Blog community…

 (Drugo pismo)

- Setih se da sam nekako početkom marta u sivo- umornom Beogradu, kada sam kao član glavnog odbora evropskog pokreta u Srbiji bio na svečanoj skupštini, razgovarao sa njegovom ekselencijom Vašim ambasadorom u SRJ, gospodinom Ričardom Majlsom. On mi je tada obećao da će doći da poseti Kikindu. Znao je za kikindsku Livnicu i njenu saradnju sa Dženeral Motorsom. A reče da bi voleo da ode i do Mokrina zato što je probao nekoliko vrsta povrća koje mu je pripremila za jelo, njegova supruga, gospođa Šeron, koja nas je posetila prošle godine. To ukusno povrće je iz bio bašte koju u Mokrinu ima profesorka biologije gospođa Tatić. Oduševio se. Za Tasino vino neću ni da ti kažem, to jednom moraš doći da probaš, i sam da se uveriš. To ne može tek tako da se opiše i ispriča. To mora da se doživi. „Devet grla“, Devet tamburaša, devet dana Mokrina, devet vina dnevno, „Sam u goste pođoh - devetorica se vratiše iz Mokrina“…
Ali zbog tvog zujanja ništa od toga. Znam, i treba da ti je žao. Ali ja ti kao ortodoksni praštam, jer ne znaš šta radiš, i sigurno znam da ćeš doći da me posetiš kad već nije gospodin Majls.
Sutra nastavljam. Ja svoja pisma, a ti tvoj posao baš ne bi morao!!!

Bombardan Buddy,

Život je sačinjen od trenutaka. Sagni se, uzmi, ili ostavi. Koliko god da uzmeš kajaćes se. Ako ništa ne uzmeš, kajaćeš se još više. To je božiji dar i treba ga iskoristiti. Spavanjem se sve najlakše zaboravi, pa čak i da se živi.

Tu, gde je sad vodotoranj u Masarikovoj ulici, bila je mala kuća od naboja. Zidovi široki oko šezdeset santimetara. U njoj je zimi toplo, a u letnjem periodu hladovina. Ispred kuće je bio napravljen kanal za odvod kišnice. Tako je bilo ispred svake kuće u ulici. To se radilo od postanka grada. Kikinđani bi to rekli od Marije Terezije. I sve po projektu - ništa napamet, jer kad su bile jače kiše onda je plavilo. Taj teren u drugom frtalju je bio nekako najniži i podzemne vode su bile uvek prisutne. Ako ne plivamo, onda na jedan ašov skineš zemlju i eto nje. Zato su se i zvale ulice : Gornja i Donja vodoplavna. U tim kanalima (jendecima) uvek je bilo trave od maja do oktobra. Tu smo se igrali od gusala masala, neka bije - neka bije, janine, drvenih lutaka, jelečkinje barjačkinje, čilingera, dokolenica pa do fota….
Ta je kuća bila interesantna zato što je baka Anuškin sin Šanjika napravio one tegove od priminih piksli za krastavce napunjenih betonom, da jača mišiće. To danas rasturaju u teretanama, a on je valjda u bioskopu gledao Herkulesa i sebi zadao da mora da bude lepo građen kao ljudi iz tih antičkih mitoloških vremena. Mi smo ležali u kanalu i gledali kako on podiže i spušta taj teret. Onda se kao paun naduva, pa se izduva i sav sija vlažan od znoja. Tako su se stvarali mikelandjelovski Davidi u drugom frtalju.
Nemam baš puno vremena da ti pričam o tim kućama nabijačama jer opet zujiš po našem nebu. I to- noću. Vidimo se u Severnom bunkeru.
Večeras Radica svira na trgu. Svrati na slane kokice a može i hladno Jelen pivo. Ponovo, po ko zna koji put, gledam kako se u Kikindu slilo sve što je iz nje otišlo u poslednjih petnaestak godina. Makina generacija slavi trideset pet godina mature. Tu je i Boki, Coka i Milovan alijas dr. Mabuze. Ne znaš Milovana? Stvarno mnogo propuštaš.

Bombardan Buddy…

Bjorn se javio sinoć mailom iz Narvika i sve pozdravlja. Pitao je da li nam treba nekakva pomoć, jer zna da nam nije nimalo lako, dok živimo statirajući u direktnom CNN TV prenosu tragedije „Paranje neba nad Srbijom“. Veoma strašno i dramatično je i nad Beogradom. Gađate sve što vam se hoće. Trne mi ruka kad je duže držim u jednom položaju. Ovde se sve zaglibilo od ranog jutra. Te nema struje, nema vode a bogami ni cigareta.

Čovek se rodi nevin a umire grešan. Svako ko ne misli tako obmanjuje sebe neistinom. Ono što se nama sada dešava nikako mi ne ulazi u glavu i nisam načisto sa sobom, to da li je sve ovo nešto kao religiozna parola ili sunovrat ljudskog roda? Bliži se kraj dvadesetog veka - jednom za sva vremena, a ti meni tako šalješ poruke iz vaše glumačke laboratorije. Posle sankcija i svih onih paketa sa vašim humanizmom i renesansom ovo je pravi put ka mom siromašnom životu. Sorry Buddy, but…. we are not friends!
Idemo dalje…
Nejasna slika neba kao da prkosi danu koji se budi. Nisam se ni okrenuo a noć podvila rep i nesta pred jutrom i novom nadom za nas velikokikinđane. Napor sa kojim počinjem ovo pismo ne izgleda baš tako velik, kao što beše juče. Znam da ne voliš da ti filozofiram ali tako se uvek sakrije ono što u stvari nedostaje svakom od nas. Meni smeta sirena i jadikovke nad našom evropskom sudbinom koje slušam svakodnevno. To lamentiranje me tera da budem besan kao pravi lala kad se najede, pa izađe na sokak da vodi politiku. To znači dopisivaćemo se još.

Danas je nedelja i moji duže spavaju. Namrgođeno nebo i sitna prolećna kišica kao da žele da nas podsete i vrate u poznu jesen i da još može da se desi svašta u prvoj polovini aprila. Proleće je ipak tu a to se najbolje vidi na našoj zelenoj pijaci. Sva je u znaku mladog povrća. Tu da vidiš- spanaća, rotkvica, zelene salate, praziluka, crnog i belog luka, zeleni, šargarepe i još štošta što nudi priroda i vredni Kikinđani. Sva ta lepota rasuta po tezgama, i naravno žene.

Oduvek sam voleo da idem na pijacu. Kao dečak sam se redovno zadržavao na mestu gde su se prodavali golubovi i ukrasne ptice. Zalepim se tu za one „lepezane“ i „engleske gušane“, a tata za „mađarske polutane“ sa velikim gaćama. Samo, i tu si morao da paziš kako i šta kupuješ. Ako te mangupi ošacuju da si naivan i mlad svašta ti uvale. Na primer to da li je mator golub ili golubica najbolje vidiš po kljunu. Ako su one žvalice na krajevima kljuna manje onda je mlado. Recimo tako držeći ih u ruci ovi mangupi rašire im rep pa ih nude kao „lepezane“, a oni to ustvari nisu. A ako su „poštari“ pa još malo stariji oni će se i posle dve godine da ih držiš zatvorene vratiti kući kod onoga što ti ih je prodao. Tako do jedanaest sati.

Posle me tata odvede u vatrogasni dom kupi mi karčikine rumbe ili kiflu a on iskapi crno bečejsko. Tu se kao po pravilu sretao sa svojim drugarima iz livnice. Oni su se oslovljavali sa kume. Zdravo kume, gde si kume. Ja sam imao utisak da sav vatrogasni vrvi od kumstva i kumova, samo su nedostajale kume. Za to vreme kume su kod kuće kuvale ručak i mesile kolače ukiselo. Supa žuta sa griz knedlama. Kuvan krompir, sos od višanja. Barena junetina ili batak. A posle štrudle s makom. I onda samo o svetloj budućnosti i kako će svi jednog dana u Livnicu na posao dolaziti u odelu, sa belom košuljom i kravatom, i sopstvenim autom. Livničari su imali plan. Negde oko podne kada i Karči pekar dođe da popije svoje pivo, vreme je da se krene kući na ručak. Takav je bio red. Tako je bilo u vatrogasnom domu. Na to sam prvo pomislio kad sam kasnije od čuvenog boema u Beogradskoj kafani čuo – kafana je institucija.