Blog community…

(Ilustracije poslovnog uspeha)

  Ovih dana se mnogo govori o zatvaranju jedne naše poznate izdavačke kuće zbog dugova i nerentabilnosti. Ovaj dnevnik je protiv - primer jedne sasvim male izdavačke kuće koja je u tradiciji najobičnije sveske našla put na svetsko tržište i ključ izvanrednog tržišnog uspeha.

Počeću sa naizgled besmislenim pitanjem: „Da li se sećate svesaka i notesa iz, recimo, 50-tih godina?“ Ili, ako ste mlađi:„Da li ste ikad videli sveske i notese vaših očeva i dedova?“
Već čujem odgovor: „Koga to danas interesuje?“
Pogrešno! Jer mnoge počinje ponovo da interesuje.

Ali pođimo redom. Sveske iz tog doba su bile malog formata, sa 20, 40 ili 80 listova; na kvadrate, na linije ili „prazne“. Imale su korice od tankog plavog kartona i bile su povezane ručno, ušivanjem stranica jakim, svilenkastim koncem.
Dodaću, iako to ovde nije bitno, da su se sveske uvijale u plavi pakpapir i na njih su se lepile etikete sa imenom vlasnika i sa naznakom namene sveske ili notesa. Stranice su se cepale tek u krajnjoj nuždi, onda kad bi na njih kapnulo mastilo i proizvelo pozamašnu mrlju.

Ali vremena su se promenila, postali smo bahatiji, rasipniji i nabeđeno bogatiji. I sveske su se adaptirale opštoj viziji opulentnog društva. Promenile su format, postale su veće i deblje, glatkih listova i plastificiranih korica u svim bojama. Otisak industrijske obrade je bio najoučljiviji u povezu, gde je hefterica zamenila konac i ručni povez bodom „refe“.

Danas se ne kupuje sveska za, recimo, geografiju, nego sveska sa likovima iz „High School Musical“-a, ili likovima iz drugih TV serija. Listovi se cepaju bez naročitog povoda i za najrazličitije namene: anotacija bodova partije karata, zapisi brojeva lutrije, kratak obračun nekog dnevnog troška – bilo šta, jer listovi sveske nisu više privilegovano mesto sakupljanja misli, utisaka, iskustava, doživljaja ….
Na put se ne polazi sa notesom, nego sa telekamerom. Zalazak sunca nad Bosforom treba „uhvatiti“, snimiti sa suprugom i dečicom u prvom planu. Na povratku će se film pokazati prijateljima, koji će umirati od dosade ili od zavisti, svejedno. Film je dokaz efemerne materijalne egzistencije - na Bosforu, pod Ajfelovom kulom u Parizu, pred Nelzonovim stubom na Trafalgar skveru. Nema veze - film je corpus vivendi fizičkog bića. Materije. A misli, unutrašnji sadržaji, utisci, razmišljanja, gde su?
Nema ih.
Javio mi se poznanik e-mailom posle mnogo godina. Penzioner je. I šta radi? Hvali se da putuje. Po Grčkoj, po Turskoj, tamo-ovamo. I?
Bog zna! Verovatno snima sebe i okolinu: zamišljam njega i prijateljicu mu (razveden je) na Asunionu u podne. Ali ako čovek ne zna da je najlepši zalazak sunca na svetu upravo na Asunionu, on će se slikati do besvesti u bilo koje doba dana i ne daj Bože, može se desiti da ti to i pokaže!
Lord Bajron je na Asunionu napisao najlepše stihove. U rukama je imao svesku i lapis. Doduše, nije bilo kamera i lepota je bila u doživljaju. Bajron je pretočio zalazeće sunce nad Asunionom u poeziju - sveskom, olovkom, inteligencijom i osećajem. Druga vremena.

Prva stvar koju roditelji danas kupuju polaznicima u školu nisu sveske, nego mobilni. Onda im kreativne mame isheklaju personaliziranu futrolu. Nekad su mame uvijale sveske, ali danas je to nepoželjno, jer bi pokrilo šarolike slike na koricama. Nabijene u školski ruksak sveske već posle nekoliko dana dobijaju „uši“, stranice postaju izgužvane ili iscepane, korice izlomljene, i ishabana sveska poprima tužan izgled nevoljenog objekta.

I onda, obrt.
Digitalna tehnologija se s pravom pretvorila u svakom dostupno potrošno dobro i izgubila je aureolu statusnog simbola.
U eri globalne povezanosti, tercijarizacije, masifikacije, post-industrijalizacije, reinženjeringa, IT, hi-techa, računara, digitalnih medija, neko se setio starih, slavnih, tradicionalnih svesaka.
Među intelektualcima se proširila nova lozinka - Molskine: sveska koja je bila životni saputnik Van Gogha, Matissa, Picassa, Hemingwaya, Chatwina, i mnogih drugih.
Ova tradicionalna sveska, lična karta vrhunskih evropskih intelektualaca, nestala je iz prometa 1986. godine, kad se zatvorila i poslednja radionica koja je snabdevala pariske knjižare.
Tradicionalna sveska, koju je Chatwin nazvao Moleskin (doslovno „hrčkova kožica“, putopis „The Songlines“), se prodavala u najboljim pariskim knjižarama. Kako je izgledala?

Baš onako kako su izgledale stare sveske i notesi iz 50-tih godina: anonimne, zaobljenih uglova, povezane iglom i koncem, sa koricama od mekog ili tvrđeg kartona, crne, plave ili boje havana. Crni kartonski povez je bio dorađen voskom i poprimao je izgled kože. Ovi crni notesi malog džepnog formata kao i malo veće sveske, su se zatvarali elastičnom, gumenom trakom. Sve su imale mali kartonski džep prilepljen uz unutrašnju stranu korice i služile su čuvanju pribeleški. Ove sveske crnih korica su bile životni saputnik evropskih intelektualaca u gotovo 200 godina i onda su nestale.

Jedna mala izdavačka kuća u Italiji je 1998. pravovremeno predvidela da je vreme digitalne euforije bilo na izmaku i da bi jedna tradicionalna sveska visokog kvaliteta i ekološkog standarda mogla osvojiti tržišnu nišu rafiniranih intelektualaca. Koristeći ime koje je Chatwin svojevremeno dao ovim sveskama deponovala je i zaštitila marku „Moleskine“ i otpočela je proizvodnju tradicionalnih svesaka evropske intelektualne avangarde. Papir je bez hlora, listovi su povezani šivenim šavom, uglovi su zaobljeni, elastična traka zatvara svesku. Luksuznije komemorativne serije notesa imaju tvrde korice presvučene svilenim šantungom u najomiljenijim bojama Van Gogha.

Mala „prazna“ sveska u crnom povezu, model koji su koristili Van Gogh i Matiss za skice

Tržišni uspeh je bio zagarantovan evokacijom intelektualne tradicije naizgled banalnog proizvoda i selekcijom prodajnih punktova. Kao i onda, i danas se ove sveske mogu kupiti samo u najekskluzivnijim knjižarama širom sveta.
Moleskine je simbol kreativnosti, savremenog nomadizma, kosmopolitskog duha, kultni objekat intelektualca.

Moleskiner (Moleskinci), kako se zove populacija koja ove sveske koristi, rasti i širi se, na obostrano zadovoljstvo intuitivnog preduzetnika i rafiniranih potrošača.

“Multitasking, znaš li šta je to?” - zapitao me je direktor jedne od najuspešnijih agencija u Srbiji u oblasti komunikacija i brendiranja (i moj mentor, u izvornom značenju te reči). „Korišćenje nekoliko medija istovremeno, danas je postalo sasvim uobičajena stvar. Dok radimo na računaru, koristimo e-mail ili četujemo sa nekim, u isto vreme nam radi radio ili televizor, javljamo se na telefon ili šaljemo poruke preko mobilnog telefona. To je multitasking!“

„Da, tačno tako“ – konstatujem tražeći uzroke i posledice ove pojave. Brzo, brže i još brže – razmišljam o protoku informacija, funkcionalnosti tehnike koja nam olakšava posao i život, pomaže u prevazilaženju granice vremena i prostora (i gle, apsurda, čini sve udaljenijim jedne od drugih), tehnologije koja nam „služi“ da bismo… Čekaj, ko tu kome ili čemu služi? Koliko, zapravo, robujemo svim tim stvarima koje bi trebalo da robuju nama i da li su nam sve te elektronske igračke nepovratno uzele slobodno vreme koje je nekada curilo između posla, obaveza, kuće, prijatelja? Ujutru, kada se probudim, najpre pročitam poruke na mobilnom telefonu, zatim proveravam elektronsku poštu na svom laptopu; odlazim u kancelariju čitam e-mailove, izlistavam poštu na jednoj adresi, drugoj, trećoj, telefoniram, šaljem faksove, molbe, zahteve, tekstove… Danas kada su svi u žurbi, frci, gužvi, nedostatku vremena, pitam se ko ima toliko vremena za svu tu e-poštu!? (Sreća te me nema ni na jednom od sajtova za predstavljanje/povezivanje/četovanje/ ili čemu već služe, inače bih bila zatrpana gomilom obaveštenja, slikama, ružama, medama, srcima, najavama za „pumpu i bicikl“ i zahtevima: „Budi mi prijatelj/ili uzmi me za prijatelja!“… ups, samo nabrajanje traje koliko i „Underground“).

U 17 popodne prestajem da se „multitaskingujem“ i odlazim na piće sa drugaricom i njenom ćerkom. „Da li si na facebook-u?“ – pita me ćerka moje prijateljice koja jedva kači 15 godinu. „Zamisli, moja mama nije! Ne mogu da joj objasnim da su sada svi tamo i da i ona treba da se registruje!“ Šta da radi, pitam se? Da se registruje? To zvuči užasno! Kao da se priključujemo na svemoćni „Univerzum“ koji će nam potvrditi postojanje. Dakle, da bi mi život dobio smisao trebalo bi da se registrujem, dobijem svoj bedž sa brojem: 07061979, prihvatim stotine prijatelja ili fanova – (svejedno je) sa kojima ću deliti sve što uradim, napišem, fotografišem, vidim, čujem! Ali ja već imam prijatelje, koji su, hvala Bogu živi i zdravi i koje ne stižem da viđam, zbog obaveza, poslova, sastanaka, snimanja, intervjua, četovanja, multitaskinga! Mene bi zaista grizla savest da četujem satima i da se, pritom stalno izvlačim na nedostatak vremena!

NASTAVAK PRILOGA »

 (Drugo pismo)

- Setih se da sam nekako početkom marta u sivo- umornom Beogradu, kada sam kao član glavnog odbora evropskog pokreta u Srbiji bio na svečanoj skupštini, razgovarao sa njegovom ekselencijom Vašim ambasadorom u SRJ, gospodinom Ričardom Majlsom. On mi je tada obećao da će doći da poseti Kikindu. Znao je za kikindsku Livnicu i njenu saradnju sa Dženeral Motorsom. A reče da bi voleo da ode i do Mokrina zato što je probao nekoliko vrsta povrća koje mu je pripremila za jelo, njegova supruga, gospođa Šeron, koja nas je posetila prošle godine. To ukusno povrće je iz bio bašte koju u Mokrinu ima profesorka biologije gospođa Tatić. Oduševio se. Za Tasino vino neću ni da ti kažem, to jednom moraš doći da probaš, i sam da se uveriš. To ne može tek tako da se opiše i ispriča. To mora da se doživi. „Devet grla“, Devet tamburaša, devet dana Mokrina, devet vina dnevno, „Sam u goste pođoh - devetorica se vratiše iz Mokrina“…
Ali zbog tvog zujanja ništa od toga. Znam, i treba da ti je žao. Ali ja ti kao ortodoksni praštam, jer ne znaš šta radiš, i sigurno znam da ćeš doći da me posetiš kad već nije gospodin Majls.
Sutra nastavljam. Ja svoja pisma, a ti tvoj posao baš ne bi morao!!!

Bombardan Buddy,

Život je sačinjen od trenutaka. Sagni se, uzmi, ili ostavi. Koliko god da uzmeš kajaćes se. Ako ništa ne uzmeš, kajaćeš se još više. To je božiji dar i treba ga iskoristiti. Spavanjem se sve najlakše zaboravi, pa čak i da se živi.

Tu, gde je sad vodotoranj u Masarikovoj ulici, bila je mala kuća od naboja. Zidovi široki oko šezdeset santimetara. U njoj je zimi toplo, a u letnjem periodu hladovina. Ispred kuće je bio napravljen kanal za odvod kišnice. Tako je bilo ispred svake kuće u ulici. To se radilo od postanka grada. Kikinđani bi to rekli od Marije Terezije. I sve po projektu - ništa napamet, jer kad su bile jače kiše onda je plavilo. Taj teren u drugom frtalju je bio nekako najniži i podzemne vode su bile uvek prisutne. Ako ne plivamo, onda na jedan ašov skineš zemlju i eto nje. Zato su se i zvale ulice : Gornja i Donja vodoplavna. U tim kanalima (jendecima) uvek je bilo trave od maja do oktobra. Tu smo se igrali od gusala masala, neka bije - neka bije, janine, drvenih lutaka, jelečkinje barjačkinje, čilingera, dokolenica pa do fota….
Ta je kuća bila interesantna zato što je baka Anuškin sin Šanjika napravio one tegove od priminih piksli za krastavce napunjenih betonom, da jača mišiće. To danas rasturaju u teretanama, a on je valjda u bioskopu gledao Herkulesa i sebi zadao da mora da bude lepo građen kao ljudi iz tih antičkih mitoloških vremena. Mi smo ležali u kanalu i gledali kako on podiže i spušta taj teret. Onda se kao paun naduva, pa se izduva i sav sija vlažan od znoja. Tako su se stvarali mikelandjelovski Davidi u drugom frtalju.
Nemam baš puno vremena da ti pričam o tim kućama nabijačama jer opet zujiš po našem nebu. I to- noću. Vidimo se u Severnom bunkeru.
Večeras Radica svira na trgu. Svrati na slane kokice a može i hladno Jelen pivo. Ponovo, po ko zna koji put, gledam kako se u Kikindu slilo sve što je iz nje otišlo u poslednjih petnaestak godina. Makina generacija slavi trideset pet godina mature. Tu je i Boki, Coka i Milovan alijas dr. Mabuze. Ne znaš Milovana? Stvarno mnogo propuštaš.

NASTAVAK PRILOGA »