Blog community…

Tako se oduvek pevalo. Valjda zato što je trava naš karakteristični autohtoni element, naročito ona koja nam raste pod nogama dok uvek nešto  čekamo.
Kriza je. Plate su slabe, nezaposlenost visoka, ljudi se pakuju i odlaze. Oni što ostaju - čekaju.

Koga?

Opštinare? Opština nije tu da otvara nova radna mesta. To nikad i nigde nije bio njen posao.

„Dođoše“ koji će im aktivirati privredu?

I tako čekaju, dok trava raste.

Ispod zelene trave je glina. Ali poslednji grnčar je proizvodio još samo lončiće za kiselo mleko i pojila za piliće. Slab posao i mršave perspektive.

Uistinu tu su kopovi gline, i Plava banja, i fabrika „Toza Marković“, koja sa tim komercijalnim imenom ne bi ni mogla drugo prodavati, do ciglu i crep. Pokušajte zamisliti „Tozu“ u punoj međunarodnoj kampanji  lansiranja nove proizvodne linije  fine keramike. „Buy Toza Marković quality tiles!“ Pokušajte sad zamisliti recimo Engleza koji će vam znati to ime i ponoviti, a trebao bi ući u lokalno skladište keramičkih pločica u Mančesteru i iz cuga upitati: „Have you got Toza Marković tiles?“

Sitnica? Ne, nego suština. Jer dodatna vrednost se danas stvara u fazi projektovanja novog proizvoda, te u distributivnom lancu, marketingu i brendiranju. Industrijskoj transformaciji i rudnim  kopovima odlaze samo mrvice. A mi ostajemo bezimena industrijska sirotinja.

Na drugoj strani, i dijametralno oprečno od industrijskih pogona, su skulptori – umetnici. Inteligencija konceptualizirane gline - „Terra“ . Proizvode glinene skulpture.  (Bože, da li se može upotrebiti ovaj termin, koji komunicira upotrebnu vrednosti i aludira na novčanu protuvrednosti? Da nisam možda zapala u vulgarnu  materijalističku dimenziju,  te ne vidim sublimacioni koncept kreiranja?)  Dakle, kreiraju glinene skulpture, velike i male i odlažu ih u skladišta.

Čitam da im  je  opština priskočila u pomoć (da li bi bilo elegantnije reći „izašla u susret“, što paritetnije zvuči?)  i stavila na raspolaganje trajni izložbeni prostor u nekadašnjim vojnim konjušnicama. (I ovde sam se izgleda okliznula o termin, koji baš nije aristokratski,  jer vidim da lokalne novine sugerišu „manjež“ –natkriveno mesto gde  plemenite konje i obučavaju, dok one druge drže u konjušnicama). A sve radi toga da bi uskladištene skulpture iz fundusa (Bože dragi, da to nije možda ono što u manje oplemenjenom rečniku ljudi nazivaju podrumom?)  izneli na svetlost dana. Da li osećate sideralno odstojanje između fabrike cigle i crepa i umišljenog blazona konceptualne gline?

U jednom neumišljenom okruženju travu bi pasli plemeniti konji,  na manježu bi se ovi konji čuvali i obučavali. Imali bi i instruktore jahanja, štalare, iznajmljivali bi se boksovi za konje u vlasništvu privatnih lica sa jahačkim hobijem (čovek može da živi u stanu i da drži konja na manježu). Otvorila bi se jahačka škola za mlade, pa  možda i odelenje hipoterapije za hendikepiranu decu, vratili bi se stari zanati sedlarstva i kovača, otvorila bi se nova radna mesta. A manježu bi se vratila njegova prvobitna i plemenita namena - odgoj, obuka i čuvanje vrsnih  konja.

U međuvremenu  je živalj, uključujuči i skulptore, periodično zaokupljen estetski sumnjivim izborom sitnog prikladnog poklona,  malog ukrasnog predmeta za opremu dečje sobice, za poklon prijatelju kojem se rodila beba, za mamin rođendan, za Dan zaljubljenih, za Božićni poklon, za staklenu vitrinu sa kolekcijom unikatnih šoljica za kafu, keramičkih životinjskih figura… u potrazi za sitnim predmetom izvanredne lepote oblikovane umetničkim duhom i zanatskom rukom.

E, tog nema. Bar ne kod nas. Bar ne od nas. To ćemo uvoziti! Umetnička stilizacija naših tradicija i njeno pretakanje u male predmete svakodnevne upotrebe i unikatne  lepote zahteva ljubav i poznavanje sopstvenih korena. Zamislite da vam jedna hipotetična umetnička kolonija, prerasla u dd, (daću joj ime  „Zinzuli“, što na romskom jeziku znači „ mali ukrasni predmet“), počne proizvoditi  za tržište umetničku terakotu poluzanatske obrade: slanik u obliku trbušastog Lale, pa posudu za biber sa rumenkastom Sosom, stolnu stativu za salvete koju čuva Belov (verujem da svi u Kikindi znamo da je Belov komšijska kera), pa brkatog Ečiku i vižljastu Žužiku za Dan zaljubljenih, šoljice za kafu u obliku ludaje, Sneška Belića –Lalu za Novogodišnju jelku…

I sve u jedinstvenom, prepoznatljivom stilu „Zinzuli“, gde će svaki novi predmet biti stilski vezan za sve ostale, formirajući ekskluzivni  Zinzuli Brand, koji bi se dao lako ekstenzirati (proširiti na druge proizvode).

Šta čekamo? Da trava naraste?

Jer dok mi obrađujemo industrijsku glinu u fabrici, a konceptualnu glinu u ateljeima, drugde stvarna aristokratija umetnički stilizovane i zanatski obrađene terakote ne spava.

Oni kojima je trava stigla di kolena, oni kojima je čekanje dosadilo, oni  preduzetniji, oni koji ne čekaju „Dođoša“ da im reši probleme,  mogu već danas ući u franchising ili ugovoriti „Shop in shop“ sa velikom markom koja je nastala umetničkim oplemenjenjem zanatski obrađene gline i uključiti se u njen distributivni i komercijalni lanac.

Sledi:
Ilustracija poslovnog uspeha: Glineni anđeo