokog pritiska. Stavljali su ih na određene delove tela da im sisaju krv. To su radili berberi. U našoj ulici je to bio Imre bači. On je znao i da pusti krv kad zaseče tamo gde treba. Često leti kad ugreje sunce mi smo sedeli ispod te cevi od bunara. Baš lepo smo se rashlađivali. Ulazili smo i u kanal. Bosonogi smo hvatali ribice. Priznajem da su žabe češće stradale. Njih smo hvatali na udice od krojačkih čioda.

Najlepše je bilo kada mutave patke i guske uđu u kanal. One se toliko raduju vodi da ceo kanal pretvore u penu. Toliko snažno mlataraju krilima da se odmah sva voda u kanalu zamuti. Iznad naših glava milioni tih sitnih kapi su stvarali dugu koju smo gledali ležeći u travi. Divili smo se spektru boja i maštali da ćemo jednog dana pronaći ćup sa blagom. Samo nikako da se dogovorimo na kom kraju duge je ćup i ko će dobiti i koliko. Bili smo bezbrižni i spremni na nestašluke. Jednom prilikom rešili smo da plovimo po kanalu. Naoružali smo se lukovima i strelama. Neko je imao i drveni mač. Sve je spremno za prelazak na drugu stranu kanala. Strašni gusari osvajaju novu teritoriju. Problem je bio naš „brod“. Kratko smo se pogledali i rešenje je tu. Uzeli smo drveno korito za šurenje svinja i juriš. Vesla su nam bile letve i štapovi. Prva tura koja je krenula stigla je do polovine i ni makac dalje. Pošto je kanal bio plitak nasukali smo se. Tu je kapetan naredio povlačenje a neko je javio da nam se roditelji vraćaju sa posla. Nestadoše strašni gusari za tili čas pa i korito osta nasukano u kanalu.

Draganov tata Laza je imao običaj samo da otkrje mali prutić. To je bio svima najbolji znak da je vreme za „kupi prnje“ i „magla kući“. Tako smo leti funkcionisali. Kad je lepo vreme mogli smo da čujemo i sirene koje su u fabrikama označavale kraj radnog vremena. Najbolje su se čule iz Toze i Livnice. Moj drugar Laci Saks je imao svoj „sat“. Original Nemac. Njegov pas vučjak Luks čim čuje sirenu počne da podražava njen zvuk zavijanjem. On zna da je petnaest sati. Vreme da se peru noge na bunaru pa svako svojoj kući na ručak. Koliko nas je taj Luks puta spasao od nevolja raznoraznih.

Najlepša, jako hladna i snegom bogata zima šezdeset i treće godine donela nam je puno radosti. Zimski raspust je bio produžen, jer u školi nije bilo uglja. Kako li smo se tad sankali i grudvali? Sa jedne strane ulice mi a sa druge oni. I to nije bilo tek da se zove grudvanje. Pravi mali zimski rat. Sve se dogovorimo oko pravila igre i sa predahom za čaj. Pravili su se bunkeri od snega kao prava utvrđenja. U njih smo sklanjali „ ranjenike“. Pogotovo ove promrzle i najmlađe. Stariji i snažniji su lopatama isecali komade snega, dok je naše bilo da ih slažemo kao eskimi iglo. Kad se napravi dovoljno grudvi onda na dati znak počinje paljba. Tako šćućureni iz zaklona bacamo grudve na onu stranu. Mi na njih oni na nas. I kad neko vikne „čaaaj“, onda se prekida i razgovaramo o prošloj „borbi“. Kome ručice nisu jako ozeble on i dalje pravi grudve. Oni teži slučajevi idu kući da se ugreju pa će doći na drugo poluvreme. Bili smo tako rumeni,bezbrižni i hrabri.

Kad se zasitimo grudvi i potpišemo primirje, idemo na sankanje. Čika Feri je te godine napravio prave uprtače za Luksa da može da vuče sanke. Po troje nas je sedelo u sankama. Luks samo grabi po snegu a para mu ide iz usta. Išli smo do Bućkala i nazad. Ispred berbernice tu gde je stanovao Jencijev deda bila je prodavnica kože i obućarske potrepštine. Tu smo kupili blokeje i šunigle da možemo da paramo led. Pravili smo se važni. Nama nikad dosta sankanja što se videlo po Luksu. Pošto je led bio veoma tvrd stariji su se klizali na kanalu. Igrali su hokej na ledu. Klizaljke britko režu po ravnom ledu, kao staklorezac nožem po staklu. Mile, moj komšija, je to zvao korčuljanje, jer su se klizaljke pravile i od drveta sa žicom odozdo. Njih su vezivali oko cipele jačim kanapom. Joj što boli kad ozebu noge u vlažnim cipelama, a do tople kuće treba izdržati? Braća Jani i Eči su imali klizaljke sa povijenim kljunom – papagajke. One su se pritezale ključićem za đonove cipela. Kažu to su dobili od rođaka iz Mađarske.

Svi su na ledu bili uspaljeni zbog jedne lepe devojke. Ona je klizala pored njih i za svoje klizaljke je govorila da su to sličuge. Ta devojka koja je dolazila u goste kod gospođe Mak Klare unosila je pravu pometnju među naše momke. Bila je lepa kao manekenka. Nju su ovi stariji mangupi šacovali i trudili se da se pokažu u najboljem svetlu. Kako bilo da bilo, Lacikin brat Emil i Karči pekar mlađi su klizali šampionski. Osmice su pravili i napred i unazad. Led samo pršti kad zakoče onako opušteno kad naiđe ona devojka. Oni su tad već bili momci. I to oni pravi, iz našeg sokaka. E, sećaš se Emile?…

Saksovi su te godine kupili čarobnu kutiju nazvanu televizor. Bata je prodao motor i kupio auto Olimpiju. Nika Bočarac promenio konja. A moj tata Mladen ode u beogradsku „Skalu“ i kupi novu harmoniku „Weltmeister“ od stodvadeset basova, crne boje. Ona siva „Hohnerica“ završila je kod gospodina Bojića u muzičkoj školi. Veselo će tek da bude, nema šta.

Halo noćni sokole, nema zujiš araund po nebu večeras, jel važi?

Nevaljali Dečko  (pismo treće, 23.04.1999.)

 Znaš li koja zmija jedina na svetu leži na svojim jajima? Zeleni piton koji nastanjuje Novu Gvineju.

Nisam ni sanjao da će mi toliko teško pasti sve ovo što se događa. Stres za stresom gde god da se okrenem. Noćne sirene i ludovanje tvog aviona po nebu paraju svaku nit u meni. Tad izlazim u našu baštu trešnjinog cveta, palim cigaretu i zveram u nebo. Zvezde se sunčaju noću i tada se najlepše vide. Pogotovo iznad Iđoša jer je on na bregu. Vidim i vas na nebu dok grabite ka svojim metama i pitam se - ko su  mladići koji sede u tim sejačicam smrti? Vide li oni mene kako dimim i gutam zvezde s neba? Da li imaju decu? Imaju li devojke? Šta će im pričati kada se i ako se vrate kući? IDITE momci kući - što pre to bolje.

Sećam se pokojnog komšije deda Žarka. Njega su svi veoma poštovali. Da l’ zbog sedih brkova ili godina koje je ponosno nosio u naramku, ne znam.  On je za vreme drugog rata bio „odveden“ u zarobljeništvo negde u Nemačku. Tamo je „video sveta“. Čak je i jezik njihov i štošta od paorluka naučio radeći kod gazde na imanju. Njihova kuća je bila na uglu. Početak ulice - rogalj. Ispred kuće drvena klupa. Tu u liniji jendeka posađen je drvored bagrema. Kako je to mirisalo i opijalo kad se rascveta u maju. U njemu je uvek bilo vode. Doticala je od bunara gde je pijaća voda non stop tekla. Sunčanom stranom ulice, na kojoj je i naša kuća, oticala je kroz sve jendeke do kanala. Taj glavni kanal je vodio od Števančeve bare sve do Šumice. Pravo mesto za razgovore kad se ide s obranicom ili kantama „povodu“.

U vreme  krize sa SSSR- om u ondašnjoj Čehoslovačkoj i varljivog leta šezdeset osme, slušao sam razgovor komšija. Tada ga je moj tata zapitao: „Čika Žarko šta ako ovo zaluta“? On se onako trbušast premesti s noge na nogu, otpusti dim iz zavijače od sajanskog duvana, pa kaže: „Neće to ovamo. Rusi su naša braća, a tu je i Amerika“. Ja sam ga naiskap progutao onako celog. Od opanaka do usukanih brkova požutelih od duvana. Imao sam tada nepunih trinaest godina. Zamislite kako i koliko sam bio sav važan kad sam čuo tako velike misli? Mudri deda Žarko.

Mnogo kasnije setih se njega i njegovih reči, ali shvatih i to da smo mi loši đaci. Kako Gete reče: „Istorija nas uči, da od nje ništa nismo naučili“. Svi će razumeti zašto sam se baš sada toga setio.

Te (varljive) godine se oždrebila kobila Cura. Na svet je donela lepog mrkova sa belom zvezdom na čelu. Dali su mu ime Dečko. Bio je nemiran i vragolast. Jednog popodneva pozvao me deda Žarko da se slikam. Fotofrafisao nas je sin Karčike pekara koji se isto zove Karči. Kod njih tako daju imena. Uvek se isto-očevo ime daje muškom detetu. Namestili smo se za „ ptica“, pa škljocnu  „ smena 8“ original. Dvaput me Dečko očepio dok smo se nameštali. Mnogo je  nemiran. Kasnije je izrastao u prelepog ajgira. Pa još zelenko. Lomio je srca ždrebicama po Kikindi. On njišti frkće sav u peni. Deda Žarko se samo smeška. „Ooooo, ajde…  miran, Dečko“.

Njihova stara kuća sva od naboja bila je prava paorska. Spavaća soba i prozori do ulice. Paorska peć čiju toplotu pamte sva leđa iskrivljena pod teretom geačkog života. Kuhinja sa ozidanim šporetom, u sredini. Do kuhinje komora, i onda štalog. Ispred štale obor za svinje a iznad kotarka do vrha puna kukuruza. U toj kotarci je bio pravi raj za miševe, pa i mačke.Veliko dvorište sa dve - tri kupe tulaja i kamara slame sa plevarom. Pleva su one opnice od klasja kojom je obučeno zrno. Koristila se za izradu zemljane cigle, blata za olepljivanje zidova i blato za tavane. Prirodni materijali koji su tu na dohvat ruku. Kad se stigne do krova i kuća  pokrije crepom, na red dodje tavan. Sve se pokrivalo trskom i blatom. Te poslove su odlično radili cigani iz druge ulice. Majstor Kosta blatar i njegovi sinovi. Gledao sam ih kako igraju to blatnjavo kolo. Svi kao jedan. U slavu domaćina i nove kuće. Bosim nogama gaze žutu zemlju koja se kvasi vodom, i nadeva plevom. Kad se dobro izgazi, dvojica bacaju na skelu, a dvojica raznose i lepe redom po tavanu. Posle toga se obično pije crno pivo i obavezno puši niška Morava bez filtera. Kosti je uvek cigara dogorevala do usana. Prosto mu se lepila za usne, kao ono žuto blato tavansko za koje je bio pravi majstor. Nisu ni cigani samo svirali tambure, i trgovali konjima i perjem. Ipak, mora im se priznati urođena sklonost za neka zanimanja. Spremni su na sve, samo da mogu trgovati. I svi su pušili i veseli bili.

Pošto je kuća na rogalj, imala je i klupu. Na njoj su leti u popodnevnim satima i pred veče sedele žene i pričale. Muškarci su dolazili kasnije pola sata, ili sat, dok namire stoku. Čarobne TV kutije tada još nije bilo u našoj ulici. Te šezdeset prve na banderama su ponegde bili zvučnici obavijeni u „škanicle“ od pocinkovanog lima. Tako su građani slušali vesti i prenose fudbalskih utakmica koje je emitovao radio Beograd. I mi smo imali radio. Lampaš Tesla i zeleno beli kredenac u kuhinji. Tata je to kupio na kredit kod Leke. Kuće livničara bile su uniformisane sa tim kredencima i nameštajem. Sve je delovalo kao staleški standard nove srednje klase. Ako su biciklovi došli na red-svi kupuju biciklove. Kasnije su to bili čuveni smederevci sa emajliranin cevima. Kako je napredovala tehnologija tako smo i mi išli „u korak sa svetom“. Tog leta tata je dobio upalu pluća. Sam je spakovao pidžamu i šlafrok za bolnicu. Čika Paja ga je fijakerom odvezao. Mama je stariju sestru i mene sutradan upisala u obdanište. Ona je tog septembra pošla u prvi razred osnovne škole. Ja sam mogao slobodno da letim još godinu dana.

Nemoj večeras opet da nam rezbariš po nebu. Pusti da na miru sanjam dok gledam u vedro nebo kroz grane rascvetane trešnje.

 (Drugo pismo)

- Setih se da sam nekako početkom marta u sivo- umornom Beogradu, kada sam kao član glavnog odbora evropskog pokreta u Srbiji bio na svečanoj skupštini, razgovarao sa njegovom ekselencijom Vašim ambasadorom u SRJ, gospodinom Ričardom Majlsom. On mi je tada obećao da će doći da poseti Kikindu. Znao je za kikindsku Livnicu i njenu saradnju sa Dženeral Motorsom. A reče da bi voleo da ode i do Mokrina zato što je probao nekoliko vrsta povrća koje mu je pripremila za jelo, njegova supruga, gospođa Šeron, koja nas je posetila prošle godine. To ukusno povrće je iz bio bašte koju u Mokrinu ima profesorka biologije gospođa Tatić. Oduševio se. Za Tasino vino neću ni da ti kažem, to jednom moraš doći da probaš, i sam da se uveriš. To ne može tek tako da se opiše i ispriča. To mora da se doživi. „Devet grla“, Devet tamburaša, devet dana Mokrina, devet vina dnevno, „Sam u goste pođoh - devetorica se vratiše iz Mokrina“…
Ali zbog tvog zujanja ništa od toga. Znam, i treba da ti je žao. Ali ja ti kao ortodoksni praštam, jer ne znaš šta radiš, i sigurno znam da ćeš doći da me posetiš kad već nije gospodin Majls.
Sutra nastavljam. Ja svoja pisma, a ti tvoj posao baš ne bi morao!!!

Bombardan Buddy,

Život je sačinjen od trenutaka. Sagni se, uzmi, ili ostavi. Koliko god da uzmeš kajaćes se. Ako ništa ne uzmeš, kajaćeš se još više. To je božiji dar i treba ga iskoristiti. Spavanjem se sve najlakše zaboravi, pa čak i da se živi.

Tu, gde je sad vodotoranj u Masarikovoj ulici, bila je mala kuća od naboja. Zidovi široki oko šezdeset santimetara. U njoj je zimi toplo, a u letnjem periodu hladovina. Ispred kuće je bio napravljen kanal za odvod kišnice. Tako je bilo ispred svake kuće u ulici. To se radilo od postanka grada. Kikinđani bi to rekli od Marije Terezije. I sve po projektu - ništa napamet, jer kad su bile jače kiše onda je plavilo. Taj teren u drugom frtalju je bio nekako najniži i podzemne vode su bile uvek prisutne. Ako ne plivamo, onda na jedan ašov skineš zemlju i eto nje. Zato su se i zvale ulice : Gornja i Donja vodoplavna. U tim kanalima (jendecima) uvek je bilo trave od maja do oktobra. Tu smo se igrali od gusala masala, neka bije - neka bije, janine, drvenih lutaka, jelečkinje barjačkinje, čilingera, dokolenica pa do fota….
Ta je kuća bila interesantna zato što je baka Anuškin sin Šanjika napravio one tegove od priminih piksli za krastavce napunjenih betonom, da jača mišiće. To danas rasturaju u teretanama, a on je valjda u bioskopu gledao Herkulesa i sebi zadao da mora da bude lepo građen kao ljudi iz tih antičkih mitoloških vremena. Mi smo ležali u kanalu i gledali kako on podiže i spušta taj teret. Onda se kao paun naduva, pa se izduva i sav sija vlažan od znoja. Tako su se stvarali mikelandjelovski Davidi u drugom frtalju.
Nemam baš puno vremena da ti pričam o tim kućama nabijačama jer opet zujiš po našem nebu. I to- noću. Vidimo se u Severnom bunkeru.
Večeras Radica svira na trgu. Svrati na slane kokice a može i hladno Jelen pivo. Ponovo, po ko zna koji put, gledam kako se u Kikindu slilo sve što je iz nje otišlo u poslednjih petnaestak godina. Makina generacija slavi trideset pet godina mature. Tu je i Boki, Coka i Milovan alijas dr. Mabuze. Ne znaš Milovana? Stvarno mnogo propuštaš.

NASTAVAK PRILOGA »

Pismo američkom pilotu - Kikinda 16.04.1999.

Obećao sam sebi da neću ništa pisati o glupostima ljudskog roda i njihovim spomenicima koji su se toliko puta podizali i spuštali na istorijskoj pozornici.I to u sred  Evrope, pred kraj XX- og  veka (baba teto sram te bilo). Na taj način ćutanjem u društvu živih pesnika protestvujem protiv onoga što se čini mom licu i licima meni dragih osoba, licu ljudskog roda, licu moga grada i licu prirode. Moje carstvo snova okupirali su gospodari mira - psi rata. Veoma brzo i nakaradno, ali sa velikim uspehom utiskuju bore i ožiljke svakom licu. Niko i ništa ne pita nas male obične i neobične građane, samo nas bacaju u svoje arene života i smrti sve pod parolom: nebeskom narodu – demokratija s neba brate ? . Nisu mi jasni ti aviodečaci koji krstare džoijstikujući mojim delom kape nebeske, i trude se da ubiju tamo neku malu zemlju, koja se sakrila u mom srcu i “slučajno” se zove moja domovina. Hiljadu puta sam odlazio iz ovog istog života, a još se nisam navikao da to otrpim muški i bez straha. Svaki put budem sav mokar od znoja. Kažu tako to mi leptiri iz svemira, emotivci, skitnice - maštari  sve do balčaka preživljavamo. Tako i sada. Došlo ovo crno proleće i ja sam ubijen tu negde, a ne tamo gde sam sanjao i hteo. Nije za sve kriva samo  samo levča od paorskih kola što točku ne dozvoljava da ide svojim putem. Sloboda i tako to.

Neko je veoma lako ili olako uzeo zdravo za gotovo i doneo odluku, da je proleće kada nešto proleće. Tako i vi sada prelećete a dokle ćete ne znaju ni vaši, a  naši pogotovo. Pticama se desi da dok lete,  nešto iz sebe izbace pa na koga to padne ovde kod nas se kaže: „Pokakila ti se ptica  imaćeš  danas sreće “. E pa mister pilote bogami na koga se vaše „ ptičice” pokake, treba će im sreće i to mnogo.

Da ti kažem,
proleće u naše dvorište dolazi nešto ranije nego pre desetak godina. To sve danas svode pod globalno zagrevanje i nekakvo “ neprirodno ” ponašanje majke prirode ??? Ozonske rupe, prehlađeno Sunce, nervozne zvezde i po ko zna koji put pijani Mesec, i naše „*sezonsko ponašanje“, doprineli su da proleće onako naprasno bukne i sve u cvatu najavi novi život. Cvetanje trešnje je praznik u našem dvorištu. Ove godine je cvetala kao nikada do sada.Kao da me ubedjuje, da sam baš tu u laticama njenog cveta i ja, i samo još da imam japanski kimono pa da se utopim u taj radosni festival trešnjinog cveta. Vidim sebe i među mravima. Prepoznajem mnoga lica i naličja borbe za opstanak. Jurimo levo desno, pažljivo pretražujući travnjak. Biramo neko mesto na kome ćemo biti sigurni u slučaju „prolećnih nepogoda“… Ta zelena oaza proleća odbija da čuje zvuk sirene koja opominje da prestane sa cvetanjem. Nisam baš siguran da te čuju ni mravi, jer i oni imaju preča prolećna posla i kao sav normalan svet trude se da ne smetaju pčelama koje zujeći u horu najavljuju novi život. Sve je to puno razuma, u slavu života, buđenja proleća kao novog životnog kruga.

Gledao sam jutros i divne žuto zelene šarenoliste perunike koje sam dobio od komšinice Drage, dan pre njenog odlaska na „neko“ vreme u Kanadu - još kriju boju svojih cvetova. Kao da čekaju sutra da me obraduju, poigravaju se mojom radoznalošću. Jasno ih čujem kako se kikoću i uživaju u tome što me drže u neizvesnosti.Dragine perunike imaju purpurno ljubičast cvet sa kojim se može razgovarati. Naravno ako razumete govor cveća. Mi u našem dvorištu to znamo. Znamo da maštamo i zajedno sa tim mikrokosmosom da pevamo njihovu pesmu, da igramo igru budjenja da pevamo odu radosti Suncu, odu životu u ljubavi. Bože, koliko je razuma u tom „malom“ svetu, i bogatstva prolećne različitosti….i sve se to događa u mom dvorištu. A Ti momče sa te visine i ne možeš da vidiš šta ćeš sve da uništiš ako u njega baciš svoju „humanitarnu pomoć“. I onda u svoj toj lepršavosti i svitanju prolećne bajke buđenja i cvasti, ti i tvoja zujanja u noći. Pa šta da radimo mi mali usrani i upišani?
Kažeš mi da me ne vidiš sa te visine, ali da možeš, da me lociraš i nepogrešivo pogodiš tom svojom „kakom“, što nikome - pa ni tebi neće doneti sreću.

Nastavljamo sutra Neba me zove na sastanak sa nekom gospodom - norveškim humanitarcima…

Helo Buddy,

Rano jutros opet me probudilo zujanje sirene i Lukin plač.Rekoh mu da ću da odsečem jedan veliki prut i da ću da idem da ispucam guzu toj nevaljalici što nas plaši i budi svojim zujanjem. Ljudska prava su i prava deteta – ti to znaš ? O kako to gordo zvuči.

Bombardan?????? Amerikanac onaj jedan!!!Rasturiste Novi Sad???Sram vas bilo – govore u čudu ptice ? Zašto rušite mostove - pitaju vas ribe?…a obale se dozivaju same …?

„Neko nas gleda“ je naslov moje prve samostalne zbirke pesama, a ova sledeća ako je ikada napišem imaće naslov – „Neko zuji, neko nas gađa“. Stvarno zuji sirena, i evo Neba kaže da mu je ovo zbilja sve više blesavo. Nisam želeo a nikada ni hteo Da se ovo dogodi bilo kome pa ni Vama. Što bi rekli stari Kuzma i Mladen, nikada ni tuđoj a kamoli našoj deci. Šta želim sebi – isto i tebi.Tako smo vaspitani mi kikinđani pa ti sad čitaj!

Sve više imam utisak da se drveće koje je počelo da lista naprosto šepuri i utrkuje koje će da bude zelenije i lepše obučeno. Svaki rat pa i ovaj, po ko zna koji put naš, balkanski, srednjeevropski i boga pitaj u kojem nas još neće biti, počeo je sa mirom. Ako Bog da i završiće se mirom. I pre ovog rata živeli smo nekim životom troglodita a imamo sve šanse da tako i nastavimo. Biće opet pesme, plakanja, banketa, ispraćaja, ljubavi, psovki, svadbi, rađanja,života i smrti. Želim i tebi da se sa ovog leta vratiš kući, sposoban da doživiš sve lepote života.

Tu negde u nama čuje se muzika
Tambura gajdi
Frula violina
I onda opet harmonikaš
Bećarac
Iz inata napred
I tako redom
Mater svima
Al ne svima
Samo zlotvorima
Pa ponovo u brazdu našu
Crnu banatsku
Sa severne strane
U ludaje žute

*Sezonsko ponašanje – mi živimo neodgovorno danas i baš nas briga kako će živeti sutra naša deca i svi oni posle nas čiju budućnost mi nesebično trošimo.

NASTAVAK PRILOGA »