Blog community…

Nevaljali Dečko  (pismo treće, 23.04.1999.)

 Znaš li koja zmija jedina na svetu leži na svojim jajima? Zeleni piton koji nastanjuje Novu Gvineju.

Nisam ni sanjao da će mi toliko teško pasti sve ovo što se događa. Stres za stresom gde god da se okrenem. Noćne sirene i ludovanje tvog aviona po nebu paraju svaku nit u meni. Tad izlazim u našu baštu trešnjinog cveta, palim cigaretu i zveram u nebo. Zvezde se sunčaju noću i tada se najlepše vide. Pogotovo iznad Iđoša jer je on na bregu. Vidim i vas na nebu dok grabite ka svojim metama i pitam se - ko su  mladići koji sede u tim sejačicam smrti? Vide li oni mene kako dimim i gutam zvezde s neba? Da li imaju decu? Imaju li devojke? Šta će im pričati kada se i ako se vrate kući? IDITE momci kući - što pre to bolje.

Sećam se pokojnog komšije deda Žarka. Njega su svi veoma poštovali. Da l’ zbog sedih brkova ili godina koje je ponosno nosio u naramku, ne znam.  On je za vreme drugog rata bio „odveden“ u zarobljeništvo negde u Nemačku. Tamo je „video sveta“. Čak je i jezik njihov i štošta od paorluka naučio radeći kod gazde na imanju. Njihova kuća je bila na uglu. Početak ulice - rogalj. Ispred kuće drvena klupa. Tu u liniji jendeka posađen je drvored bagrema. Kako je to mirisalo i opijalo kad se rascveta u maju. U njemu je uvek bilo vode. Doticala je od bunara gde je pijaća voda non stop tekla. Sunčanom stranom ulice, na kojoj je i naša kuća, oticala je kroz sve jendeke do kanala. Taj glavni kanal je vodio od Števančeve bare sve do Šumice. Pravo mesto za razgovore kad se ide s obranicom ili kantama „povodu“.

U vreme  krize sa SSSR- om u ondašnjoj Čehoslovačkoj i varljivog leta šezdeset osme, slušao sam razgovor komšija. Tada ga je moj tata zapitao: „Čika Žarko šta ako ovo zaluta“? On se onako trbušast premesti s noge na nogu, otpusti dim iz zavijače od sajanskog duvana, pa kaže: „Neće to ovamo. Rusi su naša braća, a tu je i Amerika“. Ja sam ga naiskap progutao onako celog. Od opanaka do usukanih brkova požutelih od duvana. Imao sam tada nepunih trinaest godina. Zamislite kako i koliko sam bio sav važan kad sam čuo tako velike misli? Mudri deda Žarko.

Mnogo kasnije setih se njega i njegovih reči, ali shvatih i to da smo mi loši đaci. Kako Gete reče: „Istorija nas uči, da od nje ništa nismo naučili“. Svi će razumeti zašto sam se baš sada toga setio.

Te (varljive) godine se oždrebila kobila Cura. Na svet je donela lepog mrkova sa belom zvezdom na čelu. Dali su mu ime Dečko. Bio je nemiran i vragolast. Jednog popodneva pozvao me deda Žarko da se slikam. Fotofrafisao nas je sin Karčike pekara koji se isto zove Karči. Kod njih tako daju imena. Uvek se isto-očevo ime daje muškom detetu. Namestili smo se za „ ptica“, pa škljocnu  „ smena 8“ original. Dvaput me Dečko očepio dok smo se nameštali. Mnogo je  nemiran. Kasnije je izrastao u prelepog ajgira. Pa još zelenko. Lomio je srca ždrebicama po Kikindi. On njišti frkće sav u peni. Deda Žarko se samo smeška. „Ooooo, ajde…  miran, Dečko“.

Njihova stara kuća sva od naboja bila je prava paorska. Spavaća soba i prozori do ulice. Paorska peć čiju toplotu pamte sva leđa iskrivljena pod teretom geačkog života. Kuhinja sa ozidanim šporetom, u sredini. Do kuhinje komora, i onda štalog. Ispred štale obor za svinje a iznad kotarka do vrha puna kukuruza. U toj kotarci je bio pravi raj za miševe, pa i mačke.Veliko dvorište sa dve - tri kupe tulaja i kamara slame sa plevarom. Pleva su one opnice od klasja kojom je obučeno zrno. Koristila se za izradu zemljane cigle, blata za olepljivanje zidova i blato za tavane. Prirodni materijali koji su tu na dohvat ruku. Kad se stigne do krova i kuća  pokrije crepom, na red dodje tavan. Sve se pokrivalo trskom i blatom. Te poslove su odlično radili cigani iz druge ulice. Majstor Kosta blatar i njegovi sinovi. Gledao sam ih kako igraju to blatnjavo kolo. Svi kao jedan. U slavu domaćina i nove kuće. Bosim nogama gaze žutu zemlju koja se kvasi vodom, i nadeva plevom. Kad se dobro izgazi, dvojica bacaju na skelu, a dvojica raznose i lepe redom po tavanu. Posle toga se obično pije crno pivo i obavezno puši niška Morava bez filtera. Kosti je uvek cigara dogorevala do usana. Prosto mu se lepila za usne, kao ono žuto blato tavansko za koje je bio pravi majstor. Nisu ni cigani samo svirali tambure, i trgovali konjima i perjem. Ipak, mora im se priznati urođena sklonost za neka zanimanja. Spremni su na sve, samo da mogu trgovati. I svi su pušili i veseli bili.

Pošto je kuća na rogalj, imala je i klupu. Na njoj su leti u popodnevnim satima i pred veče sedele žene i pričale. Muškarci su dolazili kasnije pola sata, ili sat, dok namire stoku. Čarobne TV kutije tada još nije bilo u našoj ulici. Te šezdeset prve na banderama su ponegde bili zvučnici obavijeni u „škanicle“ od pocinkovanog lima. Tako su građani slušali vesti i prenose fudbalskih utakmica koje je emitovao radio Beograd. I mi smo imali radio. Lampaš Tesla i zeleno beli kredenac u kuhinji. Tata je to kupio na kredit kod Leke. Kuće livničara bile su uniformisane sa tim kredencima i nameštajem. Sve je delovalo kao staleški standard nove srednje klase. Ako su biciklovi došli na red-svi kupuju biciklove. Kasnije su to bili čuveni smederevci sa emajliranin cevima. Kako je napredovala tehnologija tako smo i mi išli „u korak sa svetom“. Tog leta tata je dobio upalu pluća. Sam je spakovao pidžamu i šlafrok za bolnicu. Čika Paja ga je fijakerom odvezao. Mama je stariju sestru i mene sutradan upisala u obdanište. Ona je tog septembra pošla u prvi razred osnovne škole. Ja sam mogao slobodno da letim još godinu dana.

Nemoj večeras opet da nam rezbariš po nebu. Pusti da na miru sanjam dok gledam u vedro nebo kroz grane rascvetane trešnje.

 (Drugo pismo)

- Setih se da sam nekako početkom marta u sivo- umornom Beogradu, kada sam kao član glavnog odbora evropskog pokreta u Srbiji bio na svečanoj skupštini, razgovarao sa njegovom ekselencijom Vašim ambasadorom u SRJ, gospodinom Ričardom Majlsom. On mi je tada obećao da će doći da poseti Kikindu. Znao je za kikindsku Livnicu i njenu saradnju sa Dženeral Motorsom. A reče da bi voleo da ode i do Mokrina zato što je probao nekoliko vrsta povrća koje mu je pripremila za jelo, njegova supruga, gospođa Šeron, koja nas je posetila prošle godine. To ukusno povrće je iz bio bašte koju u Mokrinu ima profesorka biologije gospođa Tatić. Oduševio se. Za Tasino vino neću ni da ti kažem, to jednom moraš doći da probaš, i sam da se uveriš. To ne može tek tako da se opiše i ispriča. To mora da se doživi. „Devet grla“, Devet tamburaša, devet dana Mokrina, devet vina dnevno, „Sam u goste pođoh - devetorica se vratiše iz Mokrina“…
Ali zbog tvog zujanja ništa od toga. Znam, i treba da ti je žao. Ali ja ti kao ortodoksni praštam, jer ne znaš šta radiš, i sigurno znam da ćeš doći da me posetiš kad već nije gospodin Majls.
Sutra nastavljam. Ja svoja pisma, a ti tvoj posao baš ne bi morao!!!

Bombardan Buddy,

Život je sačinjen od trenutaka. Sagni se, uzmi, ili ostavi. Koliko god da uzmeš kajaćes se. Ako ništa ne uzmeš, kajaćeš se još više. To je božiji dar i treba ga iskoristiti. Spavanjem se sve najlakše zaboravi, pa čak i da se živi.

Tu, gde je sad vodotoranj u Masarikovoj ulici, bila je mala kuća od naboja. Zidovi široki oko šezdeset santimetara. U njoj je zimi toplo, a u letnjem periodu hladovina. Ispred kuće je bio napravljen kanal za odvod kišnice. Tako je bilo ispred svake kuće u ulici. To se radilo od postanka grada. Kikinđani bi to rekli od Marije Terezije. I sve po projektu - ništa napamet, jer kad su bile jače kiše onda je plavilo. Taj teren u drugom frtalju je bio nekako najniži i podzemne vode su bile uvek prisutne. Ako ne plivamo, onda na jedan ašov skineš zemlju i eto nje. Zato su se i zvale ulice : Gornja i Donja vodoplavna. U tim kanalima (jendecima) uvek je bilo trave od maja do oktobra. Tu smo se igrali od gusala masala, neka bije - neka bije, janine, drvenih lutaka, jelečkinje barjačkinje, čilingera, dokolenica pa do fota….
Ta je kuća bila interesantna zato što je baka Anuškin sin Šanjika napravio one tegove od priminih piksli za krastavce napunjenih betonom, da jača mišiće. To danas rasturaju u teretanama, a on je valjda u bioskopu gledao Herkulesa i sebi zadao da mora da bude lepo građen kao ljudi iz tih antičkih mitoloških vremena. Mi smo ležali u kanalu i gledali kako on podiže i spušta taj teret. Onda se kao paun naduva, pa se izduva i sav sija vlažan od znoja. Tako su se stvarali mikelandjelovski Davidi u drugom frtalju.
Nemam baš puno vremena da ti pričam o tim kućama nabijačama jer opet zujiš po našem nebu. I to- noću. Vidimo se u Severnom bunkeru.
Večeras Radica svira na trgu. Svrati na slane kokice a može i hladno Jelen pivo. Ponovo, po ko zna koji put, gledam kako se u Kikindu slilo sve što je iz nje otišlo u poslednjih petnaestak godina. Makina generacija slavi trideset pet godina mature. Tu je i Boki, Coka i Milovan alijas dr. Mabuze. Ne znaš Milovana? Stvarno mnogo propuštaš.

NASTAVAK PRILOGA »

Pismo američkom pilotu - Kikinda 16.04.1999.

Obećao sam sebi da neću ništa pisati o glupostima ljudskog roda i njihovim spomenicima koji su se toliko puta podizali i spuštali na istorijskoj pozornici.I to u sred  Evrope, pred kraj XX- og  veka (baba teto sram te bilo). Na taj način ćutanjem u društvu živih pesnika protestvujem protiv onoga što se čini mom licu i licima meni dragih osoba, licu ljudskog roda, licu moga grada i licu prirode. Moje carstvo snova okupirali su gospodari mira - psi rata. Veoma brzo i nakaradno, ali sa velikim uspehom utiskuju bore i ožiljke svakom licu. Niko i ništa ne pita nas male obične i neobične građane, samo nas bacaju u svoje arene života i smrti sve pod parolom: nebeskom narodu – demokratija s neba brate ? . Nisu mi jasni ti aviodečaci koji krstare džoijstikujući mojim delom kape nebeske, i trude se da ubiju tamo neku malu zemlju, koja se sakrila u mom srcu i “slučajno” se zove moja domovina. Hiljadu puta sam odlazio iz ovog istog života, a još se nisam navikao da to otrpim muški i bez straha. Svaki put budem sav mokar od znoja. Kažu tako to mi leptiri iz svemira, emotivci, skitnice - maštari  sve do balčaka preživljavamo. Tako i sada. Došlo ovo crno proleće i ja sam ubijen tu negde, a ne tamo gde sam sanjao i hteo. Nije za sve kriva samo  samo levča od paorskih kola što točku ne dozvoljava da ide svojim putem. Sloboda i tako to.

Neko je veoma lako ili olako uzeo zdravo za gotovo i doneo odluku, da je proleće kada nešto proleće. Tako i vi sada prelećete a dokle ćete ne znaju ni vaši, a  naši pogotovo. Pticama se desi da dok lete,  nešto iz sebe izbace pa na koga to padne ovde kod nas se kaže: „Pokakila ti se ptica  imaćeš  danas sreće “. E pa mister pilote bogami na koga se vaše „ ptičice” pokake, treba će im sreće i to mnogo.

Da ti kažem,
proleće u naše dvorište dolazi nešto ranije nego pre desetak godina. To sve danas svode pod globalno zagrevanje i nekakvo “ neprirodno ” ponašanje majke prirode ??? Ozonske rupe, prehlađeno Sunce, nervozne zvezde i po ko zna koji put pijani Mesec, i naše „*sezonsko ponašanje“, doprineli su da proleće onako naprasno bukne i sve u cvatu najavi novi život. Cvetanje trešnje je praznik u našem dvorištu. Ove godine je cvetala kao nikada do sada.Kao da me ubedjuje, da sam baš tu u laticama njenog cveta i ja, i samo još da imam japanski kimono pa da se utopim u taj radosni festival trešnjinog cveta. Vidim sebe i među mravima. Prepoznajem mnoga lica i naličja borbe za opstanak. Jurimo levo desno, pažljivo pretražujući travnjak. Biramo neko mesto na kome ćemo biti sigurni u slučaju „prolećnih nepogoda“… Ta zelena oaza proleća odbija da čuje zvuk sirene koja opominje da prestane sa cvetanjem. Nisam baš siguran da te čuju ni mravi, jer i oni imaju preča prolećna posla i kao sav normalan svet trude se da ne smetaju pčelama koje zujeći u horu najavljuju novi život. Sve je to puno razuma, u slavu života, buđenja proleća kao novog životnog kruga.

Gledao sam jutros i divne žuto zelene šarenoliste perunike koje sam dobio od komšinice Drage, dan pre njenog odlaska na „neko“ vreme u Kanadu - još kriju boju svojih cvetova. Kao da čekaju sutra da me obraduju, poigravaju se mojom radoznalošću. Jasno ih čujem kako se kikoću i uživaju u tome što me drže u neizvesnosti.Dragine perunike imaju purpurno ljubičast cvet sa kojim se može razgovarati. Naravno ako razumete govor cveća. Mi u našem dvorištu to znamo. Znamo da maštamo i zajedno sa tim mikrokosmosom da pevamo njihovu pesmu, da igramo igru budjenja da pevamo odu radosti Suncu, odu životu u ljubavi. Bože, koliko je razuma u tom „malom“ svetu, i bogatstva prolećne različitosti….i sve se to događa u mom dvorištu. A Ti momče sa te visine i ne možeš da vidiš šta ćeš sve da uništiš ako u njega baciš svoju „humanitarnu pomoć“. I onda u svoj toj lepršavosti i svitanju prolećne bajke buđenja i cvasti, ti i tvoja zujanja u noći. Pa šta da radimo mi mali usrani i upišani?
Kažeš mi da me ne vidiš sa te visine, ali da možeš, da me lociraš i nepogrešivo pogodiš tom svojom „kakom“, što nikome - pa ni tebi neće doneti sreću.

Nastavljamo sutra Neba me zove na sastanak sa nekom gospodom - norveškim humanitarcima…

Helo Buddy,

Rano jutros opet me probudilo zujanje sirene i Lukin plač.Rekoh mu da ću da odsečem jedan veliki prut i da ću da idem da ispucam guzu toj nevaljalici što nas plaši i budi svojim zujanjem. Ljudska prava su i prava deteta – ti to znaš ? O kako to gordo zvuči.

Bombardan?????? Amerikanac onaj jedan!!!Rasturiste Novi Sad???Sram vas bilo – govore u čudu ptice ? Zašto rušite mostove - pitaju vas ribe?…a obale se dozivaju same …?

„Neko nas gleda“ je naslov moje prve samostalne zbirke pesama, a ova sledeća ako je ikada napišem imaće naslov – „Neko zuji, neko nas gađa“. Stvarno zuji sirena, i evo Neba kaže da mu je ovo zbilja sve više blesavo. Nisam želeo a nikada ni hteo Da se ovo dogodi bilo kome pa ni Vama. Što bi rekli stari Kuzma i Mladen, nikada ni tuđoj a kamoli našoj deci. Šta želim sebi – isto i tebi.Tako smo vaspitani mi kikinđani pa ti sad čitaj!

Sve više imam utisak da se drveće koje je počelo da lista naprosto šepuri i utrkuje koje će da bude zelenije i lepše obučeno. Svaki rat pa i ovaj, po ko zna koji put naš, balkanski, srednjeevropski i boga pitaj u kojem nas još neće biti, počeo je sa mirom. Ako Bog da i završiće se mirom. I pre ovog rata živeli smo nekim životom troglodita a imamo sve šanse da tako i nastavimo. Biće opet pesme, plakanja, banketa, ispraćaja, ljubavi, psovki, svadbi, rađanja,života i smrti. Želim i tebi da se sa ovog leta vratiš kući, sposoban da doživiš sve lepote života.

Tu negde u nama čuje se muzika
Tambura gajdi
Frula violina
I onda opet harmonikaš
Bećarac
Iz inata napred
I tako redom
Mater svima
Al ne svima
Samo zlotvorima
Pa ponovo u brazdu našu
Crnu banatsku
Sa severne strane
U ludaje žute

*Sezonsko ponašanje – mi živimo neodgovorno danas i baš nas briga kako će živeti sutra naša deca i svi oni posle nas čiju budućnost mi nesebično trošimo.

NASTAVAK PRILOGA »