Blog community…

Pismo američkom pilotu - Kikinda 16.04.1999.

Obećao sam sebi da neću ništa pisati o glupostima ljudskog roda i njihovim spomenicima koji su se toliko puta podizali i spuštali na istorijskoj pozornici.I to u sred  Evrope, pred kraj XX- og  veka (baba teto sram te bilo). Na taj način ćutanjem u društvu živih pesnika protestvujem protiv onoga što se čini mom licu i licima meni dragih osoba, licu ljudskog roda, licu moga grada i licu prirode. Moje carstvo snova okupirali su gospodari mira - psi rata. Veoma brzo i nakaradno, ali sa velikim uspehom utiskuju bore i ožiljke svakom licu. Niko i ništa ne pita nas male obične i neobične građane, samo nas bacaju u svoje arene života i smrti sve pod parolom: nebeskom narodu – demokratija s neba brate ? . Nisu mi jasni ti aviodečaci koji krstare džoijstikujući mojim delom kape nebeske, i trude se da ubiju tamo neku malu zemlju, koja se sakrila u mom srcu i “slučajno” se zove moja domovina. Hiljadu puta sam odlazio iz ovog istog života, a još se nisam navikao da to otrpim muški i bez straha. Svaki put budem sav mokar od znoja. Kažu tako to mi leptiri iz svemira, emotivci, skitnice - maštari  sve do balčaka preživljavamo. Tako i sada. Došlo ovo crno proleće i ja sam ubijen tu negde, a ne tamo gde sam sanjao i hteo. Nije za sve kriva samo  samo levča od paorskih kola što točku ne dozvoljava da ide svojim putem. Sloboda i tako to.

Neko je veoma lako ili olako uzeo zdravo za gotovo i doneo odluku, da je proleće kada nešto proleće. Tako i vi sada prelećete a dokle ćete ne znaju ni vaši, a  naši pogotovo. Pticama se desi da dok lete,  nešto iz sebe izbace pa na koga to padne ovde kod nas se kaže: „Pokakila ti se ptica  imaćeš  danas sreće “. E pa mister pilote bogami na koga se vaše „ ptičice” pokake, treba će im sreće i to mnogo.

Da ti kažem,
proleće u naše dvorište dolazi nešto ranije nego pre desetak godina. To sve danas svode pod globalno zagrevanje i nekakvo “ neprirodno ” ponašanje majke prirode ??? Ozonske rupe, prehlađeno Sunce, nervozne zvezde i po ko zna koji put pijani Mesec, i naše „*sezonsko ponašanje“, doprineli su da proleće onako naprasno bukne i sve u cvatu najavi novi život. Cvetanje trešnje je praznik u našem dvorištu. Ove godine je cvetala kao nikada do sada.Kao da me ubedjuje, da sam baš tu u laticama njenog cveta i ja, i samo još da imam japanski kimono pa da se utopim u taj radosni festival trešnjinog cveta. Vidim sebe i među mravima. Prepoznajem mnoga lica i naličja borbe za opstanak. Jurimo levo desno, pažljivo pretražujući travnjak. Biramo neko mesto na kome ćemo biti sigurni u slučaju „prolećnih nepogoda“… Ta zelena oaza proleća odbija da čuje zvuk sirene koja opominje da prestane sa cvetanjem. Nisam baš siguran da te čuju ni mravi, jer i oni imaju preča prolećna posla i kao sav normalan svet trude se da ne smetaju pčelama koje zujeći u horu najavljuju novi život. Sve je to puno razuma, u slavu života, buđenja proleća kao novog životnog kruga.

Gledao sam jutros i divne žuto zelene šarenoliste perunike koje sam dobio od komšinice Drage, dan pre njenog odlaska na „neko“ vreme u Kanadu - još kriju boju svojih cvetova. Kao da čekaju sutra da me obraduju, poigravaju se mojom radoznalošću. Jasno ih čujem kako se kikoću i uživaju u tome što me drže u neizvesnosti.Dragine perunike imaju purpurno ljubičast cvet sa kojim se može razgovarati. Naravno ako razumete govor cveća. Mi u našem dvorištu to znamo. Znamo da maštamo i zajedno sa tim mikrokosmosom da pevamo njihovu pesmu, da igramo igru budjenja da pevamo odu radosti Suncu, odu životu u ljubavi. Bože, koliko je razuma u tom „malom“ svetu, i bogatstva prolećne različitosti….i sve se to događa u mom dvorištu. A Ti momče sa te visine i ne možeš da vidiš šta ćeš sve da uništiš ako u njega baciš svoju „humanitarnu pomoć“. I onda u svoj toj lepršavosti i svitanju prolećne bajke buđenja i cvasti, ti i tvoja zujanja u noći. Pa šta da radimo mi mali usrani i upišani?
Kažeš mi da me ne vidiš sa te visine, ali da možeš, da me lociraš i nepogrešivo pogodiš tom svojom „kakom“, što nikome - pa ni tebi neće doneti sreću.

Nastavljamo sutra Neba me zove na sastanak sa nekom gospodom - norveškim humanitarcima…

Helo Buddy,

Rano jutros opet me probudilo zujanje sirene i Lukin plač.Rekoh mu da ću da odsečem jedan veliki prut i da ću da idem da ispucam guzu toj nevaljalici što nas plaši i budi svojim zujanjem. Ljudska prava su i prava deteta – ti to znaš ? O kako to gordo zvuči.

Bombardan?????? Amerikanac onaj jedan!!!Rasturiste Novi Sad???Sram vas bilo – govore u čudu ptice ? Zašto rušite mostove - pitaju vas ribe?…a obale se dozivaju same …?

„Neko nas gleda“ je naslov moje prve samostalne zbirke pesama, a ova sledeća ako je ikada napišem imaće naslov – „Neko zuji, neko nas gađa“. Stvarno zuji sirena, i evo Neba kaže da mu je ovo zbilja sve više blesavo. Nisam želeo a nikada ni hteo Da se ovo dogodi bilo kome pa ni Vama. Što bi rekli stari Kuzma i Mladen, nikada ni tuđoj a kamoli našoj deci. Šta želim sebi – isto i tebi.Tako smo vaspitani mi kikinđani pa ti sad čitaj!

Sve više imam utisak da se drveće koje je počelo da lista naprosto šepuri i utrkuje koje će da bude zelenije i lepše obučeno. Svaki rat pa i ovaj, po ko zna koji put naš, balkanski, srednjeevropski i boga pitaj u kojem nas još neće biti, počeo je sa mirom. Ako Bog da i završiće se mirom. I pre ovog rata živeli smo nekim životom troglodita a imamo sve šanse da tako i nastavimo. Biće opet pesme, plakanja, banketa, ispraćaja, ljubavi, psovki, svadbi, rađanja,života i smrti. Želim i tebi da se sa ovog leta vratiš kući, sposoban da doživiš sve lepote života.

Tu negde u nama čuje se muzika
Tambura gajdi
Frula violina
I onda opet harmonikaš
Bećarac
Iz inata napred
I tako redom
Mater svima
Al ne svima
Samo zlotvorima
Pa ponovo u brazdu našu
Crnu banatsku
Sa severne strane
U ludaje žute

*Sezonsko ponašanje – mi živimo neodgovorno danas i baš nas briga kako će živeti sutra naša deca i svi oni posle nas čiju budućnost mi nesebično trošimo.

- - - -

KAKO SU ILI ZAŠTO SU NAPISANA  PISMA
Velike turbulencije nastale u mom životu nakon raspada drage nam bivše Jugoslavije, tačnije,  dolaskom S. Miloševića na vlast, uvođenjem sankcija i početkom gašenja kikindske Livnice, doživeo sam kao nošenje  tri broja manjeg odela. Kao što  nalete banatske košave različito doživljavamo, različito smo podnosili i spoznaju da neko samovoljno i bez pitanja zatvara i otvara vrata naših  života i sudbina. Na sreću, takvih građana je bilo i još ih ima, doduše, znatno manje u našem okruženju, jer mnogi od njih su se otisnuli  u beli svet.
Našao sam za sebe novo područje za društveni angažman u Udruženju građana,  u Dištriktu 0230. Zamišljao sam da će to biti mesto za organizovanje  Kikinđana koji su imali vizije za  postavljanje  nekih novih  životnih  standarda. Buđenje svesti o ljudskim pravima i potreba za građanskim slobodama rasla je veoma  brzo pod pritiskom nagomilanih nepravdi. Bilo je to za mene ne tako novo područje, jer sam kao čovek „od pera“ uvek imao neku vezu sa javnošću, provokativno želeći da pravim rečima  uperim prst u sve što je bolo oči i dušu. Nevladina organizacija je bila evropska forma za pokušaje da se konstruktivno, ne samo rečima nego i delom utiče na promene, kvalitetne. Tada sam stekao  i nadimak strani plaćenik, jer, pročulo se da nas zapad plaća da rušimo sistem! Šta god to tada drugima značilo, imali smo vezu sa celim svetom, preko interneta, i kao retki korisnici te mreže ovde, naši komentari i projekti koji su počeli da obilaze svet, najbrže i najlakše su prenosili istinu o nama.
Veliko zadovoljstvo sam imao u privatnom  komuniciranju  sa prijateljima iz Kanade , Norveške, Britanije, Italije, Australije…  Ta lagodnost je i mnoge sugradjane dovodila u naše prostorije.
Tog marta, pre 10 godina,  kada je počelo bombardovanje, svi koji su dobijali poštu sa naše adrese , želeli su lično da se uvere u verodostojnost vesti koje su do njih dopirale sa TV stanica o aktuelnim dogadjajima iz naše zemlje. Naši prijatelji, rođaci, sa velikom neizvesnošću čekali su vesti odavde, jer je svima koji su pažljivo slušali  veoma brzo postalo jasno, da su svetske informativne kuće a i naše, bile neobjektivne, I DA JE DO ISTINE BILO TESKO STIĆI  !!!!!
Prvobitna namera, da informišem svoje prijatelje, sugrađane rasute po svetu, pretvorila se u nadahnute poruke bombarderima. Tada sam počeo da pišem  pisma američkim pilotima!
Želeo sam da im pričam priče o detinjstvu, mladosti, odrastanju moje  generacije Priče o žiteljima  Kikinde. Hteo sam da poručim da ovde umesto meta vide raznolik život. Plemenite, zanimljive ljude, uredjeno naselje, ustrojenu zajednicu.  Bile su namenjene pilotima, ali sumnjam da je bilo koje stiglo do njih. Čitali su ih svi koji su imali želju da im se sa  istim razlogom obrate. Želeo sam svima da kažem zašto mislim da sam leptir iz svemira, odrastao uz dobre ljude  iz svih vremena i prostranstava, i da su me ti ljudi  pretvorili u osobu, spremnu da budem gradjanin sveta, po zanimanju  kikinđanin!

Božidar Šević 2009.