Blog community…

Ako ste zbog naslova pomislili da ću pisati o lepom malom, gradskom automobilu, odlčnom vozilu za mlade - prevarili ste se. Još uvek razmišljam o lokalnim temama.

Šta je C2? Zvuči kao MI6 ili V odeljenje.
Ništa nije od toga. C2 je stambeno-poslovni blok u centru Kikinde. Sada je tamo parking i zelena površina. Pre nekih osam godina bio je raspisan konkurs za idejno rešenje celog bloka i pobedio je jedan rad, a više njih je otkupljeno. Sve je urađeno po pravilima za takve konkurse. Zamišljen je stambeno-poslovni blok sa mini trgovima, parkom, fontanom i sa mnogo sadržaja koji pripadaju jednom savremenom stambenom bloku.

Ali vremena su šašava, slabo ko ulaže u provinciju koja polako umire, u koju se mladi ljudi ne vraćaju, a novi se ne doseljavaju.

Prvo su radikalci uložili opštinski novac, oko 100.000 evra i izbetonirali parking koji su kasnije predali Parking servisu (beogradska firma), a priča se da je to priznato kao investicija Parkinga. Verme će pokazati ko je u pravu. I pre par godina, nakon izgradnje GA5, izvođač pomenute zgrade je izgradio spratnicu, sa nekih 50-tak stanova (po pisanju novina prodato je desetak stanova) na delu bloka C2 koja nema arhitektonske i urbanističe veze sa odkupljenim rešenjem.  Tadašnja vlast im je tako nešto omogućila. Zašto? Mislim da jedino šestoro ljudi u gradu znaju pravi razlog. Po gradu kruže “urbane legende” o razlozima.

Pre nekog vremena su se socijalisti zabrinuli i uspaničili da će im opština ugasiti Javno stambeno preduzeće pa su brže bolje počeli da pričaju kako su našli potencijalne investitoer za gradnju celog bloka. Malo su “ucenjivali” demokrate i formirana je Agencija za solidarnu stambenu izgradnju (?!) (mislim da joj to naziv). I ponovo su počeli priču sa gradnjom C2, ali sve je pod velom misterije. Postoje potencijalni investitori, ali se drže u tajnosti. Verovatno da ih ne otmu iz drugih gradova. I ovi naši opštinari nasedaju na priču dvojice ljudi.

Ko je lud da gradi stambeno poslovne objekte u sredini koja umire? Kada zvrji 40 ne prodatih stanova u novogradnji. Kada nema mladih ljudi koji bi kupovali stanove. Kada nema posla u Kikindi.

Uzgred, niko ne zna kako će zgrade izgledati: po kupljenom rešenju ili… ?
Šta će biti sa parkingom ako je priznat kao investicija Parkig servisa? Da li će grad morati da plati 100.000 evra, još jednom? Kako će se novoizgrađena zgrada uklopiti u projekat C2?

I ponavljam najznačajnije pitanje: KO ĆE KUPOVATI STANOVE I POSLOVNI PROSTOR?
Opštinari, razmislite dobro šta vam rade koalicioni partneri.

Tako se oduvek pevalo. Valjda zato što je trava naš karakteristični autohtoni element, naročito ona koja nam raste pod nogama dok uvek nešto  čekamo.
Kriza je. Plate su slabe, nezaposlenost visoka, ljudi se pakuju i odlaze. Oni što ostaju - čekaju.

Koga?

Opštinare? Opština nije tu da otvara nova radna mesta. To nikad i nigde nije bio njen posao.

„Dođoše“ koji će im aktivirati privredu?

I tako čekaju, dok trava raste.

Ispod zelene trave je glina. Ali poslednji grnčar je proizvodio još samo lončiće za kiselo mleko i pojila za piliće. Slab posao i mršave perspektive.

Uistinu tu su kopovi gline, i Plava banja, i fabrika „Toza Marković“, koja sa tim komercijalnim imenom ne bi ni mogla drugo prodavati, do ciglu i crep. Pokušajte zamisliti „Tozu“ u punoj međunarodnoj kampanji  lansiranja nove proizvodne linije  fine keramike. „Buy Toza Marković quality tiles!“ Pokušajte sad zamisliti recimo Engleza koji će vam znati to ime i ponoviti, a trebao bi ući u lokalno skladište keramičkih pločica u Mančesteru i iz cuga upitati: „Have you got Toza Marković tiles?“

Sitnica? Ne, nego suština. Jer dodatna vrednost se danas stvara u fazi projektovanja novog proizvoda, te u distributivnom lancu, marketingu i brendiranju. Industrijskoj transformaciji i rudnim  kopovima odlaze samo mrvice. A mi ostajemo bezimena industrijska sirotinja.

Na drugoj strani, i dijametralno oprečno od industrijskih pogona, su skulptori – umetnici. Inteligencija konceptualizirane gline - „Terra“ . Proizvode glinene skulpture.  (Bože, da li se može upotrebiti ovaj termin, koji komunicira upotrebnu vrednosti i aludira na novčanu protuvrednosti? Da nisam možda zapala u vulgarnu  materijalističku dimenziju,  te ne vidim sublimacioni koncept kreiranja?)  Dakle, kreiraju glinene skulpture, velike i male i odlažu ih u skladišta.

Čitam da im  je  opština priskočila u pomoć (da li bi bilo elegantnije reći „izašla u susret“, što paritetnije zvuči?)  i stavila na raspolaganje trajni izložbeni prostor u nekadašnjim vojnim konjušnicama. (I ovde sam se izgleda okliznula o termin, koji baš nije aristokratski,  jer vidim da lokalne novine sugerišu „manjež“ –natkriveno mesto gde  plemenite konje i obučavaju, dok one druge drže u konjušnicama). A sve radi toga da bi uskladištene skulpture iz fundusa (Bože dragi, da to nije možda ono što u manje oplemenjenom rečniku ljudi nazivaju podrumom?)  izneli na svetlost dana. Da li osećate sideralno odstojanje između fabrike cigle i crepa i umišljenog blazona konceptualne gline?

U jednom neumišljenom okruženju travu bi pasli plemeniti konji,  na manježu bi se ovi konji čuvali i obučavali. Imali bi i instruktore jahanja, štalare, iznajmljivali bi se boksovi za konje u vlasništvu privatnih lica sa jahačkim hobijem (čovek može da živi u stanu i da drži konja na manježu). Otvorila bi se jahačka škola za mlade, pa  možda i odelenje hipoterapije za hendikepiranu decu, vratili bi se stari zanati sedlarstva i kovača, otvorila bi se nova radna mesta. A manježu bi se vratila njegova prvobitna i plemenita namena - odgoj, obuka i čuvanje vrsnih  konja.

U međuvremenu  je živalj, uključujuči i skulptore, periodično zaokupljen estetski sumnjivim izborom sitnog prikladnog poklona,  malog ukrasnog predmeta za opremu dečje sobice, za poklon prijatelju kojem se rodila beba, za mamin rođendan, za Dan zaljubljenih, za Božićni poklon, za staklenu vitrinu sa kolekcijom unikatnih šoljica za kafu, keramičkih životinjskih figura… u potrazi za sitnim predmetom izvanredne lepote oblikovane umetničkim duhom i zanatskom rukom.

E, tog nema. Bar ne kod nas. Bar ne od nas. To ćemo uvoziti! Umetnička stilizacija naših tradicija i njeno pretakanje u male predmete svakodnevne upotrebe i unikatne  lepote zahteva ljubav i poznavanje sopstvenih korena. Zamislite da vam jedna hipotetična umetnička kolonija, prerasla u dd, (daću joj ime  „Zinzuli“, što na romskom jeziku znači „ mali ukrasni predmet“), počne proizvoditi  za tržište umetničku terakotu poluzanatske obrade: slanik u obliku trbušastog Lale, pa posudu za biber sa rumenkastom Sosom, stolnu stativu za salvete koju čuva Belov (verujem da svi u Kikindi znamo da je Belov komšijska kera), pa brkatog Ečiku i vižljastu Žužiku za Dan zaljubljenih, šoljice za kafu u obliku ludaje, Sneška Belića –Lalu za Novogodišnju jelku…

I sve u jedinstvenom, prepoznatljivom stilu „Zinzuli“, gde će svaki novi predmet biti stilski vezan za sve ostale, formirajući ekskluzivni  Zinzuli Brand, koji bi se dao lako ekstenzirati (proširiti na druge proizvode).

Šta čekamo? Da trava naraste?

Jer dok mi obrađujemo industrijsku glinu u fabrici, a konceptualnu glinu u ateljeima, drugde stvarna aristokratija umetnički stilizovane i zanatski obrađene terakote ne spava.

Oni kojima je trava stigla di kolena, oni kojima je čekanje dosadilo, oni  preduzetniji, oni koji ne čekaju „Dođoša“ da im reši probleme,  mogu već danas ući u franchising ili ugovoriti „Shop in shop“ sa velikom markom koja je nastala umetničkim oplemenjenjem zanatski obrađene gline i uključiti se u njen distributivni i komercijalni lanac.

Sledi:
Ilustracija poslovnog uspeha: Glineni anđeo

Trideset kilometara južno od malezijske prestonice Kuala Lumpura nalazi se neobičan grad Putradžaja, polupusto naselje do koga vodi autoput sa osam traka, u čijem prostranom centru sve građavine liče na palate, a hoteli sa pet zvezdica neretko nude smeštaj po ceni malo boljeg motela.

U prvoj polovini devedesetih malezijska vlada naložila je plansku izgradnju Putradžaje, nove prestonice od 300.000 stanovnika na 46 kvadratnih kilometara zemlje na kojoj su se u prošlosti nalazile plantaže gume, ne bi li rasteretila stešnjeni i prenaseljeni Kuala Lumpur, gde se svakodnevno hiljade automobila i motocikala slivaju u uska grla na ulicama i tamo ostaju satima zarobljeni produkujući strašne količine izduvnih gasova.

Glavni bulevar u Putradžaji (Snimio Ilja Musulin)

Mega projekt koji je započeo za vlade dugogodišnjeg bivšeg premijera Mahatira Mohamada, Putradžaja je velika meta kritike opozicije, jer ovaj velelepni, moderni grad, koji je državnu riznicu koštao, smatra se, čitavih šest milijardi dolara, još uvek nije u potpunosti zaživeo kao naselje. Iako određena da bude nova prestonica države u kojoj će život biti znatno prijatniji zahvaljujući planskoj gradnji, prostranim ulicama i trgovima, Putradžaja za sada služi samo kao sedište sudstva i državne administracije, a strane ambasade, velike kompanije i finansijske institucije još uvek se nisu tu preselile iz zakrčenog i zagadjenog, ali modernog i u kulturnom smislu fascinantnog Kuala Lumpura koji, pored toga, obiluje i mnoštvom bogatih šoping centara koji naročito privlače imuchne turiste sa Bliskog istoka.

Mada Putradžaja poseduje odličnu infrastrukturu kao što su široki putevi i novi mostovi, finansijeri i trgovci i dalje nisu raspoloženi da se odreknu većeg tržišta Kuala Lumpura zarad više prostora i svežijeg vazduha u nesuđenoj novoj prestonici, pa je tako projekat izgradnje železničke mreže u Putradžaji zamrznut dok se populacija ne poveća do nivoa koji će ga učiniti ekonomski isplativim. Kašnjenje u rastu grada učinilo je i da ranije podignuti luksuzni hoteli u Putradžaji, poput Mariota ili Šangri Le, osim u vreme većih konferencija, uglavnom zvrje prazni zbog čega često nude neverovatne popuste.

Džamija u Putradžaji (Snimio Ilja Musulin)

Putradžaja, iako u njoj trenutno živi nešto više od 50.000 ljudi, naročito vikendom, kada državne službe ne rade a njihovi činovnici sa porodicama hitaju u Kuala Lumpur, izgleda kao nema, sablasna pustinja sa nešto zalutalih turista. Najveća atrakcija za domaće ali i strane posetioce u ovom gradu podignutom pod sloganom “inteligentni vrt”, odnosno, zamišljenom kao naselje budućnosti u kojem će biti korištene najsavremenije tehnologije i zasađeno obilje zelenila, je džamija Putra koja može da primi 15.000 vernika i čiji je 116 metara visoki minaret najveća takva građevina u jugoistočnoj Aziji. Od ove interesantne džamije i impresivne rezidencije premijera, duž obale velikog veštačkog jezera, proteže se četiri kilometara dugi bulevar sa čije obe strane se ređaju velelepne zgrade ministarstava i sudova. Jezero Putradžaja koje se prostire na 650 hektara krasi lep most na dva nivoa, po formi nalik onima iz srednjovekovne Persije ili Arabije. Omiljena je meta profesionalnih i amaterskih fotografa.

Most u persijskom stilu (Snimio Ilja Musulin)

Putradžaja, nazvana tako po imenu prvog malezijskog premijera Abdul Rahmana Putre, zapravo izgleda kao moderan arapski grad, preslikan iz neke naftom bogate zalivske zemlje, što u Maleziji izaziva proteste intelektualaca i arhitekata, te predstavnika nacionalnih manjina, u kojima se traži da se gradu dodaju tradicionalni malajski, kineski i indijski elementi u skladu sa etničkim sastavom i kulturnom baštinom te zemlje.

Ipak, ovaj grad u nastajanju svojom impresivnom arhitekturom, uređenošću i prostranstvom posetioca ne može da ostavi ravnodušnim. U stanju u kojem je sad, nesumnjivo ukazuje na zavidan ekonomski razvoj Malezije poslednjih godina, a to je i bila jedna od namera njegovih idejnih tvoraca.

Ima znakova i znakova… Neke vidimo i protumačimo. Tumačimo ih kao: dobar znak za putovanje, loš znak za posao, povoljan za selidbu, odličan za ljubav… Zavisi šta nam je u tom trenutku važno, koliko oko sebe imamo pozitivne ili negativne energije, koliko sreće, volje, ljubavi, vere, a najviše umeća da čitamo znakove.

Druge znakove nikada ne vidimo, pa makar svakog dana prolazili pored njih!
Ako ih propustimo, da li smo propustili sudbinu? Ako ih promenimo, da li smo promenili sudbinu? Ne, jer to je naša sudbina.

Zašto nema istih sudbina? Naša sudbina zavisi od nas samih i naše sposobnosti da čitamo znakove!

Bezbroj ljudi je prošlo pored svetog hrama, ali samo jedan čovek je sreo svoju dragu, pet godina posle njihovog rastanka i pomislio: “Nisam je sreo slučajno, baš ovde, posle toliko godina!” On je taj susret mogao protumačiti i drugačije kao: susret dva stara prijatelja, dva poznanika, susret dve “propuštene šanse”…
Ali nije, jer sam je izabrao svoju sudbinu!

Šta je sa ljudima koji ne umeju da tumače znakve? Njihova je sudbina ispisana nekim drugim “sistemom znakova”, recimo, jakim unutrašnjim osećajem ili instinktom. Možda intuicijom? Odsustvom volje, a prisustvom principa? A možda je njihova sudbina ubeležena u mapu koju umesto puteva i reka čine predrasude i ubeđenja: “Ovde je moja granica, dalje ne mogu, jer ne zaslužujem bolje”; “Ne, ona nije za mene, jer ne želi pored sebe čoveka kao što sam ja.” I oni žive svoju sudbinu i birali su je sami - svesno ili nesvesno.

Svako od nas sam nosi svoj krst i on je težak onoliko koliko mi to možemo da izdržimo. Od greha do kanjanja - samo se u jednom pravcu može ići. Na tom putu prošlost i budućnost sede jedna pored druge. Tu nema života, ni radosti, jer kajanje ne dozvoljava budućnosti da postoji i da bude drugačija od prošlosti. Ono što je prošlo nikada više ne može biti promenjeno, a ono što dolazi je neizvesno. Ni prošlost, ni budućnost, zapravo, ne postoje. Jedino naše, realno i stvarno je ovaj trenutak sada – trenutak koji živimo i dišemo.

Kada se udruže greh i kajanje taj trenutak postaje zrno, samo zrno peska u pustinji sumnje i neizvesnosti. A tamo gde sumnja ulazi na vrata, tamo ljubav izlazi kroz prozor. Kakav je ljubav apsurd! Jedino u ljubavi sumnjamo u ono u šta najviše verujemo!

Tamo gde nema vere, nema ni svetlosti, sunca, ni dana. Tamo je večiti mrak u kojem, kao slepi miševi nad glavom, vise naglavačke svi naši strahovi. U mraku se ne može dobro videti i tada, ono što jeste – nije, a ono što nikad nije bilo – biće. Tu samo strah govori dok širi svoje halapljive ruke tražeći još! “Još predrasuda, zabluda, obmana i strepnji! Još, još!”

Jednom na raskrsnici, drugi put, treći i ko zna koliko još puta …Uvek možemo ići samo jednim putem, a kada ga izaberemo nikad više nećemo saznati kuda bi nas odvele druge ulice. Tog trenutka svi drugi znakovi postaju neko čudno pismo kojem nas niko nije naučio, ni da ga čitamo niti razumemo.

A možda je ovo samo trenutno tumačenje rasporeda planeta u ovom delu galaksije?
Verovatno to nikada neću saznati.