Blog community…

(Povodom Dana planete Zemlje)

Albedo je igra svetlosti u svemirskom prostoru i u svemirskim razmerama.

Strogo astronomski gledano albedo izražava stepen odbijanja (refleksije) svetlosti ugašenih nebeskih tela koja ne zrače sopstvenom svetlošću, nego su ozračena svetlošću zvezda. Govorimo o planetama, satelitima, kometama… koje se ponašaju kao ogledala. Ova nebeska tela odbijaju svetlost u većoj ili manjoj meri, što zavisi od njihove atmosfere, stratosfere, litosfere, tj. od hemijsko-fizičkog sastava ozračene površine. Albedo od 100%, tj. albedo 1,  znači da se sva svetlost koja dopire do nebeskog tela reflektuje u svemirski prostor i nebesko telo ne zadržava svetlost (i ne razvija toplotu). Albedo 0, gde se sva svetlost apsorbuje, označava mesta misterioznih  “crnih rupa” u svemiru. Naša mala planeta Zemlja odbija oko 39% sunčeve svetlosti (Albedo 0,39), dok preostalih 61% svetlosti prolazi kroz stratosferu i atmosferu i dopire do tla, gde zagreva površinu i omogućava razvoj biosfere.

Albedo efekt su dobro opisali muzičari, pesnici i slikari, mnogo manje oni koji zastupaju teorije zagrevanja Zemlje, efekat staklenika i sličnih “verovanja” u “vrući pakao apokalipse”.
Jer pakao nas možda i čeka, ali lako se može desiti da bude “ledeni”.

Ko poznaje opus grčkog kompozitora Vangelisa, setiće se njegovog drugog albuma “Albedo 0.39”. Albedo 0,39 je vrednost albeda planete Zemlje 1976.  godine,  kad je album snimljen.
Sintetički proizvedena muzika prati recitujući glas koji opisuje identikit planete Zemlje u astronomskim terminima:
“Maksimalna udaljenost od Sunca: 94.537.000 milja
Minimalna udaljenost od Sunca: 91.377.000 milja
Prosečna udaljenost od Sunca: 92.957.200 milja
…….itd,  i na kraju:,
Albedo: 0.39”

Vangelis svoju kompoziciju “Albedo 0.39” striktno vezuje za godinu 1976, jer albedo Zemlje nije uvek isti, te može znatno varirati tokom vremena. I Vangelis to zna.

Ali pođimo unazad, u leto 1816. godine, kad je Lord Byron u Ženevi sastavio poemu: “Darkness” (Tama):
“Sanjao sam, čini mi se na javi,
da se blistavo sunce ugasilo….”
……………………………….
“Jutro je došlo i prošlo, - i ponovo došlo, ali nije donelo dan….”
……………………………….
“Obroci su kupovani krvlju”
…………………………..
“Siromašni i moćni su postali jedinstvena masa….”
(prevod autora članka)

Dugo su kritičari verovali da se radi o Biblijskoj viziji apokalipse, iako Lord Bajron nije bio religiozni čovek. Tek nedavno se razumelo da poema opisuje “Godinu bez leta”, kad je Zemlju obavila tama, hladnoća i beda. Tog leta u Ženevi su paljene sveće i petrolejke u sred dana.
U slikarstvu povećani albedo Zemlje 1815. godine osvedočen je paletama boja koje obilato koriste žute i narandžaste tonove i tonove boje rđe. Sunčeva svetlost se filtrilala kao kroz maglu. I ta magla je godinama obavijala Zemlju. Tek za primer se citiraju dela William Turner-a:

William Turner: Chichester Canal, ulje na platnu, 1815

Godina 1815. je bila godina katastrofalne erupcije strato-vulkana Mount Tambora u Indoneziji. Planina Tambora je bila visoka preko 4.000 m pre eksplozije i 2.850 m posle. Vulkan je izbacio u stratosferu 100 kubnih kilometara mikronski sitne vulkanske prašine. Ovaj oblak se raširio stratosferom širom planete i doprineo je odbijanju sunčeve svetlosti. Drugim rečima Zemljin albedo se povećao, što je upravo suprotno zagrevanju. U nekoliko narednih godina prosečna temperatura Zemlje se spustila za 3 stepena Celsijusa. Zemlja je bila obavijena “suvom maglom” (dry fog), koju ni vetar ni kiša nisu mogli da razbiju. Ekstremne “vulkanske zime” su smenjivale hladna leta. Sneg je padao u julu i avgustu u krajevima sa umerenom klimom, odnoseći sa sobom letnje useve. Cene poljoprivrednih proizvoda su vrtoglavo rasle. Glad i njen mlađi brat - bolest i epidemije, su se širili, kao i socijalni neredi.

William Turner: Erupcija Vezuva, ulje na platnu, 1817.
Vulkani izbacuju pepeo, mikročestice silicijuma (vulkanskog kamena), ali i gasove - sumpor dioksid (SO2) i vodonik fluorid (HF).

Pođimo još koju godinu unazad do erupcije vulkana Laki na Islandu 1783-1784 godine. Erupcija je trajala 8 meseci. Vulkan je za to vreme izbacio ukupno 14 kubnih km bazaltne lave i oblake korozivnog sumpordioksida i vodonik florida (8 miliona tona)  koji su uvili Zemlju u oblak aerosola koji je povećao albedo. Leto 1783. godine ušlo je u istoriju kao “peščano leto” (sand summer), jer tog leta je padao pepeo i pesak. Leto je bilo izvanredno toplo, a posle njega je usledila rekordno hladna “vulkanska zima” i nekoliko vrlo hladnih i nerodnih godina. Cene raži su u leto 1784. godine porasle za 16 puta, a cene osnovnih prehrambenih proizvoda za 5-6 puta.

“Laki izmaglica” (suva magla vulkana Laki) je bila dosad najjača izmaglica zabeležena u istorijskim analima. Ona je zavila veliki deo severne hemisfere u žuto-rđastu svetlost. Naučnici danas tvrde da ju  je izazvao aerosol sumpordioksida koji je vulkan izbacio.

Ako razmislimo da globalna industrija godišnje izbaci u atmosferu 120.000.000  tona sumpordioksida, da li možemo biti sigurni da nećemo završiti u “ledenom” paklu? Uz malu pomoć vulkana koji se tu i tamo bude.
Na prvi pogled izgleda nevažno u koji pakao idemo – u zagrejani staklenik ili u novo “malo ledeno doba” (LIA – Little Ice Age). Ideološki, staklenik je politički prihvatljiviji  – u slučaju zagrevanja, pržiće se prvo na subtropskim i tropskim geografskim širinama.

U drugom slučaju koji hipotizira povećenja albeda i dolazak novog “malog ledenog doba” problem će se prvo manifestovati u umerenim i kontinentalnim klimatskim područjima, što je politički i ideološki neprihvatljivo.
A svi znamo koliko je danas važno biti politički korektan.