Blog community…

Bilo je i ove godine preskakanje Lazarice

Sećam se da smo preskakali vatru još dok smo bili klinci, početkom ‘70, prošlog veka. Sestra i stariji su mi pričali da se oduvek palila vatra u našem kraju, u II frtalju, u Nikole Francuskog.

Kada smo tražili ogrizine po komšiluku, dede i babe su se protivili, bunili, neki manje, neki više, ali su svi davali. Bilo je krava, konja, ovaca… tako da je materijala bilo veoma mnogo. Naravno, uzimali smo i snopove tuleja. Babe i dede su nam govorili da su javili preko radija da je zabranjeno paliti vatru, da će se ići u zatvor… Svašta su nam govorili. Ali, roditelji su uvek ćutali i slegali ramenima. Bilo ih je koji su bili članovi SKJ, neki čak i veoma aktivni. Kada sam odrastao shvatio sam da je bilo zabranjeno paliti Lazaricu, ali tihi bunt domaćeg stanovništva je uvek postojao. Nikada nijednom detetu nije bilo zabranjeno da preskače vatru! Dok nije bilo asfalta u ulici, vatra se palila između kuća Ludajića i Krasinih. Kasnije, uglavnom isped kuće moga dede i majke. Čim padne mrak, očevi su nam zapaljivali vatru. Babe i mame su iznosile kifle i kokice, dede su iznosili stolove i vino, rakiju i sokove. Nije bio prisutan samo komšiluk, već su dolazili rođaci i prijatelji i drugih krajeva Kikinde gde se nije palila Lazarica. Vatru nismo samo mi deca preskakali, to su činili i odrasli, pa čak i po neka baba. Preskočiti malu vatru nije bilo interesantno, samo veliku i obavezno smo nosili kape. Barem kosa da se ne osmudi. Ostajali smo bez obrva i trepavica. Sećam se da je jednom brat-Dragi upao u žar. Nije bilo strašno, samo su mu uši izorele, ostao je bez obrva, trepavica i malo kose. Par dana nije išao u školu.

Kada bi materijal izgoreo, bili bismo tužni jer je već kraj (nakon 2 - 3 sata preskakanja!!!). Tek sledeće godine ćemo ponovo preskakati. TEK??!?!!!!!!!!! Kako je to daleko.

Nikada naši roditelji nisu odgovarali zbog toga i nikada nisu imali problema u SKJ.
Svih ovih godina je Lazarica paljenja. Nekada je bila manja, nekada veća.
Stari su umrli, mlađi su rođeni, sada je moja obaveza da zapalim vatru.
I ove godine smo palili vatru. I sledeće ćemo paliti. Palićemo sve dok su nam kuće na tom mestu i dok postojimo.
Da oteramo veštice.

A, subotom se znalo, lepo opravljena deca sa majkama i babama na Vrbicu. Za to su nam u školi govorili da ne treba da radimo. Ali Vrbica je jednom godišnje, kako da se propusti?!?!???? Naravno da nas ništa nije moglo zaustaviti. Tada je to predstavljalo zabranjeno voće, otvoreni bunt, čuvanje tradicije… Naši stari su živeli sa tim jer je to…. to je… to je bio sastavni deo života, već vekovima.

Kad stigne proleće, nekako me nadvlada začuđenost i nisam u stanju da osvestim kotiledon koji se deli ili lukovinu iz koje izrasta zumbul. Jer ono što svako proleće iščekujem, uvek sa istim zanosom, je miris rascvetalog zumbula, bokorenje belih i plavih ljubičica i žutih narcisa…..  i hiljade malih i velikih misterija lepote obnavljanja. Nauka vulgarizuje lepotu, oduzima joj čar i tajnovitost, guši emocije, gasi očekivanja, kad ne i nadu …..  Nauka je spremna da banalizuje i  ono što je intuitivno, emotivno, senzorijalno, intimno, čak i onda kad joj nedostaju ozbiljne postavke na osnovu kojih bi isključivo morala da rasuđuje.

Nauka ne može da objasni uspeh Harry Pottera, ili Avatara, ili Gospodara Prstenova. U ime principa realnosti, a u strahu od čudotvornog, autorka Harry Pottera, J.K. Rowling, je bila odbijena  od 17 izdavačkih kuća pre nego što je našla izdavača. Danas je g.đa Rowling najbogatija žena u Engleskoj, bogatija i od Engleske kraljice.

Razmišljam i o onom Lazaru kojeg je Isus podigao iz mrtvih. Danas bi to teško išlo. Nauka je ustanovila uslove pod kojima se mogu eksplantirati organi pri kucajućem srcu – “cerebralna smrt”.
Telu kojem su eksplantirani srce, pluća, jetra, bubrezi, ni Isus ne bi pomogao. Tu zaista ne bi više bilo mesta za čuda, čudotvornost i nadu.

U nama, duboko skriveni od nas samih, deluju mehanizmi čudotvornog, neobjašnjivog, začaranog, fantastičnog, sanjalačkog, hitrovitog, instiktivnog, koji se otimaju institucionalnoj sklerozi i traže pravo na postojanje. Na površinu izlaze drevni magični običaji – tetoviranje i piercing. Sećam se da sam u detinjstvu slušala priče o našem starom običaju da se prvorođenom sinu, nasledniku, “buši” jedno uvo u koje se uvlačila minđuša. Ovaj običaj “piercinga” je kod nas još postojao u mladosti moje bake, koja je znala i o kojem se “uvetu” radilo, levom ili desnom, ali ovaj detalj sam, nažalost, zaboravila.

Ali Lazarice, one su mi ostale u sećanju. Lazarice u četvrtom frtalju su bile bogate običajima i sadržajem i ja ih nikad nisam propuštala. Redovno sam se pakovala i selila kod bake.
Na Lazarevu subotu grupa mladih, vitkih cigančica je išla od kuće do kuće. Bile su obučene u lepe,  raskošne, jarko obojene haljine, a u rukama je svaka držala pozamašnu vrbovu granu okićenu zvončićima i tankim somotskim trakama bele, žute, plave i crvene boje. Ulazile su samo u kućna dvorišta, nikad i u kuću. U dvorištu bi, igrajući i tresući okićenu vrbu, pevale “Oj Lazare, dobri dane, dobri ljudi Lazarevi, …..”, i u pesmu bi unosile stihove prilagođene domaćinu – dobar rod, zdravlje, porod, i slično. Moja baka bi im davala nešto novca i koji komad kolača ili šunke. Najstarija cigančica bi slagala ove ponude u veliku slamnu torbu. (Ovih slamnih torbi više nema, iako bi bile idealne za plažu!)
Moj dan bi prolazio u iščekivanju Lazarica. Izvirivala bih na ulicu:
“Gde su?” – pitala bih decu iz komšiluka.
“Sad su kod Lepe” – odgovorili bi mi, a ja bih brojala – posle Lepe će Čubra, pa Jelena, Ermina, a onda moja baka.

Posle prolaza Lazarica, ceo frtalj bi se spremao za preskakanje vatre. Najveća lomača se pripremala ispred Čubrine kuće. Već u rano popodne bi se krenulo u mobu “nadevanja” tulaja na širokoj ćupriji ispred kapije.  Lomača bi dostizala visinu i širinu jedne solidne jednospratne kuće. Uveče, posle večere, oko lomače bi se sakupio komšiluk i njihovi mnogobrojni gosti. Upaljena vatra je gutala snopove tulaja i dugim jezicima praštala u noćno nebo. Crne sagome mladića su proletale kroz vatru. Poneko bi preskočio “kratko” i oprljio kosu. Oko vatre domaćin je služio belo vino iz svojih vinograda. Zvao se Lazar.
Lazarove vatre su gordo prkosile kvazi- racionalnoj kvazi-nauci realsocijalizma i razotkrivale skrivene snage našeg nepokorljivog magičnog bića.

Da li će Lazarevi unuci večeras upaliti vatre?  Da li će Lazar noćas ustati?

Šta ste tačno proslavljali 14. februara? Svetog Valentina ili Svetog Trifuna? Većina stanovnika katoličkih zemalja, a posebno mlađe populacije, učestovala je u »ljubavno-potrošačkoj euforiji« kako bi svoju lepšu ili jaču polovinu, obradovala nekim romantičnim poklonom i lepo upakovanom porukom koja podseća na ljubav, vernost, pažnju…

»Dan zaljubljenih« se, na ovaj način proslavlja već šest vekova. Iako je sveštenik Valentin na dan svog pogubljenja, 14 februara 269. godine ostavio poruku tamničarevoj kćerki: »Voli te tvoj Valentin«, tradicija slanja ljubavne poruke, na ovaj dan, počela je mnogo kasnije - u 15 veku. Prvi je to učinio pesnik Šarl d’ Orlean, brat francuskog kralja. Na dan smrti svetog Valentina, Šarl je iz londonskog zatvora poslao čestitku svojoj ženi u Francusku. Nekoliko vekova kasnije, uz ljubavne kartice i čestitke, dovitljivi parovi, a još više trgovci, počeli su da upakuju bombonjerice, srca, anđelčiće, čestitke, cveće, nakit ali i razne druge poklone. Čitavih 100 godina kasnije, u 16. veku, u »pravopisnom rečniku ljubavnika«, nastaće i jedan međunarodni, nezvanični znak, a to je znak X koji predstavlja poljubac. X kao simbol uspeo je da se održi vekovima, najpre zbog svoje jednostavnosti, jer su u ono vreme mogli da ga koriste čak i nepismeni, dok se danas, njime služe milioni korisnika modernih sredstava komunikacije, u sistemu SMS, MMS ili E-mail poruka, gde je skraćeni oblik pisanja poželjan, zapravo, neophodan.

Istog dana kada se prema katoličkom kalendaru, obeležava Sveti Valentin, pravoslavna crkva proslavlja dan Svetog Trifuna, zaštitnika vinogradarstva, polja, poljoprivrednih useva, voća i esnafa. Za razliku od Valentina, ime Svetog Trifuna vezuje se za blagoslovenu, tj. dozvoljenu ljubav, krunisanu brakom i porodicom. Naime, Valentin je pogubljen jer je tajno venčavao regrute uprkos zabrani rimskog cara Klaudija Drugog Gotskog. Zbog širenja hrišćanstva pogubljen je i Sveti Trifun za kojeg se verovalo da je imao i isceliteljske moći koje je koristio za lečenje svakojakih bolesti, čak i duševnih. Zahvaljujući ovom daru Sveti Trifun je postao zaštitnik i zdrave prirode, odnosno, svega što cveta i buja.

Pošto je Sveti Trifun jedan od praznika koji se ne obelažavaju uz veliku pompu, ukrase, cveće i čestitke (kako nas uče da bi trebalo da proslavimo »Dan zaljubljenih«) stiče se osećaj, da se i Srbija priklonila običaju kupovanja i darivanja ljubvnih drangulija i da, zapravo, većina proslavlja praznik Svetog Valentina, a ne Svetog Trifuna. Mlađim generacijama u Srbiji, koje vešto barataju modernom elektronskom tehnikom, surfuju po Internetu, druže se na raznim svetskim društvenim mrežama na kojima vazda mogu da »naše« uporede sa »njihovim«, ideja konzumerizma svakako je bliža nego starijim generacijama koje se vešto opiru materijalnoj eksploataciji »ljubavi«. »Kupiti, upotrebiti i baciti« geslo je koje važi za način funkcionisanja kupoholičara, a koje se, u nekoj meri može primeniti na ovaj ili na slične praznike koji podstiču potrošnju roba i usluga. Poslednjih dvadesetak godina Sveti Valentin je postao prava atrakcija u celom svetu. U Velikoj Britaniji organizuje se »Vikend Svetog Vallentina« za zaljubljene; u Francuskoj se održava festival ljubavnih filmova na kojem se služi razna »valentinska hrana«, poput paštete »Valentin«. Dan zaljubljenih, ipak, najveselije obeležavaju Tajlanđani koji su pristali da budu bračnu zakletvu i sudbonosno »DA« izgovore zajedno sa hiljadu drugih parova na, verovatno, najvećoj masovnoj svadbi u svetu.

Ipak, kao i u većini drugih »masovnih« događaja», tako i u obeležavanju ovog praznika, prednjači Amerika. Nijedan voditelj, bez obzira na kom mediju radi, neće zaboraviti da, bar u jednoj rečenici, spomene praznik i da, ukratko, podseti na »pravila ponašanja«. Oni koji zavise od oglašivača, ovom danu posvećuju čitave emisije, muzičke događaje, serijale, debate… Koliko ste buketa cveća prodali na SV. Valentin iz vaše cvećare; koji je najzanimljiviji poklon koji ste isporučili iz vaše juvelirnice; koliko kurirskih službi ste angažovali da bi uručile sve čokoladice, bombonjere i druge slatke đakonije na »Dan zaljubljenih« - samo neka su od pitanja u reportažama sa lica mesta kojima će se dovitljivi američki novinari (i producenti) nadmetati u stvaranju najzanimljivije »ljubavne« priče.

Kako »ljubavni zov« proizvođača potrošačima postaje sve jači, tako nastaje i sve veći broj ideja koje treba lepo upakovati i prodati zajedno sa »crvenim srcem«. Poslednja u nizu koja je našla svoje mesto na svetskom tržištu jeste ideja o »Valentinskom turizmu«. Živimo u potrošačkom društvu i gledano iz ekonomskog ugla, trebalo bi što više eksploatisati ljubav, zaljubljenost, pripadanje i sve ostale emocije koje se mogu iskoristiti za neku reklamu, slogan ili robnu marku. Trebalo bi što više iskoristiti osećanja potrošača i njihovu »slabost« na ovaj i bilo koji drugi praznik: Božić, Novu Godinu, Uskrs, 8. mart, ST. Patrick, Imendan…

»Ako ste usamljeni – kupujte!«
»Ako niste dovoljno voljeni – kupujte!«
Ako ste odbačeni – kupujte!«

Ako nemate želju da kupujete, ne znate šta biste kupili, ne uzbuđuje vas kupovina, ne dajete ni pet para za »potrošačke praznike«, sačekajte neko vreme, pritisak će biti sve jači i jači i ubrzo ćete shvatiti da je teško pripadati onoj »neposlušnoj« nepotrošačkoj manjini, već ćete sve češće otkrivati u sebi neke nove potrebe, nove zadovoljstva, nove želje za raznim stvarima i drugačijim načinom života…
»Vi samo treba da zaradite novac i to je vaša jedina briga!«

Ove latinične “Kikindske” su čudo. Čovek svašta nešto može saznati. Tako sam u tekstu “Parking nije političko pitanje” saznao da je Dejan Simić - altruista. A, možda je i zaljubljenik u Kikindu.
U Kikindi nikada nije postojao problem parkiranja, sve dok radikalska vlast nije posao oduzela lokalnoj firmi i poverila, privatnoj, beogradskoj firmi “Parking sistem i garaže”. Od tada su nam okolne ulice i travnjaci prepuni automobila, parkinzi okolo zgrada su “oteti” od stanara…
Simić priča da odnošenjem vozila sa tablicama van Kikinde, štiti domaće korisnike njegovih usluga (?!). U nekim gradovima u Vojvodini (npr. Zrenjanin) ukoliko se zadržite duže nego što ste platili, dobijete opomenu, tj. kartu za celodnevno parkiranje. Nema kazni, nema sudija za prekršaje, nema pauka. Znači da postoji i drugi način rešavanja problema ne savesnih vozača.
Naravno da sve pare od naplaćenih karata ne odlaze u BG. 10% ostaje lokalnoj samoupravi, tj. opštini, a to je oko 3.000 dinara dnevno.
3.000 dinara dnevno !!!!!!!
To je 90.000 dinara mesečno ili oko 1.100.000 dinara godišnje. Mašala, što opština dobro zarađuje. Koliko se sećam, za uređenje parkinga u centru (blok C2) opština je uložila oko 7.000.000 dinara (pre 3-4 godine, sada je to druga cifra).
Normalno je da su u “Parkingu” zaposleni ljudi iz Kikinde, jer su jeftinija radna snaga. Koliko bi Simića koštali radnici iz BG koji bi dolazili da rade u Kikindi. Zarade + putni troškovi + prekovremeno + stan + hrana = ? Blago nama što čovek iz BG vodi računa o Kikinđanima i našim potrebama.
Imao sam prilike da vidim podizanje kola od strane radnika “Parkinga” bez asistencije policije. U BG je druga situacija jer ta tamo prisutna policija koja sačinjava i zapisnik. Ovde vam ‘ladno neko ukrade kola sa parkinga.
“Parking” treba da održava i površine koje služe za parkiranje. Za svo ovo vreme, koliko su u Kikindi, uspeli su da par puta iscrtaju mesta. Međutim , na pojedinim parking mestima caruje travuljina koju niko ne održava. Ove zime je bilo dosta snega, da li ste ikada videli da je neko od njih počistio sneg sa parkig mesta? Ja nisam.
Lokalna komunalna inspekcija je trebala da reaguje, da natera “Parking” da obavlja ugovorene obaveze. Ali, vrana vrani ne kopa oči.
I zato, neću da se uparkirujem nigde sve dok je “Parking” u Kikindi.

Pre neko veče sam gledao film “Sedam života”. Počeo sam iz čiste dosade, a kada sam video da glumi Vil Smit, pomislio sam “O, Bože, šta sam ti zgrešio?” Stisnuo sam zube i počeo da trpim mentalni bol. Ali…. Zaista, desilo se “Ali”… Odličan film, odličan je bio i Vil Smit. Ukratko, izazvao je saobraćajnu nesreću u kojoj je poginulo sedam osoba i on želi da donira svoje organe, istom broju ljudi, koje u međuvremenu upoznaje, i na kraju izvrši samoubistvo da bi pomogao ljubima koji umiru.

Film je… da se čovek naježi, više je tema za razmišljanje. Ako imate priliku, pogledajte film (Seven pounds).

Takođe me je dojmio jedan događaj iz decembra 2008. a to je dodela nagrada za najhumanije delo. Mislim da je jedan mladić iz Banja Luke, ili njegovi roditelji, dobili nagradu. Dotični mladić je poginuo u saobraćajnoj nesreći i roditelji su donirali njegove organe i tokom 2008. je spašeno 5 života.

Naježio sam se.
Ako želite, razmislite o doniranju organa. Učinite to.
Ja, jesam.