Blog community…

Prvi poznati slučaj ove vrste zbio se 2000. godine na groblju u Kelnu. Na grobu žene koja je preminula u 53. godini života postavljena je nadgrobna ploča u obliku Motorolinog mobilnog telefona. Definitivno, simbolički i stvarno, mobilni je počeo da prati svoje vlasnike i do večne kuće.

Prošle godine nepoznati počinilac, ili više njih, oskrnavili su tri sveža groba na Bajskom groblju u Subotici i od jednog pokojnika uzeli mobilni telefon.

Za vreme jedne sahrane u Poljskoj iz susednog groba začula se zvonjava mobilnog telefona. Mobilni pretplatnik zaista nije bio dostupan jer je umro i sahranjen prethodnog dana. U grobu mu je pravio društvo mobilni ljubimac. Ne zna se da li je slučajno sahranjen sa vlasnikom ili je reč o tome da je za svaki slučaj pri ruci ako se vlasniku pruži prilika da se sa onog vrati na ovaj svet. Na sahrani koja je bila u toku jedna žena je čuvši zvonjavu mobilnog iz susednog groba pala u nesvest.

Sahrana je bila u Gruziji a ucveljena ćerka pokojnika u Grčkoj. Oplakala je pokojnika putem mobilnog telefona koji je bio povezan sa velikim zvučnikom kraj mrtvačkog sanduka na groblju.

Prema anketama u Nemačkoj samo 45 odsto pretplatnika isključuje mobilni dok vodi ljubav. Većina se čak i za vreme tog delikatnog čina javlja ako im ljubimac zazvoni.

Na ovom svetu mobilni se ugurao između psa i mačke i dobio tretman „najboljeg prijatelja“. To je prouzrokovalo i veoma raširenu nomofobiju ili strah od ostajanja bez mobilnog telefona. Stručnjaci savetuju korisinike da ukolike žele da izbegnu nomofobiju treba da uvek imaju dovoljno kredita, da sa sobom nose punjač i pripejd karticu za hitne pozive.

Mobilni je stvorio privid da smo stalno sa porodicom, prijateljima, da smo u društvu…Radi se o instant zameni, kao u onom slučaju s kafom. Piješ je kao da je prava, liči – ali nije.

Ne može se osporiti da je mobilni telefon postao nužna potreba savremenog čoveka u svakodnevnom životu. Međutim, da li kao tehnološko dostignuće koristi samo dobrobiti ili je korak dalje u njegovom otuđenju?

Bilo kako bilo realnost je - mobilni do groba!

Zaista nisam očekivala toliko interesovanje za moj blog prilog o „Proliferaciji komaraca“ i tamo pomenutih gnezda za slepe miševe. Kako me „Hitrang.com-stat/ trafic“ već nekoliko dana uzastopno izbacuje kao najčešću ključnu reč u pretrazi internet stranica, računam da postoji interes da se o ovim gnezdima više sazna i nauči.

Prvo, jer slepi miševi postaju deo moderne, biološke borbe protiv sve žešćih najezda komaraca i drugih štetnih insekata. Drugo, slepi miševi su ugrožena vrsta i ulaze u eko-politiku očuvanja biodiverziteta (biološke raznovrsnosti). Treće, izgradnja gnezda za slepe miševe zahteva umeće, jer se inače „stanari“ neće useliti. Ova činjenica je i prilika za male preduzetnike da se ogleduju na polju „zelene ekonomije“.

Dakle, evo osnovnih tehničkih instrukcija na koje sam naišla. Ilustrovani model (kreiran za distributivni lanac COOP u saradnji sa Univerzitetom u Firenzi) je tek jedan od mnogobrojnih modela koji se mogu naći na internetu.

Kućice su izgrađene od brezovog, čempresovog ili drugog drveta otpornog na vremenske nepogode i promenu temperature. Zadnji, unutrašnji zid kućice je „hrapav“, tek grubo ispiljen, da bi se slepi miševi mogli nogama hvatati i kretati po kućici. Taj isti zadnji zid je i za 11 cm duži od ostalih. Ovaj produžni, donji deo služi slepim miševima kao pista za hvatanje posle „sletanja“ i pre „poletanja“, te i on mora biti hrapav (na slici je hrapavost naglašena paralelnim horizontalnim linijama). Ulaz u kućicu je odozdo, direktno sa hrapavog vertikalnog produžetka zadnjeg zida, na koji slepi miševi sleću i uz koji se pužu u kućicu.

Drvene daske moraju biti zdrave i hemijski neobrađene. Njihove unutrašnje strane ne treba tretirati nikakvim lakovima, jer su slepi miševi izvanredno osetljivi na hemijske proizvode. Samo spoljašnja strana kućice treba da se zaštiti sa 2 do 3 sloja laka.

Koliko drvenih elemenata treba pripremiti? Evo tehničkih detalja:

U gornjem delu kutije (pod „krov“) se postavlja metalna mrežica ili mrežica od jačeg kanapa, o koju će se slepi miševi vešati i odmarati. Obično se unutrašnji deo podeli vertikalno postavljenim daščicama na par odelenja, u zavisnosti od veličine kućice. Za odgoj mladih slepi miševi uvek koriste posebno odelenje. Drvene delove treba povezati čeličnim (nerđajućim) šrafovima. Na prednjem delu kućice se vide dve daske razdvojene pukotinom širine od 1 cm, koja služi za provetravanje unutrašnjih prostorija.
Kućice treba postavljati visoko pod streju (bar 2,5 m od zemlje) ili na drvetu u bašti ili parku (bar 4 m od zemlje), daleko od mačaka i nikad okrenutu prema severu ili izloženu hladnim vetrovima. Kućice od tamnijeg drveta su pogodnije za zasenjene zone, one od svetlijeg drveta za osunčane položaje.

Za one koji su se zapitali šta sa izmetom koji iz kućice pada na tlo, podsećam da je to prvoklasno baštensko đubrivo. Znam da smo puni predrasuda i da će nam trebati vremena da obradimo i usvojimo naučni i ekološki pristup suživotu sa ovom biološkom vrstom. Ali pre ili kasnije to će se dogoditi. Gledajmo da to bude pre nego što počnemo da uvozimo gnezda iz inostranstva.

Kućice treba postaviti marta meseca, da izgube miris “novog” , kako bi ih slepi miševi ocenili kao “sigurne”. Spontano useljenje se obično odvija tokom aprila i maja. Dakle imamo vremena da se informišemo, priviknemo i pripremimo.

Ilustracija eko-kampanje: „Usvojite slepog miša“

Pročitala sam u današnjem „Corriere della Sera“ (petak, 16.07.2010)  poduži članak posvećen borbi protiv komaraca. Sve propraćeno citatima i mišljenjima stručnjaka. Kako komaraca ima, odlučila sam se da krenem u proveru preporuka. U suštini radi se o kombinaciji starinskih i modernih metoda koje nije teško primeniti: cvet lavande u kesicama plus jedna pilula dnevno kompleksa vitamina B.

Ilustracija: Cvet lavande

Odmah sam krenula u eksperiment. Drmnula sam s nogu i na“ gladno srce“ pre ručka pilulu „Be-Total plus“-a i okresala lavandu koja mi cveta u bašti. Cvetove sam stavila u tri organdinske kesice, jednu pod svaki jastuk u spavaćoj sobi, a treću kao priručni kit za večernje sate.

I evo me večeras na terasi u bašti sa laptopom i onom ovećom kesicom lavande na stolu. Povremeno je uzmem u ruke i protrljam delove tela koji nisu pokriveni odećom: ruke, noge, dekolte, vrat i čekam. Sati prolaze, napolju je prijatno, bašta sveže zalivena. Ispred monitora mi proleti po neki komarac i, nekako neodlučan, za trenutak se zadrži u letu, kao „ hoću- neću“, pa se okrene i odleti dalje. Po glasovima znam da je i komšija u bašti. Komarci su probirljivi i kad god mogu izabraće „slađu“ žrtvu. Da li je i komšija pročitao danas „Corriere dalla sera“? Ne verujem. Ljudi slabo čitaju, pogotovu leti.
Gotovo je ponoć, a još me nijedan nije napao. Zaključujem da komšija nije danas pročitao štampu.

Lavanda  je efikasan starinski mediteranski recept protiv komaraca, ali, kao svugde, tradicije se brzo gube, a farmaceutska industrija nema baš nikakav interes da ih oživi, jer kome bi onda prodavala svakolike hemijske proizvede namenjene zaštiti od komaraca?

S druge strane kompleks vitamina B u pilulama je veoma jeftin i svima dostupan proizvod, koji daje elan i energiju, ali nisam znala da je i odlično sredstvo protiv komaraca.  Ustanovljeno je da metabolizam kompleksa vitamina B proizvodi, sa tačke gledišta jednog komarca,  krajnje neprijatan miris kože. Ovaj podatak je prilično star, ali slabo poznat.  Potiče još iz vremena rata u Vijetnamu.. Posmatranjem američkih vojnika u Vijetnamu, gde komarci obiluju, lekari su utvrrdili da  su ujedima komaraca bili mnogo manje izloženi oni vojnici koji su redovno uzimali kompleks vitamina B.

Ali gde smo stigli? Dakle, nikakvi hemijski proizvodi, ni u obliku spreja za telo, niti upaljene spirale, koji su toksični, savetuju stručnjaci sa stranica „Corriere dalla sera“. Odrastao čovek ih toleriše, dok se deci nikako ne preporučuju.  Problem je što komarci kad god mogu biraju svoje šrtve. Komarci vole kiselu kožu, a to je u prvom redu koža male dece. Kako cvet lavande i vitamin B (u preporučenim dozama) nisu toksični,  jedina valjana zaštita dece od komaraca su ova dva proizvoda.

U bašti sam već puna tri sata i čini mi se da zaštita funkcioniše. A vi možete proveriti i sami.

Ali  prvo ispraznite sudove pod saksijama sa cvećem posle svakog zalivanja. Komarac je kratkovečan, ali vrlo reproduktivan. Prosečan vek svakog komarca je od 8 do 14 dana (ako ga pre toga ne pojede neki prirodni antagonista ili ga ne „odvalite“ šakom).  Ali zato svaka ženka u tom kratkom vremenu položi 400 jaja u plitkoj stajaćoj vodi (onaj sud sa vodom pod vašom saksijom!), iz kojeg će se za svega 6 dana  izleći  bar 300 komaraca. Koliko takvih sudova sa vodom imate u bašti?

Ponoć je prošla. Ja sam još uvek na terasi, ali od komaraca ni traga! Valjda su se preselili kod komšije

U zanosnim zelenim vodama Andamanskog mora na jugu Tajlanda leži veštačko ostrvce Pan Ji, plutajuće ribarsko i turističko naselje od oko 1.600 kvadratnih metara, oslonjeno jednom stranom na veliku krečnjačku stenu sa biljnim pokrivačem koja izranja iz vode kao lišajevima obrasla grba starog, usnulog kita.

Ovo od dasaka, eksera i užadi izgrađeno selo sa nekoliko stotina gusto sabijenih lakih građevina postavljenih na burad i drvene stubove ugnezdilo se u moru i u posetiocu leči rane i ruši sve koncepte. Miris vode i soli, bujica sunčevih zraka, svež vazduh koji širi pluća,  plavetnilo neba i  mora koje se stapaju i prostiru dokle pogled seže rastaču grč u zelucu i plućima stečen godinama užurbanog i stešnjenog urbanog života. Nadrealna scena u kojoj čovek hoda par metara nad vodom u sred onog što je ugao masivnog Indijskog okeana, čini da se, ošamućen lepotom i misterioznošću prirode, te unižen zbog sopstvene bespomoćnosti pred takvim prostranstvom, oseti potpuno zbunjenim i golim.

Detalj sa ostrvca Pan Ji (snimio Ilja Musulin)

Za oko 120 muslimanskih domaćinstava sela Pan Ji u pretežno budističkom Tajlandu, prizori u kojima površina mora svuda oko nogu cakli u svitanje kao hiljade ogledala, a nekoliko kilometara dalje iz mraka u tišini kao gigantske, ćutljive kornjače izranjaju ogromne krečnjačke stene, predstavljaju svakodnevicu. Isto kao i Sunce koja razganja teške sive oblake nad beskrajnom vodenom masom, ili mali, drveni čamci natovareni mrežama koji se otiskuju od kućnog praga.

Modernizacija i globalizacija dotakli su i ovo čudesno naselje u zalivu Pang Nga, na sat vremena od ostrva Puket, pa ga sada dnevno poseti i po nekoliko hiljada turista iz čitavog sveta. Tako se danas jedna čitava strana Pan Jia sastoji od restorana sa dugim stolovima koji odjednom mogu da ugoste i preko dve hiljade posetilaca. Oni se, po završetku obroka, tiskaju uskim hodnicima prepunim tezgi kracatih interesantnom robom kao što su svila, torbe, biseri i drugi nakit, a koji vode do lokalne osnovne škole, čije dvorište je velika terasa isturena nad okeanom.

Oni posetioci koji imaju sreću da, u lavirintu uzanih prolaza, pobegnu masi drugih stranaca, energičnim prodavcima i deci koja dođošima pokušavaju da iznude sitniš tako što im kače male majmune po ramenima i onda ih fotografišu, mogu da, dalje od graje, na kratko osmotre život ribarskih porodica Pan Jia: muškarce koji diskutuju nad ulovom, žene koje pripremaju ručak, klince koji se jure između krhkih kućica od daske.

Pan Ji, pored škole, ima i džamiju, najsolidniju građevinu na ostrvu, podignutu u podnožju velike stene, sa pozlaćenim kubetom koje se izdiže nad selom. Zaliv i nacionalni park Pang Nga, čiji je Pan Ji deo, obiluju mnoštvom pećina, minijaturnih ostrvaca i krečnjačkih stena koje izrastaju ne samo iz zelenog mora već i kopna, i koje su tradicionalno utočište budističkih monaha i mudraca u potrazi za tišinom i duhovnim savršenstvom. Više desetina minijaturnih ostrva u nacionalnom parku prava su misterija prirode jer, razbacani u okeanu, spolja deluju nepristupačno, a kada se kroz neki otvor u stenama stupi u njihovu unutrašnjost, otkriva se netaknuta dzungla gde gusto, neprohodno rastinje sa okolnim liticama formira katakombe, neke vrste samodovoljnog i egzotičnog mikrokosmosa, toliko različitog od svega onog na šta je savremeni čovek navikao u svom svakodnevnom životu, da se posetiocu čini da je stupio u praistoriju ili na drugu planetu.

Hiljade turista, takođe, dnevno zapljusnu i predivno, ostrvo Ping Gan raspolućeno na dva dela između kojih se formirao uski, plitki moreuz sa neobičnom stenom u obliku velikog nokta. Na ovom sićušnom ostrvu snimane su scene iz filma “Čovek sa zlatnim pištoljem” (1974.) iz serije o britanskom agentu 007, zbog čega su ga preduzimljivi i u reklamiranju vešti Tajlanđani nazvali “Ostrvo Dzejms Bond”. U tom filmu stena visoka dvadesetak i široka nekoliko metara je, maštom režisera, preobraćena u ostrvo, pa danas i sama često nosi geografsku odrednicu “ostrvo Tapu”.

Ostrvo Džejmsa Bonda (snimio Ilja Musulin)

Glasovi stotine bučnih i često na prirodne lepote neosetljivih turista danas odzvanjaju među stenama i pećinama ovog nekada usnulog minijaturnog raja, a mesto na uzanoj pešcanoj plaži našle su i tezge sa bisernim i koralnim nakitom. Sve je biznis, sve je ekonomija. Pa, ipak, činjenica je da bez toga niko osim nekolicine lokalnih ribara nikada ne bi saznao za lepote ili doživeo lepote zaliva Pang Nga.

Uprkos gužvi na ostrvima Pan Ji i Dzejms Bond, ili baš zbog nje, postavlja se i pitanje: kakav život mi to živimo?

Šta uopšte znamo o komarcima? Da ih je nesnosno mnogo? Da nam kvare letnje šetnje? Da mogu postati i sanitarni problem? Da gradske vlasti ne preduzimaju dovoljno za njihovo uništenje? Krivi su komarci,  jer ih je mnogo i gradske vlasti jer ih malo „prskaju“. I tu smo stigli i do zaključka. Brzog  i uprošćenog.

Najbrži smo na komentarima:  Ciklonizacija nije uspela, ili je nisu uradili. Padala je kiša, pa je posle sijalo sunce, pa je duvao vetar… isprskali su samo glavnu ulicu, u sporednim  ulicama se nisu ni videli! Ili još zluradije – „špricali su ’ladnom vodom“.

Može biti da je sve to istina. Ali to nije SVA istina!

Komarce ne treba istrebiti,  jer čine važnu kariku u prehrambenom lancu, ali njihovu populaciju treba smanjiti i kontrolisati. Ako ih je previše postaju ozbiljan problem.  I tu svako od nas snosi deo krivice,  jer  svako od nas ne preduzima baš ništa da smanji populaciju komaraca. Ciklonizacija ne može ući u naša dvorišta,  niti na naše terase, prskati naše slivnike, otvorene bunare, burad sa vodom za zalivanje bašti. To moramo uraditi sami: svaka količina stajaće vode koja se danima zadržava na otvorenom prostoru, što je manja, to je opasnija. Ovi mali rezervoari vode ( ispod saksija, u vedrama, u slivnicima) su idealni ambijent za deponovanje jaja i razvoj  larvi komaraca. Naročito onih „tigrastih“, koji i ne vole veće vodene površine. Dovoljna im je limenka Coca-Cole sa nešto kišnice.  Za 5-6 dana iz tog „vodenog gnezda“ će izleteti nova generacija komaraca.

To je tek naš mali, individualni prilog u kolektivnoj  borbi protiv komaraca. Pre nego što krenemo „nogom“ na opštinare, dobro  je zapitati se da li smo zaštitili slivnike u bašti mrežom protiv komaraca (da ne deponuju jaja), da li smo ispraznili vedre posle kiše, da li smo očistile jendeke od lišća i drugog organskog materijala, da li smo ispraznili sudove ispod saksija.
Bare i svakolike stajaće vode po kanalima su uistinu isključiva  briga opštine,  koja bi trebala  voditi sistematsku biološku borbu protiv komaraca dok su još u stanju larvica. Zaprašivanje odraslih jedinki komaraca je neefikasno i iznad svega štetno za sve biološke vrste, uključujući i našu. Prirodne mere borbe protiv komaraca podrazumevaju poribljavanje (larvice komaraca su „gurmanluk“ za ribe) i smanjivanje primene masivnih hemisjkih agrotehničkih mera u poljoprivredi, koje uništavaju prirodne antagoniste komaraca. Prevelik broj komaraca je alarmni signal poremećaja biološke ravnoteže. Tamo gde je previše komaraca nema riba,  vilinih konjića, slepih miševa, vodenih „stenica“, itd.

Ali ako se zna da nesavesni građeni i industrija izbacaju u kanale otrovne otpade i izazivaju pomor ribe i druge faune, ne možemo kriviti opštinu, bilo da je ona u rukama desnih ili levih. To sa politikom nema mnogo veze, ali dosta govori o svesti građanstva i o efikasnosti nadzornih, istražnih i sudskih organa.

Ilustracija: Vodeni konjić proždire komarca

Zaprašivanje gradskih parkova i zelenih površina u borbi protiv odraslih jedinki komaraca se odavno više nigde ne savetuje.  Mnoge opštine u svetu su pokrenule kampanju „Usvojite slepog miša“!  Jedan slepi miš u toku noći uništi (pojede) oko 5.000 štetnih insekata, od čega bar 2.000 komaraca. Ali slepi miš zahteva biološki zdrav ambijent. Takav ambijent bi se dopao  i nama, ali mnogi od nas se i danas plaše malog letećeg sisara. Ovog proleća gradske vlasti širom sveta su postavile „gnezda za slepe miševe“ (bat-box)  po parkovima. Industrije na gradskoj periferiji su o svom trošku instalirale ova gnezda pod fabričkim strejama. Građani su ih postavili po baštama.

Ponuda „gnezda za slepe miševe“ stiže od malih individualnih preduzeća koja su se specijalizovala u proizvodnji ekoloških drvenih „kućica“ koje preko distributivnih lanaca tipa „Uradi sam“ stižu do javnih i privatnih kupaca.

Ilustracija: Bat-box (gnezda za slepe miševe) izgrađene od drveta, bez upotrebe lepka i lakova, jer su slepi miševi izvanredno osetljivi na svaki hemijski proizvod. Unutar gnezda su rešetke o koje se slepi miševi „vešaju“ tokom dana. Postavljaju se na visini od 4,5m na drveću, ili na 2,5 metra visine pod strejom. U zavisnosti od veličine mogu „ugnezditi“ koloniju od 8 do 50 slepih miševa. Nisko postavljena „gnezda“ izlažu slepe miševe opasnosti od mačaka.

Pošumljavanje je druga važna akcija u borbi protiv komaraca. Zeleni pojas nudi utočište i prirodni ambijent za razvoj faune koja je prirodni neprijatelj komaraca.

Bare i ritovi su opasnost samo tamo gde su podložni periodičnom isušivanju, jer dozvoljavaju razvoj larvica komaraca, čiji je reproduktivni ciklus kratak, dok periodično prosušivanje uništava prirodne antagoniste komaraca sa dužim reproduktivnim ciklusom, što remeti biološku ravnotežu u korist komaraca. Dokaz je proliferacija komaraca u krajevima gde se vekovima gaji pirinač. Iskonske tehnike kultivacije pirinča su se odvijale uvek u zaplavljenom polju i komaraca nije bilo. Danas su se namnožili, jer se pirinčana polja plave samo periodično, što pospešuje razmnožavanje komaraca u odsustvu prirodnih antagonista. Najnovije sanitarne mere u borbi protiv komaraca (Pijemont i Lombardija u Italiji) zahtevaju od proizvođača pirinča da nikad ne prosušuju istovremeno celo pirinčano polje, kako bi se zaštitila fauna prirodnih neprijatelja komaraca (vilini konjići i drugi krupniji insekti). Bare i ritovi (hemijski nezatrovani) moraju ostati  uvek vlažne površine radi očuvanja biološke ravnoteže u ekosistemu, te prirodne borbe protiv nekontrolisanog rasta samo jedne populacije insekata. Zaštita ovih vlažnih teritorija treba da postane briga vlasti i građana.

Lako je krenuti na politiku i političare. Ali da li znamo da reč politika dolazi od grčkog „polis“ - grad i građanstvo. Naša prva obaveza je da se informišemo. I tu leži i prva odgovornost političara, koji bi morali i trebali informisati građanstvo. Ali je isto tako tačno da  danas, u eri interneta, mnogo od toga možemo učiniti i sami. Dakle, ko je bez greha nek baci prvi kamen.

Moj prijatelj slepi miš

Našu malu sredinu na severu, pre nedelju dana je posetio ministar za poljoprivredu. Očekivane su velike reči i velika obećanja. I zaista su se očekivanja obistinila. Ali ne za male paore. Oni će i ove godine povući mačka za rep.

Da krenem od početka. Ove godine vreme nije bilo naklonjeno paorima i ljudima koji žive od zemlje. Prvo je dosta dugo bilo snega, do sredine marta, a nakon toga su počele da padaju kiše. I to veoma mnogo. Naša kanalska mreža je projektovana (po svim pravilima hidrotehnike) da primi i odvede oko 450 litara/m2, ali palo je preko 600 litara.U Kikindi je jedno poslepodne za 45 minuta palo 86 litara/m2. To je bio potop. Ove godine su zaista bile ekstremne padavine i naravno da se voda zadržava u mikrodepresijama.

Međutim, ima mnogo i ljudskog nehata i bahatosti,. U selima su ljudi sami kopali kanale za atmosfersku kanalizaciju i postavljali cevi za ćuprije pred kućama. Da li iskopali dva ašova ili 1,5 ašov dubok jendek i da li su mu okrenuli kontra pad… Nije mnogo bitno. Zaštoje tako rađeno? Zato što je to bila jeftinija varijanta za sela.

U kanalima se nalaze stari šporeti, traktorske gume, betonski blokovi, šut, flaše, leševi uginulih životinja, zamke za hvatanje srna i druge divljači. Ljudi nikako da shvate da ti kanali treba da im donose dobro i da ih ne treba zatrpavati.

Pre par godina, hvalio mi se komšija da je odneo dve prikolice šuta i zatrpao kanal da bi odmah ušao na svoju njivu,a ne da prelazi ćupriju. Dok nije bilo velikih padavina sve je bilo dobro, međutim ove godine mu je njiva bila pod vodom i svi su mu bili krivi, od Tadića do opštinskog portira. I nikako nije hteo da prihvati da u toj nesreći  i on sudelovao.

Kanali se svaki godine održavaju po nekoj dinamici, ali ako se ne bi namerno zatrpavali, bilo bi manje problema.
I, onda nas poseti ministar i najavi da će pomoći poljoprivrednicima. Oslobodiće ih plaćanja naknde za odvodnjavanje i plaćanja zakupa državnog zemljišta, ako je pod vodom bilo više od 30% površine njive. Divno, povikaše seljaci u glas. Ali, kada se otrezne glave…. Oslobodiće ih vodnog doprinosa koji ide na održavanje kanalske mreže i njenu izgradnju. Ukoliko i sledeća godina bude kišovita, desiće se da će biti više vode po atarima, jer je bilo manje radova. Ukoliko bude sušna godina, seljaci će tražiti vodu da bi navodnjavali njive. Ali je neće biti jer je bilo manje novaca i manje radova. I šta je time urađeno? Benzinom je gašena vatra. Ta ministrova izjava je ….. Zakupci državnog zemljišta će najbolje proći. A najveći zakupci nisu poljoprivrednici - Mišković, Matijević… (Slučajno sam prošle godine otkrio da Matijević obrađuje jednu tablu od 25 hektara državne zemlje, a ne plaća je. Ko zna koliko ima državne zemlje za koju se ne plaća zakup?). Deo novca od zakupa ide državi, Pokrajni i lokalnoj samoupravi, a oni dalje ulažu u održavanje kanalske mreže. Opština ulaže 30% od sredstava koje dobije na ime zakupa, a Pokrajna sredstva za održavanje kanala plasira preko nekoliko programa i konkursa. Tako da ni po toj osnovi neće biti novaca za održavanje kanala.

Ministar ne pomaže paorima, on pomaže velikim monopolistima i ljudima koji su na sumnjiv način došli do novaca.
Istog dana u Kikindi je bio i Bojan Pajtić kada i ministar poljoprivrede. U održavanju kanala postoji još jedan problem, a to je da se svake godine smanjuju sredstva od strane “VodaVojvodine” za održavanje kanalske mreže. U odnosu na prošlu godinu, ove godine sredstva su smanjena za oko 30%. Međutim, niko od naših opštinara nije smogao snage da pita Pajtića za rešavanje tog problema.

Hoće li se ova vlast malo trgnuti ili će se uhvatiti za glavu kada je oduvaju sa vlasti na sledećim izborima?

Naprednjaci jašu na narodnoj nesreći. Protiv klime se ne može ništa. Možda i može, ako se setimo radikalskog štaba odbrane od poplava - na čijem čelu je bio bivši vozač bivšeg ministra zaštite životne sredine. Tada su svi radikali, a sadašnji naprednjaci, veličali napore i uspehe u odbrani od poplava, a danas osećamo posledice njihovih hidromeliracionih “uspeha”.

(Lekcija iz inovativnih finansija)

  Ja sam sigurna da svi čitaoci ovog bloga dobro poznaju onog što je iz prokletstva uzviknuo: „Da Bogda mu crkla krava!“

Koliko god  se može činiti zlim, ovo je tek urlik nemoćnog besa. Ako krava „crkne“, komšija će imati štete, ali zlonamernik neće imati baš nikakve koristi. Mogao je i uzviknuti „Da Bogda da mu izgorela kuća!“ I opet naš akter neće imati nikakve koristi.

Kako pretvoriti ovu zluradost u profitabilni biznis? Kako upaliti komšijsku kuću i zaraditi? Kako musti komšijsku kravu? Kako pretvoriti igru sa negativnim ishodom (gubitak nečije kuće ili krave),  u igru sa nultim ishodom ( gde jedan zarađuje ono što drugi gubi)?

Prvo, treba ostaviti Boga na stranu, kao i priručni instrumentarij etike, i analizirati komšijske potencijalne probleme finansijske prirode.  Komšija sve ima, ima čak i kravu, ali je sve kupio na kredit. Da nije možda prezadužen?

Dug je zao drug.

I odavde ćemo krenuti  sa današnjim časom iz  inovativnih finansija, koji treba da objasni jedan naročiti tip finansijskih derivata, poznat kao kreditni svop, iliti kako musti komšijsku kravu.

Dakle vratimo se na komšijine probleme.

„Cds“ (Credit default swap) je idealno rešenje  sa visokim špekulativnim učinkom.  Cds omogućuje da se prvo osigura tuđa kuća, da se ista potom upali, i da se naplati ugovorena „odšteta“.  Ovi inovativni finansijski aranžmani (netipični ugovori)  su se poslednjih godina  namnožili u neizrecivim razmerama i njihova današnja protivvrednost prevazilazi  800% Svetskog Društvenog Proizvoda. Mnogi poznavaoci su ih definisali „ Sredstvom masovnog uništenja“ globalnog finansijskog i ekonomskog sistema.

O čemu se radi?

Cds su inovativni vid osiguravajućeg biznisa koji se ne sklapa sa osiguravajućim društvom,  već isključivo sa finansijskim institucijama (investicionim bankama, primerice). I to im je prva karakteristika.

Osigurava se „kreditni rizik“ dužnika po primljenom zajmu ili po emitovanim obveznicama (državnim ili korporativnim). Osigurani slučaj je „kreditni događaj“  neizvršenja otplate duga  ( „Default“ – čitati: „di’folt“ ).  U 80% slučajeva ugovor se odnosi na obveznice koje se materijalno ne poseduju.  To je druga karakteristika Cds aranžmana.  U klasičnim osiguravajućim ugovorima osigurava se rizik materijalne  štete nad stvarima koje se i fizički poseduju, a  pretrpljena šteta se mora prvo dokazati. U slučaju Cds ne dokazuje se nikakva pretrpljena šteta, jer nije potrebno fizički posedovati obveznice. Dakle, idealno, može se osigurati komšijska kuća ili krava. Ako se kuća kasnije i upali ili ako krava crkne, komšija će imati štete, a tu pretrpljenu štetu će unovčiti vlasnik Cds aranžmana.  Ako recimo Grčka ne bude u stanju da otplati svoje dugove po emitovanim obveznicama ( ne daj Bože!), vlasnik Cds „osiguranja“ na Grčke obveznice  ne treba da dokazuje da je te obveznice i posedovao. On će jednostavno unovčiti razliku kao da ih je posedovao (srazmerno osiguranoj količini). Namera je isključivo špekulativna. Nema čak ni zluradosti. Jedini motiv je gramzivost. I tako se  može desiti da veliki broj ljudi osigura jednu te istu „komšijsku“ kuću sa pravom da svako ponaosob  unovči zasebnu,“ idealnu štetu“ koju nije pretrpeo. „Komšijska kuća“   se može osigurati i po 5, 6, 7 ili 8 puta! To objašnjava kako je moguće da finansijski derivati (čiju većinu danas čine Cds) prevazilaze preko osam puta bruto svetski proizvod.

Ali Cds aranžmani nisu u „maloprodaji“.  Osiguravaju se nečiji dugovi (zajmovi ili emitovane obveznice) minimalne  nominalne vrednosti od 10 miliona dolara. Godišnja premija je primerena riziku neizvršenja, i viša je što je rizik neizvršenja veći . Ovaj rizik, kao i premija se izražavaju baznim poenima. Svaki bazni poen staje 1.000 SAD dolara i odnosi se na nominalni dug od baznih (minimalnih) 10.000.000 dolara.

Tako, za slučaj da se želi osigurati tranša Grčkih obveznica u nominalnoj protivvrednosti od 10.000.000 dolara (koje nije nužno posedovati), čiji kreditni rizik u datom momentu kvotira 375 baznih poena (spread - čitati „spred“), platiće se godišnja premija od 375.000 dolara.

Ko ovde zarađuje? Prvo, investicione banke i drugi finansijski instituti (takozvane „banke u senci“) koje prodaju  „zaštitu“ od rizika neizvršenja. Jedna te ista emisija državnih obeznica može biti „osigurana“ mnogo puta. Špekulanti (oni koji osiguravaju obveznice koje nikad nisu kupili) su dobrodošli. Što ih je više, to bolje. Oni  će kupiti „zaštitu“ za kreditni rizik kojem nisu izloženi i uredno će plaćati godišnje premije. Koliko puta je jedna te ista emisija obveznica osigurana? Ko to zna?
Ovi ugovori su vanberzanski, tipa OTC (Over the counter) – doslovno „birtaški“. Svojevremeno u Londonskom City-ju su bankari imali običaj da odšetaju sa važnijim klijentima do prvog pub-a (birtije) i da tamo zaključuju poslove, onako s nogu, naslonjeni na šanak (counter).

Bankar u Senci, naslonjen na šanak: „Jer po volji krigla piva?“
Klijent – Špekulant – Kupac Zaštite: „ Može, ali samo da bude ’ladno.“
Bankar u Senci: „ Da poručimo nešto i za meze?“
Klijent – Špekulant – Kupac Zaštite: „ Prijao bi mi jedan lep narezak CDS – Španije i CDS Portugalije“
Bankar u Senci: „Ako je po volji, možemo dodati i Grčki CDS“.
Klijent – Špekulant – Kupac Zaštite: “To sam baš juče mezetio, pa da probamo i nešto drugo“

Kad klijent i „bankar u senci“ nemaju prilike da se i fizički sretnu, ove poslove zaključuju telefonom, ali ime ugovorima ostaje - OTC. Vanberzanski ugovori izmiču svakoj kontroli i njihove stvarne dimenzije često ostaju velike nepoznanice zvaničnim nadzornim organima.

„Banke u senci“ ubiraju basnoslovne premije na police koje počivaju na jednom te istom kreditnom riziku, nadajući se da se „kreditni slučaj“ neće nikad dogoditi, ili da se u najgorem slučaju neće dogoditi suviše brzo. U međuvremenu će dići lepe pare, a sistem će u najgorem slučaju spasavati država i poreski obveznici. (U svakoj se birtiji pre ili kasnije nađe ludak koji svima plaća piće). Menadžeri i brokeri će imati vremena da naplate astronomske bonuse i da se obogate. Zasad im odlično ide. Što više straha od default-a, to više špekulanata. Dugoročna perspektiva ih ne interesuje.

Špekulanti su krupni, dobro obavešteni i spremni da se udruže i koordinišu u napadu na tuđu kuću.  Igra „obaranja“ rejting-a je dugoročni proces koji zahteva strateški pristup problemu. Rejting izražava kreditnu pouzdanost dužnika i označava se kombinacijom simbola - velikim i malim slovima azbuke i algebarskim znacima plus/minus. Prvoklasni rejting je trostruko A: „AAA“, i odatle se može samo nadole: „AA“, „Aa+“, „Aa-“, “A”, a potom se silazi u  zonu “B“– „BBB“, BB“, itd, dok obveznice lagano postaju hartije koje nije lako plasirati. Na prvi pogled izgleda kao da je neko krenuo protiv Grčke ili Španije sa namerom da ih dovede do  bankrotstva.

Ni govora!

Kao što parazit nema nikakav interes da isisa iz organizma žrtve na kojoj živi i poslednju kap krvi, tako ni špekulanti ne žele bankrot Grčke ili Španije. Sa bankrotom bi verovatno samo izgubili svoje uloge (plaćene premije), ali ne bi mogli da naplate odštetu, jer nijedan prodavac „kreditne zaštite“ ne bi mogao da isplati obećenu odštetu u slučaju masovnog default-a pet-šest zemalja.

Dakle zašto to rade?

Interesne stope na prvoklasne državne obveznice su minimalne, u skladu sa niskom cenom novca na svetskom tržištu kapitala. Poslednja emisija trogodišnjih obveznica Holandije (rejting AAA) donosi godišnji kamatni prinos od tek 0,2%  . Živimo u dugom periodu deflacije, pada cena i zarada. Ali, ako rejting datog dužnika počne da opada, plasman njegovih obveznica poskupljuje. Grčka ne bi mogla da proda nove obveznice uz kamatnu stopu od 0,2%, ali uz kamatnu stopu od 6-7% kupci će se naći. Grci će stegnuti remene, radiće za manju platu, radiće duže, radiće više, da finansiraju budžet iz kojeg će se isplaćivati visoke kamatne stope vlasnicima obveznica rasutim po celom svetu.

A špekulanti sa kreditnim svopovima? Sa rastom kamatne stope raste i spread, koji meri povećani rizik „ulaganja“ u recimo Grčke državne obveznice. Špekulant koji drži kreditni svop na obveznice čiji je današnji spread 375 baznih poena,  može ga unosno prodati, jer ga je kupio po ceni od recimo 250 baznih poena. Kako svaki poen staje 1.000 dolara, evo brze zarade od 175.000 dolara, koju može ostvariti čak i jednom jedinom danu. I to je tek pojednostavljen obračun urađen iz didaktičkih motiva na referentnu  minimalnu baznu aktivu od 10.000.000 dolara (koje špekulant nije nikad kupio). Sitniš za krupne investitore.

Ko treba da ih zaustavi? Belosvetski potpisnici državnih obveznica sa fantastičnom kamatnom stopom od 6-7 %? Na pamet im ne pada!

Inostrane investicione banke, penzijski fondovi, investicioni fondovi? Nisu ludi! Zarađuju ono što u svojim matičnim zemljama mogu samo sanjati!

Poenta nije u iznosu državnog duga i u njegovom odnosu na ukupni BDP nacije. Japan ima relativno najveći državni dug na svetu, koji prevazilazi  200% bruto društvenog proizvoda Japana, ali sa Japanskim dugom niko ne može da radi kreditne svopove. Zašto?  Zato što je Japanski dug čvrsto u rukama japanskog stanovništva. I kamatna stopa na isti ostaje minimalna, ako ne i negativna.  I SAD ima veliki državni dug, ali je taj dug u rukama Kineza, koji se (zasad) ne bave kreditnim svopovima. Nijednom globaliziranom špekulantu nije ni na kraj pameti da krene u špekulaciju protiv obveznica SAD-a, zbog zamislivih posledica.

Često, čitajući naše balkanske vesti, vidim izvesnu egzaltaciju medija svaki put kad se govori o odobrenom nam stranom kreditu. Navodno porast „međunarodnog poverenja“ i „ ugleda“ nacije. Uspeh rukovodećeg kadra. Ja tu vidim samo onu komšijsku kravu, koju doduše niko ne želi da ubije, nego samo da muze.

Koje je narovučenije?

Prvo, „u se i su svoje kljuse“, kako to rade Japanci, jer svaki dug u stranim rukama je uže o koje će se narod pre ili kasnije obesiti.

Drugo, iako je tačno da paraziti  ne žele smrt bića na čiji račun žive, to još uvek ne znači da žrtva i parazit ne mogu i tragično da završe, u jednom jedinom mehuru sapunice. Plaf! Ali o tome u jednom drugom prilogu.

“Čistota, čistota, to je ideja fakira i monaha, a vama intelektualcima ona predstavlja razlog da ne radite ništa. Ne raditi ništa, skrstiti ruke i nositi rukavice. A, ja vidiš, imam prljave ruke. Zavlačio sam ih i u krv i u govna. Pa, šta misliš, da je moguće nevino vladati? Ti ne voliš ljude, Igo. Ja, ih vidiš, volim, njihove požude, njihovu kožu, najogoljeniju od svih koža, njihove poglede, njihove vrele grabljive ruke, njihovu borbu koju svak vodi protiv smrti i protiv svih zala. Za mene je bitno da li postoji jedan čovek više ili manje na ovom svetu. Ti ne voliš ljude Igo, ti voliš samo principe. Tvoja čistota je slična smrti, i revolucija o kojoj pričaš, nije naša. Ti ne želiš da promeniš svet - ti želiš da ga digneš u vazduh”.

Samo da se podsetimo da je 21. juna 1905, rođen Žan-Pol Sartr. Jedan od utemeljivača egzistencijalizma.

Ovaj citat sam prvi put čuo sa malo više od 18 godina, sa jedne ploče (vinil) u izvođenju Ljube Tadića. U tom uzrastu smo svi buntovnici, revolucionari… A, mene, kao da je udario autobus nakon “Prljavih ruku”.

Svi današnji političari i oni koji manipulišu ljudima bi trebali da se malo obrazuju čitajući Sartra. Izgubili su se u egoizmu, materijalizmu i drugim izmima koji zadovoljavaju primarna ljudska čula.

Zajednica? Šta je to? Može zajednica, ukoliko sam JA PRVI u njoj.

Mene su roditelji učili da cela sredina mora napredovati, a tada i ja s njom.