Blog community…

Komplimenti neformalnoj grupi mladih  Kikinđana koji su sakupili preko 6.000 potpisa protiv haračenja Beogradskog „Metroparkinga“ po Kikindi. Mršav rezultat, ali ipak rezultat.

Svi znamo da Kikinda ima mnogo ozbiljnijih problema od parkinga.

Iz naših česmi teče žuta, masna, hemijski i biološki kontamirana voda, neprijatnog ukusa i mirisa. Daleko od svakog standarda Svetske  Zdravstvene Organizacije (u daljem tekstu: SZO). Rečeno ovako,  ukratko  i ne zvuči strašno. Ali kako bi to izgledalo da nam zajedno sa računom za vodu gradski Vodovod pošalje i izveštaj o rezultatima poslednje analize vode  ili da po zahtevu svakog zainteresovanog  pojedinca-korisnika dostavi pismene podatke o ovoj analizi? U SAD svi korisnici vodovodne mreže na to imaju zakonski zagarantovano  pravo. Da li treba pitati i zašto?  Radi se o egzistencijalnom  javnom dobru i javnom interesu, a  transparentnost zahteva periodično javno objavljivanje rezultata analize,  jer građani nisu nepismena stoka koju je dovoljno napojiti!

Kikinđani naravno  živo protestuju. Nešto zbog vode, mnogo više zbog parkinga! Potpisuju peticije, povezuju se preko Facebook-a. „Non passeran!“

Voda, to je već nešto drugo.  Radi se o osnovnom životnom elementu, koji čini 80% svih naših ćelija!

Politički gledano voda je i veoma delikatan problem.  Da li je borba za ispravnu pijaću vodu desničarska, levičarska, nacionalna ili autonomaška? Da li mladi  Kikinđanin sa političkim ambicijama može unosno (sa stanovišta političke karijere)  pokrenuti  pitanje zdrave, pitke vode,  koja direktno vodi u politički konflikt većih razmera (finansijska sredstva namenjena fabrici vode bi se morala stornirati od nekih drugih namena i geografskih  ili klijentelarnih destinacija)?  Lakše, populističke teme su politički prohodnji put.  Zato je bolje pokrenuti pitanje parkinga.

Na kopove, naftne  bušotine i glinokope lokalna privatna preduzeća plaćaju rudnu rentu. Ako i kad  im se hoće. Od ubrane rudne rente 50% zadržava opština, ostalo kreće  put Beograda (40%) i Novog Sada (10%).

U akutnom napadu kotleritisa (Kotler, ekspert banalnog, hipersemplifikovanog, samohvalnog, jednosmernog,  kričavog  i  prevaziđenog  marketinga)  Kikinda  je promovisana u  „Prestonicu gline“,  prema jednom ne baš  nadahnutom“ jinglu“ (kratka fraza sa predpostavljenim jakim marketinškim efektom).  „Toza Marković“ bi tu valjda trebao biti njen  ustoličeni car. Zna se da carevi  mogu  kako hoće! I zato rudnu rentu u poslednje vreme  car i ne plaća (od 2009. godine). Neće mu se!
Vodu crpimo iz dubina, kao naftu i glinu. Nemamo reku!

Na naftne bušotine i glinokope plaćamo Republici i Pokrajini  rudnu rentu. Da iz naših podzemnih izvorišta izvire mineralna voda rudnu rentu bi plaćali i na nju. Ali, ajme,  iz dubine izviru nezdrave „hunimske“ materije i antropogene kontaminirajuće supstance i  truju nas

Ako postoji „pozitivna rudna renta“ koju moramo deliti sa Beogradom i Novim Sadom, zašto nam se ne bi priznala i „negativna rudna renta“ na nekvalitenu vodu koju smo prinuđeni da koristimo zbog istih bušotina i „banja“ (kako ovde nazivaju iscrpljene i  poplavljene glinokope)? Jer svakolike agrotehničke mere u poljoprivredi, kao i kopovi i bušotine koje proizvode rudnu rentu oko Kikinde obilato doprinose  kontaminaciji podzemnih voda koje koristimo.

Evo šta je ekipa stručnjaka SZO (WHO)  angažovana na ispitivanju uzroka visoke koncentracije arsenika u mnogim  izvorištima podzemne vode u  Bangladešu zaključila: „ Rudne aktivnosti i kopovi pogoršavaju nivo arsenika u podzemnim vodama“.

„Nature Science“ od 15/11/2009 ovako objašnjava proces rastvaranja arsenika u podzemnim vodama (sažeto): Arsenik rastvoren u pijaćoj vodi u Bangladešu  prouzrokovan je ljudskim aktivnostima koje su modifikovale pejzaž i hidrogeološki sastav. Za izgradnja kuća po selima korišten je materijal iz kopova. Sistemi za navodnjavanje polja zahtevali su dodatno iskopavanje irigacionih kanala. Ovi duboki kopovi se pune vodom, a na njihovom dnu se taloži organski ugljenik, koji postepeno silazi u podzemne slojeve, gde ga mikroorganizmi metabolišu. Ovaj proces prehrane mikroorganizma proizvodi supstance koje stvaraju hemijske uslove za izdvajanje arsenika iz mineralnih soli tla u koji je ugrađen i gde je bezopasan. Oslobođeni arsenik postaje aktivan i priliva se u podzemne vode. Doslovno se zaključuje: „We saw that water with high arsenic content originates from the human-built  ponds“ (Mi smo ustanovili da  visoka koncentracija arsenika  potiče iz vodom ispunjenih  i ljudskom rukom iskopanih bara).

U kojoj meri je je tlo oko Kikinde izrovano i izbušeno ne treba ovde dokazivati. Pođite na Google-map.

„Toza Marković“  u promotivnom pamfletu  na web stranicama jednog specijalizovanog republičkog  lista za građevinarstvo  („ Toza“ zasad i na svu sreću ne govori engleski!) obećava da gline u „Prestonici“  ima bar za narednih 45 godina!

O vodi „Prestonice“ se nigde ne  govori.

Fabrika vode je apsolutni Kikindski prioritet. Uistinu, ona bi morala biti i sanitarni prioritet države. Čini se da Kikinđani piju najzatrovaniju vodu u Srbiji. Standard SZO za tolerantnu količinu arsenika u pijaćoj vodi je 0,01 mg/l. Da li možemo znati koja je koncentracija arsenika u Kikindskoj vodi?

Hronično trovanje arsenikom preko pijaće vode je postalo predmet naučnih istraživanja tek poslednjih par decenija, nakon izbijanja skandala sa pijaćom vodom iz podzemnih izvora u Bangladešu. U najboljoj nameri da otrgne stanovništvo od endemskog  tifusa i dizenterije prouzrokovane korištenjem mikrobiološki zagađenih površinskih voda, međunarodna zajednica je 70. godina obilato finansirala izgradnju bunara i korišćenje mikrobiološki čistijih podzemnih voda. U to vreme testiranje pijaće vode na arsenik nije se nigde izvodilo. Da je iz bunara izvirala voda zatrovana arsenikom (oko 50 mikrograma po litru) saznalo se tek nakon nekoliko godina i velikog broja smrtnih slučajeva koji su pokrenuli ozbiljna istraživanja u tom smeru.

Visoke koncentracije arsenika izazivaju hronično trovanje vodom nakon 7-20 godina upotrebe, u zavisnosti od koncentracije. Prvi sintomi su dermatoze (gubljenje pigmentacije na delovima kože ili pak  pojačana pigmentacija koja se manifestuje kroz oveće mrlje na koži;  u drugim slučajevima zabeleženo je zadebljanje kože na delovima dlana i stopala). Visok je procenat ljudi koji obolevaju od raka na koži,  jetri, plućima, bubrezima, pankreasu,  jer arsenik je kancerogen. Hronično trovanje arsenikom pospešuje pojavu dijabetesa prvog i drugog tipa i kardiovaskularnih obolenja. Naročito je rasprostranjen sindrom „crnog stopala“ – gangrene noge. I anemija i leukopenija su često znaci hroničnog trovanja arsenikom.

Slučaj trovanja arsenikom u pijaćoj vodi u Bangladešu SZO je proglasila „najvećim masovnim trovanjem stanovništva u istoriji“, a visoku koncentraciju arsenika u pijaćoj  vodi „tempiranom bombom“.

I zato ponavljam pitanje: koja je koncentracija arsenika u kikindskoj „pijaćoj“ vodi?

Alternativa je pokretanje inicijateve građana i  periodična privatna analiza uzoraka vode, kao  i kreiranje dobrovoljne banke podataka  lica obolelih od patologija koje se mogu indirektno dovesti u vezu sa hroničnim trovanjem arsenikom,  uz  prosleđivanje rezultata SZO u Ženevi.

U nedostatku pouzdanih podataka o rezultatima analize vode iz kikindskih javih česmi  (što samo po sebi proizvodi ozbiljnu zabrinutosto stanovništva) , treba osigurati  uredno snabdevanje pijaćom vodom iz cisterni. Odmah! Nijedan građanin Kikinde ne bi trebao biti prinuđen da dva puta plaća pijaću  vodu!

Nije tačno da za fabriku vode nema finansijskih sredstava! Bila bi dovoljna privremena suspenzija republičke i pokrajinske kvote rudne rente  i uplata iste u namenski fond, kojim bi se u razumnom roku izgradila fabrika vode.

Ali za ovakvu inicijativu treba hrabrosti,  jer ona nema političke etikete, niti  političkog  kuma, ona je prograđanska, sanitarna, egzistencijalna, transverzalna, pravedna, ljudska, nova  i možda prvi veliki pomak u postmoderno doba, gde kvalitet života znači mnogo više od kvantiteta (satnice  po parkiranim kolima).

A opština? I ona bi se morala odreći prihoda od jednogodišnjih zakupa  obradivog zemljišta u njenoj svojini i krenuti u ozbiljnu akciju meliorizacije  i pošumljavanja teritorije,  jer arsenik, nitrati i nitriti u pijaćoj vodi nisu isključivo huminski elementi.

Distribucija izvorišta  pijaće vode zatrovane arsenikom u svetu
Na mapi su naši susedi: Mađarska, Rumunija i Dunavski bazen. Nas nema, Zašto?

Ove nedelje sam u jednoj prostoriji video plakat na kojem je pisalo “Nasilje nad ženom je krivično delo”.
Samo nad ženama? - pomislih. A zločini nad decom ili muškarcem???!!! No, naravno da znamo u kom konteksu je napisano. Sada su žene i nasilje nad njima u žiži medija i javnosti. Naravno da žene treba zaštiti od muškaraca siledžija, napasnika, pijandura… Treba im omogućiti svu moguću zaštitu. U tome se slažemo.

Želeo bih da pišem o nečem drugom, o nasilju nad decom. Ne onom kada muškarac tuče decu ili kada pijan dođe u tri ujutro i postrojava ukućane. I to je strašno, i to je užasno.
Želeo bih da pišem o zabranjenoj temi, o nasilju nad decom od strane majki. Tog nasilja imamo u razvedenim brakovima.

Da pođem od početka. U bračnom pravu, u dobijanju starateljstva prilikom razvoda braka, bivši supružnici imaju jednaka prava. Ali kod nas se zakon drugačije sprovodi. U sudskoj praksi, očevi dobijaju decu ako su majke alkoholičarke, narkomanke i mentalno obolele osobe. U svim drugim slučajevima - majke dobijaju decu. Može da majka nema zaposlenje, da nema pokretnu i nepokretnu imovinu. Ona će u tom slučaju da dobije alimentaciju i zakon predviđa da bivši muž mora da se iseli iz kuće ili stana, ukoliko majka nema rešeno stambeno pitanje. U tom slučaju muškarac neće imati mogućnost da podigne bilo kakav kredit da bi stvarao novi život jer po merilima banke on je klijent visokog rizika. Majka je započela novi život, a otac… “Riljaj Lazo!!!!”.

A, onda počinje tortura nad decom:
Vaš otac je našao drugu ženu!
Vaš otac više ne voli mamu, a mama njega i dalje voli!
Vaš otac je stvorio drugu porodicu, a ja se žrtvujem za vas!
Vaš otac je kurvar!
Vaš otac je pijandura!
Vaš otac je lopov!
Vaš otac vas ne voli!
Vaš otac ne šalje alimentaciju!
Vaša majka brine o svemu!
Vaša majka nema svoj život zbog vas!
Vaša majka se nikada više nije udavala!
Vaša majka će vas voditi u ZOO vrt i nećete ići kod oca
Vaš otac nema vremena za vas…

To su neki primeri koje majke koriste da ocrne očeve, a da sebe predstave kao žrtve i ugroženu vrstu… To uspeva kod sinova koji se smatraju zaštitnikom nejakih žena, majki. Godinama ispiranja mozga, dovodi do stvaranje emotivno nestabilnih osoba.
Majke na taj način svesno pokušavaju da napakoste bivšim muževima. Umesto da žive svoj život, umesto da nađu partnera, one ugrožavaju razvoj deteta. I to godinama čine, sve vreme dok su zajedno sa decom. Onda iz takvih situacija se stvaraju depresivne mlade osobe, budući nasilnici, nesrećne osobe koje ne mogu da se uklope u okolinu, u život. Kome su potrebne takve osobe? Sa kim one mogu živeti, sa kim stvarati budućnost i progres.

Sud ne želi da se petlja u te stvari.
Centar za socijalni rad obavalja razgovore, ali ni oni ne žele da preduzimaju korake protiv majki.

Postoji li još neka institucija kojoj se muškarci mogu obratit? Ne, ne postojii, i tu je kraj.
Majke su našem društvu bolje zaštićene od belih medveda.

I priča
Jedan je pevač pričao svoje iskustvo prilikom razvoda braka svojih roditelja. Požrtvovana majka i otac alkoholičar. Kada ga je sudija pitao kod koga bi želeo da bude, rekao je kod majke, prišao je ocu i pljunuo ga. Zašto je tako reagovao? Jer ga je majka danima, nedeljema ubeđivala i ulivala mu je uglavu šta da kaže. Kada je otac umirao, došao je da ga vidi i rasplako se jer je shvatio šta je majka učinila njemu i ocu. Stvorila je potpune strance.

II priča
Razveden brak i ćerka je pod uticajem majke rekla ocu da više ne želi da ga vidi. Imala je 8 godina. Majka se ponovo udala. Otac nije. Redovno je plaćao alimentaciju i više nikada se nije čuo, ni video sa ćerkom. Ni ćerka nije tražila oca. Nakon 30 godina, otac je umro. Ćerki su javili, ali se nije pojavila na sahrani. Pokrenula je ostavinsku raspravu i uzela je svu pokretnu i nepokretnu imovinu. Nijedan dinar nije dala, čak ni humanitarnim organizacijama.

(Kuala Lumpur) - Misteriozne, egzotične plesačice krupnih, zavodljivih očiju i vitkih, elastičnih udova svojim telima formiraju složene figure nalik kitnjastoj fontani ili spomeniku i potom graciozno i brzo nestaju u mraku duboke pozornice kada na scenu stupa omaleni, vižljasti muškarac fascinantnog, gotovo vanzemaljskog lica izazivajući salvu aplauza. Publiku u dvorani Malezijskog turističkog centra u Kuala Lumpuru, mahom sastavljenu od tradicionalno odevenih gledalaca indijskog porekla, zahvata talas energije neshvatljiv stranom posmatraču sve dok sitni i žilavi muškarac na sceni iz nekoliko početnih stavova ne pređe u neverovatno dugu i snažnu seriju reskih, brzih pokreta čitavim telom, pri tom presecajući scenu u svim pravcima.

Plesačice Malezijske trupe Suvarna (Snimio Ilja Musulin)

Razlog uzbuđenja publike postaje kristalno jasan jer od umeća i fizičke spremnosti Ađita Baskarana Dasa, iskusnog plesača i učitelja (gurua) malezijske trupe “Suvarna” zastaje dah: on uprkos tome što akcentuje ritam udarajući u pod nogama sa zvončićima oko zglobova, izgleda kao da po sceni klizi sa lakoćom. On pri tom sve vreme iscrtava figure, ne samo ramenima i rukama, već i u crveno ofarbanim prstima; ne samo oštrim pokretima vrata i glave, već i naglašeno našminkanim očima. Dinamičan solo ples indijskog gurua sa mnoštvom prelaza iz vihora munjevitih pokreta u kojima je angažovan svaki mišić tela u laganu pantomimu i mimiku u kojoj delikatne promene izraza lica, smera i inteziteta pogleda izražavaju emotivna stanja u kojima se junak poeme nalazi, dostiže čitav sat, a njegovo angažovanje na sceni se, sa povremenim prekidima, nastavlja tokom čitave predstave koja traje dva i po časa.

U multietničkoj Maleziji, zemlji sa 25 miliona stanovnika, živi blizu dva miliona ljudi indijskog porekla od kojih su mnogi zaljubljenici u klasični ples koji nadaleko čuveni Das i njegova grupa strasno promovišu.”Indijski klasični ples” zapravo je sveobuhvatan ali neprecizan termin koji su osmislili britanski kolonisti ne bi li označili raznorodne umetničke forme poput plesa, pevanja i pantomime koje su se, stopljene u jedno, na mitološke teme iz klasičnih religijskih tekstova, izvodile u indijskim hramovima i dvorovima. Najpoznatiji među osam stilova koje su definisali istoričari i izvođači ove umetnosti u Indiji su “Baratanatjam”, klasični tamilski ples, i ”Odisi”, stil ponikao u državi Orisa na obali bengalskog zaliva.

Same predstave, koje prati muzika i pesma, smatraju se vrstom službe bogovima i meditacije u pokretu, te obiluju himnama i molitvama.

Deca i odrasli zainteresovani da uče klasični ples učitelju ponude poslužavnik sa cvećem, voćem i novcem. Ako učitelj prihvati ove darove aspirant postaje deo njegove trupe i prolazi kroz obuku dugu i do deset godina pre nego što se, uz guruov pristanak, osamostali i zasnuje sopstvenu plesnu grupu. Za to vreme učenik prolazi kroz više nivoa, pri čemu svaki novi nosi teže elemente i kombinacije, te postepeno biva upućen u ljubomorno čuvane tajne, odnosno osobenosti i finese stila koje neguje taj guru kao pojedinac ili određena škola.

Umeće klasičnog plesa ne samo da je sinonim prefinjenosti i napornog rada među Indijcima, već se smatra i statusnim simbolom i potencijalnim putem ka velikoj slavi. Iako ogromnom većinom žive u vrlo skromnim uslovima, Indijci godinama požrtvovano odvajaju novac za plaćanje časova i kupovinu kostima i nakita, uprkos tome što za sve godine koje provedu kao šegrti nastupajući u predstavama svog učitelja, do svog osamostaljenja, po pravilu ne primaju nikakvu novčanu nadoknadu za trud na sceni. Uprkos životu u siromaštvu, plesači na bini nose kostime i nakit koji svojom raskoši i složenošću gledaocu oduzimaju dah.

Malezijski stručnjak za indijsku klasičnu umetnost Sritamparam Ramachandran ovaj fenomen objašnjava na sledeći način: “Likovi koje plesači igraju su ništa manje nego bogovi, a sadržaj koji se prezentira na sceni nastao je u drevna vremena i predstavlja osnove indijske kulture i civilizacije. Zato plesač mora da bude, da tako kažem, veći od života. To, konkretno, znači: mukotrpnim radom stečena izuzetna veština, savršena šminka i fantastični kostimi.”

(Ilustracija poslovnog uspeha)

Visoko u Dolomitima, u italijanskom delu Južnog Tirola,  u  podrumima zamka Klebenstein, plemićki bračni par sa hiljadugodišnjim rodoslovom okupio je oko sebe par saradnika u nameri da prouči i stilizuje tirolsku tradiciju i da je pretvori u brend. Tako je otpočela poluzanatska proizvodnju malih ukrasnih predmeta od terakote, koji su se u Tirolu  tradicionalno klesali od drveta.

Zamak grofova Thun i prvi „Raspevani Anđeo“  u terakoti

U početku su to bili stilizovani, istorizirani anđeli namenjeni ukrašavanju domova i jelki u vreme Božićnih praznika. Glinene figure, velike i male, su zaobljene, mekih linija, rukom oslikane u tonalitetima smeđe i zelene boje i poneke diskretno povučene zlatne linije. Tako je nastala prva kolekcija proizvoda grofa Thun Otmara i njegove žene Lene: u podrumu, zasukanih rukava, umazani bojama, uprljani sirovom glinom i radosni zbog velikog uspeha koji je doživeo prvi i danas najpoznatiji proizvod kolekcije Thun – „Raspevani Anđeo“, kupcima širom sveta poznatiji kao „Anđeo iz Bolcana“ (u čijoj je blizini zamak). Nosilac mira i radosti, sublimacija svemirske harmonije, Anđeo iz Bolcana je jedan od najtraženijih Božićnih poklona, kao i poklona novorođenim bebama. Tokom godina „Raspevani Anđeo“ je proizveden u mnogobrojnim verzijama, na radost kolekcionista.

U društvo anđela je ubrzo stigao i Deda Mraz, a odmah za njim, po kalendaru, i Uskršnji zvončići i ukrasi.

Brzo se krenulo i sa proizvodnjom malih rafiniranih ukrasnih predmeta za opremanje dečje sobe i poklona povodom dečjih rođendana.

Od tih prvih početnih koraka prošlo je 60 godina. Posao je nasledio sin Peter. Zanatska radionica je prerasla u industriju, a proizvodnja se iz Bolcana preselila u Kinu. Od ukupno 33.000 zaposlenih, tek 150 ljudi radi u fabrici Thun u industrijskog zoni Bolcana, gde se preduzeće preselilo, napuštajući podrume zamka.

Svet se promenio, a sa njim i valorizacija transformativnih, logističkih i distributivnih procesa. Globalizacija i nova valorizacija različitih faza  u lancu stvaranja dodatne vrednosti, premiraju kreativnost (ideacija novih proizvoda, realizacija kalupa, mešanje boja, marketing, brending  i komercalizacija  stvaraju mnogo veću dodatnu vrednost,  dakle bogatstvo, od  pukog proceas industrijske obrade gline). Sve aktivnosti sa visokim dohodovnim učinkom zadržane su u Bolcanu, puka proizvodnja je preseljena u Kinu.

Brand extension (proširenje asortimana proizvoda)  je obuhvatilo pokućanstvo (unikatne šoljice za kafu, zidne časovnike, itd), bižuteriju,  kao i umetnički obrađenu majoliku za kaljeve peći, koje u Tirolu, kao i u svim zemljama germanskog govornog područja i danas visoko cene i kupuju.

Brand „Thun“ je jedan i jedinstven u svom žanru i stilu. Evocira toplinu tradicija koje su oduvek zagrevale Tirolske  duge i hladne zimske noći. Misija „ Thun“-a je  proizvodnja radosti, dakle mnogo više od gole upotrebne vrednosti oblikovane materije.

Svi bi već  trebalo da znamo da se danas najveći komad dodatne vrednosti ne ostrvaruje u fazi puke  industrijske transformacije proizvoda, već u fazi dizajna, umetničke i zanatske dorade, brendiranja i distribucije. Širina i dubina distributivne mreže je ključno pitanje koje odlučuje o uspehu ili neuspehu date preduzetničke inizijative.

Na obostrano zadovoljstvo proizvođača i trgovaca, Thun aktivno pomaže konstituisanje novih prodajnih punktova širom sveta kroz franchising  (afilijacija distributivne faze)  i „shop in shop“ saradnju.

Uz minimalna ulaganja trgovci u maloprodaji (knjižare, papirnice, prodavnice porcelanskih predmeta  i slično) mogu u dogovoru sa Thun-om namenuti deo prodajnog prostora proizvodima Thun. To je u sintezi prodavnica tipa „Shop in shop“(radnja u radnji). Uslovi za franchising (prodavnice monomarke)  su zahtevniji (između ostalog grad treba da ima bar 60.000 stanovnika, te tu Kikinđani imaju slabe izglede), iako se ne traži plaćanje pristupa ugovoru (entry fee).

I dok ovo pišem razmišljam o „fundusu“, o kulturnom fondu glinenih skulptura Terrae, koji će nam oduzeti, kako kažu zvaničnici, „konjički manjež“ (zar ima i ne konjičkih manježa?)  i još jedan privredni potencijal – rekreativni i turistički sa visokim dohodovnim učinkom. Ali kako  se i dalje  sipa iz šupljeg u prazno štete i ne nema. Jer odavno smo zaboravili i šta je manjež. O industrijskom dizajnu niko nije nikad  ni brinuo. Fabrika „Toza Marković“ bi mogla osnovati i finansirati školu industrijskog dizajna i tehnike obrade gline. Mogla bi podići deo potrebnih fondova od Evropske Unije.  Mogla bi angažovati elitarno nastavno osoblje -arhitekte enterijera i primenjene umetnike. Mogla bi.

Već slutim odgovore.

Kome danas trebaju  grnčari?

A tek manjež? Skup, elitarni, buržoaski hobi, koji nas, ovako siromašne,  može pre pretvoriti u konjušare, nego u konjanike.

Zato je bolje Terra. Hraniće nas umetnost. Ako ne naše  ispošćeno telo, bar  našu pravednu dušu.

A đinđule za poklone i praznike, to ćemo uvoziti. Kao uvek.