Blog community…

Opet! Neka egzotična izvozna firma? Kineska, valjda. I još jedan blog o globalizaciji? Preplavljeni smo stranim bankama, stranim import-export kućama, stranim tržišnim centrima, stranim deoničarima, stranim pametnjakovićima, stranim antirecesijskim merama.  Dosta nam je!  Dosta!

I imate pravo, pa i ja neću o tome, nego o prošloj globalizaciji. Jer Kikinda je bila globalna kad je svet bio lokalni.  Kikinda je bila nekad, kako bi to danas rekli, „One step ahead“. Bila je korak ispred prosečnog svetskog razvoja, danas je dosta koraka iza tog proseka.

A znate zašto?
Prvo su nam spustili „ Gvozdenu zavesu“ prema Istoku i Severu i Severni Banat je završio na slepom koloseku. Deda po majci mi  je bio železnički carinar na pruzi prema Žombolji. Kad bi mi o tome ponekad govorio, meni se činilo kao da mi priča preistoriju. Od te pruge u mom detinjstvu video se još samo nasip.
Dizorijentisani u novom “granitnom” okruženju naša lokalna umeća i naše tradicije gubile su smisao. I mi smo se izgubili. Izgubili smo memoriju i identitet i živeli smo od jeftinog pop-a, turbo-folka i etno-kulturnog klišea, kad ne i kiča: lale, sose, gibanice i  one ludaje na koje smo se poslednjih godina popeli i sa kojih ne kanimo da siđemo (molim da se postave lotre!).
I na kraju tog nasilnog, gotovo sedamdesetogodišnjeg procesa deglobalizacije rekli su nam cinično da Kikinda i nije grad.
E, jeste, velim ja ovde, ali prvo treba ući u tragove izgubljene memorije i otkriti naše autentične korene i stremljenja.

Predlažem da se krene od tavana, pa šta ko nađe.

Ja sam na tavanu našla mog dedu po ocu. Ne znam kako i zašto je bio iseljen iz “srednje” sobe, niti zašto je završio na tavanu. Zatrpan sobnim štenderima za cveće u Jugend-stilu u koje su se vremenom i nehatom uglavile gvozdene kuke za sušenje šunki zajedno sa silnom paučinom, ležao je podeblji komad kartona sa velikim ovalnim foto-portretom. “Hvala Bogu, neoštećen!”- govorim dok rukom čistim paučinu sa slike i, u oblaku prašine, dodajem: “Ej, dedika, sušara i šunke su ti zamalo došle glave!”
Posmatram ga pažljivo: mlad, crne, blago zatalasane kose, visokog čela, ovalnog lika, pomalo orlovskog nosa, savršeno pravilnih ružičastih usana koje tek nagoveštavaju osmeh pod kicoški uvrnutim tankim brkovima. “Dedika, lepši si mi od Dalijeve Mona-Lize, one sa brkovima!” -  zadovoljno mu tepam.

Mog dedu nisam nikad upoznala. Umro je negde 1940. u 87. godini života.
“Kad je ovaj foto-portret mogao biti urađen?”- pitam se.  Deda je na njemu bez ijedne bore, vitak, odeven u crni somotski sako obrubljen satenskim paspulom. Sako, ispod kojeg se nazire bela košulja, se zakopčava visoko na grudima, tik ispod široke svilene ešarpe vezane u raskošnu mašnu. Ešarpa je zelena sa smeđim i žutim karirom. Deda nije mogao imati više od 25 godina. Dakle, slikao se negde 1878. godine.

U boji? Fotografije u boji tada nije bilo.
Na pozadini kartona stoji “štambilj” – “Orient Express Haus”, a ispod njega, crnim mastilom i kaligrafski, napisano je “Uros Csavitz, Gr. Kikinda.” Godine nema.

Uros Čavić  je bio “piktorijalista”: prvo slikar, a tek onda fotograf, jer u to pionirsko vreme fotografije su bile redovno retuširane, a često, kao u ovom slučaju, i obojene. Fotografija na kartonu je bila tek podloga, skica na kojoj je Čavić oslikao bledo-ružičasti ten mog dede, zasenjene sivo-zelene oči, pomodnu kariranu ešarpu, u savršenom prirodnom slivu tonaliteta, kojima se na momenat zaigrao tek u ešarpi, nenametljivom rukom prefinjenog umetnika. Dakle, kakav je moj deda na Čavićevom foto-portretu? Rekla bih autoritativan u ideji i šeret u suštini. Ili je to bio Čavić? Veliki i zaboravljeni umetnik.

U ono vreme u Kikindu se išlo “na slikanje”: zbog avangardne tehnologije i velikog umeća (danas bismo rekli “know how”) umetnika – fotografa. Ime firme je bilo “globalno”, ali ljudi su bili lokalni i tu, da ne bude nesporazuma, moram dodati da je kulturno bogatstvo lokalnog stanovništva počivalo upravo na njegovoj etničkoj raznolikosti.
U kikindskom žargonu postoji i danas izraz “slikaj se!” koji se upućuje nepoželjnim osobama ili nepoželjnim zahtevima umesto mnogo direktnijeg i surovijeg “idi dođavola!”
Upotreba termina vodi u daleka, arhaična vremena, kad se verovalo da se reprodukcijom nečijeg lika i obličja hvata i njegova duša, i da ishod može biti fatalan. Od najimućnijih ljudi na početku su se fotografisali samo oni hrabriji i prosvećeniji, koji nisu verovali da im Đavo može odneti dušu.

Prvi kikindski fotografi su bili tehničari, tehnolozi, umetnici i prosvetitelji.  Ali oni su  tek jedan mali primer ondašnjeg naprednog  kikindskog preduzetništva.

Danas avanguardno preduzetništvo moramo ponovo otkriti, jer pred nama su nova stara vremena.
Granice prema Severu i Istoku će vrlo brzo ponovo postati protočne.
“Kad vetar promeni smer, neki podižu zidove, drugi grade vetrenjače”, govore Kinezi.
Mi bismo morali na tavan. Na tavanu leži, zatrpana paučinom i prašinom, naša stvarna geografska dimenzija i naš potencijal koji smo decenijama  vešto sakrivali od nas samih.
Temišvar nam je najbliža metropola. Temišvarski aerodrom nam je najbliži aerodrom, danas po robnom i putničkom prometu mnogo  veći  i značajniji od beogradskog.
Kikinda je gledala na Istok u vreme kad je iz palanke prerasla u grad. I njen uspon je bio “Express-ni”, direktan i brz.
Povratimo duh  Orient Express Haus-a.  A oni što su nam oduzeli status grada? “Neka se slikaju!”

PS.
Pretragom na Wikipediji o kikindskim istorijskim fotografskim ateljeima nigde ni reči, o Čaviću da i ne govorimo. Ko je bio „zvanični“ prvi fotograf u Vojvodini? Wikipedia navodi izvesnog Kneževića, uz dosta neizvesnosti:

„Započeo je fotografsku delatnost u Pešti (oko 1848). Prvi fotografski atelje otvorio u Novom Sadu septembra 1854. u Hlebarskom sokaku (kasnije je to Miletićeva ulica) kao prvi fotograf u tom gradu, gde je boravio još u dva navrata (1858, 1865-1875. u Hadžićevoj kući.[5]. Sudeći po podacima na poleđinama njegovih fotografija, K. je izrazito lutalačke prirode, delovao je kao fotograf u više gradova: Pešti, Novom Sadu, Velikom Bečkereku (1855), Budimu, Aradu (1856), Segedinu (1859), Subotici (1860), Pečuju (1861), Sremskim Karlovcima, Sremskoj Mitrovici, Lore kod Kovina, Šapcu, Zadru, i u dva navrata u Sarajevu.”

Knežević nije nikad “zalutao” u Kikindu, kako se iz teksta lepo vidi, jer je Kikinda već tad imala svoj stabilni fotografski atelje. Ali o tome na Wikipediji ni traga!

Ljudi, očistimo tavane i postavimo našu istoriju na internet!