Blog community…

(Ilustracija poslovnog uspeha)

Visoko u Dolomitima, u italijanskom delu Južnog Tirola,  u  podrumima zamka Klebenstein, plemićki bračni par sa hiljadugodišnjim rodoslovom okupio je oko sebe par saradnika u nameri da prouči i stilizuje tirolsku tradiciju i da je pretvori u brend. Tako je otpočela poluzanatska proizvodnju malih ukrasnih predmeta od terakote, koji su se u Tirolu  tradicionalno klesali od drveta.

Zamak grofova Thun i prvi „Raspevani Anđeo“  u terakoti

U početku su to bili stilizovani, istorizirani anđeli namenjeni ukrašavanju domova i jelki u vreme Božićnih praznika. Glinene figure, velike i male, su zaobljene, mekih linija, rukom oslikane u tonalitetima smeđe i zelene boje i poneke diskretno povučene zlatne linije. Tako je nastala prva kolekcija proizvoda grofa Thun Otmara i njegove žene Lene: u podrumu, zasukanih rukava, umazani bojama, uprljani sirovom glinom i radosni zbog velikog uspeha koji je doživeo prvi i danas najpoznatiji proizvod kolekcije Thun – „Raspevani Anđeo“, kupcima širom sveta poznatiji kao „Anđeo iz Bolcana“ (u čijoj je blizini zamak). Nosilac mira i radosti, sublimacija svemirske harmonije, Anđeo iz Bolcana je jedan od najtraženijih Božićnih poklona, kao i poklona novorođenim bebama. Tokom godina „Raspevani Anđeo“ je proizveden u mnogobrojnim verzijama, na radost kolekcionista.

U društvo anđela je ubrzo stigao i Deda Mraz, a odmah za njim, po kalendaru, i Uskršnji zvončići i ukrasi.

Brzo se krenulo i sa proizvodnjom malih rafiniranih ukrasnih predmeta za opremanje dečje sobe i poklona povodom dečjih rođendana.

Od tih prvih početnih koraka prošlo je 60 godina. Posao je nasledio sin Peter. Zanatska radionica je prerasla u industriju, a proizvodnja se iz Bolcana preselila u Kinu. Od ukupno 33.000 zaposlenih, tek 150 ljudi radi u fabrici Thun u industrijskog zoni Bolcana, gde se preduzeće preselilo, napuštajući podrume zamka.

Svet se promenio, a sa njim i valorizacija transformativnih, logističkih i distributivnih procesa. Globalizacija i nova valorizacija različitih faza  u lancu stvaranja dodatne vrednosti, premiraju kreativnost (ideacija novih proizvoda, realizacija kalupa, mešanje boja, marketing, brending  i komercalizacija  stvaraju mnogo veću dodatnu vrednost,  dakle bogatstvo, od  pukog proceas industrijske obrade gline). Sve aktivnosti sa visokim dohodovnim učinkom zadržane su u Bolcanu, puka proizvodnja je preseljena u Kinu.

Brand extension (proširenje asortimana proizvoda)  je obuhvatilo pokućanstvo (unikatne šoljice za kafu, zidne časovnike, itd), bižuteriju,  kao i umetnički obrađenu majoliku za kaljeve peći, koje u Tirolu, kao i u svim zemljama germanskog govornog područja i danas visoko cene i kupuju.

Brand „Thun“ je jedan i jedinstven u svom žanru i stilu. Evocira toplinu tradicija koje su oduvek zagrevale Tirolske  duge i hladne zimske noći. Misija „ Thun“-a je  proizvodnja radosti, dakle mnogo više od gole upotrebne vrednosti oblikovane materije.

Svi bi već  trebalo da znamo da se danas najveći komad dodatne vrednosti ne ostrvaruje u fazi puke  industrijske transformacije proizvoda, već u fazi dizajna, umetničke i zanatske dorade, brendiranja i distribucije. Širina i dubina distributivne mreže je ključno pitanje koje odlučuje o uspehu ili neuspehu date preduzetničke inizijative.

Na obostrano zadovoljstvo proizvođača i trgovaca, Thun aktivno pomaže konstituisanje novih prodajnih punktova širom sveta kroz franchising  (afilijacija distributivne faze)  i „shop in shop“ saradnju.

Uz minimalna ulaganja trgovci u maloprodaji (knjižare, papirnice, prodavnice porcelanskih predmeta  i slično) mogu u dogovoru sa Thun-om namenuti deo prodajnog prostora proizvodima Thun. To je u sintezi prodavnica tipa „Shop in shop“(radnja u radnji). Uslovi za franchising (prodavnice monomarke)  su zahtevniji (između ostalog grad treba da ima bar 60.000 stanovnika, te tu Kikinđani imaju slabe izglede), iako se ne traži plaćanje pristupa ugovoru (entry fee).

I dok ovo pišem razmišljam o „fundusu“, o kulturnom fondu glinenih skulptura Terrae, koji će nam oduzeti, kako kažu zvaničnici, „konjički manjež“ (zar ima i ne konjičkih manježa?)  i još jedan privredni potencijal – rekreativni i turistički sa visokim dohodovnim učinkom. Ali kako  se i dalje  sipa iz šupljeg u prazno štete i ne nema. Jer odavno smo zaboravili i šta je manjež. O industrijskom dizajnu niko nije nikad  ni brinuo. Fabrika „Toza Marković“ bi mogla osnovati i finansirati školu industrijskog dizajna i tehnike obrade gline. Mogla bi podići deo potrebnih fondova od Evropske Unije.  Mogla bi angažovati elitarno nastavno osoblje -arhitekte enterijera i primenjene umetnike. Mogla bi.

Već slutim odgovore.

Kome danas trebaju  grnčari?

A tek manjež? Skup, elitarni, buržoaski hobi, koji nas, ovako siromašne,  može pre pretvoriti u konjušare, nego u konjanike.

Zato je bolje Terra. Hraniće nas umetnost. Ako ne naše  ispošćeno telo, bar  našu pravednu dušu.

A đinđule za poklone i praznike, to ćemo uvoziti. Kao uvek.