Blog community…

(Lekcija iz inovativnih finansija)

  Moja baka je uvek govorila: „Magarac riče pred svakom kapijom, a pred nekom se i valja“. Ovaj ’Roslamoški biser narodne mudrosti (za neupućene: Banatsko-Aranđelovački) je važio kao opomena onima koji su se naslađivali tuđom bedom, nesrećom i sramotom (tamo gde „magarac riče“), ne misleći da ih i same može stići još veća beda, nesreća i sramota (tamo gde se „magarac i valja“).

Pred našom kapijom taj magarac je godinama rikao: imate nerazvijen bankarski i finansijski sistem, nekonkurentna preduzeća, zastarelu tehnologiju, nesnošljivo skupu socijalnu zaštitu …
Svetski finansijski mudraci, što iz EU, što iz MMF, su nam obilato delili savete: uradi prvo ovo, pa onda ono - seci suve grane, liberiziraj, dereguliši, fleksibiliraj radne ugovore, prodaj, rasprodaj, otpusti, ulaži u moderne (strane) banke, promeni poslovnu normativu, drži stabilan kurs dinara, prilagodi se, približi nam se… jer mi te čekamo!

A mi, kao mala deca, osramoćeni našom naivnošću, neznanjem i nedoraslošću belosvetskim ekonomskim i finansijskim standardima, disciplinovano smo pohađali lekcije i nespretno se prilagođavali stvarima koje uistinu nismo mnogo razumeli: finansijska inženjerija, strukturisane obveznice, derivati, sintetički finansijski proizvodi, kreativne finansije… Frazeologija je bila veličanstvena: Mbs, Abs, Cdo, Cmo, Clo. A tek oni Cds, derivati derivata Cdo! Lepota jedna! Govoriš, a niko te ne razume! Što je mnogo važnije, prodaješ ono što niko ne razume i oberučke kupuje. Fantastičan svet kreativnosti!

Šta se krije iza ovih vickastih skraćenica? Pokušaću da objasnim. Neće biti teško. To je razumeo i onaj magarac koji se danas valja pred vratima Nacionalnih banaka širom naprednog sveta.
U osnovi radi se o varijantama jednog te istog inovativnog finansijskog proizvoda, takozvanog “ Cdo“ (Collateralized debt obligations – obveznica garantovanih nekom aktivom, što ulagačima/investitorima uvek lepo zvuči).

Ali krenimo redom. Ovi proizvodi su se pojavili po prvo put’70-tih godina u SAD; proširili su se tokom ’80-tih, a ’90-tih godina i  prvih godina novog milenijuma doživeli su pravi globalni „procvat“. Do tada su banke i štedionice širom sveta samo sakupljale oročene i neoročene štedne uloge građana i na osnovu istih odobravale kredite porodicama i privredi. Banke su morale vrlo oprezno procenjivati kreditnu sposobnost svakog zajmotražioca (dohodak, imovinsko stanje, moralnu i profesionalnu podobnost), kako bi umanjile kreditni rizik nesolventnosti zajmoprimaoca. Svaki otpis kredita umanjuje poslovni rezultat banke. Odobreni krediti su bili uknjiženi u aktivu banke, gde su ostajali do dospeća, u slučaju dugoročnih kredita čak i 20-30 godina. Ovaj princip je poznat kao „originate and hold“ – odobri kredit i sačuvaj vlasništvo nad svoje potraživanje. Kreditni odnos između zajmoprimaoca i banke je bio direktan i takav je ostajao do povraćaja i poslednje kreditne rate. Vidim da već mnogi čitaoci postavljaju elementarno pitanje: „A kako bi i moglo biti drukčije?“

E, tu stižemo do današnje lekcije o finansijskoj inovaciji. Finansijska inženjerija je otkrila mogućnost skidanja nedospelih kredita sa bilansne aktive banaka i njihovo prebacivanje (zajedno sa kreditnim rizikom) na druge učesnike globalnog finansijskog tržišta (osiguravajuća i reosiguravajuća društva, penzijski i investicioni fondovi, privatni investitori). Ovaj proces je dobio i svoju zakonsku regulativu, kao i vrlo zvučno ime – kartolarizacija (securitization).
Na početku proces je bio vrlo skroman, čak i transparentan: banka je pakovala odobrene hipotekarne kredite u „pool“ (svežanj) od recimo 1.000.000 dolara sa kamatnom stopom od 12%; zatim bi emitovala obveznice iste kapitalne protivvrednosti sa kamatnom stopom od 6%. Razliku u kamati banka je zadržavala za sebe, a prodajom obveznica banka je povraćala gotovinu, koju je mogla ponovo ulagati u nove krdite. Ovo su bili prvi, rudimentalni „Cdo“, poznatiji kao  Mbs (Mortgage backed securities – obveznice garantovane budućim otplatama odobrenih hipotekarnih kredita). Zatim su nastali „Cdo“ tipa Abs (Asset backed securities – obveznice garantovane aktivom finansiranih preduzeća). Banke su pakovale u obveznice kredite odobrene preduzećima, gde je garancija mnogo „labavija“ i sastoji se u ne bolje specificiranoj „aktivi“ .

I tu stižemo do razgranavanja biznisa – lanac „kreiranja dodatne vrednosti“ se širi na veliki krug učesnika: komercijalne i univerzalne banke koje po odobravanju kredita iste ustupaju investicionoj banci, koja ove kredite sortira i pakuje: na jednoj strani hipotekarni, na drugoj privredni krediti, na trećoj otplate leasing-a, na četvrtoj otplate kupovine automobila, na petoj dugovi po kreditnim karticama, itd. Ovako sortirane i prepakovane kredite investiciona banka dalje ustupa svojoj afilijaciji sa tajanstvenim imenom Spv (Special purpose vehicle – „kreditni transfer,dd“).  Zadatak je „Kreditnog transfera,dd“ pretvoriti ove kredite u obveznice garantovane raznolikim kreditnim potraživanjima, osigurati istim obveznicama prvoklasni rating „AAA“ i prodati ih. Krediti nestaju iz bilansa banaka i na njihovo mesto se pojavljuje, kao magijom – gotovina („cash“), spremna da ponovi bezbroj puta istu sekvencu. Svako od učesnika je zaradio – trgovačka banka, investiciona banka, „Spv – kreditni transfer,dd“, agencije specijalizovane za procenu investicionog rizika (rating), dileri koji posreduju u plasmanu obveznica koje je Spv emitovala, itd.

Napuštanjem sistema „Originate and hold“ (odobri i uknjiži kredit) i prelaskom na sistem „Originate and transfer“(odobri i prebaci kredit), banke su izgubili svaki interes da se ozbiljno pozabave analizom kreditne sposobnosti zajmotražioca, jer su zajedno sa prebacivanjem kredita prebacivale i kreditni rizik na druge učesnike. Pohlepa je prevladala. Ko god je hteo mogao je dobiti kredit - bila je dovoljna pismena izjava zajmotražioca o sopstvenoj kreditnoj sposobnosti. Mnoge banke više nisu tražile da se priloži i dokumentacija o dohodku i imovini. Nastali su takozvani „Liar loans“ (zajmi lažljivci) i Ninja loans (Nindža zajmovi).  Ovi poslednji zajmovi su odobreni ljudima bez prihoda, bez  posla i bez imovine („no income, no job, no assets“). Nesolventnost se gomilala, mase obveznica pokrivene ovim kreditima nisu isplaćivane po dospeću. Magija je nestala u trenu, kad je AIG,  najveći penzijski fond u SAD, koji je nagomilao silne Cdo, izjavio da je na ivici bankrotstva.

Fed (ekvivalent Nacionalne banke) se hitno bacio na gašenje požara, ubrizgavanjem abnormne mase dolara u sistem. Požar se proširio na mnoge napredne zemlje sveta. Nacionalne banke su brzo praznile rezerve, dok su nacionalne vlade pritrčale poreskim novcem. Investicione banke i finansijske institucije su reanimirane i  brzo su stale na klimave noge. I gle čuda! Odmah su namirisale novi inovativni biznis: Cds (Credit default swaps - opklade oko državnih obveznica sa visokim rizikom nenaplativosti). Ponuda je bogata: Cds – Grčka, Cds- Italija. Cds- Španija, Cds- Portugalija… Bookmaker - i upisuju uloge. Business must go on!
I tek smo na početku.

“Zima. Gladan, promrzao vuk je došao do kuća ljudi i naišao na psa, sjajnog krzna, dobro uhranjenog. Vuk ispriča psu kako je strašna zima, sneg, nema hrane, da je oslabio, da nema snage. Pita psa kako je tako dobro uhranjen i kako to da ima tako sjajnu dlaku. Pas mu odgovori da ga ljudi hrane, a da za uzvrat čuva njihovo imanje i stoku. Pozove vuka da mu se pridruži u čuvanju i da će ga ljudi dobro hraniti i paziti. Vuku se svidela ponuda, ali ugledao je ogrlicu na psećem vratu. Pita ga šta je to, a pas mu odgovori da je to ogrlica kojom je lancem privezan. Vuk ga pogleda, okrete se i vrati se u slobodu”.

Svaki pojedinac je Homo Politicus. Ako ima svoje mišljenje i glasa na izborima, pojedinac je politički svestan. Ima neko opredeljenje. Još je Platon definisao ponašanje pojedinca u političkim zbivanjima, u kreiranju društva i države. Za narodne vođe biramo ljude, elitu. Pošteni, stručni, moralni, etični…. Međutim, dok ne daš čoveku vlast, ne možeš da spoznaš njegovo pravo lice. I, naravno, aktivira se lepak na zadnjicama koji se koristi samo za fotelje. No, to se očekuje od pojedinaca, međutim… Mali je broj njih koji ne menjaju svoje navike, mišljenja, sisteme vrednosti.

Stanje svesti mase je nešto sasvim drugo.
“Ne govori, ćuti”.
“Ćuti, ostaću bez posla”
“Neću ništa da kažem jer imam decu”
“Hoćeš li da naderem zbog tebe i tvog jezika”
…
I još mnogo takvih rečenica se koriste u autocenzuri. Ljudi su hrabri kada su sami između četiri zida da iskažu svoje negodovanje. Kada treba da iznesu stav, pogled im se spušta na bezlične sive vinaz ploče i klimaju glavom i vratom kao đermovi. Povlađuju. Postoji nas nekoliko u gradu koji smo dovoljno hrabri ili ludi, zavisi iz čijeg ugla se gleda, koji možemo i smemo da javno kritikujemo. Ali, potom naši najbliži nam šalju gore pomenute rečenice.

Naša elita, kulturna, intelektualna bi trebala da javno iznosi stavove, da ima mišljenje. Treba da pokažemo svakom pojedincu da imati stav, mišljenje, reč po pojedinim dešavanjima predstavlja želju za ukazivanjem na nešto dobro ili loše. Treba stvarati uslove da mišljenje ne predstavlja zločin… Zločin je krađa, ubistvo, pronevera…, a ne mišljenje.

Provođenjem autocenzure postajemo tupi Homo Politikusi. Čak ni posao se ne radi sa voljom, nema produktivnosti. Naša deca, naše okruženje, vidi svakog ko se ujede za jezik svaki put kada nešto želi da kaže. Kako onda provoditi dijalog? Kako da se onda iz dijaloga rađaju nove ideje? Kako iz manjka ideja da se poveća produktivnost? Kako onda obezbediti bolji život za zajednicu, a time i za sebe? Sada se vodi računa samo o sebi i svojoj deci. Komšiluk, baš me briga za njih. Sada vlada sistem da je važno da je samo meni dobro. Kada ćemo shvatiti da ako je dobro zajednici, da će i meni, pojedincu, biti dobro?

Da li je pojedinac važniji od zajednice? Jeste?! Onda neka se svaki pojedinac izoluje od okuženja, neka stvori svoje ostrvo, svoju kraljevinu i neka onda nas koji želimo da živimo u zajednici, razmenjujemo mišljenje i vodimo dijaloge ostave na miru. Ne, to za njih nije ostvarljivo. Autocenzori žele živeti sa nama i da nas pretvore u ona tri majmuna koji ne vide, ne čuju i ne govore, žele da vladaju. Zar to nije kontradiktorno? Nemati svoje mišljenje, a imati želju za dominacijom. Dominirati se može mišlju ili silom. Totalitarizam. Tu baš nema velike razlike izmenju sirovog kapitalizma, nacizma ili komunizma. Čemu mozak? Da ne bi duvala promaja u glavi zbog ušiju.
Živeo Alchajmer!!!!!!!

Kakvu poruku šalju budućnosti? Kakva je uopšte budućnost? Sa oglavnicima? Zašto je čovek konju smanjio vidno polje? Da ga zatupi i zaglupi.
Osvrnite se oko sebe i pogledajte koliko ima ljudi u Kikindi koji ne žele da budu konji sa oglavnicima. Malo ima hrabrih ili ludih, zavisi iz čijeg se ugla gleda.