Blog community…

Primećujem, bez polemike, da se sa stranica ovog bloga uručuju (sa priličnim zakašnjenjem) pisma američkom pilotu, koji ih nikad ne može pročitati i još manje razumeti. Nacionalni jezici, ma šta vi o tome mislili, su stvoreni da ljude drže daleko jedne od drugih. Engleski jezik je samo „interface“, posrednik u međunacionalnoj komunikaciji koji rešava “tehničke probleme“ tamo gde je sveopšte razumevanje poželjno. Za sve ostale slučajeve neanglofonski subjekti se služe ekskluzivnim maternjim jezikom.

Alternativa pisanju na za primaoca nerazumljivom jeziku je vizuelna umetnost. Dobra umetnička slika govori sve jezike sveta. Pokušajmo da se predstavimo svetu našim slikarima, postavimo ih na internet, otvorimo virtualne on-line galerije, pokažimo svetu ko smo. Prevaziđimo našu urođenu skromnost, ničim neopravdan osećaj niže vrednosti, i krenimo učinkovitijim stazama „imidža“, koji moramo naučiti da negujemo. I ne samo zbog tamo nekog pilota, već zbog razvoja kulture, turizma, kulturnog identiteta i iznad svega u interesu odgoja novih, samosvesnijih generacija. I u tom povodu, ja, koja nikad nisam volela voditi korespondenciju i pisati pisma, jedno ću ipak ovde napisati.

Dragi Tibore,

Uobičajeno je početi pismo prigodnom frazom. Ja je nemam.

Pisati školskom drugu posle dugih decenija ćutnje bi moglo ličiti na nostalgični čin, na „žal za mladost“. Ni nje nema.
Dakle, šta je u ovom pismu pobudno?

Ideja da smo se rasturili na sve četiri strane sveta i da nismo ostavili ništa, ama baš ništa, sredini koja nas je podigla. Pokupili smo svako svoje „krpice“ i otišli. Odneli smo u svet naše znanje, našu kulturu, našu iskonsku snagu i našu mladost. Sebično, kako to samo mladost zna i ume. Danas, kad se svako za sebe izmerio u velikom svetu, danas kad znamo koliko smo snage imali, koliko truda utrošili, danas kad konačno možemo meriti naš lični uspeh, možda bi trebalo vratiti deo onog što smo svojevremeno sa sobom odneli.

Jer smo u naš putni kofer spakovali mnogo toga što i nije samo naše – sećanja na mnoge vrsne Kikinđane i njihova dela. Bila bi nam dužnost to osvedočiti, podeliti sa građanstvom. Sačuvati od zaborava.

Naša lična kultura, Tibore, nije naš lični proizvod. Ona je proizvod opštenja u sredini koja nas je podigla, razmene mišljenja, primljenih poticaja: ona nam dolazi od bibliotekarke Tinke, od profesora muzičke škole Schlesingera, od profesora filozofije i matematike (sećaš se Borovca, Heldriha i Birdića?).

Ti si bio izvanredan matematičar i pijanista. Složićeš se sa mnom da nije dovoljno roditi se u kući sa klavirom. Treba mnogo više od pukog klavira da se postane pijanista, da se zavoli kvalitetna muzika. Treba imati „spin“, kulturni podstrek koji duge sate provedene nad Černijem pretvaraju u zadovoljstvo. Prava muzika je tek na kraju puta, „ dulcis in fundo“ – Šopen kao nemerljiva premija i priznanje.

Deo tvog rafiniranog izbora je bilo i prijateljstvo sa Sinišom. Muzika i slikarstvo imaju tajnovite, zajedničke niti. Bili smo oboje Sinišini prijatelji. Voleli smo njegovu umetničku osetljivost, njegovu krotku narav, njegovu velikodušnost, njegovu nenametljivost, stidljivost, skromnost. Siniša je prošao kroz život na vrhovima prstiju, gotovo neprimećen. Pun obzira i bojažljivosti da nekom ne zasmeta.

Siniša Momčilov: Portret Julijane Mirkov, 1976,  tempera na platnu, 70cm x 85cm

Da li smo mu šta dužni? Da li smo šta dužni sredini koja nas je odgojila? Moja je procena da imamo veliki dug. U današnjoj eri interneta, oživeti sećanje na Sinišu i na njegov slikarski opus je tehnički lako izvodljivo. Dovoljno je digitalizovati slike i poslati ih uredništvu ovog bloga (urednika verovatno i lično poznaješ iz gimnazijskih dana).
Sigurna da ćeš se odazvati mom pozivu , šaljem ti iskreni prijateljski zagrljaj.

(Zaboravljeni Kikinđani)
Zaboravljamo. Brzo. Često i definitivno. S druge strane gledano, sećanje obavezuje. Traži napor i vremenski ulog. Zaboravljeni veliki i mali Kikinđani su duboko zatrpani pod arhivskom građom i čekaju. Neko će ih pre ili kasnije otkopati i urediti u krasnu publikaciju: zaboravljeni „Kikindski slikari“, zaboravljeni „ Stari zanati“, zaboravljeni „Ljudi i običaji“,…

I publikacije će ostati u arhivi - zaboravljene. U zemlji sa sedam i po miliona stanovnika izdavački posao ne može cvetati. Nema kritične tržišne mase, pogotovo kad se radi o stručnim publikacijama. I konačno šta će napisati? Da je slikar taj i taj rođen ovde, studirao tamo, a živeo tamo i ovamo, slikajući, naravno.

Slike su deponovane u muzeju. Možda. Za izlaganje prostora i nema. Na internetu ga ima, ali nećemo valjda raditi „džabe“?
Na netu Istorijski arhiv tu i tamo postavi promotivnu naslovnu stranicu i autora neke publikacije, bez kratkog rezimea (uobičajeni „abstract“ u izdavačkoj delatnosti kojim se ukazuje dužna pažnja potencijalnoj čitalačkoj publici). Kod nas je to još uvek APSTRAKT! Tek tu i tamo iz arhive procuri poneka istorijska informacija koja završi na netu. Zahvaljujem Istorijskom arhivu za ove stidljive korake socijaliziranja naše gradske istorije: jedan mali izuzetak koji mi je pobudio daleko, bolno i dužno sećanje. Moje, a nadam se i vaše.

Našla sam da je 1898. godine izvedena prva zvanična denominacija ulica u Kikindi: ulica u četvrtom frtalju u kojoj se nalazila kuća moje bake nazvana je „Ulica Zelenog drveta“. Otada je par puta menjala ime, ali čar bujnog zelenila je uvek sačuvala.

Ulični drvoredi su parali nebo, njihove krošnje su se nadvijale nad niskim kućama od naboja, zavirivale su preko kapija i zidova u bašte i velika seoska dvorišta, moćno korenje je mrvilo pociglani trotoar i prva zapovest je bila „Pazi da ne zapneš!“. Male ulične drvene klupice, a imala ih je gotova svaka kuća, hvatale su večernju hladovinu i sitni komšijski tračeraj. Ja sam bila gradsko dete koje se redovno i dragovoljno leti selilo u frtalj, kod bake, zajedno sa hrpom druge gradske dečurlije koja je provodila letnji raspust u ulici Zelenog drveta. Tu su bili Seka iz Beograda, pa Cana iz Pančeva, pa Siniša, koji se kao i ja iz centra selio u frtalj…

Za sve nas letnji raspust se sastojao iz obavezne ispomoći u bakinoj kući i slobodnom vremenu provedenom u igri i zabavi.

Buđenje je bilo tačno u šest ujutro: „Pile moje, daj, obuci se, treba ići po mleko“. To je bio lakši deo posla. Sa „cincikom“ u ruci (da li još znate šta je „cincika“?), tek umivena, odlepršala bih do komšinice Čubre, koja je imala veliku paorsku kuću baš na rogalju. Raskošno zeleno drveće je pevalo glasom hiljadu gugutki. Momenat je bio uvek veseo.

U pet popodne bi to, međutim, izgledalo ovako: „Pile moje, ostavi igru, vreme je da odeš po kiselo mleko“. Ovčije kiselo mleko su najbolje pravili Kosićevi. Imali su ogromno paorsko gazdinstvo na kraju ulice Zelenog drveta, prema Malom Bedemu, negde treći ili četvrti „ćošak“ od bakine kuće. Taj deo obaveze sam manje volela, ali to nikad nikom nisam rekla. Važila sam za hrabrije i odvažnije dete i nisam mogla priznati da me je često na tom kratkom putu hvatao panični strah. Baka bi mi obukla čistu cicanu haljinicu i bele čipkane zoknice, na vrh glave bi mi vezala veliku belu mašnu, u ruke bi mi stavila „ceger“ sa dva prazna zemljana lončića i novčiće da platim kupovinu. Ispraćala bi me do ulične kapije uz obavezno „Pazi da ne zapneš!“ i često bi sela na klupicu, čekajući da se vratim. Izgovarala se „Da malo odahnem“, ali meni se činilo da je slutila moju nelagodnost, ako ne i moj strah.

Ulica Zelenog drveta je poprečna ulica, i kao sve kikindske poprečne ulice ima kratke „ćoškove“. Ali nekako idući prema periferiji meni su oni izgledali sve duži, drvoredi sve gušći, senke sve dublje, hladovina sve hladnija….Visoke krošnje su zaklanjale nebo, bujno korenje i kiše su izlokale ciglani trotoar. Gazilo se po goloj utabanoj zemljanoj stazi iz koje su izvirivali komadi polomljene cigle. Polumrak je čučio pod dugim nabojnim gruntovnim zidovima i strejama naherenih štala. Ušorenih kuća je bivalo sve manje. Iza velikih ozidanih gazdinstva lajale su kere, odgovarajući na moje korake. „Da nisu puštene? Da li su kapije dobro zatvorene?“ Ulicom nije bilo gotovo nikog. Uz izvesno olakšanje bih stizala do Kosićevog gazdinstva. S kapije bih oprezno pitala: „Jel’ kera vezana?“ Istrčavala bi Sinišina baka: „Svako popodne je vezana, samo ti slobodno uđi“. Ogromni „Žućov“ je bio na lancu i besno je lajao. Ja sam ulazila u veliko dvorište tek malo zasenčeno jednom šljivom, koja se podvijala pod bogatim rodom. Činilo se da lišća i nije imala, bila je modro plava.
U stopu sledeći Sinišinu baku odlazila sam do ostave na dnu dvorišta, gde je na sveže izribanom ciglanom podu ležalo stotinak zemljanih lončića, punih i praznih.

„Koliko lončića?“

„Danas dva“, odgovarala bih, pružajući u zamenu prazne lončiće i novčiće koje je moja baka već pažljivo odbrojala.
U senci šljive, na maloj šamlici, sedeo bi Siniša i ćutljivo bi me posmatrao. Uvek je bio sam i setan. Rekla bih tužan. „Zašto ponekad ne ostaneš da se igraš“, pitala bi me njegova baka. Siniša bi u protestu okrenuo glavu na drugu stranu i nekim prutom, koji mu je uvek bio u ruci, počeo bi da šara po dvorišnoj prašini.

„Zdravo“, rekla bih mu koji put, i on bi ponekad odgovorio, drugi put bi ustao sa šamlice i pošao u kuću i ne gledajući me. Siniša je bio tek godinu ili dve stariji od mene. U našoj tajnovitoj ulici Zelenog drveta niko ga nikad nije video da se igra. Samotnjak, možda i namćor, govorila su ulična dečurlija. Ni meni, moram priznati, nije se dopadao. Plašila sam se tog lutajućeg pogleda, tmurne ćutljivosti, možda i ćudljivosti, a najviše onog pruta koji je uvek držao u ruci i kojim je parao utabano zemljano dvorište. Uvek sam žurila da što pre izađem iz kuće Kosićevih i da što hitrije stignem kući. Baka bi me dočekivala u hladovini ulične klupice.

„Zar te Kosićevi nikad nisu pozvali da se igraš sa Sinišom?“, pitala bi me.

„Jesu“, odgovarala bih, „ali meni se Siniša ne sviđa. Uvek je prljav, bosonog, škraba prutom po prašini, a nos briše rukavom! Siniša se ni sa kim ne igra. Siniša ne ume da se igra!“

„Da, da“, potvrđivala bi zamišljeno moja baka, „Siniša je tužno dete razvedenih roditelja“.

Jedina Sinišina igračka je bio onaj prut, kojim je po ceo dan parao prašinu, a posle ju je ravnao bosom nogom.
Tako je to išlo svakog leta, dok mi deda nije umro, a baka nije prodala kuću. Od tada dugih pedeset godina nisam imala snage da se vratim u Ulicu Zelenog drvata. Arhaični svet preiskonske magične snage za mene je bio definitivno izgubljen. Mnogo godina kasnije Siniša je postao moj veliki drug i prijatelj. Po smrti svoje bake ni on se više nije vratio u ulicu Zelenog drveta. I to bolno sećanje izgubljenog raja podelili smo družeći se. Ne dugo. Jer Siniša je umro mlad. Ostavio je za sobom najtanovitiji deo sebe: svoje slike.

Siniša Momčilov, na Google – u neindeksirani kikindski slikar - boem je odavno zaboravljen.

Stidljivo, ćutljivo, uplašeno, koštunjavo, bosonogo dete na maloj šamlici prutom je paralo prašinu i crtalo prizore svog samotnog detinjstva. Nismo ga razumeli. I bojim se da smo ga odavno zaboravili.

(17.pismo američkom pilotu)

Od jutros nema zujanja, nema buke. Da znaš da mi je jako neobično u tišini. Ali, u tišini se i drugačije razmišlja.  Zaboravio sam da ti kazem najvažnije: „Juče sam bio pametan i hteo sam menjati svet, a danas sam mudar, stoga menjam sebe “  (Činmoj)

Pre nego što napustiš vojnu bazu Avijano u Italiji, hoću da ti saopštim da sam srećan što sam uspeo da pobedim strah i zlo koje me je snašlo i da zdrav sve preživim. Želeći da zatvorim ono što sam otvorio, jer si ti ugasio ono što si upalio, hronologija našeg druženja ima ovakav „činmojevski“ rezime .

Početna stanica na mom životnom putu je bila ona koju sam nesebično delio sa drugarima iz Masarikove ulice u drugom frtalju. To je trajalo do kraja šestog razreda osnovne škole. Tad već postaje pomalo tesno. Imao sam potrebu da širim krugove. Išao sam dalje ponevši sobom sve što sam imao u glavi. Krenuo sam od centra grada gde mi je bila osnovna škola. Kako sam se to šaltao? Trebalo mi je, pre svega, više vremena od škole do kuće. Sasvim jednostavno, počeo sam da idem drugim putem. Pravio sam u početku male lukove, pa krugove i išao sve dalje i dalje. Krenuo sam da stvaram nove stanice, podstanice i značajne životne čekaonice, da odlazim u druga školska dvorišta i tamo sklapam neka nova prijateljstva. Svetlo koje mi se smešilo na toj novoj „gradskoj“ pozornici u parkiću kod krsta ispred crkve bilo je u početku pomalo žmirkavo – čkiljavo ali se nisam dao pokolebati.

Gledao sam u spomenik Jovanu Popoviću i hrabro grabio napred. Sve sam više obraćao pažnju na to kako izgledam i kako sam obučen i trudio se da ne zakasnim na dogovorene sastanke koji su bili jako važni ako želiš da budeš u toku događaja. Pohađao sam životnu školu a da toga nisam bio svestan. Imao sam tad sreću da su se tu šezdest osme, devete okupljali od mene stariji gimnazijalci i studenti od kojih se imalo šta čuti i naučiti. Bilo je tu pametnih, šarmantnih, nesebičnih i veoma specifičnih mladića i devojaka sa bistrim umom i širokim pogledima na život i svet. Sve mi je bilo novo. Nova lica, nove priče, novi vicevi, način ophođenja, ponašanja po bon tonu, nove radio emisije, filmovi, pantomima, pozorište, kultura, hipi pokret, seksualna revolucija, igranke, prvi disko klub, rok koncerti, nov način oblačenja, prve simpatije, učenje od šmekera koji je najkraći put do njenog srca, moja mladost, novi život, neki novi klinci i sa njima nova svetlost na ulicama moga grada.

Teško se sve može spakovati u jedno poglavlje „Lamenta nad Evropom“ zvano „Pisma američkom pilotu“, i sigurno sam nešto izostavio jer je dosta prošlo od tada. Kakve to veze ima sa onom mudrošću, odnosno njenom prvom polovinom? Ima mnogo, jer sam se kao mlad junac zanosio da sam dovoljno pametan da mogu i svet da okrenem naopačke. Nisam uspeo…
U ovih osamdesetak dana i sedamnaest pisama, igrao sam se života u svakom pogledu. Pokušao sam da budem mudar, menjajući sebe pred zlom sa kojim sam se suočio i da kao Aska pred vukom svoju igru odigram što bolje; da ti pokažem da plemenitost i lepota postoje tu gde su tvoji obeleženi ciljevi; da mudrost počinje slušanjem i razumevanjem okruženja.
Ti si mislio da menjaš svet?! Nisi uspeo…

NASTAVAK PRILOGA »

Ako ste besni, nemojte širiti svoja osećanja oko sebe. Slušajte… S
Ako ste tužni, iz ko zna kog razloga, isplačite se dobro i slušajte… A
Ako se razočarate u partnera, zapitajte se da li treba da spolja zatvorite vrata i slušajte… M
Ako vas prijatelj napusti, uvredi, ogovara, razmislite da li je vredan vaše pažnje i slušajte… U
Ako deci predstavljate teret, ako ste im smor, ako vas mrze, razmislite da li treba da ih zalepite za zid i slušajte… E
Ako vam matori roditelji dele savete kao da ste malodobni i malumni, nemojte im zalupiti vrata, slušajte… L
Ako vas devojka ili momak napusti, nemojte padati u depresiju, slušajte… B
Ako vam je mala zarada, ne vredi vam da štrajkujete glađu, slušajte… A
Ako vam se draga osoba odselila 3000 km daleko, nemojte tugovati, slušajte… R
Ako ste gledali film u kojem je dete neizlečivo bolesno, budite srećni što se tako nešto nije desilo vašoj deci i slušajte… B
Ako vam je led potukao vinograd, možete psovati Boga, ali neće vam pomoći, slušajte… E
Ako bi otišli na Kosovao da “onim” pokažete kako se brani srpstvo, uzalud ćete ginuti, slušajte… R
Ako vam je došlo da se napijete, nemojte jer će vas kasnije boleti glava, slušajte.   A
Ako se nervirate zbog loše opštinske vlasti, nemojte, neće vas čuti, oguglali su, slušajte… D
Ako ljubavnica hoće da se uda, ali ne za vas, setite se da ste oženjeni i slušajte… A
Ako imate osećaj da ste smlavljeni, da je prešao autobus preko vas, pokušajte da uključite neki prijemnik i slušajte… Đ
Ako razmišljate o svojim godinama i mladim lepim ženama, shvatite: Panta Rei i slušajte… O
Ako ste stali i ne znate kako dalje da nastavite, ne brinite, izlaz je na vidiku i slušajte… Z
Ako morate da donesete odluku zbog koje će neko patiti, znajte da je život surov i slušajte… A
Ako gledate samrtne muke koje traju sporo i dugo, čovekovog najboljeg prijatelja, razmišljajte o eutanaziji i slušajte… G
Ako dobijete 7 na LOTO-u, nemojte biti previše srećni, jer ste jedan od malobrojnih, a milioni gladuju, slušaj… U
Ako niste bili na godišnjem već 5 godina, nemojte se nervirati, jer ima ljudi koji nikada nisu bili na godišnjem i slušajte… D
Ako počnete da razmišljate koliko ima lepih žena a koliko imate malo vremena, ne brinite, niste jedini kojeg muči takav osećaj, slušajte… A
Ako ste dobili batine, ne očajavajte, doćiće trenutak osvete i slušajte… Č
Ako shvatite da je sve prolazno, slušajte… E
Ako vam je iznenada umro neko blizak, setite se ljudi koji su poginuli 11. septembra i slušajte…

jer ćete doživet katarzu, shvatićete zašto je potrebno živeti, šta predstavljaju ljudi oko vas, da li postoji ljubav.. Naravno da muzika ne leči, ali smiruje i pomaže da nađete put.

Pokušajte.
Zaista vredi.
Možda ovaj adađo zahteva mnogo više reči, objašnjenja osećanja koje stvara. Ali svako ima pravo na svoje impresije, pa vas ostavljam u samoći da poslušate ovaj adađo.
Trudite se da ga slušate sami, bez voljene osobe pored sebe.