Blog community…

TOKIO, 15. jula - U Japanu, gde generalno postoji veliko poverenje u mere vlade koje se provode na kontroli kontaminirane hrane nakon nuklearnog akcidenta u centrali Fukušima 1, širi se skandal u  vezi isporuke kontaminiranog goveđeg mesa iz istoimene prefekture. Japanskoj javnosti tokom ove nedelje postepeno je predočena činjenica da je najmanje 457 kilograma, a moguće nekoliko tona, goveđeg mesa koje je sadržalo veliku količinu radioaktivnog elementa cezijuma isporučeno na trzište hrane u 12 od ukupno 47 administritativnih jedinica zemlje, uključujući tu i najveće gradove Tokio i Osaku.

Farma iz mesta Minami Soma na obodu prefekture Fukušima isporučila je dilerima mesa širom Japana govedinu koja je sadržala tri do šest puta više cezijuma nego što je dozvoljeno privremenim standardom uvedenim nakon izliva radijacije iz oštećene nuklearne centrale i koji iznosi 500 bekerela po kilogramu mesa. Ovaj standard, inače, dva i po puta je blaži od onog koji je važio pre nuklearne katastrofe tako da je zabrinutost među stanovništvom velika, uprkos relativno suzdržanim uveravanjima stručnjaka da je zabeleženi stepen toksičnosti od 1.500 do 3.000 bekerela štetan po zdravlje samo u slučaju da se kontaminirano meso uzima više puta u dužem vremenskom intervalu. Do isporuke kontaminiranog mesa došlo je usled velikog propusta u merama kontrole, gde su krave pregledane samo spolja gajgerovim brojačem, a nije vršeno ispitivanje uzorka mesa u laboratoriji. Inače u prefekturi Fukušima postoji 225 farmi koje su proteklih godina isporučivale po 33.000 krava godišnje za klanje.

Uprkos izlivu ogromne količine radijacije u Japanu su nakon nuklearne katastrofe nastavljene isporuke poljoprivrednih proizvoda iz Fukušime i okolnih prefektura a u supermarketima u Tokiju povremeno se mogu videti akcije na kojima se stanovništvo poziva da pokaže solidarnost sa stanovništvom Fukušime i doprinese sprečavanju njene ekonomske propasti tako što će kupiti povrće koje je tamo proizvedeno.
Međutim, japanski mediji javljaju o novim isporukama kontamiranog goveđeg mesa iz prefekture Fukušima uz alarmantnu vest o uzroku visokog stepena radijacije u mesu krava odgojenih u blizini teško oštećene nuklearne centrale Fukušima 1. Četrdeset i dva grla stoke sa farme u mestu Asakava, prefekturi Fukušima, za koje je utvrđeno
da sadrže radioaktivni cezijum koji pet puta prelazi dozvoljenu vrednost od 500 bekerela po kiligromu, isporučena su u klanice u Tokiju i okolini. Deo tog mesa  takođe je dospeo na rafove u supermarketima.

Naučnici su utvrdili da je uzrok ozračenosti stoke prevashodno u tome što je ona hranjena kontaminiranim senom. Japanska javnost šokirana je činjenicom da je seno velike radioaktivnosti prikupljeno sa polja udaljenih čak 75 kilometara od centrale Fukušima 1, jer je do sada vladalo uverenje da su i pojedini delove prefekture Fukušima, udaljeni na 30 do 40 kilometara od centrale, bezbedni za život i poljoprivrednu proizvodnju. Ova vest dolazi nakon otkrića da i na razdaljinama od 50 do 60 kilometara od centrale, van prefekture Fukušima, postoje tzv. “vruće tačke” gde je radijacija mestimično viša i po 200 do 300 puta nego što je to uobičajeno. S tim u vezi, japanski mediji javljaju da Tokijska elektrodistribucija, vlasnik centrale Fukušima 1, razmatra mogućnost da nadoknadi štetu nastalu usled preseljenja i građanima čiji se domovi nalaze u “vrućim tačkama” izvan zvanične evakuacione zone od 20 kilometara oko centrale.

Takođe, prema pisanju japanskog dnevnog lista Jomiuri, lokalne vlasti u gradu Fukušima, koji se nalazi na oko 50 kilometara od cunamijem teško oštećene nuklearne centrale, donele su odluku da izvrše kompletnu dekontaminaciju ovog grada. Gradski oci prestonice prefekture Fukušima nameravaju da izvrše uklanjanje gornjih slojeva zemlje i detaljno pranje asfaltiranih ulica i zgrada korišćenjem vodenih topova i creva pod visokim pritiskom. Na ovu meru vlasti je prisililo otkriće da je nivo radijacije na više mesta u ovom gradu veći nego u pojedinim delovima zabranjene zone koja se prostire u prečniku od 20 kilometara oko nuklerne elektrane Fukušima 1 koju je 11. marta preplavio veliki cunami. Procenjuje se, međutim, da bi dekontaminacija celog grada, koji se nalazi na 250 kilometara severno od Tokija i ima blizu 300.000 stanovnika, mogla da potraje čak 20 godina.

Situacija u samoj nuklearnoj centrali Fukušima 1 se postepeno poboljšava. Posle izvesnog zastoja, ovih dana u potpunosti je proradio nedavno instalirani sistem za recikliranje radioaktivne vode pa se sada ona nakon prečišćavanja ponovo ubacuje u reaktore, čime se drastično smanjilo zagađivanje zemljista i mora u okolini centrale. Napravljen je i pomak u smanjivanju radijacije unutar samih reaktora čime su se stvorili uslovi da radnici uđu unutra, izvrše detaljniji pregled i popravke cevi potrebnih za rashlađivanje reaktora. Stručnjaci stoga smatraju da se proces usmeren ka potpunom zaustavljanju reaktora do januara naredne godine, uprkos brojnim tehničkim poteskoćama, ipak uglavnom odvija po planu.

Uf, kaže mi urednik bloga: “Napiši nešto o zemljotresu”, pa me zivka, moli i kumi. A ja ne znam gde mi je glava. U stvari znam - u torbi je, zato mi se i ne piše. Eto, izlete mi onaj opšte poznati ali za mene misteriozni idiom: kako je došlo do toga da se opasnost po život označi izrazom “glava u torbi”. Ovo je već akademsko pitanje, a to sto sam počeo njime u ovom tekstu uopšte nije čudno jer sam akademski radnik, predavač na univerzitetu. U Tokiju. Što će reći, blago u glavu ozračeni akademski radnik, bukvalno.

Moja glava, dakle, još uvek stoji na ramenima ali torba ulazi u celu priču jer je, više od tri meseca nakon snažnog zemljotresa i razornog cunamija na severoistoku Japana, teško oštećena nuklearna centrala “Fukušima 1″ još uvek daleko od toga da bude zauzdana, a Tokio u kojem živim je na svega 220 kilometara od nje. A i kako bi bilo zauzdana kad uprkos onolikoj silnoj robotskoj tehnologiji sada već i u svetu zloglasna Tokijska Elektrodistribucija nije imala na raspolaganju radne robote koji mogu da funkcionišu u uslovima povišene radijacije i odmene ljude.

Robot stražar (Snimio: Ilja Musulin)

Tako, u Japanu imate robote koji sviraju trube i violine, igraju i poskakuju, služe kao recepcioneri, stražari, igračke za decu, kompanjoni u staračkim domovima, kućni ljubimci, imate androide koji mogu da rade kao kućna posluga, vaša lična medicinska sestra, komunikacioni čvor, čuvarkuća, te im uz sve to u opisu posla stoji da budu vaš najverniji prijatelj. Odnosno, imate robote koji izgledaju kao zgodna žena, univerzitetski profesor, slatki pas, simpatična foka, mali astronaut, kiborg iz SF filmova, svetleća kanta na točkovima…Raznovrsna je to i vesela družina koja, možda, već poseduje takve kognitivne sposobnosti da može da sanja i pri odlasku na spavanje broji električne ovce.

Paro - foka robot terapeut (Snimio: Ilja Musulin)

Toj izuzetno zabavnoj ekipici, ispostavilo se, nedostajao je samo najneugledniji član robotske familije - mala, obična platforma sa gusenicama i kamerom koja bi mogla da priđe nuklearnom reaktoru i izvrši jednostavno merenje radijacije, doduše u ekstremnim uslovima, pa je takva morala biti uvezena iz inostranstva. Isto kao i ogromna cisterna sa dugim krakom za efikasno ulivanje vode u reaktor, isto kao i sistem za prečišćavanje radioaktivne vode, isto kao i brod za odlaganje i prenos nuklearnog otpada, isto kao i malecni helikopter težak osam kilograma i sa elisom raspona od samo pola metra, čija je svrha da lebdi iznad reaktora i uzima uzorak vazduha i kojim se upravlja daljinski, a nije mnogo složeniji od igračke kojom se zabavljaju deca.

Android Aktroid (Snimio: Ilja Musulin)

I tako u Fukušimi sve kasni a zagađenje i rizik po zdravlje rastu, jer Japan ništa nije posedovao od opreme za reagovanje u slučaju nuklearne katastrofe iako ima najveći broj nuklearnih centrala po broju stanovnika u svetu, nalazi se u najtrusnijem području na planeti i sa pravom nosi epitet svetskog tehnološkog lidera! Kažu, niko nije verovao da išta veliko može da se desi u nuklearkama čak ni u slučaju jakog zemljotresa, a kako su te centrale u privatnom vlasništvu, htelo se uštedeti na opremi, pa se investiranje u gore navedenu opremu smatralo traćenjem novca.

Tako će sada Tokijska Elektrodistribucija, kao i država koja se takođe nalazi pod paljbom zbog propusta u propisima koji određuju bezbednosne mere protiv cunamija, uz stotine milijardi štete od razaranja koje je prouzrokovao cunami, morati da pretrpe i više desetina ili stotina milijardi dolara štete zbog radijacije: tu su troškovi uvoza skupe opreme, uklanjanja i odlaganja zagadjenog zemljišta i hiljada tona radioaktivnih ruševina i mulja, nadoknade ribarima, poljoprivrednicima i preduzećima čiji su posedi i lovišta kontaminirani, troškovi masovnih periodičnih medicinskih pregleda za preko dva miliona stanovnika prefekture Fukušima, medicinski troškovi za lečenje kancerogenih oboljenja kojih će u narednim godinama nesumnjivo biti i u područjima van te prefekture. Tu je i ogromna ekonomska šteta koju trpe brojne firme koje nisu ni na koji način zahvaćene radijacijem ali zbog straha u inostranstvu od iste nisu u stanju da više izvoze svoje proizvode.

Baš sam odužio o ekonomskoj šteti iako je najveća tragedija ona ljudska: izgubljeni životi, te patnja od bolesti i smrt koje će tek uslediti, a mogle su da se izbegnu. Razlog za taj pristup je to što verujem da je u korenu sve te nesreće ekonomski faktor, što sam ovde i pokušao da ilustrujem, odnosno želja da se prođe jeftino i zaradi na uštrb bezbednosti.

Ispada da su Japanci, koje sam u svojim prethodnim blogovima hvalio zbog njihove savesnosti, odgovornosti, temeljnog planiranja, insistiranja na bezbednosti i dugoročnog ulaganja, podbacili u onome što je najkardinalnije, najopasnije, a može se reći i najosnovnije. Ipak, čak ni ova katastrofa ne menja činjenicu da Japanci, generalno, u znatnoj meri poseduju navedene vrline. Može se, međutim, reći da su, konkretno, ljudi zaduženi za nuklearnu bezbednosnu i energetsku politiku u Japanu pokazali prekomernu žedj za profitom, kratkovidost, nezrelost i nekompetentnost, te da zaslužuju kritiku od svakog, pa i ovog, inače, prema Japanu naklonjenog i dobronamernog autora.

(Religija kao planski produkt intelekta)

- U vrelo podne neobična građevina, hibrid katoličke crkve i konfučijanskog hrama, kojoj slike svetaca, zastave i drugi simboli spolja daju originalni kolorit, guta stotine ljudi u belim, crvenim, plavim i žutim odorama. Oni disciplinovano zauzimaju mesta na uglačanom, blistavom podu svetilišta čiji je enterijer fascinantna kombinacija najrazličitijih svetlih boja: roze, crvene, plave i zelene, koje krase veliki oltar, masivne stubove i plafon. Zbunjeni ali i zainteresovani, uz po koji usklik divljenja ili ironični komentar o ukusu tvorca enterijera, strani turisti se penju na balkone odakle će posmatrati službu vijetnamske nove religije “Kao Dai”.

Žene i deca, članovi orkestra i hora Kao Daija, tada započinju blizu sat vremena dugu, zanosnu ritmičnu pesmu sa puno ponavljanja, koja vodi vernike u klanjanju bogu ove monoteističke religije sa primesama budizma, taoizma i hrišćanstva. Raskošna građevina u mestu Taj Nin, blizu granice sa Kambodžom, deo je velikog kompleksa, sedišta nove religije Kao Dai, koju su 1926. osnovali vijetnamski intelektualci na čelu sa Ngo Van Čieuom i Pam Kong Takom. “Kao Dai” (”Visoki toranj”) je, zapravo, naziv kojim pripadnici ove religijske grupe označavaju svoje božanstvo, odnosno ukazuju na njegovu uzvišenost, dok je zvanični naziv korpusa njihovih religijskih shvatanja i prakse: ”Velika religija trećeg perioda otkrovenja i spasenja”. Ovo stoga što pripadnici Kao Daija slede ubeđenja osnivača te grupe koji su smatrali da se istorija čovečanstva može podeliti u tri doba, od kojih je poslednje ono u kojem mi živimo - doba otkrovenja i spasa u kojem je bog, nakon dugo vremena postepenog otkrivanja istine kroz budizam, taoizam i hrišćanstvo, ljudima obznanio konačni put za spasenje u vidu sinkretičkog učenja Kao Daja.

	Francuski pisac Viktor Igo jedan od svetaca vijetnamske religije Kao Dai

Iako monoteisti, poput hrišćana, pripadnici Kao Daija veruju da je najviši nivo spasenja oslobađanje od točka života i smrti, odnosno od reinkarnacije, kako to uči budizam. Velika pošta ukazuje se i taoističkim mudracima na čelu sa Lao Ceom, a među svece Kao Daja ubrajaju se i veliki kineski filozof Konfučije, vijetnamski prosvetitelj i mudrac iz 16. veka Ngujen Bin Kiem, osnivač moderne kineske nacije Sun Jat Sen, ali i Isus Hrist i francuski pisac Viktor Igo, što sve vrlo živo odslikava religijsku i društvenu stvarnost Vijetnama iz prve polovine prošlog veka, kada se ta, prevashodno budistička zemlja sa jakim taoitičkim, konfučijanskim i katoličkim uticajima nalazila pod kolonijalnom upravom Francuske. U takvoj sveobuhvatnoj doktrini vidljivo je i svesno nastojanje osnivača Kao Daija da formulišu učenje koje će biti prihvatljivo za najšire društvene slojeve u Vijetnamu, odnosno ljude različitog religijskog i etničkog porekla.

Iako se ovaj sinkretički poduhvat nekolicine vijetnamskih intelektualaca može učiniti veštačkim, njihov pristup u stvaranju nove religije pokazao se uspešnim, pa se procenjuje da danas u Vijetnamu ima između dva i tri miliona pristalica Kao Daija, koji uglavnom žive u južnom i centralnom delu zemlje.”Nova religija” je ne samo opšti laički termin za mlađe religije već i stručni termin za religijske pokrete i grupe nastale otprilike od druge polovine 19. veka do danas, koji se koristi za da bi se razlikovalo između Tradicionalnih, vekovima prisutnih i u određenom društvu odomaćenih religija poput hrišćanstva, islama, budizma, konfučijanstva i hinduizma sa jedne strane i novijih izdanaka i varijeteta tih religija, ali i originalnih religijskih tvorevina skorijeg datuma sa druge.

Sedište vijetnamske religije Kao Dai u mestu Taj Nin (Snimio Ilja Musulin)

Kao Dai, inače pored vere u boga i reinkarnaciju, propoveda i nenasilje, vegeterijanstvo i poštovanje predaka, te tvrdi da se svemir sastoji iz 36 nebeskih svodova sa ukupno 72 planete od kojih je Zemlja 68. po redu. Viši nebeski stupnjevi mogu se dostići putem reinkarnacije u narednim životima, pri čemu mesto reinkarnacije zavisi od religijske obuke i duhovnog usavršavanja u ovom životu, a vernici se prema stepenu dostignutog savršenstva dele u kategorije čiji je spoljni indikator boja ogrtača koji nose. Interesantno je i to da je simbol boga u ovoj religiji veliko oko koje podseća na masonski simbol koji se može videti i na poleđini dolarskih novčanica.

U komentarima naših građana na internetu poslednjih nekoliko godina sve je više izjava koje zvuče kao izraz dubokih nacionalnih kompleksa. “Mala smo zemlja, mali smo narod, sa nama može da radi svako ko šta hoće,” “Ko nas pita za bilo šta?”, “Možemo samo da kupimo mrve koje padnu sa tuđeg stola,” neki su od mnoštva komentara u kojima se vidi sve veći osećaj nemoći i, čini se, bolno mirenje sa sudbinom.

Za takva osećanja postoje objektivni razlozi i oni se nalaze u realnom smanjenju državne teritorije, spoljnim pritiscima i ekonomskim slabostima naše zemlje, odnosno, konkretno u raspadu SFRJ, ratovima iz devedesetih, podeli sa Crnom Gorom i proglašenju nezavisnosti Kosova. Ali, ovo očajavanje i psihološko distanciranje od svoje zemlje je doseglo takve razmere da sada brojni komentatori pljuju na sve što je naše, pa tako tekstovi o inovacijama, novim proizvodima ili rastu Utve, Vojnotehničkog instituta, NIS-a i drugih nekad jačih firmi i institucija, iako predstavljaju pomak u teškim uslovima, bivaju propraćeni zluradim i sarkastičnim komentarima i nazivaju se besmislenim i smešnim, iako je raditi i stvoriti nešto, makar i skromno, definitivno bolje nego hvatati zjala i tavoriti.

Pre neki dan jedan mladić koji je trezno i bez pompe napisao da je „Jugo“ za osamdesete i ondašnji stepen razvoja tehnologije, i pogotovo u odnosu na nisku cenu, bio dobar automobil, dobio je komentare da treba da kupi „Trabant“ kad je takav obožavalac krntija, da je glupi patriota, itd (Interesantno, da je i reč “patriota” poprimila negativno značenje koje je nekad bilo rezervisano za “šovinistu” i “nacionalistu”, mada je kod nas devedesetih bilo dosta ljudi, a i još ih ima, koji su se ponosili time da su nacionalisti).

Nije tako daleko vreme kada se kod nas govorilo “Srbija do Tokija” (Verujte da taj slogan, posmatrano iz Tokija, deluje još bizarnije nego iz Srbije). Svi smo znali da je to šala, ali nisam siguran koliko je ljudi to izgovaralo ironično, odnosno kao kritiku nacionalističke megalomanije, a koliko kao kul šalu, odnosno kao krilaticu koja, mada nerealna, daje neku energiju i raspaljuje maštu (u kojem slučaju bi to bio izraz polusvesne megalomanije i indoktriniranosti). Sada, međutim, u internet komentarima na vebsajtu Blica i Politike preovladava paradigma Srbije kao Beogradskog pašaluka pa se čini da se ne samo teritorija, nego i psiha građana izduvala i smanjila.

Sa psihološke tačke gledišta, međutim, ”Srbija do Tokija” i “Srbija kao Beogradski pašaluk” su dve strane istog novčića. Naime, prvi izraz se može shvatiti kao preterano nastojanje da se kompenzuje kompleks malog naroda i male države, a drugi kao panični izraz tog istog kompleksa. U tom smislu, mada je prvi izraz ekspanzivan i agresivan a drugi deflatoran i defetističan, oba imaju zajednički imenitelj: kompleks. Međutim, ono što želim da kažem u ovom tekstu je i da se “malo” i “patriotizam” mogu na različite načine koncipirati i da neki narod može da bude brojčano mali ali da ima ostvarenja koje ga svrstavaju u redove velikih i da ljubav prema domovini ili narodu ne mora da se izražava kroz neprijateljstvo i netrpeljivost prema drugima nego kroz razvoj ekonomije, kulture, umetnosti, tehnologije i sporta. Odnosno, kompleksi se mogu lečiti i to na vrlo kreativan i produktivan način!

Evo, par dobrih azijskih primera. Za naše građane bi, mislim, bilo interesantno da čuju da Japanci svi odreda govore, sa potpunim uverenjem i često sa stidljvim smeškom, kako je njihova zemlja mala, mada ima 127 miliona stanovnika i prostire se na 377,000 kvadratnih kilometara, te je deseta najmnogoljudnija drzava planete (na kojoj, inače, ima preko 200 država). Mada interesantno, to zapravo i nije čudno sa obzirom da su neposredni susedi Japana najmnogoljudnija zemlja na svetu Kina, najveća zemlja na svetu Rusija, a nešto dalji sused i vojno-ekonomski najmoćnija zemlja na svetu Sjedinjene Američke Države, koje su, naravno, od Japana i teritorijalno i po broju stanovnika znatno veće. Ta svest da je njihova zemlja mala i prirodnim resursima siromašna jedan je od faktora koji je posleratne Japance nagnao da se posvete ekonomskom razvoju i da kroz tehnološka i ekonomska dostignuća traže svoje mesto među najvaženijim nacijama sveta. Japan je nakon poraza u ratu i razaranja kataklizmičnih proporcija već tokom šezdesetih godina ostvario rekordnu stopu ekonomskog rasta i u potonje dve decenije postao druga ekonomska sila sveta, a osim biznisa, tehnologije i sporta, Japan je ostvario ogroman regionalni i globalni kulturni uticaj u tom periodu i preko takvih kulturnih i civilizacijkih tvorevina kao što su borilačke vestine, religija i filozofija, arhitekura, ikebana i dizajn vrtova. Japan svoj globalni kulturni uticaj danas u velikoj meri ostvaruje i preko stripova, filmova, muzike, igračaka i mode. No, ako transformacija jednog u ratu poraženog naroda koji je duboko uveren u to da je mali i njegove ratom razorene zemlje u svetskog lidera u širokom dijapazonu ljudskih delatnosti nije dovoljno ubedljiva, jer, naposletku, nas je samo nešto malo više od sedam miliona a njih 127, onda, kako zvuči priča o jednoj državi koja ima upola manju populaciju od naše i višestruko manju teritoriju a takođe je svetski lider - u informativnoj tehnologiji, bankarstvu, obrazovanju, trgovini, avio sabraćaju i standardu življenja?

Merlion - nacionalni simbol Singapura. Kip predstavlja stvorenje koje ima glavu lava  i telo ribe, ovaj je visok 37 metara i nalazi se na ostrvu Sentosa. (Snimio Ilja Musulin)

Azijski tigar Singapur. Istočna Azija ima puno tigrova a zašto je to tako je tema koju bih voleo da istražim u jednom od narednih tekstova. Za sada hteo bih da ukažem na ingenioznost tog grada -države od 4 milona stanovnika koji se kolima može preći za otprilike 45 minuta, a koji je ekonomski gigant i po organizaciji i tehnološkom napretku uzor velikim državama u regionu kao što su Malezija i Indonezija, a i znatno šire. Našim ljudima je uglavnom poznato da puno elektronike dolazi iz Singapura i da je taj grad čuven kao šoping destinacija, ali manje je poznato da je on bankarski i berzanski centar jugoistočne Azije, a još manje da ima mrežu rafinerija i fabrike za prečišćavanje vode u kojima prerađuje naftu i vodu kupljenu iz okolnih, sirovinama bogatih zemalja, kojima onda tu istu naftu i vodu prodaje po većoj ceni!  Ali, vraćam se na naše komplekse. Kada je pre nekoliko meseci jedan od aviona našeg ratnog vaduhoplovstva pao, na našim sajtovima tu vest je propratila bujica komentara koji su pozivali na ukidanje tog vida naše vojske jer je skup za održavanje, a dosta naših građana je i sarkastično pisalo kako nama ne trebaju avioni jer “taman dok daju gas” ili čak ”čim uzlete”, oni su već van našeg vazdušnog prostora. Ono što autori tih samopotcenjivačkih komentara verovatno ne znaju je da Singapur poseduje ratno vazduhoplovstvo koje se sastoji od čak 143 moderna lovačka aparata (uglavnom novije verzije F-16 i F-15), a da pri tom, sa ukupnom površinom od svega 637 kvadratnih kilometara skoro uopšte nema vazdušni prostor!

Sir Thomas Stamford Raffles osnivac modernog Singapura. (Snimio Ilja Musulin)

Već vidim kako naši sarkastični komentatori kolutaju očima, nazivaju Singapurce ludim i s nevericom pitaju: “Kako je to moguće?” Pa lepo, država je ozbiljna i zna da kupovina i održavanje vazduhoplovstva koštaju nekoliko stotina miliona ili par milijardi dolara a gubitak imovine i šteta u slučaju okupacije više desetina ili stotina milijardi. Znaju da možda ne mogu u potpunosti i trajno da se odupru velikim državama, ali takođe znaju da robusnom armijom mogu naterati druge da se dobro zamisle pre nego što se odluče na eventualnu agresiju. Uostalom, vazdušni rat ne vodi se samo nad sopstvenom nego i nad neprijateljevom teritorijom. ”Pa kako oni uopšte treniraju (u miru)!?!”, sad će naš negativni kolektivni um, uveren da je sve na ovom svetu nemoguće i nezvodljivo, upitati šokiran. Pa  tako što iznajmljuju vazdušni prostor nad Tajlandom! Neverovatno, zar ne? I, da, singapurska nacionalna avio kompanija “Singapur Erlajnz” poseduje 110 aviona koji lete na pet kontinenata i čija je prosečna starost svega šest godina, te je jedan od pet ili šest svetskih lidera u toj grani saobraćaja!

Zdanje Parlamenta Singapura (Snimio Ilja Musulin)

Singapur - grad bez kompleksa od koga možemo puno da naučimo. Evo par pouka koje se mogu izvući iz primera Singapura: 1. Za ekonomski prosperitet, uvažavanje u svetu, pa i ostvarenje pune nezavisnosti, veličina države i naroda nije presudna; 2. I nemoguće je moguće kad se radi vredno, ceni inteligencija i obrazovanost, stalno teži usavršavanju i pažljivo planira.

Kriket klub i teren u senci singapurskih nebodera. (Snimio Ilja Musulin)

Pozdrav iz Tokija!
Ilja Musulin

Svetski mediji izveštavali su proteklih dana da je u velikim poplavama koje su zahvatile australijsku državu Kvinslend, u Brizbejnu, prestonici te države, poginulo 15 a nestalo 55 ljudi, te da je blizu 30.000 domova i drugih objekata na teritoriji grada potpuno ili delimično poplavljeno. Ovaj tekst je posvećen njima.

Pre nekoliko godina posetio sam ovaj grad od preko milion i po stanovnika na istočnoj obali Australije. Mada možda zvuči čudno pa čak i prepotentno, sa obzirom da sam na aerodrom u Brizbejnu stigao iz Tokija gde živim, moj prvi utisak, nakon nekoliko vožnji vozom po gradu i okolini je bio da Australija prilično zaostaje za Japanom kada su u pitanju infrastruktura i organizacija javnog saobraćaja, a par puta sam čak i pomislio da je ideja da je Australija visoko-razvijena država sumnjiva i da bi možda neka malo skromnija odrednica bila prikladnija. Naime, iako sam čitao o ogromnom novcu koji se vrti u australijskom rudarstvu, poljoprivredi, visokom obrazovanju koje je ugostilo stotine hiljada stranih studenata, te video podatke o astronomskim ulaganjima u nekretnine na Zlatnoj obali južno od Brizbejna, činilo mi se da se to bogatstvo u dovoljnoj meri ne očituje u arhitekturi i infrastrukturi tog i nekih drugih australijskih gradova. I mada mi je kao nekom ko do tada nije bio ni u jednoj zemlji gde (sveukupno gledano) dominira anglo-saksonska kultura, arhitektura u engleskom stilu u centru grada bila interesantna, pomislio sam da bih radije živeo u Beogradu nego Brizbejnu, trećem najvećem gradu Australije.Uprkos ovim mislima, mene je ova država-kontinent brzo opčinila a ono što je prvo tome doprinelo bili su ljudi.

Nakon nekoliko dana u Brizbejnu i na Zlatnoj obali shvatio sam da to što mi je uniformisana redarka, zadužena za bezbednost na aerodromu, priskočila da pomogne oko torbi nije bio samo izolovani čin jedne dobre osobe. Svuda gde sam išao, bila to železnička stanica, banka ili prodavnica suvenira ljudi su započinjali ličan i prisan razgovor, pitali odakle dolazim, kako mi je tamo gde živim ili gde sam rođen i pri tom u razgovor uplitali neobavezne, prijateljske šale. Znao sam od ranije da su Australijanci opušteni i vedri, ali me je iznenadilo koliko su radoznali, zainteresovani za nepoznate ljude, kao i to da se, činilo se, ni najmanje ne libe da ostvare kontakt bez obzira na razliku u godinama ili situaciju. Utisak je bio naročito jak nakon Tokija gde, mada su službenici u prodavnicama i javnim službama izuzetno ljubazni i strpljivi, u svakodnevnom životu postoji velika otuđenost i ljudi na ulicama i u gradskom prevozu izbegavaju kontakt očima, generalno se drže za sebe, te ne obraćaju ili se prave da ne obraćaju pažnju na to šta se dešava oko njih.

Građani Brizbejna i drugih gradova duž istočne obale Australije u kojima sam bio, međutim, imali su na licu smešak po difoltu, kao prvi oblik komunikacije ili prilaza nepoznatoj osobi, koji prethodi verbalnom pozdravu (Prilažem sliku dvoje interesantnih policajaca iz Brizbejna koji su bili jednako predusretljivi i strpljivi prema meni kao i obični građani). Za nekoga ko je navikao na sumorna lica i iritiranost naših službenika i prodavaca, ovo je za mene bio i zauvek će ostati najveći utisak iz Australije, iako ova zemlja, naravno, ima i mnogo drugih kvaliteta.

Uspomena -u društvu ljubaznih policajaca Brizbejna

Jedan od njih je multikulturalnost - fascinantna mešavina evropskih doseljenika, Anglosaksonaca i južnjaka, Kineza, Indijaca, Libanaca i Arapa, ljudi sa pacifičkih ostrva i, naravno, Aboridžina. I mada je i Australija doživela i doživljava međuetničke sukobe među kojima neretko u medijima figuriraju tuče i međusobna optuživanja između Srba i Hrvata, upravo je ta multietničnost veliki faktor i za učtivosti i korektnosti koje veliki broj ljudi tamo iskazuju kada govore o drugim kulturama. To nastojanje da se izbegnu stereotipi i predrasude o drugim etničkim i religijskim grupama meni je često bilo simpatično jer bi moji australijski sagovornici anglosaksonskog, kinesko-malezijskog i japanskog porekla, iz Brizbejna i drugde, po pravilu počeli da se šale na račun sopstvene države ili etničke grupe na i najmanji nagoveštaj o tome da razgovor kreće u pravcu toga šta se dešavalo tokom rata u Jugoslaviji ili o tome kakvi su odnosi Srba i Hrvata u Australiji.

Ono što, verujem, svi kod nas znaju je i da je priroda u Australiji neverovatna: neobičan životinsjki svet, beskrajno kopneno prostranstvo, mnogo sunca i svetla, nepregledni okean i divne plaže. U okolini grada Kofs Harbur uspeo sam da priđem čoporu divljih kengura (prilično naviknutih na ljude) koji su uredno prešli lokalnu saobraćajnicu i našli ručak na jednoj velikoj livadi blizu mora ne hajući za to što je par golf entuzijasta udaralo lopticu preko njihovih glava. Moguće samo u Australiji!

Snimio: Ilja Musulin

Odmah po dolasku u Australiju saznao sam da mužjaci kengura mogu da budu opasni kad se osete ugroženim jer na snažnim nogama imaju veliku kandžu kojom mogu da raspore i usmrte čoveka u nastojanju da zaštite svoje ženke i potomstvo. Ovo sam pročitao u knjizi koju mi je skupa sa pet australijskih filmova odmah uručila majka moje tadašnje devojke Australijanke, dobra žena koja je bila zabrinuta za moju bezbednost jer joj se činilo da se stranci, nesveni opasnosti, previše zaljubljuju u kengure i druge retke, endemične životinjske vrste i olako im prilaze (Kenguri sa mojih slika su ipak bili mnogo mila stvorenja).

Ljudi u Brizbejnu i drugde u Australiji bili su dobro raspoloženi, prijazni, uvek spremni da pomognu. Želim im da se što pre izvuku iz nedaće sa poplavama i vrate normalnom životu.

Odlučio sam da se nakon dužeg ćutanja ponovo aktiviram na ovom sajtu. Osnovni motiv za to je što čitajući komentare naših građana u internet izdanjima novina vidim ogromno razočaranje, zamor pa i defetizam zbog teške ekonomske situacije, sveopšte korupcije, partijskog favoritizma i drugih društvenih problema čije su rešenje ili bar osetno poboljšanje mnogi (uzaludno) očekivali nakon oktobarskih promena. Ono što me naročito brine je sve pristniji i sve jači negativni mentalni sklop koji kad je suočen sa problemom umesto nekog pozitivnog rešenja traži ukidanje čitavog jednog segmenta života.

Konkretno, svaki članak o potresima i dugovima u JAT-u praćen je desetinama besnih i sarkastičnih zahteva za potpuno ukidanje nacionalne avio kompanije; svaki napis o teškoćama s kojima se u nabavci materijala i opreme, te održavanju obučenosti sreće naša vojska praćen je mnoštvom zluradih komentara kako nam vojska ne treba i da je treba ukinuti; vojne fabrike treba pozatvarati zato što se dešavaju nesreće i zato što, uprkos određenim pomacima u poslednje vreme, vojna industrija nikad neće biti kakva je bila za vreme SFRJ; projekte za zaštitu životinja treba saseći u korenu jer mi nemamo dovoljno ni za brigu o ljudima. I tako dalje, lista toga šta treba zatrti je sve duža iz dana u dan.

Kakav defetistički i kontraproduktivni način razmišljanja! Stav koji samo poziva na smanjivanje, gašenje, ukidanje i potiranje. Po toj apsurdnoj logici, ako ste povredili ruku, ne treba da stavite zavoj nego da je odsečete jer vam prouzrokuje troškove za lečenje. Ili: ako je čovek bolestan ne treba da se leči, nego da se ubije.

Nažalost, čini se da su nas dve decenije šokova i patnji slomile i da dosta naših ljudi nije svesno koliko je takvo razmišljanje štetno i po njihovo mentalno zdravlje i kvalitet života, a i šire, ekonomski, po društvo i državu. Ja nikoga ovde ne optužujem već samo konstatujem i dobronamerno upozoravam. Hiperinflacija, ratovi i moralni pad iz devedesetih, masovna otpuštanja radnika iz ove decenije i tužne priče o bednim platama, korupciji i prosperitetu kriminalaca koje redovno čujem od rodbine i prijatelja i dan danas znatno utiču na mene mada već 11 godina živim na drugoj strani planete u Japanu, pa se i sam svakodnevno borim sa crnim mislima i strepim od budućnosti. Dakle, potpuno saosećam i razumem razloge zašto se naš narod u domovini tako oseća. Ali ako se osećamo kao da smo do sada zbog ratova, hiperinflacije ili loše vlade protraćili živote, pa čak i ako zaista jesmo to učinili, to ne znači da to moramo da činimo i u buduće!

Problemi se ne rešavaju ukidanjem života, nego radom, inventivnošću, planiranjem, ulaganjem. Ovo dobro ilustruje primer posleratnog Japana.U ovom tekstu želim da bar malo ohrabrim naše ljude i doprinesem da se prenu iz melanholije i nihilizma, tako što ću preneti iskustva generacije Japanaca koji su detinjstvo i mladost proveli u periodu totalnog uništenja njhove države i koji su, prebrodivši posleratni haos, bukvalno iz pepela, za par decenija izgradili drugu najveću ekonomiju na svetu i svetskog lidera u tehnologiji i inovaciji. Naročito želim da dočaram mentalnu snagu ovih ljudi, njihovu radoznalost i fantastičnu želju za životom.

U trenutku kad je 15. avgusta 1945. Japan kapitulirao i pristao na okupaciju od strane SAD, čak tri miliona Japanaca je bilo mrtvo a 25, ponavljam 25, najvećih japanskih gradova bilo je u bombardovanju uništeno čak 50 do 99%. Naravno, ova druga cifra se odnosi na Hirošimu i Nagasaki. I mada su opšte poznate razmere razaranja i pogibije u ova dva grada, manje se zna da je samo u jednom noćnom bombardovanju Tokija zapaljivim bombama u najgorim mukama poginulo 100.000 stanovnika japanske prestonice. Po završetku rata, krajem četrdesetih u Japanu se umiralo od gladi; kriminalci koji su zagospodarili crnim tržištem hrane i lekova su prosperirali, a bordelji koji su radili za potrebe američke vojske bili su krcati ženama koje su se prostituisale za šaku pirinča ili čokoladu.

I mada se nama naša muka uvek čini najvećom, bez namere da ikoga uvredim, mislim da objektivno govoreći naši problemi iz zadnje dve decenije, po broju žrtava i stepenu razaranja, deluju relativno blago u odnosu na situaciju s kojom se suočio Japan. Uprkos svemu, samo petnaestak godina kasnije, tokom šezdesetih, Japan je iz godine u godinu obarao svetske rekorde u ekonomskom rastu, izvozu i tehnološkim inovacijama, te kao jednu vrstu priznanja za taj napredak dobio priliku da organizuje olimpijadu u Tokiju 1964. Prosečni očekivani životni vek u Japanu porastao je za čak 15 godina krajem šezdesetih u odnosu na prethodnu deceniju nakon što je 1961. Japan uveo univerzalno medicinsko osiguranje, počeo da unapređuje zdravstvenu mrežu i razvio penzioni sistem. Tako je Japan od članice OECD-a sa najkraćim prosečnim životnim vekom stanovništva, ubrzo postao država sa najdužim životnim vekom u toj organizaciji. Ovo je činjenica koju posebno valja istaći jer smo mi skloni da dugi životni vek pripisujemo samo genima i zdravoj ishrani, mada presudnu ulogu igraju iskorenjivanje siromaštva, dostupnost i kvalitet medicinske nege, penzionog i životnog osiguranja, pa je dugi životni vek pojedinaca zapravo najčešće rezultat dobrog kolektivnog rada i planiranja društva u celini što japanski primer dobro pokazuje.

Dalje, na vrhuncu ekonomske moći u sedamdesetim i osamdesetim godinama Japan je poobarao i rekorde u GDP, spoljnotrgovinskom suficitu, veličini deviznih rezervi itd.Ovde nema prostora za detaljnu analizu domaćih i međunarodnih ekonomskih i političkih faktora koji su doprineli takvom uspehu Japana. Kratko rečeno, važan faktor su bili veliki ugovori za snabdevanje američke vojske tokom korejskog rata početkom pedesetih, detaljno planiranje industrijskog razvoja od strane vlade, pospešivanje konkurencije unutar zemlje, ogromna ulaganja u kupovinu stranih patenata i istraživanje, itd. Međutim, ono što mene naročito fascinira i što želim da čitaocima prenesem je to kakvi su ljudi ti Japanci koji su u ranoj mladosti preživeli tepih bombardovanja, glad i do odlaska u penziju tokom devedesetih svoju državu od zgarišta pretvorili u najuređeniju i najbezbedniju i ekonomski jednu od najprosperitetnijih zemalja na svetu.

Najpre, oni zapravo, i posle odlaska u penziju, i u sedmoj deceniji života i dalje rade, svako u skladu sa svojim mogućnostima: kao predavači, konsultanti banaka i firmi, kao taksisti i redari na gradilištima i drugde. Raditi i biti koristan poridici, firmi i državi ne samo što je stvar ponosa za tu generaciju Japanaca, već čini se i sam smisao života jer im lica zasjaju kada pričaju o tome kako je njihova firma ili institut od nule postala najbolja u gradu, zemlji, Aziji ili svetu, i pri tom dodaju da je naravno ostalo puno toga što bi još moglo da se uradi ili popravi. U vez sa ovim, u sećanje mi se duboko urezala priča o tome kako se prevodilac sa srpskohrvatskog jezika i stručnjak za jugoslovensku književnost pokojni Kazuo Tanaka, dok je u sedmoj deceniji života umirao u bolnici od teške bolesti, prijateljima izvinio što zabušava sa poslom.

Želja za usavršavanjem i učenjem kod starijih Japanaca nikada ne prestaje. Tako mi je prva japanska osoba koja me je ugostila u sopstvenoj kući kada sam prvi put došao u Japan krajem devedesetih, gospođa tada u 71. godini života, pričala kako je upravo počela da uči španski i kako redovno ide na plivanje. Tada sam živeo u studentskom domu u koji su dolazili stariji volonteri da nama strancima besplatno drže časove japanskog i jedan od njih tada u 65. godini života mi je ponosno rekao da se upravo upisao na univerzitet na studije sociologije.Vremenom i ja sam sam od studenta postao predavač, najpre u školama stranih jezika gde sam držao časove engleskog i srpskog, a zatim i na univerzitetima gde sam držao predavanja iz stručnih predmeta. U jednoj od jezičkih škola imao sam učenika koji je, tada u 63. godini, tražio od mene da mu pomognem da se spremi za ispit engleskog kakav polažu ljudi koji nameravaju da traže posao u organima Ujedinjenih nacija, mada on sam ne planira da igde traži zaposlenje. Na moje pitanje zašto to čini rekao mi je da želi nove izazove i da  je, mada je privatnim biznisom već do svoje 45 godine zaradio toliko novca da više nikada ne mora da radi, ubrzo po povlačenju iz biznisa shvatio da ne može bez rada i novih izazova, te da je potpuno ovladati engleskim, koji je za Japance jako težak, jedan od novih izazova koje je preuzeo na sebe.Pošto je već ispolagao čuvene TOEFL i TOEIC sada ide dalje, dodao je on.

Na univerzitetu Tama gde se predavanja Japancima namerno drže na engleskom imao sam u odeljenju dve žene u poznim pedesetim i jednu u šezdesetim godinama kao studentkinje i one su bile ubedljivo najbolje od 40 učenika, mada je, treba reći, tome uzrok ne samo njihova visoka motivacija i želja za znanjem, već i odsustvo motivacije i radoznalosti u razmaženim mlađim generacijama. Nedavno sam razgovarao sa osamdesetsedmogodišnjim Japancem koji se kolima dovezao u Tokio iz 800 kilometara udaljenog Saporoa koji je želeo da sazna više o Srbiji i SFRJ jer ga zanimaju istorija Evrope i migracije slovenskih naroda. U jednom od mojih ranijih tekstova pisao o sam gospodinu Kariji, kovaču japanskih katana koji je taj posao obavljao i nakon što je napunio 90-u.

Ono što možemo da naučimo od ovih starih Japanaca koji su preživeli kataklizmično razaranje u ratu i nemaštinu nakon njega je da je, uprkos svim mukama, ili baš usled tih muka, moguće imati želju za radom, stvaranjem, učenjem i smislenim življenjem. Čovek može, dakle, da se preda, utopi u sivilo, životari i umre kivan i sa puno žala za propuštenim, a može i da se izdigne iznad teškoća i bude radan, produktivan, aktivan i radoznao. Japanci koje sam ovde pomenuo su odlučni da budu ovo drugo, bukvalno - sve dok god mogu da mrdaju. Od toga kako se kao pojedinci ostvarimo prema radu i životu zavisiće naša lična postignuća i psihičko zdravlje, ali i stanje u našoj ekonomiji, stopa kriminaliteta i korupcije od kojih opet, povratno, zavisi dobrobit svakog od nas. Japanci o kojima sam ovde govorio ne bi ni pomislili da ukinu firmu ili vojsku, zatvore fabriku, već bi seli i smislili strategiju, i sa ambicioznim ciljem da od gubitaša ili društvenog parazita naprave organizaciju za uzor, najbolju u regionu a i šire, dobro bi zasukali rukave.

Suočeni sa izborom između ništa i nešto, oni bi bez oklevanja izabrali sve!

  Od Japana i Japanaca možemo puno da naučimo: vrednoća i savesnost, pažljivo planiranje i dugoročno ulaganje, uređenost i poštovanje za ljudski život samo su neke od stvari koje mi prvo padnu na pamet kada je u pitanju odnos pojedinca prema radu i odnos kompanija prema poslovanju i mušterijama. Evo par primera iz svakodnevnog života u zemlji izlazećeg Sunca koji dobro ilustruju japansku psihu, odnos prema radu i mušterijama i istovremeno govore o razlikama u kulturi između naše zemlje i Japana.

Perfektnim japanskim putevima kreće se oko 260.000 taksija kažu zvanične statistike, a to što nisam upotrebio reč “juriti” koja se često sreće u ovakvom kontekstu je stoga što bi takav izraz predstavljao čistu laž. Naime, japanski taksiji uopšte ne jure, a lično sam se uverio da brzinu neće da povećaju preko 60 kilometara na sat ni na insistiranje mušterije kada sam, u više navrata, usplahiren pokušavao da izbegnem kašnjenje na posao; to kao i kašnjenje na sastanak ili susret u privatnom životu je ozbiljan greh u Japanu i nikakvo kuđenje i grdnja nisu potrebni da vam stave do znanja da to ne smete da radite - jednostavno niko ne kasni i kad zakasnite sami se osećate glupo i nezrelo.

A japanski taksisti neće vas poslušati u vezi povećanja brzine, pre svega jer je njihov ideal bezbednost i jer je sistem nagrađivanja i kažnjavanja u taksi firmama takav da se više od obrta putnika i pređenih kilometara kod vozača vrednuje odsustvo nesreća, saobraćajnih prekršaja i oštećenja na vozilu. Da, svaki put kad bi nemo prešli preko mog zahteva da ubrzaju, ja bih se naljutio. Japanski taksisti nose uniformu i kapu, bele rukavice, a nasloni prednjih, a često i čitavo zadnje sedište u njihovim vozilima je prekriveno belim navlakama koje odaju utisak čistoće i nekakve gospodstvenosti. Nikada nisam sreo japanskog taksistu koji nije bio bar u petoj deceniji života, a većina njih je bila u šestoj a neki, čini se, čak i u sedmoj.

I tako bih ja nezadovoljan što ću ipak zakasniti odmah u svojoj glavi osuo paljbu po japanskim taksistima i celoj državi: “Zašto je u Japanu sve tako uštogljeno i hirurški čisto? Zašto se ljudi bar malo ne opuste i daju slobode sebi i drugima? Eh, da mi je sad onih mojih par poznanika, mladih srpskih taksista iz Beograda (što su devedesetih godina iz očaja zbog toga što nema posla, dve, tri godine po završetku srednje škole uzimali roditeljske krntije, kačili znak taksi na krov i sa razvodnjenim rumunskim benzinom koji su iscuclali iz kanistera pohranjenih na terasi porodičnog stana jedva čekali da na zahtev mušterije nagare mašinu do pucanja), kako bi me oni poslušali i kako bih brzo stigao!” Ali, ma šta da mi je palo na pamet da prigovorim, znao sam da su japanski taksisti i taksistkinje u pravu a ja u krivu. Ništa nije dovoljno dobar razlog za jurnjavu i za poginuti. Za kašnjenje sam kriv sam a ne oni - mogao sam ranije da krenem iz kuće ako sam želeo da stignem na vreme.

Japanci bukvalno shvataju slogan: “Bezbednost na prvom mestu.” Zapravo, oni su tako ozbiljni u vezi te krilatice da je bezbednost u saobraćaju vrsta domena za nadmetanje u veštini i karakternoj odličnosti vozača. Tako sam jednom imao izuzetnu čast da se u Nagoji vozim u taksiju čiji je vozač imao istaknut sertifikat koji potvrđuje da za 20 godina službe nije imao ni jedan jedini sudar. Pomislih: “Kakva radna pobeda! Kakav udarnik! Kakav bard vozačke umetnosti! Kakav mudrac!” (Za slučaj da ovo poslednje nije jasno: “mudrac” stoga što je za tako nešto sigurno bilo potrebno beskrajno strpljenje i smirenost).

Prethodni komunističkom frazeologijom obojeni red jeste šala, ali to je šala u kojoj nije pola, nego cela istina. Jer dvadeset godina kao profesionalni vozač taksija bez i jednog sudara jeste fantastično ostvarenje i ja se zaista divim ovom japanskom Aliji Sirotanoviću iz grada Nagoje. Ono što je važno je to da je taksi kompanija taj njegov napor nagradila, između ostalog, i tako što je istakla njegov rezultat pogledu mušterija i tako mu dala priliku da uživa u pohvalama koje sigurno zaslužuje. I, šire, za društvenu pravdu i dobrobit države je vrlo bitno to što se celo japansko društvo sa puno naklonosti odnosi prema dobrim i savesnim radnicima i radnim uspesima. Tako, recimo, postoji mnoštvo televizijskih emisija u kojima s govori o velikim radnim poduhvatima kao što su osnivanje uglednih kompanija, osvajanje novih tehnologija, usavršavanje organizacije u javnim službama i firmama ili izgradnja složenih objekata.

Ali japanski genij za inovacije u bezbednosti drumskog saobraćaja nije našao izraz samo u sistemu nagrađivanja taksi vozača. Ono što verovatno ne postoji ni u jednoj drugoj zemlji je to da zadnja vrata ne otvara mušterija već vozač daljinski sa svog sedišta pritiskom na dugme. Ovaj sistem uveden je, rekli su mi taksisti, zato što se dešavalo da mušterije vratima obore motocikliste, udare prolaznike ili neobazrivo izlete iz taksija na put izlažući sebe i druge opasnosti. Tako sada zadnja vrata ne mogu da se otvore sve dok taksista preko retrovizora ne utvrdi bezbednost i pritisne dugme. I prtljažnik se otvara daljinski tako da ni vozač ne mora sebe da izlaže opasnosti izlazeći na put usred protoka drugih vozila.

Ali, ni to nije sve. Ono što me je nateralo da napišem ovaj tekst je slučaj u kojem je nedavno kod nas pijani vozač prouzrokovao svoju i smrt dvoje dece, kao i uopšte veliki broj saobraćajnih udesa sa smrtnim ishodom kod nas. U Japanu, naime, postoje kompanije koje dežuraju i na poziv šalju vozača da zameni građanina koji je popio alkohol i suočava se sa opasnošću da u pijanom ili pripitom stanju sedne u kola. Tako, ako ste u Japanu uveče popili a do kafane ili restorana ste došli kolima, te želite da kući stignete živi i zdravi i bez neugodnog susreta sa saobraćajnom policijom a da vam pri tom i kola istovremeno stignu kući, vi ili vaši prijatelji možete da pozovete jednu takvu kompaniju i zatražite da vam pošalju jednog od dežurnih vozača-zamenika koji će vas u vašem automobilu odbaciti kući. Pretpostavljam da je zvati zamenika ispod naše balkanske vozačke časti i muškog ponosa koji eksponencijalno raste sa svakom flašom piva i čašom rakije, tako da uvođenje nekog sistema nalik ovom japanskom kod nas uopšte ne bi išlo lako.

Međutim, ipak se nadam da će činjenica da srpska policija pooštrava kontrolu a naši mediji sve više govore o saobraćajnim nesrećama postepeno dovesti do promene svesti kod naših vozača. Pre četiri godine kada sam po dolasku iz Tokija u Beograd seo u jedan taksi i odmah stavio pojas vozač, koji naravno nije vezao pojas, me je ironično upitao: “Šta je dečko, ne veruješ u moje vozačke sposobnosti?” Rekao sam mu (lukavo): “Verujem u vaše, ali ne i onih drugih vozača na putu.” Dve godine kasnije kada sam opet došao u Beograd i seo u taksi u istoj ulici zastao sam sa pojasom u ruci pomislivši da možda ne bih trebao ga stavim i tako uvredim vozača. Medjutim, taj taksista mi je rekao: “Obavezno stavite pojas, svuda vrebaju sa kaznama.”

(Kuala Lumpur) - Misteriozne, egzotične plesačice krupnih, zavodljivih očiju i vitkih, elastičnih udova svojim telima formiraju složene figure nalik kitnjastoj fontani ili spomeniku i potom graciozno i brzo nestaju u mraku duboke pozornice kada na scenu stupa omaleni, vižljasti muškarac fascinantnog, gotovo vanzemaljskog lica izazivajući salvu aplauza. Publiku u dvorani Malezijskog turističkog centra u Kuala Lumpuru, mahom sastavljenu od tradicionalno odevenih gledalaca indijskog porekla, zahvata talas energije neshvatljiv stranom posmatraču sve dok sitni i žilavi muškarac na sceni iz nekoliko početnih stavova ne pređe u neverovatno dugu i snažnu seriju reskih, brzih pokreta čitavim telom, pri tom presecajući scenu u svim pravcima.

Plesačice Malezijske trupe Suvarna (Snimio Ilja Musulin)

Razlog uzbuđenja publike postaje kristalno jasan jer od umeća i fizičke spremnosti Ađita Baskarana Dasa, iskusnog plesača i učitelja (gurua) malezijske trupe “Suvarna” zastaje dah: on uprkos tome što akcentuje ritam udarajući u pod nogama sa zvončićima oko zglobova, izgleda kao da po sceni klizi sa lakoćom. On pri tom sve vreme iscrtava figure, ne samo ramenima i rukama, već i u crveno ofarbanim prstima; ne samo oštrim pokretima vrata i glave, već i naglašeno našminkanim očima. Dinamičan solo ples indijskog gurua sa mnoštvom prelaza iz vihora munjevitih pokreta u kojima je angažovan svaki mišić tela u laganu pantomimu i mimiku u kojoj delikatne promene izraza lica, smera i inteziteta pogleda izražavaju emotivna stanja u kojima se junak poeme nalazi, dostiže čitav sat, a njegovo angažovanje na sceni se, sa povremenim prekidima, nastavlja tokom čitave predstave koja traje dva i po časa.

U multietničkoj Maleziji, zemlji sa 25 miliona stanovnika, živi blizu dva miliona ljudi indijskog porekla od kojih su mnogi zaljubljenici u klasični ples koji nadaleko čuveni Das i njegova grupa strasno promovišu.”Indijski klasični ples” zapravo je sveobuhvatan ali neprecizan termin koji su osmislili britanski kolonisti ne bi li označili raznorodne umetničke forme poput plesa, pevanja i pantomime koje su se, stopljene u jedno, na mitološke teme iz klasičnih religijskih tekstova, izvodile u indijskim hramovima i dvorovima. Najpoznatiji među osam stilova koje su definisali istoričari i izvođači ove umetnosti u Indiji su “Baratanatjam”, klasični tamilski ples, i ”Odisi”, stil ponikao u državi Orisa na obali bengalskog zaliva.

Same predstave, koje prati muzika i pesma, smatraju se vrstom službe bogovima i meditacije u pokretu, te obiluju himnama i molitvama.

Deca i odrasli zainteresovani da uče klasični ples učitelju ponude poslužavnik sa cvećem, voćem i novcem. Ako učitelj prihvati ove darove aspirant postaje deo njegove trupe i prolazi kroz obuku dugu i do deset godina pre nego što se, uz guruov pristanak, osamostali i zasnuje sopstvenu plesnu grupu. Za to vreme učenik prolazi kroz više nivoa, pri čemu svaki novi nosi teže elemente i kombinacije, te postepeno biva upućen u ljubomorno čuvane tajne, odnosno osobenosti i finese stila koje neguje taj guru kao pojedinac ili određena škola.

Umeće klasičnog plesa ne samo da je sinonim prefinjenosti i napornog rada među Indijcima, već se smatra i statusnim simbolom i potencijalnim putem ka velikoj slavi. Iako ogromnom većinom žive u vrlo skromnim uslovima, Indijci godinama požrtvovano odvajaju novac za plaćanje časova i kupovinu kostima i nakita, uprkos tome što za sve godine koje provedu kao šegrti nastupajući u predstavama svog učitelja, do svog osamostaljenja, po pravilu ne primaju nikakvu novčanu nadoknadu za trud na sceni. Uprkos životu u siromaštvu, plesači na bini nose kostime i nakit koji svojom raskoši i složenošću gledaocu oduzimaju dah.

Malezijski stručnjak za indijsku klasičnu umetnost Sritamparam Ramachandran ovaj fenomen objašnjava na sledeći način: “Likovi koje plesači igraju su ništa manje nego bogovi, a sadržaj koji se prezentira na sceni nastao je u drevna vremena i predstavlja osnove indijske kulture i civilizacije. Zato plesač mora da bude, da tako kažem, veći od života. To, konkretno, znači: mukotrpnim radom stečena izuzetna veština, savršena šminka i fantastični kostimi.”

Trideset kilometara južno od malezijske prestonice Kuala Lumpura nalazi se neobičan grad Putradžaja, polupusto naselje do koga vodi autoput sa osam traka, u čijem prostranom centru sve građavine liče na palate, a hoteli sa pet zvezdica neretko nude smeštaj po ceni malo boljeg motela.

U prvoj polovini devedesetih malezijska vlada naložila je plansku izgradnju Putradžaje, nove prestonice od 300.000 stanovnika na 46 kvadratnih kilometara zemlje na kojoj su se u prošlosti nalazile plantaže gume, ne bi li rasteretila stešnjeni i prenaseljeni Kuala Lumpur, gde se svakodnevno hiljade automobila i motocikala slivaju u uska grla na ulicama i tamo ostaju satima zarobljeni produkujući strašne količine izduvnih gasova.

Glavni bulevar u Putradžaji (Snimio Ilja Musulin)

Mega projekt koji je započeo za vlade dugogodišnjeg bivšeg premijera Mahatira Mohamada, Putradžaja je velika meta kritike opozicije, jer ovaj velelepni, moderni grad, koji je državnu riznicu koštao, smatra se, čitavih šest milijardi dolara, još uvek nije u potpunosti zaživeo kao naselje. Iako određena da bude nova prestonica države u kojoj će život biti znatno prijatniji zahvaljujući planskoj gradnji, prostranim ulicama i trgovima, Putradžaja za sada služi samo kao sedište sudstva i državne administracije, a strane ambasade, velike kompanije i finansijske institucije još uvek se nisu tu preselile iz zakrčenog i zagadjenog, ali modernog i u kulturnom smislu fascinantnog Kuala Lumpura koji, pored toga, obiluje i mnoštvom bogatih šoping centara koji naročito privlače imuchne turiste sa Bliskog istoka.

Mada Putradžaja poseduje odličnu infrastrukturu kao što su široki putevi i novi mostovi, finansijeri i trgovci i dalje nisu raspoloženi da se odreknu većeg tržišta Kuala Lumpura zarad više prostora i svežijeg vazduha u nesuđenoj novoj prestonici, pa je tako projekat izgradnje železničke mreže u Putradžaji zamrznut dok se populacija ne poveća do nivoa koji će ga učiniti ekonomski isplativim. Kašnjenje u rastu grada učinilo je i da ranije podignuti luksuzni hoteli u Putradžaji, poput Mariota ili Šangri Le, osim u vreme većih konferencija, uglavnom zvrje prazni zbog čega često nude neverovatne popuste.

Džamija u Putradžaji (Snimio Ilja Musulin)

Putradžaja, iako u njoj trenutno živi nešto više od 50.000 ljudi, naročito vikendom, kada državne službe ne rade a njihovi činovnici sa porodicama hitaju u Kuala Lumpur, izgleda kao nema, sablasna pustinja sa nešto zalutalih turista. Najveća atrakcija za domaće ali i strane posetioce u ovom gradu podignutom pod sloganom “inteligentni vrt”, odnosno, zamišljenom kao naselje budućnosti u kojem će biti korištene najsavremenije tehnologije i zasađeno obilje zelenila, je džamija Putra koja može da primi 15.000 vernika i čiji je 116 metara visoki minaret najveća takva građevina u jugoistočnoj Aziji. Od ove interesantne džamije i impresivne rezidencije premijera, duž obale velikog veštačkog jezera, proteže se četiri kilometara dugi bulevar sa čije obe strane se ređaju velelepne zgrade ministarstava i sudova. Jezero Putradžaja koje se prostire na 650 hektara krasi lep most na dva nivoa, po formi nalik onima iz srednjovekovne Persije ili Arabije. Omiljena je meta profesionalnih i amaterskih fotografa.

Most u persijskom stilu (Snimio Ilja Musulin)

Putradžaja, nazvana tako po imenu prvog malezijskog premijera Abdul Rahmana Putre, zapravo izgleda kao moderan arapski grad, preslikan iz neke naftom bogate zalivske zemlje, što u Maleziji izaziva proteste intelektualaca i arhitekata, te predstavnika nacionalnih manjina, u kojima se traži da se gradu dodaju tradicionalni malajski, kineski i indijski elementi u skladu sa etničkim sastavom i kulturnom baštinom te zemlje.

Ipak, ovaj grad u nastajanju svojom impresivnom arhitekturom, uređenošću i prostranstvom posetioca ne može da ostavi ravnodušnim. U stanju u kojem je sad, nesumnjivo ukazuje na zavidan ekonomski razvoj Malezije poslednjih godina, a to je i bila jedna od namera njegovih idejnih tvoraca.

U zanosnim zelenim vodama Andamanskog mora na jugu Tajlanda leži veštačko ostrvce Pan Ji, plutajuće ribarsko i turističko naselje od oko 1.600 kvadratnih metara, oslonjeno jednom stranom na veliku krečnjačku stenu sa biljnim pokrivačem koja izranja iz vode kao lišajevima obrasla grba starog, usnulog kita.

Ovo od dasaka, eksera i užadi izgrađeno selo sa nekoliko stotina gusto sabijenih lakih građevina postavljenih na burad i drvene stubove ugnezdilo se u moru i u posetiocu leči rane i ruši sve koncepte. Miris vode i soli, bujica sunčevih zraka, svež vazduh koji širi pluća,  plavetnilo neba i  mora koje se stapaju i prostiru dokle pogled seže rastaču grč u zelucu i plućima stečen godinama užurbanog i stešnjenog urbanog života. Nadrealna scena u kojoj čovek hoda par metara nad vodom u sred onog što je ugao masivnog Indijskog okeana, čini da se, ošamućen lepotom i misterioznošću prirode, te unižen zbog sopstvene bespomoćnosti pred takvim prostranstvom, oseti potpuno zbunjenim i golim.

Detalj sa ostrvca Pan Ji (snimio Ilja Musulin)

Za oko 120 muslimanskih domaćinstava sela Pan Ji u pretežno budističkom Tajlandu, prizori u kojima površina mora svuda oko nogu cakli u svitanje kao hiljade ogledala, a nekoliko kilometara dalje iz mraka u tišini kao gigantske, ćutljive kornjače izranjaju ogromne krečnjačke stene, predstavljaju svakodnevicu. Isto kao i Sunce koja razganja teške sive oblake nad beskrajnom vodenom masom, ili mali, drveni čamci natovareni mrežama koji se otiskuju od kućnog praga.

Modernizacija i globalizacija dotakli su i ovo čudesno naselje u zalivu Pang Nga, na sat vremena od ostrva Puket, pa ga sada dnevno poseti i po nekoliko hiljada turista iz čitavog sveta. Tako se danas jedna čitava strana Pan Jia sastoji od restorana sa dugim stolovima koji odjednom mogu da ugoste i preko dve hiljade posetilaca. Oni se, po završetku obroka, tiskaju uskim hodnicima prepunim tezgi kracatih interesantnom robom kao što su svila, torbe, biseri i drugi nakit, a koji vode do lokalne osnovne škole, čije dvorište je velika terasa isturena nad okeanom.

Oni posetioci koji imaju sreću da, u lavirintu uzanih prolaza, pobegnu masi drugih stranaca, energičnim prodavcima i deci koja dođošima pokušavaju da iznude sitniš tako što im kače male majmune po ramenima i onda ih fotografišu, mogu da, dalje od graje, na kratko osmotre život ribarskih porodica Pan Jia: muškarce koji diskutuju nad ulovom, žene koje pripremaju ručak, klince koji se jure između krhkih kućica od daske.

Pan Ji, pored škole, ima i džamiju, najsolidniju građevinu na ostrvu, podignutu u podnožju velike stene, sa pozlaćenim kubetom koje se izdiže nad selom. Zaliv i nacionalni park Pang Nga, čiji je Pan Ji deo, obiluju mnoštvom pećina, minijaturnih ostrvaca i krečnjačkih stena koje izrastaju ne samo iz zelenog mora već i kopna, i koje su tradicionalno utočište budističkih monaha i mudraca u potrazi za tišinom i duhovnim savršenstvom. Više desetina minijaturnih ostrva u nacionalnom parku prava su misterija prirode jer, razbacani u okeanu, spolja deluju nepristupačno, a kada se kroz neki otvor u stenama stupi u njihovu unutrašnjost, otkriva se netaknuta dzungla gde gusto, neprohodno rastinje sa okolnim liticama formira katakombe, neke vrste samodovoljnog i egzotičnog mikrokosmosa, toliko različitog od svega onog na šta je savremeni čovek navikao u svom svakodnevnom životu, da se posetiocu čini da je stupio u praistoriju ili na drugu planetu.

Hiljade turista, takođe, dnevno zapljusnu i predivno, ostrvo Ping Gan raspolućeno na dva dela između kojih se formirao uski, plitki moreuz sa neobičnom stenom u obliku velikog nokta. Na ovom sićušnom ostrvu snimane su scene iz filma “Čovek sa zlatnim pištoljem” (1974.) iz serije o britanskom agentu 007, zbog čega su ga preduzimljivi i u reklamiranju vešti Tajlanđani nazvali “Ostrvo Dzejms Bond”. U tom filmu stena visoka dvadesetak i široka nekoliko metara je, maštom režisera, preobraćena u ostrvo, pa danas i sama često nosi geografsku odrednicu “ostrvo Tapu”.

Ostrvo Džejmsa Bonda (snimio Ilja Musulin)

Glasovi stotine bučnih i često na prirodne lepote neosetljivih turista danas odzvanjaju među stenama i pećinama ovog nekada usnulog minijaturnog raja, a mesto na uzanoj pešcanoj plaži našle su i tezge sa bisernim i koralnim nakitom. Sve je biznis, sve je ekonomija. Pa, ipak, činjenica je da bez toga niko osim nekolicine lokalnih ribara nikada ne bi saznao za lepote ili doživeo lepote zaliva Pang Nga.

Uprkos gužvi na ostrvima Pan Ji i Dzejms Bond, ili baš zbog nje, postavlja se i pitanje: kakav život mi to živimo?