Blog community…

Trndofle su starinsko ime za starinsko, banatsko, baštensko cveće, za mlađe čitaoce: pitomi slez, trandobilje. Trndofle su i naše lokalno, zaboravljeno ime za naše zaboravljeno cveće. U vreme kad ih je Zelinski slikao bile su sastavni deo banatskog pejzaža. Rasle su u baštama i u zelenom pojasu pred kućama. Cvetale su u  svim bojama: od bele, limun žute, ružičaste, crvene, ljubičaste sve do crne. Jer trndofla je  jedna od retkih biljaka u prirodi  čija jedna varijanta nosi gotovo crne cvetove. Rustične, otporne na sušu i jako sunce, krasile su domaćinstva koja nisu imala mnogo vremena da se bave baštovanstvom.

Negde u vreme kad je počela masovna  trka u osvajanju jeftinog, nabeđenog modernizma, nestale su i trndofle. Sve je počelo gubljenjem kritičnog uma: grabljenjem za „šuškavcima“, ‘talijanskim salonskim lutkama koje su stavljane na bračne krevete, noćnim lampama u obliku gondola, lupanjem starih klasičnih kredenaca u hrastovini i postavljanjem visećih kujni od iverice, preoravanjem baštenskih rundeli i čupanjem umetnički oblikovanog busenja buksije, sečom stogodišnjih stabala, istrebljenjem zasenjenih mesta gde je cvetao đurđevak i u tom naletu opšte supstitucije starog novim, na mesto trndofli je stigao travnjak, u najboljem slučaju, kad ne zabetonirana površina. Naše tradicionalne baštenske biljke: jorgovan, đurđevak, lale, zumbuli, visibabe, ljubičice, trndofle, mirisava i neugledna  noćna frajla, petunije, vrbina, jasmin i još mnoge druge  ustupile su mesto travnjacima i nepoznatom busenju. Izrodila se uprošćena, omasovljena i osiromašena verzija engleske bašte. Engleska bašta bez engleske ljubavi za baštu.

Ali iznad svega i pre svega naše sokake su krasile trndofle. Danas gotovo iskorenjene. Staromodne. Kojom logičnom stranputicom prolazi misao pre nego što završi u besmislu? Kako cveće postaje staromodno tamo gde bi bilo primernije i istinitije reći da je tradicionalno? Naše tradicionalno i tipično letnje cveće.

(Vladimir Zelinski, „Nokturno sa trndoflama“ - ulje na platnu, privatna kolekcija)

Uskoro će Nova Godina, i pripremila sam za Vas, čitaoce ovog bloga, novogodišnju razglednicu „Nokturno sa trndoflama“, rad našeg usvojenog slikara Zelinskog.

Topla, banatska letnja noć. Stara trščara je utonula u mrak, ali da li neko i spava? Šelukatra je otvorena. Vazduh je preplavljan mirisima razbuktale prirode, titrave boje rascvetalog leta blistaju kao dragulji u noći i stvar je trenutka kad će se prozorsko okno otvoriti pred tolikom lepotom.

Uz iskrenu želju da Vam  2010. godina bude raskošno lepa i vibrantna, sanjarska i harmonična, kao trndofle.

U zdravlje!

Opet! Neka egzotična izvozna firma? Kineska, valjda. I još jedan blog o globalizaciji? Preplavljeni smo stranim bankama, stranim import-export kućama, stranim tržišnim centrima, stranim deoničarima, stranim pametnjakovićima, stranim antirecesijskim merama.  Dosta nam je!  Dosta!

I imate pravo, pa i ja neću o tome, nego o prošloj globalizaciji. Jer Kikinda je bila globalna kad je svet bio lokalni.  Kikinda je bila nekad, kako bi to danas rekli, „One step ahead“. Bila je korak ispred prosečnog svetskog razvoja, danas je dosta koraka iza tog proseka.

A znate zašto?
Prvo su nam spustili „ Gvozdenu zavesu“ prema Istoku i Severu i Severni Banat je završio na slepom koloseku. Deda po majci mi  je bio železnički carinar na pruzi prema Žombolji. Kad bi mi o tome ponekad govorio, meni se činilo kao da mi priča preistoriju. Od te pruge u mom detinjstvu video se još samo nasip.
Dizorijentisani u novom “granitnom” okruženju naša lokalna umeća i naše tradicije gubile su smisao. I mi smo se izgubili. Izgubili smo memoriju i identitet i živeli smo od jeftinog pop-a, turbo-folka i etno-kulturnog klišea, kad ne i kiča: lale, sose, gibanice i  one ludaje na koje smo se poslednjih godina popeli i sa kojih ne kanimo da siđemo (molim da se postave lotre!).
I na kraju tog nasilnog, gotovo sedamdesetogodišnjeg procesa deglobalizacije rekli su nam cinično da Kikinda i nije grad.
E, jeste, velim ja ovde, ali prvo treba ući u tragove izgubljene memorije i otkriti naše autentične korene i stremljenja.

Predlažem da se krene od tavana, pa šta ko nađe.

Ja sam na tavanu našla mog dedu po ocu. Ne znam kako i zašto je bio iseljen iz “srednje” sobe, niti zašto je završio na tavanu. Zatrpan sobnim štenderima za cveće u Jugend-stilu u koje su se vremenom i nehatom uglavile gvozdene kuke za sušenje šunki zajedno sa silnom paučinom, ležao je podeblji komad kartona sa velikim ovalnim foto-portretom. “Hvala Bogu, neoštećen!”- govorim dok rukom čistim paučinu sa slike i, u oblaku prašine, dodajem: “Ej, dedika, sušara i šunke su ti zamalo došle glave!”
Posmatram ga pažljivo: mlad, crne, blago zatalasane kose, visokog čela, ovalnog lika, pomalo orlovskog nosa, savršeno pravilnih ružičastih usana koje tek nagoveštavaju osmeh pod kicoški uvrnutim tankim brkovima. “Dedika, lepši si mi od Dalijeve Mona-Lize, one sa brkovima!” -  zadovoljno mu tepam.

Mog dedu nisam nikad upoznala. Umro je negde 1940. u 87. godini života.
“Kad je ovaj foto-portret mogao biti urađen?”- pitam se.  Deda je na njemu bez ijedne bore, vitak, odeven u crni somotski sako obrubljen satenskim paspulom. Sako, ispod kojeg se nazire bela košulja, se zakopčava visoko na grudima, tik ispod široke svilene ešarpe vezane u raskošnu mašnu. Ešarpa je zelena sa smeđim i žutim karirom. Deda nije mogao imati više od 25 godina. Dakle, slikao se negde 1878. godine.

U boji? Fotografije u boji tada nije bilo.
Na pozadini kartona stoji “štambilj” – “Orient Express Haus”, a ispod njega, crnim mastilom i kaligrafski, napisano je “Uros Csavitz, Gr. Kikinda.” Godine nema.

Uros Čavić  je bio “piktorijalista”: prvo slikar, a tek onda fotograf, jer u to pionirsko vreme fotografije su bile redovno retuširane, a često, kao u ovom slučaju, i obojene. Fotografija na kartonu je bila tek podloga, skica na kojoj je Čavić oslikao bledo-ružičasti ten mog dede, zasenjene sivo-zelene oči, pomodnu kariranu ešarpu, u savršenom prirodnom slivu tonaliteta, kojima se na momenat zaigrao tek u ešarpi, nenametljivom rukom prefinjenog umetnika. Dakle, kakav je moj deda na Čavićevom foto-portretu? Rekla bih autoritativan u ideji i šeret u suštini. Ili je to bio Čavić? Veliki i zaboravljeni umetnik.

U ono vreme u Kikindu se išlo “na slikanje”: zbog avangardne tehnologije i velikog umeća (danas bismo rekli “know how”) umetnika – fotografa. Ime firme je bilo “globalno”, ali ljudi su bili lokalni i tu, da ne bude nesporazuma, moram dodati da je kulturno bogatstvo lokalnog stanovništva počivalo upravo na njegovoj etničkoj raznolikosti.
U kikindskom žargonu postoji i danas izraz “slikaj se!” koji se upućuje nepoželjnim osobama ili nepoželjnim zahtevima umesto mnogo direktnijeg i surovijeg “idi dođavola!”
Upotreba termina vodi u daleka, arhaična vremena, kad se verovalo da se reprodukcijom nečijeg lika i obličja hvata i njegova duša, i da ishod može biti fatalan. Od najimućnijih ljudi na početku su se fotografisali samo oni hrabriji i prosvećeniji, koji nisu verovali da im Đavo može odneti dušu.

Prvi kikindski fotografi su bili tehničari, tehnolozi, umetnici i prosvetitelji.  Ali oni su  tek jedan mali primer ondašnjeg naprednog  kikindskog preduzetništva.

Danas avanguardno preduzetništvo moramo ponovo otkriti, jer pred nama su nova stara vremena.
Granice prema Severu i Istoku će vrlo brzo ponovo postati protočne.
“Kad vetar promeni smer, neki podižu zidove, drugi grade vetrenjače”, govore Kinezi.
Mi bismo morali na tavan. Na tavanu leži, zatrpana paučinom i prašinom, naša stvarna geografska dimenzija i naš potencijal koji smo decenijama  vešto sakrivali od nas samih.
Temišvar nam je najbliža metropola. Temišvarski aerodrom nam je najbliži aerodrom, danas po robnom i putničkom prometu mnogo  veći  i značajniji od beogradskog.
Kikinda je gledala na Istok u vreme kad je iz palanke prerasla u grad. I njen uspon je bio “Express-ni”, direktan i brz.
Povratimo duh  Orient Express Haus-a.  A oni što su nam oduzeli status grada? “Neka se slikaju!”

PS.
Pretragom na Wikipediji o kikindskim istorijskim fotografskim ateljeima nigde ni reči, o Čaviću da i ne govorimo. Ko je bio „zvanični“ prvi fotograf u Vojvodini? Wikipedia navodi izvesnog Kneževića, uz dosta neizvesnosti:

„Započeo je fotografsku delatnost u Pešti (oko 1848). Prvi fotografski atelje otvorio u Novom Sadu septembra 1854. u Hlebarskom sokaku (kasnije je to Miletićeva ulica) kao prvi fotograf u tom gradu, gde je boravio još u dva navrata (1858, 1865-1875. u Hadžićevoj kući.[5]. Sudeći po podacima na poleđinama njegovih fotografija, K. je izrazito lutalačke prirode, delovao je kao fotograf u više gradova: Pešti, Novom Sadu, Velikom Bečkereku (1855), Budimu, Aradu (1856), Segedinu (1859), Subotici (1860), Pečuju (1861), Sremskim Karlovcima, Sremskoj Mitrovici, Lore kod Kovina, Šapcu, Zadru, i u dva navrata u Sarajevu.”

Knežević nije nikad “zalutao” u Kikindu, kako se iz teksta lepo vidi, jer je Kikinda već tad imala svoj stabilni fotografski atelje. Ali o tome na Wikipediji ni traga!

Ljudi, očistimo tavane i postavimo našu istoriju na internet!

Preliminarno, ja nisam nikakav “anti-vaxer” i držim da je neophodno vakcinisati se svaki put kad je rizik od nevakcinisanja veći od rizika vakcinacije. Jer vakcine, kao uostalom i svi lekovi, imaju uvek kontroindikativne i neželjene efekte, ponekad i fatalne. Ove neželjene efekte, graduirane po ozbiljnosti i verovatnoći, možete naći na svakom informativnom listiću koji prati konfekcijsku kutiju vakcine, kao i na Internetu farmaceutskih kuća koje su ih proizvele. Ni misterija, ni tajna, dovoljno je interesovati se. Konačno, potpis ćete morati staviti vi, i samo vi.

Dakle moje pitanje da li se vakcinisati protiv “svinjskog gripa” ili ne, vezano je za dva osnovna problema:

Prvo, koji je rizik vakcinacije protiv Novog gripa? Obzirom da je vakcina testirana na vrlo malom broju ljudi i u periodu od svega tri nedelje pre nego što je registrovana i puštena u promet, bojim se da niko ozbiljan ne misli da može dati odgovor na ovo pitanje, bar zasad. Znamo da je smrtnost od Novog gripa mnogo puta niža od smrtnosti regostrovane kod uobičajenog sezonskog gripa, ali ne znamo koji je rizik vakcinacije.

Drugo, vakcina mora sadržati antigen. Ali zašto trebamo da primimo i skvalen (adjuvant) i thiomerosal (konzervans)? Ovo dvoje poslednjih nisu neophodni sastojci vakcine.

Za skvalen već znamo da je u SAD-u apsolutno zabranjen i da je tamo uveliko u toku kampanja vakcinacije (vakcinom bez skvalena). Znamo i da je nemački nedeljnik “Der Spiegel” svojevremeno podigao skandal zbog 200.000 vakcina u monodozi koje je Ministarstvo unutrašnjih poslova poručilo od firme Baxter za vojsku, policiju i državne organe. Ova vakcina sadrži samo antigen, bez konzervansa i adjuvanta. Nakon skandala Nemačka vlada je “velikodušno” odlučila da ove doze nameni trudnicama.

Odgovor stručnjaka iz farmaceutskih kuća je da skvalen poboljšava stopu imunizacije stanovništva sa 65% na recimo 80%. Ali, pobogu, radi se o gripu a ne o kugi!

Uz to skvalen omogućava značajne uštede na skupljem antigenu, tako da se od iste količine antigena mogu proizvesti četiri puta veće količine adjuvirane vakcine. Skvalen je i lep adjuvant profita, kako se čini.

A thiomerosal?

Tu smo u sferi packaging-a. U monodoznim vakcinama njega nema, ali ga mora biti u multidoznim bočicama. Ove multidozne bočice sadrže vakcinu za deset osoba i pri svakoj vakcinaciji treba iglom ući u bočicu i podignuti dozu za jednu osobu. Pri toj operaciji u bočicu se iglom unose bakterije koje mogu kontaminirati preostalu vakcinu. Thiomerosol (organsko jedinjenje žive) je potentno antibakterijsko sredstvo koje sprečava kontaminaciju sadržaja bočice i koristi se u multidoznim bočicama već od 30.-tih godina.

Gde je, dakle, problem?

NASTAVAK PRILOGA »