Blog community…

Lubenica težine osam kilograma prodata je 6. juna 2008. godine na aukciji u Japanu za čak 6.300 dolara (650.000 jena). Luksuznu lubenicu sorte “Densuke”, koja se uzgaja samo na ostrvu Hokaido na severu zemlje, kupio je neimenovani biznismen. Nakon što je potrošio najveću svotu novca za jednu lubenicu u istoriji Japana, a moguće i celog sveta, misteriozni kupac je novinarima izjavio da mu je motiv bila želja da pomogne lokalne poljoprivrednike. Ove godine, zahvaljujući neobično visokim temperaturama u aprilu i maju, lubenice na Hokaidu su rodile vrlo dobro i imaju visok sadržaj šećera.

U Japanu lubenice se i inače smatraju luksuzom te se prodaju u samoposlugama i supermarketima isečene na režnjeve, pri čemu jedna osmina prosečne lubenice obično košta oko četiri i po dolara. Manje lubenice se u običnim prodavnicama takođe mogu naći i u komadu, po ceni od preko 20 dolara, ali su tada najčešće pakovane u lepu kutiju, pa mogu poslužiti i kao poklon. Na etiketi koja ide uz lubenice, pored regije iz koje potiču, obavezno se upisuje i koliko je ta lubenica slatka, što se određuje pomoću jednostavnog i brzog metoda za merenje u kojem se uzme uzorak soka iz jednog primerka koji predstavlja sve lubenice sa određene parcele. Koliko lubenica sadrži šećera opisuje se skalom na kojoj je maksimalna vrednost 13 stepeni.

Luksuz je nešto do čega je naročito stalo robnim kućama koje se međusobno utrkuju u tome da, pored kvalitetnih i originalnih proizvoda iz oblasti mode i kozmetike, mušterijama ponude i voćne artikle vrhunskog kvaliteta u pakovanjima unikatnog dizajna. Tako krupne, tamnozelene “Densuke” lubenice, koje se zbog takve boje često nazivaju “crnim”, zavisno od težine i količine šećera koji sadrže, dostižu cenu između 180 i 280 dolara po komadu, zbog čega krase samo rafove robnih kuća i boljih supermarketa. Stručnjaci procenjuju da će ove godine biti ubrano 9.000 lubenica te sorte, a ona prodata za 6.300 dolara, bila je prva koja je izneta na aukciju iz prvog ovosezonskog kontingenta od 65 komada.

Najskuplja lubenica Japana, međutim, jeftin je zalogaj u poređenju sa par dinja sorte “Jubari” iz istoimenog mesta sa ostrva Hokaido, koje su u maju zajedno prodate za 2,5 miliona jena (24.000 dolara). Gradić Jubari poznat je u Japanu po ovim ukusnim dinjama, za koje japanski mediji ponosno ali i sa čuđenjem ističu da, kao delikatesa prve vrste, zauzimaju posebno mesto na trpezi severnokorejskog lidera Kim Il Džonga, ali u poslednje vreme dobija i sve više pažnje u medijima kao tužan primer mesta koje je preambiciozno ušlo u ekonomski razvoj i medijsku kampanju, doživelo bankrot i sada izumire. Naime, ovaj gradić osnovan krajem 19. veka sve do pre petnaestak godina je živeo od rudarstva. Tada je zatvoren poslednji ugljenokop, što je prouzrokovalo povlačenje većih firmi i smanjenje broja stanovnika. Lokalne vlasti pokušale su da otvaranjem skupih sportskih i zabavnih objekata izvrše preorijentaciju na turizam ali su time samo dodatno produbile ekonomsku krizu koja je zahvatila njihovo mesto. Aukcija “Jubari” dinja u maju, stoga je nesumnjivo imala, slično onoj lubenica u junu, funkciju da ukaže na probleme lokalnih stanovnika i finansijski ih pomogne.

Krvavi pir u nedelju 8. juna 2008. godine na ulicama Tokija u kojem je rastrojena osoba usmrtila sedam a ranila deset ljudi izazvao je ogromno zgražavanje u japanskoj javnosti zbog velikog gubitka života, ali ne i posebno iznenađenje jer, na žalost, nasumični napadi nožem na  nevine prolaznike postaju dobro poznati obrazac nasilja u ovoj ostrvskoj državi.

Takahiro Kato (25), žitelj mestašca Susano u prefekturi Šizuoka, u  nedelju se dovezao iznajmljenim kamionom u tokijski kvart Akihabara i u vozilu uleteo u masu ljudi u pešačkoj zoni, smesta pregazivši tri osobe. To podivljalom Katou nije bilo dovoljno, pa je, po svedočenju  očevidaca, nasrnuo na pregažene ljude i izbo ih velikim vojnim nožem oštrice dužine tridesetak centimetara. Zapanjeni posmatrači zdali su  se u stampedo kada je Kato urlajući krenuo nožem na njih, nasumično  udarajući svakoga koga je mogao da dohvati. Pre nego što ga je policija savladila Kato je uspeo da izbode ukupno 17 ljudi oba pola i uzrasta od 19 do 74 godine, od kojih je sedam preminulo, a pre nego što je  položio svoje monstruozno oružje pod pretnjom policijskih pištolja, on  se upustio u pravi mačevalački dvoboj nožem i pendrekom s jednim pripadnikom reda i zakona.

Veća tragedija sprečena je zahvaljujući praksi japanske policije  koja na svakih nekoliko stotina metara ima male ispostave sa po dvoje ljudi, a koje naročito postoje u delovima grada gde je veliki protok ljudi. Akihabara, deo Tokija u kojem se dogodio masakr popularno je stecište ljubitelja elektronske opreme, stripova i kafića, te nezaobilazna stanica za strane turiste. Vikendom u Akihabaru se sliva, bukvalno, desetine hiljada ljudi u potrazi za kompjuterima, mobilnim telefonima, muzičkim uređajima i kućnim aparatima, jer se u ovom kvartu, poznatom širom Azije, jedna do druge nalaze desetine prodavnica elektronike. Poslednjih godina u Akihabari je otvoreno i puno klubova u kojima nastupaju mladi, još neotkriveni muzički i glumački talenti, obično ženskog pola, te mnoštvo kafea sa kolekcijama stripova i knjiga, zbog čega je ovaj kvart ne samo Meka za kupce električnih uređaja, već i za one koji tragaju za zabavom.

U periodu od 1997. do 2007. godine u Japanu je zabeleženo 67 nasumičnih napada nožem na počiniocu nepoznate osobe, nevine prolaznike na ulici - pojava za koju Japanci već imaju posebnu reč koja u bukvalnom prevodu znači: “Demon u prolazu” ili u slobodnijem prevodu “fantomski napad na prolaznike”. Ovu vrstu zločina “u prolazu” ne treba mešati sa ciljanim masakrom kakav je počinio poremećeni Mamoru Takuma koji je, ironično, na isti datum, 8. juna, ali 2001. ušao u jednu školu u  Osaki i nožem pobio osam i ranio petnaestoro osnovaca - trauma koja je  ostala duboko zabeležena u kolektivnoj svesti japanskog naroda.

Masakr u Akihabari desio se svega dva i po meseca nakon sličnog slučaja u gradiću Cućiura, nedaleko od Tokija, gde je Masahiro  Kanagava (24) nožem nasumice izbo osam nepoznatih osoba na železničkoj stanici, ali je tada, srećom, samo jedna osoba podlegla zadobijenim povredama. Taj slučaj izazvao je buru kritika medija i javnosti jer  je Kanagava, koji je već na svom zločinačkom kontu imao jedno ubistvo, policiji koja je za njim tragala unapred najavio da namerava da izvede nasumični napad na prolaznike, te je u železničkoj stanici gde se napad odigrao bilo raspoređeno osam policajaca u civilu koji, međutim, nisu uspeli da zločinca prepoznaju i na vreme ga zaustave.

Tako Japan, jedna od tradicionalno najbezbednijih zemalja sa najmanjom stopom teških zločina u svetu kao što su ubistva i krađe, sada polako ali sigurno gubi taj status i počinje da, bar po nasumičnim serijskim ubistvima, podseća na pojedina društva na razvijenom Zapadu koja obiluju nasiljem. Porast broja “fantomskih napada” sigurno će prisiliti japanske građane da sa više opreza izlaze na ulice svojih gradova a možda i doneti veliki profit do sada malo poznatoj japanskoj kompaniji “Madre” koja od maja 2004. prodaje specijalnim materijalom ojačane jakne i majice namenjene civilima za zaštitu od napada nožem. Takve jakne za odrasle koštaju čak 400 dolara, ali, očigledno, to može biti mala cena u poređenju sa gubitkom života ili ozbiljnim ranjavanjem. Treba takođe reći da je mudrost japanskih zakonodavaca, koji su doneli stroge zakone u vezi nabavke i posedovanja vatrenog oružja, zbog čega je u njihovoj zemlji takvo oružje legalno dostupno samo  registrovanim lovcima, nesumnjivo bila od presudnog značaja u sprečavanju masovnih ubica poput Katoa i Takume da oduzmu još više nevinih života.

• NASTAVAK PRILOGA »

Dok topli proletnji vetar u Tokiju vije opale cvetove trešnje, putem promiče mercedes otvorenog prozora kroz koji sa suvozačevog sedišta viri, po svemu sudeći, jedna bogata njuška.Ovaj pripadnik više klase, obučen u skupo odelo u čiju su izradu prste upleli najčuveniji svetski kreatori, potpuno smireno prihvata radoznale poglede stranih studenata i dahćući isplaženog jezika odlazi u zalazak sunca.  I, zaista, čudni su oni koji zure jer “pasji život”, poznato je već izvesno vreme, u Japanu a i drugde, predstavlja sinonim za, dobrom hranom i lekarskom negom, zaštićen život u toplom.

Uostalom, Japan je ne samo ekonomski već i modni lider u Aziji pa je sasvim prirodno da psi u ovoj zemlji nose odeću, kaiševe i ukrase Tifani, Prade, Hermesa ili Luj Vitona. U prodavnici “Dog end ket džouker”u Tokiju svesni su potreba ljudi i kućnih ljubimaca današnjice pa nude fantastični asortiman od preko 10,000 hiljada odela za kuce. Ni najbolje krpice, međutim, neće vam poslužiti za sticanje kontakata i obagaćivanje  društvenog života u Japanu ako nemate vizit kartice, oruđe koje poseduje i svaki osamnaestogodišnji student. Otud kompanija “Pet media” štampa vizit kartice za kućne ljubimce, opcionalno sa njihovim foto portretom, a obavezno sa imenom vlasnika koji se označava kao “tata” ili “mama”, ne samo zbog velike privrženosti koju ljudi osećaju prema svojim ljubimcima već i stoga što neko ko poseduje biznis karticu, po definiciji, ne može biti ničije vlasništvo već samo slobodni subjekt. Logično.

Za 140 dolara koliko košta elektronski pasji prevodilac, uređaj po imenu „Baulingval” koji proizvodi kompanija “Takara”, “mama i tata” mogu i da saznaju šta “dete” misli o odeći koju su mu kupili. Elektronski prevodilac rezultat je višegodišnjeg proučavnja glasova koje puštaju psi raznih rasa u različitim psihofizičkim stanjima kao što su tuga, radost ili glad, a prvi put se pojavio na tržištu 2002. Za svaki tip laveža ili režanja koje registruju zvučni senzori a prepoznaje čip,  u “Baulingvalu” postoji odgovarajući, unapred snimljeni ljudski izraz koji se emituje kroz zvučnike i saopštava vlasniku osećanja i želje psa. Što se vizit kartica tiče, čini se da ih većina kučkova pozdravlja kao dobrodošli i korisni medij za sklapanje poznanstava sa pripadnicima suprotnog pola.

U Japanu čak 19 miliona domaćinstava drži pse i mačke ali u ovoj zemlji nabavka kućnog ljubimca za ljude u velikim gradovima može biti prava noćna mora jer psi lutalice ne postoje a rasni psi koštaju nekoliko hiljada dolara. Već izvesno vreme u Tokiju vlada ogromno interesovanje za čivave koje zbog toga dostižu i cenu od 5,000 dolara, a da industrija vezana za kućne ljubimce nije ni malo za podcenjivanje govori i podatak da se u njoj godišnje obrne oko 9,5 milijardi dolara.
Rešenje, međutim, može da se nađe i za one koji ne mogu sebi da priušte psa, one koji tek povremeno doživljavaju izlive nežnosti prema životinjama ili se prosto opredeljuju za lukavu taktiku prilaska osobi suprotnog pola, pa tako dve specijalizovane firme u šoping i zbavnom parku “Odaiba” u Tokiju iznajmljuju kućne ljubimce na 30 minuta po za svačiji džep pristupačnih 7 dolara.

Uprkos svim čudima koje danas ljudi čine za svoje kućne ljubimce (decu) najveći japanski obožavalac pasa je figura iz prošlosti. Reč je o petom šogunu iz porodice Tokugava, Cunajošiju koji se rodio u drugoj polovini 17. veka u godini Psa, činjenica koju je on, izgleda, uvažavao do te mere da se njegovim podanicima činilo da su psi privilegovaniji od ljudi. Ovaj šogun uveo je zakon po kojem je povređivanje pasa tretirano kao kriminalni prestup i o državnom trošku prikupio i na sigurno smestio oko 100.000 lutalica.

Japan je po mnogo čemu fascinantna zemlja a naročito čudesni su ekonomski podaci i statistika koji ponekad čine da strani novinar koji o njima izveštava izgleda kao osoba
suviše bujne mašte. Marko Polo, prvi zapadnjak koji je ostavio zapis o Japanu za koji je čuo tokom svog boravka u Kini, po povratku sa svojih putovanja u Italiji je stekao podrugljivi nadimak “Milion”, jer je tu reč, smatrali su njegovi skeptični sunarodnici, prečesto upotrebljavao pri opisivanju stanovništva, razdaljina i bogatstva koje je video u Aziji.

Podatak da u Japanu ima 5,520,600 automata za prodaju može se učiniti kao izmišljotina preterano maštovitog uma, ali je, zapravo, činjenica od velike ekonomske važnosti s obzirom da ovi automati progutaju godišnje blizu 68 milijardi dolara kovanog i papirnog novca. Mada su velike, kabaste i ružne, ove mašine čine život ljudi udobnijim a razlog za veliki obrt koji postižu, osim toga što proizvode fizički približavaju potrošačima i štede im vreme za kupovinu, nalazi se u raznovrsnosti robe koju nude. U Japanu automati prodaju sve, od hladnih i toplih pića, slatkiša, karti za prevoz, instant kamera i igračaka, preko kišobrana i kabanica u zabavnim parkovima na čijim atrakcijama se možete pokvasiti, toalet papira i sapuna u pojedinim javnim toaletima, do instant supa, jaja i cveća - ma koliko to zvučalo neverovatno.

Japanci su mislili na sve, pa tako, na primer, studentkinje čuvenog privatnog univerziteta Kejo mogu u hodnicima svog fakulteta da kupe hulahopke a studenti donji veš. Još jedan razlog za sveopštu prisutnost mašina za prodaju u Japanu je i relativno niska stopa kriminala i dobra javna kultura, tako da one, osim u vrlo retkim slučajevima, nisu izložene obijanju i vandalizmu.

Sveprisutnost automata ima i svoju drugu, negativnu stranu, a to je narušavanje pejsaža i atmosfere na lokalitetima od istorijskog i religijskog značaja: automati se mogu videti i na treking stazama u šumi, u starim zamkovima i hramovima a kuriozitet je da su mašine za prodaju napitaka postavljene i na vrhu najviše japanske planine, ugašenog vulkana Fuđi.

Automat na vrhu Fuđija - foto Ilja Musulin

Najveći operater automata za prodaju u Japanu je američka Koka kola koja poseduje blizu milion mašina, od kojih noviji tip ne zahteva novac, već je plaćanje napitka moguće izvršiti prosto prinošenjem mobilnog telefona sa IC čipom blizu senzora mašine. Upravo je uvođenje tehnologije koja dodatno olakšava plaćanje i skraćuje vreme za kupovinu mera kojom proizvođači automata pokušavaju da ožive prezasićeno tržište. Na veliko zadovoljstvo industrije automata u Japanu je pre nekoliko godina promenjen dizajn i kvalitet novčanica što je mnoge korisnike automata navelo da kupe nove modele.

Prvi automat za prodaju pojavio se u Japanu 1890. i služio je za prodaju cigareta za razliku od svog američkog prethodnika, prvog komercijalnog automata na svetu koji je postavljen u njujorškoj želenici dve godine ranije da bi putnicima nudio žvakaću gumu. Najstarija sačuvana mašina u Japanu proizvedena je 1904. godine i prodavala je poštanske marke.

Japanska profesionalna fudbalska liga, poznata kao J(džej) liga startovala je 1993. godine a najtrofejniji klubovi u njenoj kratkoj istoriji su Kašima Antlers, Džubilo Ivata i Jokohama Marinos. Fenomen karakterističan za japanski fudbal je mirna atmosfera na stadionima, tolerancija i uvažavanje protivničkih timova. Oko dve trećine posetilaca na japanskim stadionima su žene i to, uglavnom, tinejdžerke mada se u nemalom broju mogu videti i žene drugih godišta. Žene su i najverniji navijači, koji ne odbacuju voljeni klub ni nakon najtežih poraza i uvek vedro i u velikom broju dočekuju igrače pre i posle utakmice ili treninga.

Za razliku od naše zemlje gde obično otac ili deda vode dete, odnosno unuka na utakmice u Japanu fudbalske mečeve često posećuju čitave porodice. Tezge sa suvenirima i hranom oko stadiona, program pred početak utakmice i za vreme poluvremena osmišljeni su tako da mogu da zadovolje navijače oba pola i raznih uzrasta a fudbalske utakmice se u medijima reklamiraju kao zabavni događaj za čitavu porodicu. Japanski navijači retko žvižde i često posle utakmice pozdravljaju i fudbalere protivničkog tima, ponekad odajući utisak da više od klupskih boja vole pojedinačne učesnike fudbalskih okršaja. Za najbrojnije i najbučnije važe navijači Urava Redsa, kluba iz prefekture Saitama u neposrednoj blizini Tokija.

Klubovi za navijače koji dolaze na utakmicu iz drugih gradova često organizuju i propratne sadržaje kao što su poseta klupskoj kući, prodavnici klupskih suvenira ili susreti sa igračima posle utakmice na kojima ovi poziraju za fotografisanje i daju autograme. Takođe, periodično klubovi organizuju proslave i koktele u hotelima za sponzore i srećne navijače koji su na izvlačenju dobili ulaznicu i mogućnost da prisustvuju događaju. U takvim prilikama pored govora direktora, trenera i glavnih igrača tima, izvodi se raznovrstan program u kojem se zvanice, uz jelo, piće i video projekcije golova i važnijih trenutaka iz istorije kluba, druže sa fudbalerima igrajući kviz, fote, skrivalice i slične igre.

Televizijski prenosi fudbalskih utakmica u Japanu obiluju vrlo detaljnim stručnim analizama. Komentatori često objašnjavaju taktičke zamisli trenera, ukazuju na poziciju, ulogu i kvalitete pojedinačnih igrača, te način na koji ovi koriste prostor, služeći se pri tom mnoštvom stručnih termina, tako da prosečna japanska publika bolje poznaje fudbalsku taktiku i terminologiju od šire javnosti u mnogim drugim zemljama gde se u komentarima naglasak stavlja na zabavni element ove igre.

Fudbaleri u Japanu su vrlo uvažene javne ličnosti. Oni imaju važne uloge na mnogim manifestacijama i promocijama kao što su otvaranje banaka, novih puteva, dobrotvorne akcije, koncerti ili maratoni. Fudbaleri se pojavljuju u brojnim reklamama i često diktiraju modu u oblačenju i friziranju. Slično sistemu u SAD japanski igrači, po pravilu, u profesionalne klubove dolaze sa univerziteta, nakon što su diplomirali, mada poslednjih godina ima sve više igrača koji u profesionalne timove dolaze direktno iz neke, po fudbalu čuvene srednje škole ili omladinskog pogona samog kluba. Japanski mediji vrlo blisko prate ne samo prvoligaške klubove i A reprenzetaciju već i mlađe kategorije nacionalnog tima i amaterske mečeve pa se na nekoj od velikih televizija sa milionskim auditorijumom često mogu videti i utakmice srednjoškolaca. Bolji i
atraktivniji japanski igrači već u ranoj mladosti izlaze pred kamere i stiču status velike zvezde.  (Autor je radio kao prevodilac u FK Džubilo Ivata)

Početak proleća Japanci dočekuju sa radošću, ne samo zbog rasta temperature i lepog vremena, već i zbog plime predivnog behara trešnje i drugog voća koja preplavi
čitavu zemlju i izmami milione ljudi u parkove, hramove i planine. Mase ljudi izlaze iz svojih kuća u drugoj polovini marta i prvoj polovini aprila da bi uživali u belim cvetovima obavijenim granama trešnje, u vekovima starom ritualu.

Trešnjin cvet u Japanu tradicionalno predstavlja simbol lepote ali i prolaznosti, te u duši ovdašnjih ljudi pored divljenja budi i osećaj tuge i sete. Tokom vekova brojne generacije japanskih pesnika opevale su čistotu, nežnost, krhkost i nenametljivu lepotu trešnjinog cveta, neretko povlačeći paralelu između njegovog kratkotrajnog bljeska u rano proleće i efemernosti pred smrći, bolesti i nesrećama krhke ljudske egzistencije.

O značaju koji posmatranje behara ima i za obične Japance jasno govori prostor koji mediji posvećuju praćenju cvetanja prolećnog cveća i načina na koji ljudi u njemu uživaju. Meteorološki zavod redovno daje izveštaje o napredovanju cvetnog talasa sa juga ka severu zemlje, o tome u kojoj meri su se otvorili cvetovi (pupljenje, poluotvoreni, potpuno rasvecetali), koliki je otprilike procenat cvetova koji su se do tog trenutka rascvetali, odnosno za koliko dana će behar dostići vrhunac u cvetanju. Novinari i kamermani posećuju parkove i izletišta, slikaju drveće trešnje i šljive u cvatu, beleže atmosferu i intervjuišu posetioce.

Najomiljenije stecište ljubitelja trešnjinog cveta u Tokiju je veliki park Ueno u kojem se, pored dugačkog drvoreda sa puno stabala ove biljke, nalazi i prostrani zoološki vrt kao i čak šest sjajnih muzeja. Bogatstvo kulturnih, zabavnih i rekreativnih sadržaja stalno mami brojne posetioce u ovaj park, gde svakodnevno nastupaju ulični svirači i lutkari, ali on bude u potpunosti preplavljen ljudima krajem marta i početkom aprila u vreme kada u Tokiju i okolini cvetaju trešnje. U toku dve nedelje desetine hiljada ljudi prošeta među stablima trešnje, zastajući da se divi beharu ili fotografiše cvetom osute grane. Oni najsrećniji uspeju da nađu mesto pod drvećem, raprostru prostirku po zemlji i u društvu porodice i prijatelja provedu nekoliko sati pijući, jedući, razgovarajući i pevajući. Često se mogu videti i u odela obučeni muškarci i žene, službenici banaka, trgovačkih firmi, opština, koji nakon posla, a ponekad, čak i tokom radnog vremena, organizovano dolaze u park donoseći sa sobom unapred pripremljene kutije sa ručkom i pićem, kasetofone pa čak i karaoke mašine sa velikim zvučnicima i mikrofonima.

Petkom uveče i vikendom, po lepom i toplom sunčanom vremenu, park bude zakrčen i mladima i starima. Smeh, muzika, glasovi raspevanih ljudi, vriska dece i povici pijanih stapaju se u veselu graju koja skupa sa mirisom pečenog oktopoda, govedine i povrća sa privremeno postavljenih tezgi i besprekornom belinom talasa rascvetalog behara deluje opojno na sva čula. I mada je hanami prilika ne samo za meditaciju o lepoti prirode, prolaznosti i kratkoći ljudskog veka, već i za dobar provod i zabavu, kada mnogi Japanci sebi daju oduška i razuzdaju se, kao i sve drugo i hanami prati odlična organizacija. U parku Ueno posvuda su postavljene velike korpe za smeće sa jasnim oznakama u koju ide papir a u koju plastika ili flaše. Stubovi su oblepljene plakatima koji pozivaju učesnike u hanamiju da ne koriste jake zvučnike i budu obzirni prema onima oko sebe, a prostor u kojem se može raširiti prostirka za sedenje je omeđen konopcima.

Dan Sv. Valentina, katolički praznik koji je usvojen kao univerzalni dan zaljubljenih u velikom broju zemalja, slavi se i u pretežno budističkom Japanu na način kakav ne postoji nigde drugde u svetu. Svakog 14. februara zaljubljeni parovi širom sveta pored poljubaca razmenjuju i poklone. Ovo, međutim, nije slučaj u Japanu jer poklone daju samo žene a ne i muškarci. Takođe, za razliku od drugih zemalja gde pokloni variraju od cveća, garderobe i obuće do tašni, satova i nakita, vrsta poklona koje Japanke predaju Japancima je određena i iz godine u godinu ne trpi promenu: svake godine hiljade tona lepo upakovane čokolade raznih veličina i oblika budu razgrabljene sa rafova japanskih prodavnica i završe u stomacima srećnih muških dobitnika. Poklanjanje čokolade je elegantan način za inače stidljive i povučene Japanke da izabranicima svog srca prenesu šta osećaju.

Razlog zašto je čokolada postala neprikosnoveni simbol ljubavi u Japanu je nesvakidašnji i nalazi se u velikoj reklamnoj kampanji industrije slatkiša koja je krajem pedesetih godina prošlog veka potakla Japance da usvoje strani praznik i nametnula svoj slatki proizvod kao gotovo jedini izbor za Dan zaljubljenih. Veliki japanski proizvođači slatkiša Lote, Morinaga, Meiđi i Gliko ostvare polovinu ukupne godišnje prodaje čokolade u nekoliko dana pred Sv.Valentin. Početkom februara japanski super marketi, poslastičarnice i samoposluge odvajaju poseban prostor i postavljaju tezge i police na koje se potom iznose desetine vrsta domaće i strane čokolade u najrazličitijim pakovanjima, od samo nekoliko čokoladnih bombona vrednih par evra do luksuznih bombonjera vrednih nekoliko desetina evra. Mada su u samom početku čokoladu poklanjale samo muškarcu u koga su zaljubljene, pošto je karakteristično za japansku kulturu koja naglašava vrlinu zahvalnosti prema porodici, učiteljima i saradnicima na poslu, te brigu za osećanja drugih, vrlo brzo Japanke su počele da čokolade poklanjaju i braći, očevima i naročito poslodavcima i kolegama kako se oni ne bi osećali povređeno ili zapostavljeno.

Da u mnoštvu čokolada koje poklanjaju ona jedna, koja je izraz istinske ljubavi prema muškarcu, ne bi izgubila smisao Japanke se, kada kupuju za dečka, muža ili muškarca kojem će tek izjaviti ljubav, opredeljuju za kvalitetnije, lepše upakovane, skuplje ili domaće čokolade (za razliku od skromnijih vrsta čokolade namenjenih kolegama sa posla) i dodaju pisanu poruku ili još neki manji poklon. I u svakodnevnom govoru odomaćili su se izrazi koji omogućavaju distinkciju između čokolade poklonjene iz ljubavi i one poklonjene iz etikecije a koji, u slobodnom prevodu, znače “čokolada za onog pravog” i “čokolada iz osećaja dužnosti”.

U godinama nakon što se čokolada učvrstila kao jedini poklon za Dan zaljubljenih, jedan proizvođač krem slatkiša, poučen primerom kolega iz industrije čokolade, lansirao je 1965. godine reklamnu kampanju u kojoj je pozivao muškarce da budu fini i svojim devojkama i ženama uzvrate poklon, i to u vidu belog kolača. Tako je nastao “Beli dan”, jedan čisto japanski praznik, koji ne postoji nigde drugde u svetu i koji pada na 14. mart, tačno mesec dana nakon Sv.Valentina. Ubrzo, infiltracija drugih konditorskih proizvođača učinila je da se osim kolača poklanjaju i druge vrste belih slatkiša kao što su bombone i bele čokolade koje su sada najprodavaniji artikl. Vremenom je došlo i do promena pa muškarci danas više ne poklanjaju ženama samo slatkiše već i razne druge poklone. U jednoj anketi s kraja devedesetih prošlog veka najveći broj žena ispitanika je izjavio da se od svih poklona najviše raduju cveću.

U ledenoj ali impozantnoj atmosferi sivo-crnog metala i betona velikih građevina i prostranih pločnika, u novoizgrađenom jezgru do pre par godina nepostojećeg grada Saitama, uzdiže se poslednja u nizu gigantskih hala u koje se, željni uzbuđena i zabave, slivaju stanovnici prestonice i okoline - Saitama arena. Grad Saitama, na svega pola sata vožnje severno od Tokija, nastao 2001. godine spajanjem uprava gradova Urave, Omije i Jonoa, predstavlja najpoznatiji primer procesa administrativnog ujedinjenja fizički spojenih naselja koje, radi smanjenja birokratije i administrativnih troškova, stimuliše japanska vlada.

Ujedinjenje tri velika naselja na samom obodu metropole Tokija i stvaranje novog grada bilo je i povod da se izgradi i potpuno novi centar sa železničkom stanicom, hotelima, poslovnim zgradama, velelepnim fudbalskim stadionom i arenom. Arena okružena najmodernijom arhitekturom, koja kazuje o ekonomskoj moći države, poprište je sportskih okršaja i pozornica velikih koncerata a u graji ljubitelja kik boksa i košarkaških navijača, u buci ogromnih koncertnih zvučnika, u kutku hale, tiho i skromno prebiva hram obožavalaca stare pop i rok muzike - Muzej Džona Lenona.

Ovaj muzej otvoren je uz saglasnost Lenonove supruge Japanke Joko Ono koja je ustupila njegovu odeću, instrumente i druge lične predmete kao i porodične fotografije, te svoje sopstvene umetničke radove, i po tome je jedinstven u svetu. Na ulazu u muzej postavljen je veliki pano sa desetinama fotografija, portreta Džona Lenona koji smesta posetioca upoznaje sa ličnošću vođe Bitlsa. Posetioci najpre ulaze u malenu salu u kojoj mogu da pogledaju kratku filmsku projekciju o životnom putu Džona Lenona, a zatim nastavljaju u izložbene prostorije u kojima se upoznaju sa detaljima iz različitih razdoblja njegovog života. Svake godine održavaju se takmičenja bendova u sviranju muzike Bitlsa.

Sivo plavi voz tiho se otiskuje iz stanice Šinbaši u centralnom delu japanske prestonice i dvadesetak metara nad zemljom kreće na put među novim, impresivnim poslovnim zgradama, krivudajući duž obale Tokijskog zaliva. Metal i staklo impozantnih, futurističkih građevina svetluca na suncu dok putnici, koji se prvi put voze na liniji Jurikamome, odmahuju glavama u neverici: čini se kao da kompozicija bez lokomotive i mašinovođe prolazi između kulisa na pozorišnoj sceni. Jurikamome, linija monorejla bez ljudske posade, duga 12 kilometara, potom zavija u oštru petlju izmamljujući uzdahe zabrinutih putnika, naviklih da pred sobom vide starog, iskusnog mašinovođu koji zna kako da koči u oštroj krivini. Ali nemir kratko traje jer inteligentna mašina savlađuje petlju optimalnom brzinom i stupa na najpoznatiji gradski most “Rejnbou bridž” sa kojeg puca pogled na zaliv, brodove i okean u daljini. Prizor od kojeg se zanemi.

Veliki šoping centri nakrcani najrazličitijom robom, desetine restorana italijanske, francuske, kineske, koreanske i domaće kuhinje, zabavni parkovi, sportske hale i tereni, bazen, hoteli i muzeji, čekaju zapanjene posetioce na drugoj strani mosta, u prostranom kompleksu Odaiba izgrađenom na veštačkim nasipima u sredini zaliva. U centru ovog grada na vodi nalazi se zabavni park sa ogromnim točkom koji stalno opsedaju mase ljudi jer se iz njegovih gondola može uživati u nepreglednom okeanu ali i u pogledu na večnim snegom okovanu vulkansku planinu Fuđi u daljini, te gusto načičkane zgrade ogromne prestonice. U podnožju točka posetioci mogu da se zabave igrajući video igrice, flipere, bilijar i mali golf, posmatrajući trke kartinga ili obilazeći halu koja služi kao izložbeni salon Tojote.

Uz zvuke žive muzike koju izvodi gostujući bend desetine ljudi okuplja se u ovoj hali pred trospratnom, potpuno automatizovanom garažom iz koje, po programiranom redosledu, izlaze jedan po jedan model, što prati i niz fotografija i lista sa tehničkim karakteristikama automobila na displeju ispred garaže. Nešto dalje, izložen je i model formule 1 kojim je tim Tojote debitovao na grand-priju u Bahreinu, stariji automobili ovog proizvođača, a za one koji žele da se okušaju i za volanom postavljeni su simulatori vožnje kao i jedna mala kola kojima se može kružiti po stazi unutar hale.
Osim vozom, Odaibu u kojoj se nalaze i teniski tereni, plivalište, Muzej nauke budućnosti, Muzej pomorstva, futuristička zgrada koja je središte velike TV stanice “Fuđi”, javna kupatila, botanička bašta i mnoge druge atrakcije, moguće je u potpunosti obići i brodom koji ima više stanica.

Jedini stanovnici Odaibe, koji na njoj ostaju i noću, su strani studenti, njih oko hiljadu, smešteni u studentski grad koji podseća na kompleks luksuznih hotela.

Ukusno napravljena, crna ograda opasuje prostrano imanje sa širokim, besprekorno uređenim travnjakom i desetinama lepih četinara od kojih najviša dva, čini se, drže u zagrljaju sjajnu belu građevinu japanskog srednjovekovnog zamka koja se pomalja u daljini. Ovaj prizor prostranog, impresivnog vrta u evropskom stilu, nalik onima u francuskim dvorcima, u čijem srcu leži egzotična, orijentalna građavina, očekuje radoznalog posetioca u malom mestu Noda, severoistočno od Tokija, i odmah, na kapiji, zbunjuje ga kontrastom i zadivljuje veličinom i lepotom.

Izazvati divljenje i čuđenje i jeste bila namera arhitekata ovog kompleksa, sedišta malo poznate ali vrlo bogate japanske religiozne grupe “Svetlo duhovnog zraka”(Reiha no hikari). Jedna od brojnih, novih religija u Japanu, Reiha predstavlja kult takozvanog Boga Zaštitnika, čoveka koji je, kako vernici kažu, oboleo od smrtonosne bolesti tokom Drugog svetskog rata i dok je još bio pri snazi napustio kuću i krenuo na put po Japanu tragajući za konačnom istinom i prosvetljenjem. Kada je posle dugog traganja bio na izmaku snage i spreman da se preda smrti, njega je prožeo zrak iz dubine svemira, blještava svetlost koja ga je na mestu izlečila, otvorila mu oči za to šta mu je činiti u životu, odnosno preobratila ga u proroka i nadljudsko biće. On je shvatio da je njegova misija da širi veru u mističnog Kosmičkog boga koji ima moć da prosvetli i izleči ljude koji u njega veruju. Reiha je, upravo, zahvaljujući ovom obećanju o izlečenju teško obolelih i stekla najveći deo svojih sledbenika.

Važan metod za širenje njenog učenja je privlačenje turista u impresivni kompleks u Nodi, prefektura Ćiba, gde posetioci mogu, dok se upozaju sa doktrinom ove verske zajednice, da uživaju ne samo u lepoti zelenila već i veštačkog jezera i vodopada koji se pušta i zaustavlja pritiskom na dugme, nalik atrakciji u zabavnim parkovima kao što su tokijski Diznilend ili Juniverzal Studio u Osaki.

Ipak, najinteresantnija tehnološka inovacija su robot-lutke Zaštitnika i njegove porodice u prirodnoj veličini, koje ilustruju njegov životni put i trenutak prosvetljenja. Uverljivo izrađene lutke koje obiluju detaljima prožete su električnim kablovima i sklapaju ruke u molitvu, pomeraju glavu i oči ili otpozdravlju, čime na originalan način pripovedaju o rođenju, bolesti, duhovnom putu i učenju proroka sekte. I okruženje u kojem ovi hibridi između lutke i robota ispunjavaju svoju edukativnu funkciju napravljeno je živopisno - pokretne statue proroka smeštene su na pozornici i među kulisama kao što su makete velikih, strmih stena, snegom prekriveni kamenjar, planinski izvor ili livada pokraj polja pirinča.

U visoko razvijenom Japanu tehnologija u svakodnevnom životu ljudi igra ulogu verovatno veću no i u jednoj drugoj državi. Kompjuter je obavezni deo pokućstva u svakom domaćinstvu a mobilni telefoni sa brojnim funkcijama kao što su i-mejl, pretraga Interneta, snimanje fotografija i gledanje televizije nalaze se i u posedu velikog broja osnovaca. U toku su i projekti za izradu telefonskog čipa zahvaljujući kojem će mobilni telefoni moći da budu korišćeni i za plaćanje proizvoda i usluga i kao jedna vrsta identifikacione kartice na mestima gde je potrebna korisnička lozinka. U Japanu postoje i brojna takmičenja robota u baratanju predmetima ili raznim, neobičnim sportovima u kojima učestvuju ne samo firme i instituti već i studenti i pojedinci entuzijasti koji za tu priliku konstruišu sopstvene mašine. Droidi firmi kao što su Soni i Honda, koji hodaju na dve noge, govore i reaguju na ljudski glas i prisustvo u javnosti se pojavljuju kao promoteri na priredbama i u prodajnim kampanjama. Otuda nije čudno da su vođe religiozne grupe Reiha umesto na tradicionalne metode širenja vere putem knjiga ili skupova stavili akcenat na savremenu tehnologiju.