Blog community…

Čuli smo i pročitali informaciju da je Ustavni sud doneo odluku da blanko ostavke (na lokalu) nisu ustavne. Za republičke poslanike i njihove blanko ostavke US se nije oglasio. Dvostruki aršini koji pomažu rastu popularnosti SNS. Vraćeni su im mandati na lokalu da bi im povećali popularnost, a da bi se oslabile druge opozicione stranke. Svesno uvođenje dvopartijskog sistema u Srbiji na mala vrata. Ali to je visoka politika.

Više me interesuje lokalna skupština. Nakon završenih lokalnih izbora po proporcionalnom sistemu deo radikala je prešao u SNS. Time je politička stranka koja nije učestvovala na izborima dobila svoje zastupnike u kikindskoj skupštini. O samom činu prelaska i moralu tih ljudi, ne bih trošio ni slova. Ja, tako nešto nikada ne bih uradio. Sasvim je logično da je SRS tražila njihovo izbacivanje iz Skupštine jer su naj taj način prekrojili izbornu volju građana Kikinde. Pošto je većina ljudi sa liste SRS prešla u naprednjake, radikali nisu imali koga da stave za odbornike, pa su ti mandati raspoređeni drugim strankama.

1. Ako je US vratio mandate ličnostima, onda čestvuje u menjanju izbornog sistema. Izborni sistem je bio proporcionalni, na izbornom listiću je pisalo “Srpska radikalna stranka - dr. Vojislav Šešelj”. I građani su glasali za listu, a ne za svakog pojedinca, jer nije bio većinski izborni sistem. Tada bi SNS dobio 14 odbornika u kikindskoj skupštini. To ne bi bilo odražavanje volje građana iskazane na izborima.

2. Ako odluka bude bila da se mandati vraćaju političkim organizacijama koje su izašle na lokalne izbore 2008. onda bi se zadržao ovakav odnos odbornika u lokalnom parlamentu.
No, pošto je još uvek sve nejasno, sačekaćemo da se odluka objavi u Službenom glasniku.

Možda ne bi bilo loše da se vrate naprednjaci. Tada bi većina morala da zbije redove, više zajednički da rade i da zaista nešto urade za dobrobit građana naše opštine. Ali, poznavajući ličnosti koje vode grad, to se neće desiti. Njima danas niko ne smeta da rade. Skela stoji na ulazu u Opštinu, zgrade su nam neokrečene, ASA se dva puta plaća za jedno isto đubre, Parking servis nas urniše, ulice su nam prepune rupa, propao samodoprinos, ne gradi se industrijska zona, nema razvoja male privrede, radikalke ili naprednjakinje im vode finansije opštine….

Naprednjaci će imati samo mogućnost da se direktno obraćaju gradskim ocima i da im u lice govore šta misle o njima. Tj, neće moći da im govore u lice, jer će glave držati pognuto, gredaće u vrhove svojih cipela i moliće se Bogu da se agonija što pre završi. Pojedinci će biti u nezavidnoj situaciji. Npr, predsednica opštinske Izborne komisije.

Kada su radikali došli na vlast 2004. degradirali su joj zvanje, rasporedili su je na najslabije plaćeno radno mesto za njenu školsku spremu, držali su je jedno vreme kao neraspoređenu, čučala je pred njima dok je čitala sistematizaciju (dokument je bio na stolu od klub garniture bez stolica)…. Na sve načine su pokušavali da ljude prisile da odu iz opštinske uprave, davali im otkaze, kinjili su ih, maltretirali… Naravno, otišla je iz opštine bez otpremnine, za razliku od nekih. I sada, posle svih neprijatnosti koje je od njih doživela, US će je svojm odlukom naterati da  …. (da ne lajem) vrati mandate.

Da sam na njenom mestu, ne znam da li bih i pored sve objektivnosti imao stomak da to uradim.

(Povodom Dana planete Zemlje)

Albedo je igra svetlosti u svemirskom prostoru i u svemirskim razmerama.

Strogo astronomski gledano albedo izražava stepen odbijanja (refleksije) svetlosti ugašenih nebeskih tela koja ne zrače sopstvenom svetlošću, nego su ozračena svetlošću zvezda. Govorimo o planetama, satelitima, kometama… koje se ponašaju kao ogledala. Ova nebeska tela odbijaju svetlost u većoj ili manjoj meri, što zavisi od njihove atmosfere, stratosfere, litosfere, tj. od hemijsko-fizičkog sastava ozračene površine. Albedo od 100%, tj. albedo 1,  znači da se sva svetlost koja dopire do nebeskog tela reflektuje u svemirski prostor i nebesko telo ne zadržava svetlost (i ne razvija toplotu). Albedo 0, gde se sva svetlost apsorbuje, označava mesta misterioznih  “crnih rupa” u svemiru. Naša mala planeta Zemlja odbija oko 39% sunčeve svetlosti (Albedo 0,39), dok preostalih 61% svetlosti prolazi kroz stratosferu i atmosferu i dopire do tla, gde zagreva površinu i omogućava razvoj biosfere.

Albedo efekt su dobro opisali muzičari, pesnici i slikari, mnogo manje oni koji zastupaju teorije zagrevanja Zemlje, efekat staklenika i sličnih “verovanja” u “vrući pakao apokalipse”.
Jer pakao nas možda i čeka, ali lako se može desiti da bude “ledeni”.

Ko poznaje opus grčkog kompozitora Vangelisa, setiće se njegovog drugog albuma “Albedo 0.39”. Albedo 0,39 je vrednost albeda planete Zemlje 1976.  godine,  kad je album snimljen.
Sintetički proizvedena muzika prati recitujući glas koji opisuje identikit planete Zemlje u astronomskim terminima:
“Maksimalna udaljenost od Sunca: 94.537.000 milja
Minimalna udaljenost od Sunca: 91.377.000 milja
Prosečna udaljenost od Sunca: 92.957.200 milja
…….itd,  i na kraju:,
Albedo: 0.39”

Vangelis svoju kompoziciju “Albedo 0.39” striktno vezuje za godinu 1976, jer albedo Zemlje nije uvek isti, te može znatno varirati tokom vremena. I Vangelis to zna.

Ali pođimo unazad, u leto 1816. godine, kad je Lord Byron u Ženevi sastavio poemu: “Darkness” (Tama):
“Sanjao sam, čini mi se na javi,
da se blistavo sunce ugasilo….”
……………………………….
“Jutro je došlo i prošlo, - i ponovo došlo, ali nije donelo dan….”
……………………………….
“Obroci su kupovani krvlju”
…………………………..
“Siromašni i moćni su postali jedinstvena masa….”
(prevod autora članka)

Dugo su kritičari verovali da se radi o Biblijskoj viziji apokalipse, iako Lord Bajron nije bio religiozni čovek. Tek nedavno se razumelo da poema opisuje “Godinu bez leta”, kad je Zemlju obavila tama, hladnoća i beda. Tog leta u Ženevi su paljene sveće i petrolejke u sred dana.
U slikarstvu povećani albedo Zemlje 1815. godine osvedočen je paletama boja koje obilato koriste žute i narandžaste tonove i tonove boje rđe. Sunčeva svetlost se filtrilala kao kroz maglu. I ta magla je godinama obavijala Zemlju. Tek za primer se citiraju dela William Turner-a:

William Turner: Chichester Canal, ulje na platnu, 1815

Godina 1815. je bila godina katastrofalne erupcije strato-vulkana Mount Tambora u Indoneziji. Planina Tambora je bila visoka preko 4.000 m pre eksplozije i 2.850 m posle. Vulkan je izbacio u stratosferu 100 kubnih kilometara mikronski sitne vulkanske prašine. Ovaj oblak se raširio stratosferom širom planete i doprineo je odbijanju sunčeve svetlosti. Drugim rečima Zemljin albedo se povećao, što je upravo suprotno zagrevanju. U nekoliko narednih godina prosečna temperatura Zemlje se spustila za 3 stepena Celsijusa. Zemlja je bila obavijena “suvom maglom” (dry fog), koju ni vetar ni kiša nisu mogli da razbiju. Ekstremne “vulkanske zime” su smenjivale hladna leta. Sneg je padao u julu i avgustu u krajevima sa umerenom klimom, odnoseći sa sobom letnje useve. Cene poljoprivrednih proizvoda su vrtoglavo rasle. Glad i njen mlađi brat - bolest i epidemije, su se širili, kao i socijalni neredi.

William Turner: Erupcija Vezuva, ulje na platnu, 1817.
Vulkani izbacuju pepeo, mikročestice silicijuma (vulkanskog kamena), ali i gasove - sumpor dioksid (SO2) i vodonik fluorid (HF).

Pođimo još koju godinu unazad do erupcije vulkana Laki na Islandu 1783-1784 godine. Erupcija je trajala 8 meseci. Vulkan je za to vreme izbacio ukupno 14 kubnih km bazaltne lave i oblake korozivnog sumpordioksida i vodonik florida (8 miliona tona)  koji su uvili Zemlju u oblak aerosola koji je povećao albedo. Leto 1783. godine ušlo je u istoriju kao “peščano leto” (sand summer), jer tog leta je padao pepeo i pesak. Leto je bilo izvanredno toplo, a posle njega je usledila rekordno hladna “vulkanska zima” i nekoliko vrlo hladnih i nerodnih godina. Cene raži su u leto 1784. godine porasle za 16 puta, a cene osnovnih prehrambenih proizvoda za 5-6 puta.

“Laki izmaglica” (suva magla vulkana Laki) je bila dosad najjača izmaglica zabeležena u istorijskim analima. Ona je zavila veliki deo severne hemisfere u žuto-rđastu svetlost. Naučnici danas tvrde da ju  je izazvao aerosol sumpordioksida koji je vulkan izbacio.

Ako razmislimo da globalna industrija godišnje izbaci u atmosferu 120.000.000  tona sumpordioksida, da li možemo biti sigurni da nećemo završiti u “ledenom” paklu? Uz malu pomoć vulkana koji se tu i tamo bude.
Na prvi pogled izgleda nevažno u koji pakao idemo – u zagrejani staklenik ili u novo “malo ledeno doba” (LIA – Little Ice Age). Ideološki, staklenik je politički prihvatljiviji  – u slučaju zagrevanja, pržiće se prvo na subtropskim i tropskim geografskim širinama.

U drugom slučaju koji hipotizira povećenja albeda i dolazak novog “malog ledenog doba” problem će se prvo manifestovati u umerenim i kontinentalnim klimatskim područjima, što je politički i ideološki neprihvatljivo.
A svi znamo koliko je danas važno biti politički korektan.

(Gostovanje reprezentacije Srbije u Japanu: iz ugla prevodioca)

Petog aprila ujutru, kao prevodilac uposlen od strane japanske firme koja vrši organizacione poslove za Japanski fubalski savez dočekao sam našu fudbalsku reprezentaciju na međunarodnom aerodromu u Osaki. Naša ekspedicija bila je sastavljena od mladih igrača koji igraju u domaćoj ligi, od kojih je mnogima to bio prvi meč u nacionalnoj selekciji, te fudbalskog osoblja i rukovodstva Fudbalskog saveza Srbije.

Dok sam sprovodio igrače do autobusa i slušao njihove komentare o dugim satima leta osećao sam zebnju i bilo mi ih je čak i žao - činili su mi se kao unapred na neuspeh osuđene žrtve složene i neizbežne zamke u koju je upalo već puno stranih reprezentacija i klubova: dolazak u sred sezone, bez priprema, put dug preko 20 sati, vremenska razlika od 8 sati i odmoran i poletan japanski tim na terenu nošen punim stadionom i neverovatnom medijskom kampanjom. Video sam mnogo puta kako protivničke ekipe nakon dugog puta, naročito leti kada u Japanu vlažnost pređe i 80%, stanu nakon 30 minuta i utakmica postane rešeto na jedan gol. Tako su japanski klubovi ovde uspeli da odigraju nerešeno sa Mančester Junajtedom i Lacijom, na primer, a pre pet godine poslednjeplasirani tim J-lige Tokio Verdi čak je posramio od puta iznureni Real Madrid, sve sa Zidanom, Bekamom i Figom, 3:0.

Realovi galaktički milioneri tada su delovali zbunjeno i bespomoćno kao deca kojoj je neko u parku ukrao kamion dok su se igrala u pesku - oni su naravno bili u šoku. Japanska publika, potpuno predata obožavanju slavnih, koja se sjatila samo da bi videla te fudbalske bogove i manekene, te ih i zdušno bodrila ignorišući domaći tim, takođe je zanemela u šoku. Sponzori koji su istresli svoje debele novčanike da dovedu el vanzemaljce u Japan, ne bi li napunili još deblje kofere, završili su na prijemnom odeljenju lokalne kardiovaskularne klinike - u šoku. Čak su i sami japanski igrači, koji su brzim kontrama demolirali galaktične, bili u šoku: em nisu mogli da veruju da su više kul od onih koji su, kao, definicija toga šta je kul, em nisu znali da li je u redu da se raduju jer im je prosto bilo neprijatno koliko su ponizili te čudesne el svemirce.

Autor bloga (u sredini) uživa u pobedi Srbije

A naši su stigli u Osaku, spletom okolnosti, u zaobilaznom luku preko Pariza umesto uobičajene kraće rute preko Moskve, ili bar Nemačke, dan nakon odigranog kola naše lige i dva i po dana pred utakmicu sa “plavim samurajima”, kako Japanci sebe zovu. Povrh toga, naš tim je bio u sastavu koji nikad nije igrao zajedno i čak šta više do tada nije imao ni jedan trening. Recept za katastrofu, razmišljao sam, prognozirajući težak poraz.

U ovoj deceniji Japan je već dva puta osvojio prvenstvo Azije i ne samo to, odigrao je nerešeno ili čak pobedio ekipe kao što su Nemačka, Rusija i Švajcarska. I naša reprezentacija u, bar na papiru dosta jačem sastavu nego sad, kapitulirala je ovde 2001. i 2004. Takodje, 2001. godine Crvena Zvezda je na oproštajnoj utakmici Dragana Stojkovića-Piksija u Japanu doživela katastrofalni poraz od Nagoje 0:6. Reprezentacija nezavisne Crne Gore ispraćena je iz Japana sa dva pogotka u mreži 2007. Što se još bliže prošlosti tiče, Japan je prošle godine kod kuće rasturio Belgiju i Čile sa po 4:0. I mada je japanska reprezentacija poslednjih meseci počela da beleži loše rezultate, među našom malobrojnom kolonijom ovde provejavala je velika zabrinutost uoči ovog meča - strah da će naši umorni i neutrenirani igrači iz lige biti lak plen za vrlo pokretljive i motivisane Japance.

Kao čovek koji već deset godina prevodi za naše igrače i trenere u Japanu, uprkos fantastičnim uslovima za rad u japanskim klubovima, uvek sam osećao izvesnu nelagodu i teskobu zbog upitnih pogleda japanskih igrača koji bi ponekad na učtiv i indirektan način izražavali čuđenje da ljudi iz zemlje od koje Japan poslednjih godina ima jaču ligu i bolje rezultate u reprezentativnim okršajima, iz zemlje koja je doživela katastrofalni poraz od 6:0 na prošlom SP od Argentine, dolaze da rade u Japan kao neka vrsta učitelja ili pojačanja. Dugo se provlačila atmosfera da naši fudbalski stručnjaci žive od reputacije stečene nekim davnašnjim uspesima iz osamdesetih i ranih devedesetih ili da se oslanjaju na ugled koji je ovde stekao Dragan Stojković-Piksi.To je ova utakmica u Osaki promenila. Nadam se za mnogo godina.

Tih par dana pred meč za mene lično bila su jedna vrsta vihora. Radio sam od 8 ujutru do 11 uveče bez predaha kao nekakav vezista-prevodilac zadužen za komunikaciju između našeg tima i osoblja japanskog fudbalskog saveza, stadiona, hotela i autoprevoznika. Dok sam jurio okolo primajući po tri, četiri poziva istovremeno, uštogljen, sa kravatom koju po ugovoru nisam smeo da skinem, znojeći se od stresa, postao sam neka vrsta maskote. Osoblje našeg tima, činilo se, našlo je moje znanje jezika, jedanaestogodišnji boravak u Japanu neobičnim i impresivnim, a moju ozbiljnost i delimično japanizirane manire smešnim. Zadirkivali su me govoreći da se opustim, skinem tu kravatu, usporim i odmorim, nešto što naravno baš i nisam mogao jer se u Japanu strašno radi a od radnika zahteva potpuna posvećenost, odgovornost i ozbiljnost. Dva simpatična fizioterapeuta naše ekipe su primetili: “Jedanaest godina u Japanu. Ti si sine počeo da gubiš naš identitet i treba da se vratiš svojim korenima.”

Nakon te (na žalost) tačno postavljene dijagnoze, počeli su tretman. Kad god bih bio u prolazu oni bi me uhvatili, dali mi nešto da popijem i predahnem, i do sledećeg poziva na koji sam morao da odgovorim, ćaskali sa mnom o životu u Japanu, podsećali me na našu hranu i prelepe žene, svadbe i žurke, puštali mi našu muziku: od popa i roka do tehno i narodne i pravili planove da mi nađu mladu u Srbiji. Nisam mogao da se opasuljim: prava naša domaća atmosfera u zemlji gde mesecima ne progovorim ni reč srpskog i gde ukupno ima samo nekoliko desetina naših ljudi. Razne zatomljene uspomene počele su da mi naviru i bilo mi je toplo oko srca, ali istovremeno mi je i bilo žao što ne mogu odmah da odem nazad i duže proboravim kod kuće, ne one u Tokiju, nego one prave, u Beogradu.

U druženju sa njima i drugim osobljem, i gledajući igrače postalo mi je jasno da imamo duh, da tim ima karakter. Treninzi pod palicom trenera Ćurčića i pod budnim okom selektora Antića odrađeni su solidno, uprkos problemima sa prilagođavanjem, velikoj vremenskoj razlici izmedju Srbije i Japana i nekim poteškoćama u organizaciji na stadionu.

I onda je došao dan odluke. Ne verujem da su naše osoblje i momci na terenu znali koliko je taj meč bitan za imidž naše zemlje u Japanu koji je, mada daleko od nas, u svetskim razmerama izuzetno značajan ekonomski i politički činilac, ili prosto rečeno, jako važna zemlja. Japanci, osim po Piksiju, Srbiju, koju često mešaju sa Sibirom i Seviljom, znaju uglavnom samo po ratu i razaranju. I bez ulaženja u visoku politiku i implikacije koje poznavanje strane zemlje i njen imidž među običnim stanovništvem imaju generalno, treba reći da je Japan ogromno turističko tržište, da milioni Japanaca rado putuju u inostranstvo i da su pri tom često motivisani time što su tu zemlju videli na nekom takmičenju ili zato što ih je privukao neki sportista ili glumac. A da ne govorim šta bi dobar meč značio ubuduće za naše igrače i trenere koji traže uhlebljenje u Japanu.

Očekivao sam japansku oluju pred našim golom i kad je Mrđa na samom početku utakmice izbio pred protivničkog golmana i pogodio stativu, pomislio sam da smo hrabro počeli ali da verovatno nećemo više imati tako dobru priliku protiv Japana kojem su nedostajala samo tri standardna prvotimca i koji je na terenu imao 5,6 najvećih zvezdi, u poređenju sa Srbijom koja nije dovela nikog od svojih trideset najpoznatijih igrača. Ali, naši su ponovili sličnu akciju i Mrđa je ovog puta bio precizan: 1:0. Naši  reprezentativci su delovalo smireno i kao da imaju dosta samopuzdanja, te su brzo primirili japanski protivudar i zagospodarili terenom. Kad je Mrđa postigao i drugi gol a naši se vešto odbranili do kraja poluvremena učinivši da svi japanski napadi izgledaju jalovo, postalo je jasno da naš tim neće pasti kao žrtva zamke pomenute na početku teksta. Drugi gol je i meni bio znak da se rastavim od svih briga vezanih za ishod utakmice, imidž zemlje, tretman naših od strane japanskih klubova, svoje reputacije kao prevodioca iz Srbije i sličnog.

Sa mesta na kojem sam stajao pored klupe nakon golova utrčavao sam u prostor između klupe i terena i skakao zajedno sa rezervistima. Počeo sam da navijam kao nikad u životu, a kad je pao i treći, fantastični gol Tomića iz slobodnog udarca, pluća su mi se od radosti i ponosa raširila do tačke pucanja. Počele su da lete i šale, komentari o sudijama, a naša jedina tri navijača na tribinama počeli su da dobacuju u ekstazi: “Hocemo petardu!”.
Stvari su se zaoštrile nešto docnije kada je koreanski pomoćni sudija dopustio japanskom timu da iz velikih, očiglednih ofsajda ugroze naš gol i naročito kada je pri kraju počeo da netačno i uporno signalizira glavnom arbitru da svira penal jer je navodno lopta pogodila našeg igrača na gol liniji u ruku. Glavni arbitar je to srećom ignorisao i tako, uprkos dugom putu, nedostatku priprema i treninga i, čini se, zlonamernom pomoćnom sudiji naši momci su na gostovanju pred skoro 50.000 protivničkih navijača postigli ubedljivu i za imidž naše zemlje vrlo važnu pobedu, čistu kao suza.

Ne znam da li me je više impresioniralo to kako su se kretali tokom svih 90 minuta uprkos tome što su tri dana ranije imali ligašku utakmicu i putovali 22 časa avionom preko sedam, osam vremenskih zona, ili, fudbalski gledano, to kako su stalno išli na loptu i sekli protivničke napade i kako su nekarakteristično za naš mentalitet disciplinovano držali linije tima pod konac. Ili to kako su, nakon ekstremno čudnih odluka linijskog sudije koji se očigledno namerio da Japancima omogući da postignu počasni gol, brzo odustajali od rasprave i trčali nazad na svoju poziciju. Ili to kako je ovaj sastav, koji je sam po sebi poslat kao zamena za A selekciju, ostao solidan i funkcionisao celovito i nakon čitavih dodatnih šest izmena tokom utakmice. Ili individualno gledano, kako je Mrđa pretrčavao Japance koji su generalno mnogo brži i agilniji od nas i kako je kod našeg  drugog gola, nakon što je pao uporno pokušavao da dohvati loptu dok je konačno nije ugurao u gol; kako je golman Brkić mirno ostajao na nogama i brao lopte kao kruške kad bi ostao sam oči u oči sa protivničkim napadačem.

Bilo mi je i simpatično (a za Japance možda bolno) to što je nekoliko naših mladih igrača posle ceremonije proglašenja pobednika i dodele trofeja našoj ekipi, uprkos ubedljivom trijumfu, tražilo da njihove dresove zamenim za dresove japanskih zvezda što sam i učinio nakon dužeg čekanja jer se japanski tim nakon odlaska sa terena zabarikadirao u svlačionicu i dugo nije izlazio. Naročito je bilo interesantno to što je Nemanja Tomić, strelac našeg trećeg gola iz slobodnog udarca, tražio dres najveće japanske zvezde, internacionalca Šunskea Nakamure, koji je poznat po izvodjenju slobodnjaka, ali se na utakmici protiv nas ispromašivao.

Srpski igrači su 7. aprila 2010. godine u Osaki pokazali ozbiljnost, trud, disciplinu i fudbalsko znanje. Iako rezervni sastav, odigrali su na nivou višem od mnogih drugih kompletnih A selekcija koje su se takmičile u Japanu. Sveukupno gledano: mnogo smo jaki!

Puno hvala i osoblju i igračima za fantastičan doživljaj u Osaki!

“Ćuti,
Diž’ se.
Ustaj,
Sedi.
O, kako je lepo biti glup…”
Sećate se pesme “Riblje čorbe”?

Naš deda-Slavko je uvek bio “antiprotivan”. Uvek je glasao za Kosićeve, nikada nije glasao za Budišanere. Jelka, njegova žena, naša majka, ga je molila, kumila, grdila… da glasa za Budišanere koji su obećavali i davali. Ali, NE! Slavko je imao svoj stav. Niko nije mogao da ga promeni. Suprotna strana je bila prefrigana, nisu ga ubeđivali, već su to činili preko njegove žene. Ali, Slavko je uvek govorio šta je mislio, uvek je imao svoj jasan stav.

Tokom ovih sedamdeset godina malo šta se promenilo. Ako si politički podoban, možeš dobiti posao, možeš dobiti kredit, možeš dobiti nepovratna sredstva za privatan posao, možeš da kažeš svoje mišljenje, ako si na “liniji”. Čim počneš sa dobronamernom kritikom, kada ukazuješ na neke propuste ili loše stvari, prvo ti je posao na udaru, potom ne možeš dobiti nikakva finansijska sredstva, a ako ni tada se ne dozoveš pameti, onda kreće pritisak na tvoje najmilije: ženu, muža, decu, rođake… Klečanje pred šefovima, kažnjavanje bez razloga, smanjivanje zarada… Sve smo to doživeli i preživeli. Ako ni to ne pomogne, sleduju: OTKAZI. Bitno je da samo oni ostanu na vlasti.

Sećam se 1996. godine kada smo preuzeli vlast u Kikindi. Svi u opštinskoj administraciji, javnim preduzećima i ustanovama su drhtali, plašeći se otkaza. Međutim, Liga je tada imala stav, da ljude koji profesionalno obavljaju svoj posao niko neće maltretirati. I zaista, niko nije dobio manju platu zbog članstva u nekoj stranci, niko nije otpušten. Jedino je demokratska stranka zadržala direktore koji su bili članovi SPS. Da li je to bilo dobro ili loše? Vreme je pokazalo.

U to vreme smo pokušali da menjamo način razmišljanja. Možemo da imamo različite stavove, možemo da vodimo dijalog, možemo da se ne slažemo, ALI NIKO NE MOŽE DA SNOSI POSLEDICE RAZLIČITOG MIŠLJENJA. Ali, na žalost… Zar smo živeli u utopiji? Zar je loše što smo ljudima pokazali da mogu misliti i govoriti? Zar je loše što se u opštinsku zgradu moglo ući kao u komšijinu kuću, sa dužnim poštovanjem prema domaćinu???? Koga sada da poštujemo da nam se usta zapušavaju, već šestu godinu? Koga da poštujemo kada portiri, telohranitelji, garda, pretorijanci, izbacivači… nazovite ih kako želite, već šestu godinu čuvaju predsednike opštine?

Da li su zaboravljene tekovine savremene demokratije? Zar vlast ima pamćenje poput zlatne ribice?

Kako kaže pesma:
“Leteti, leteti,
lepo je leteti,
živeti, živeti,
lepo je živeti…”

Leteti je sasvim u redu, čak šta više, i poželjno. A preleteti - to je stvar morala i etike. Izneveriti svoje ideje, principe, shvatanja može pojedinac koji ima veoma veliki razlog. Razočarenje, ljubav, materijalni interes…

Imao sam ponudu od političkih stranaka da napustim Ligu i pređem u njihove redove. Nisam, jer nijedna se suštinski ne zalaže za esencijane interese ljudi u Vojvodini.

Ali, ovde nisam ja bitan. Kada je Vukmirica podneo ostavku na mesto predsednika OO DSS, očekivao sam da će preći kod narodnjaka i to veoma brzo. Jedino nisam znao kolika je cena preleta. I ovo što je Vukmirica izjavio za Kikindske je bacanje prašine u oči. Ali, krenimo redom.

1. Svetislav Vukmirica je bio predsednik Skuopštine opštine Kikinda za vreme dok je predsednik Opštine bio Branislav Blažić. Izgleda da su dobro funkcionisali, čim su se skoro onako lepo izljubili. Kada su demokrate razrešile Vukmiricu sa funkcije, on je morao u roku od 15 dana da se vrati na svoje, zamrznuto radno mesto u Ekonomskoj školi. Da li se vratio u zakonskom roku? Neka na ovo odgovore bivša direktorica škole, Ilinka Đuran (DSS) i načelnik opštinske uprave, Branko Ljuboja (DS).

2. Svetislav Vukmirica je pogodio propuste lokalne vlasti oko raspisivanja i sprovođenja glasanja za gradski samodoprinos. On i DSS su imali veliku zaslugu za poništavanje samodoprinosa. Ali, prelaskom kod naprednjaka, prepolovio je uspeh. Da je ostao u DSS mogao je svima u stranci da natrlja na nos to što su ga izostavili sa stranačkih funkcija u centrali. Mogao je da traži satisfakciju. Ali nije.

3. Prelazak Svetislava Vukmirice u naprednjake je bio očekivan potez. Jedino je ta opcija nekako bliska idejama DSS, mada…. Zar je moguće da čovek preko noći promeni svoje politička ubeđenja, ali apsolvirao sam svoje mišljenje o tome. SNS je momentalno, najbolja “udavača”. Ako se na vreme ukrcate, možda i nešto dobijete, ako osvoje vlast. Prešao je u SNS da bi postao potpredsednik (zamenik predsednika) Inicijativnog odbora. Što je funkcija???!? No, ono što ga možda čeka je interesantnije, potpredsednik OO SNS. Očekuje da će dobiti mesto predsednika Opštine??!?!? Sada je došao, a za 2 meseca će postati funkcioner!!!! Pored svih onih bivših radikala, sadašnjih naprednjaka, koji su po 10, 15 godina u stranci, koji su radili, koji su ulagali svoje vreme, novac, rad….!!!!! Pored Hrnjakove, pored Majkićeve, pored Markovog, Pored Tomića, pored stotine i stotine drugih zaslužnih članova!!!!!! Neko će reći, ali ljubio se sa Blažićem. Ako je Blažić nešto veliko uradio za Kikindu, zašto se ne vrati, zašto članove strane koji su ga izneli na mesto predsednika Opštine, ne pogleda u oči i prikaže od kojih novaca je kupio nekretnine u Beogradu.

4. Mislim da je Svetislav Vukmirica povukao loš potez. Obukao je tuđ dres. Kako očekuje da mu ljudi veruju, kada je izdao svoje.

(U susret postmodernom čoveku)

Oni koji prate moje priloge mogli su primetiti da se isti često bave emocionalnom, čulnom, senzorijalnom dimenzijom postojanja. Ponekad liče na nostalgični vapaj za premoderna, davno prošla vremena, drugi put su iskorak u postmoderna vremena. Tačno je i prvo i drugo. Neki će zaključiti da sam patetična. I ja ću baš od njih poći. Od apatičnih. Jer čovek je ili apatičan ili patetičan. U odnosu na patos, može se biti patični (ili patetični, kako su iluministi pežorativno nazvali retoričare) ili a-patični (apatični), trećeg nema.

Postmoderno doba nam vraća izgubljeni PATHOS. I to je dobra vest. Ali šta je patos?

Pođimo od naše svakodnevnice.
Svako od nas se pre ili kasnije zamislio nad smislom života. Ponekad tek za trenutak, između dva teška radna zadatka, ponekad u nedeljno popodne dok napolju pljušti kiša, ili ponedeljkom dok se sprema da pođe na posao, ili kad deca odrastu i napuste roditeljsku kuću….

Neumesno pitanje, ako se smisao traži u značenju. Aristotel nas je učio da postoji nepromostiva razlika i odstojanje između „semainomenon“-a, odnosno značenja koje naš intelekt pripisuje stvarima i situacijama i „pathos“-a, tj. smisla kojim naša duša doživljava iste stvari i situacije. Značenje je proizvod svesti i znanja o stvarima i situacijama, smisao leži u doživljavanju stvari i situacija, znanih i neznanih. Smisao koristi naša čula da dopre do naših osećanja i spoznaje.
Moderno, industrijsko doba ekonomski primenjene nauke i tehnike, danas na zalasku, su nas udaljili od emocionalne percepcije stvari i događaja, i postepeno privikli na ekonomski racionalno osmatranje fenomena sa većih ili manjih visina našeg ličnog znanja. Ono što posmatramo je daleko od naše senzorijalne percepcije i ne dodiruje nas. Rasuđujemo uz maksimalnu emotivnu uštedu. Prolazimo pored ljudi, rascvetalih polja, mirisnih aleja kao pored zidova. Odgojeni smo na neosetljivosti. I ta neosetljivost na sve ono što nas okružuje, taj a-pathos, to odsustvo patosa, sućuti, emotivnog angažovanja, konačno nas pretvara u apatične osobe, nesposobne da saosećaju, da doživljavaju; u vrstu ljudi sa minimalnim emotivnim utroškom.

Uistinu, ne uočavamo više ni razliku između „značenja“ i „smisla“, sve dok ne postavimo fatalno pitanje: „Koji je smisao života?“
Tu niko od nas neće pogrešiti. Nikom neće na pamet pasti da pita „Koje je značenje života?“ Jer život uvek ima svoje naučno-tehničko značenje i objašnjenje, čak i kad se mnogima čini besmislen.

I od ovog pitanja kreće postmoderna revolucija. U formiranju olističkog čoveka, celovitog u svojoj intelektualnoj i emotivnoj dimenziji. Ne više čovek-proizvođač (homo faber) industrijskog doba, već čovek koji se raduje životu (homo ludens).

Prvi koji su osetili puls novog vremena su specijalisti marketinga i komunikacije. Ono što danas prodaju je patos, emocionalni naboj proizvoda i usluga. Neki od ovih primera su ilustrovani u prilogu Kristalna bajka (Swarovski) i Sveska (Moleskine). Emotivno i senzorijelno blago koje koriste leži u premodernoj kulturi – u tradicijama, u zanatskom načinu obrade, u legendama, u bajkama, u mitovima, u premodernim ritualima, koje je moderna, industrijska civilizacija duboko zakopala.

Posao im nije uvek lak. Globalni, umreženi svet pruža alternativno emotivno angažovanje oko najraznovrsnijih tema koje se mogu sintetizirati u motu „eco, non ego“ (ekološki, a ne egoistički), koji je iskovao avangardni arhitekt Thun. Nezgodno, kad ne i ubitačno za nekritično potrošačko društvo. Pozitivni emotivni naboj crpi snagu iz naših fantazija, snova, doživljavanja lepog i tajnovitog, i sve postaje moguće ako ima smisla.

Za početak razmislite o Vaskrsenju.