Blog community…

Film Džejmsa Kamerona je najveći komercijalni uspeh kinematografije svih vremena. To je mešavina spektakla (koji se najbolje doživljava u verziji 3D), avangardnih poruka i postmodernog senzibiliteta. Film ste verovatno već i videli i izvukli poruku, svako prema svom interpretativnom ključu, jer film sadrži stratifikaciju značenja i značajnog.

Osnovna ideja je konfrontacija dve epohe: moderne i postmoderne.

Ali pođimo od definicija. Modernizam je epoha industrijalizacije, tehnologije, napretka, racionalne misli i nauke, neograničenog ekonomskog rasta. Moderan čovek je racionalan, radan, organizovan, usmeren prema ciljevima, orijentisan na lični uspeh, individualista, savršeno uklopljen u produktivni sistem koji proizvodi profit i bolju bodućnost. Njegov prototip je homo oeconomicus: više će raditi i više će zarađivati i trošiti. Trošiće sve što mu je pod rukom: ambijent, prirodne resurse, vazduh, pijaću vodu, energetske izvore, šume, prašume, u antropocentričnom poimanju napretka i blagostanja. Odstrelio je i poslednjeg doda, poslednjeg sibirskog tigra, iscrpio je i poslednji izvor energije, ali se ne predaje: negde daleko preostao je još jedan izvor energije. Homo oeconomicus racionalno zaključuje da tu energiju mora osvojiti. Ekonomski ratio je poduprt masivnim militarnim mišićima, negovanim u teretani i pothranjenim dopingom. Ekonomska logika je imperativ, vojna sila nužnost. Svetlija budućnost je odavno odstreljena. Ostala je još samo borba za goli opstanak.

I tu stižemo u novu epohu koju mnogi nazivaju postmodernom. “No future”! Nema obećanja bolje budućnosti, živi se danas, prema zakonima Majke Prirode, jer priroda je neizreciva lepota i bogatstvo biljnog i životinjskog carstva, a čovek je tek deo te lepote. Carpe diem!

Senzibilitet postmodernizma prolazi kroz okupljanja, gregarizam, osećaj pripadnosti, koji se suprotstavlja individualizmu modernog čoveka. Linkovi na Internetu su ulazna vrata u svet postmodernizma “in fieri”, u čovečanstvo koje ispituje senzorijalne aspekte svog bića, sensibilitet ljudskog arhetipa duboko zakopanog racionalizmom modernizma. Homo ludens, postmoderni čovek se ne prepoznaje u mišićavom i dlakavom mužjaku, već u andrigenom biću.

Njegova racionalnost je obogaćena novim horizontima oniričnog, senzorijalnog i intuitivnog koje realnost pretvaraju u hiper-realnost.

U opštem globalnom okruženju i umreženju on je u suštini nomad, često i melez. Umrežavanje je ritualno kao i okupljanje oko mitova. To može biti rave-party ili “obožavanje” neke ličnosti iz estradnog iliti kulturnog života na Facebooku, ali isto tako to može biti neki predmet: Najkice ili farmerice “A&F” ili stoletni hrast.

Stoletna stabla koja su preživela najezdu modernizma su moćni arhetipi, pomalo kao Sveti Hrast u Didoni, iz grčke mitologije, ili zabranjeno Drvo Spoznaje iz Biblije. Obožavanje prirodne ravnoteže i pulsantno umrežavanje života svih kreatura u harmoniju zajedničkog međuzavisnog postojanja je himna postmodernizma. Radost življenja.

“Ovaj svet je pun. A svakoj stvari koja je puna ne može se ništa dodati!” (citat iz filma).

Bio jednom jedan Div koji je lutao svetom zaljubljen u zvuk i svetlost kristala. Mnogi koji su ga videli, a govori se da je jedne godine zalutao i u Njujork, tvrde da je bio visok koliko i najviši oblakoderi na Manhatanu. Imao je ogromne kristalne oči, a koža mu je bila zelena kao trava. Uvek je nosio kristalne rukavice i u hodu se oslanjao na ogroman štap u koji su bili ugrađeni raznobojni dragulji. Ovlaš obešena o jedno rame, na prsima mu je uvek bila harmonika sa kristalnim dirkama, na koju bi povremeno zasvirao. Njegova muzika bi pretvarala sve oko sebe u kaleidoskop zvuka i svetlosti neviđene lepote, i pretvarala i najskromnije stvari u blistave kristalne dragulje, koje je on ljubomorno sakrivao od ljudi i gomilao u magičnim podzemnim kristalnim sobama, u visokim planinama, daleko od ljudi.

Ali ljudi, radoznali i žedni lepote, krenuli su u potragu za njegovim kristalnim blagom. Divu nije preostalo ništa drugo nego da čuva ulaz u svoje, ne više tajno, skrovište i da nadzire magični  podzemni svet svojih dragulja.

Nadvio se nad brdom, i nekako se i sam, onako zelen, pretvorio u deo tog brda. Ruke su mu srasle uz padinu, a šake su se pretvorile u savršeni labirint visokog busenja u kojem se radoznali čovek može lako izgubiti. Divove velike, uvek budne, kristalne oči blistaju nad ulazom u podzemni trezor, koji je sakriven bradom, koju mi, obični ljudi, doživljavamo kao vodopad.

Pod brdom su kristalni holovi, 13 magičnih prostorija, a svi znamo da broj 13 nije slučajni broj.

Zašto vam ovo pričam? Zato što sam i ja predstavnik tog mnogoljudnog radoznalog sveta koji je krenuo tragovima Diva u želji da otkrije magični svet kristala i njegove tajne.

NASTAVAK PRILOGA »